APELACIONI SUD - Intervjui

Ne komentarišem odluke sudija

Radmila Dragičević-Dičić, vršilac funkcije predsednika Apelacionog suda u Beogradu, rekla je za „Politiku” da, kao predsednik suda, nije ovlašćena da komentariše odluke sudija koje su, u drugostepenim postupcima, prepolovile kazne u predmetima protiv okrivljenih za ubistvo Francuza Brisa Tatona i Bojana Majića.

– Neozbiljna bi bila svaka tvrdnja da su prvostepene oštre kazne, samo predstava za javnost. Žalbeni sudovi i služe tome da vrše novu procenu sudske odluke i ocenom svih okolnosti odlučuju o kaznama. Svaka odluka o kazni u sebi sadrži okolnosti vezane i za ličnost okrivljenih, kao i okolnosti dela. Pritom, vodi se računa, kako o generalnoj tako i o specijalnoj prevenciji. Sve kazne veće od deset godina zatvora, posebno one od 15 i 20 godina smatraju se dužim kaznama koje prema krivično-pravnim i penalnim procenama stvaraju pretpostavke da se ostvari i subjektivna i generalna prevencija, a da se u toku izdržavanja tako dugih kazni na okrivljene deluje vaspitno u okviru programa u zavodskim ustanovama.

Kakva je praksa apelacionih sudova u smislu drastičnog umanjenja kazni?

Nema određenih pravila koliko kazna može da se umanji, osim onih zakonom predviđenih ograničenja, ali Apelacioni sud mora da vodi računa, kako o svakom slučaju posebno, tako i o ujednačavanju kaznene politike. Javnost ima pravo da kritikuje pravnosnažne odluke sudova, ali nije tačno da Apelacioni sud u Beogradu isključivo smanjuje kazne. Postoje mnogobrojni primeri i drastičnog povećanja kazni za teška krivična dela od kojih su neka bila i medijski propraćena. Evidentno je da je javnost zainteresovana za dela sa elementima nasilja, ali je taj fokus najveći onda kada dođe do krivičnog gonjenja. Problem ovog društva jeste nasilje koga ima i u osnovnim školama i sa time se treba boriti kroz širi društveni program koji se tiče porodice, škole, osnovnih vrednosti i mnogo čega drugog što ima veći značaj na prevenciju od samih kazni. Nedavno su objavljena istraživanja koja ukazuju da samo kazna nema uticaja na smanjenje određenih pojava kriminaliteta.

Da li preinačenjem kazni Apelacioni sud ispravlja greške nižih sudova? Da li je u konkretnim slučajevima bilo propusta u dokazivanju u prvostepenim postupcima, pa ih je Apelacioni sud ispravljao?

U najvećem broju slučajeva sa elementima nasilja, Apelacioni sud je otvarao pretrese da bi u potpunosti utvrdio činjenično stanje pri čemu se često vrši i korekcija prvostepenih odluka. Samo odmeravanje kazne je jedna od najtežih faza krivičnog postupka i predstavlja veliku odgovornost za sud koji mora da postupa oslobođen od javnih pritisaka.

Smanjenje kazne ne znači samo ispravljanje greške nižestepenog suda, već jednostavno drugačiji način sagledavanja svih okolnosti koje se često rasvetle i na ponovo otvorenom glavnom pretresu pred ovim sudom. Zbog svoje nadležnosti ovaj sud je opterećen najtežim krivičnim delima, kako sa elementima nasilja, tako i sa elementima organizovanog kriminala. U dosadašnjem radu doneli smo odluke u mnogim «teškim slučajevima» gde su dugogodiušnji postupci okončani: na primer Andrija Drašković, Sreten Jocić. Mnoge kazne su povećane, recimo, za više ubistava sa 14 na 20 godina, za krivična dela nasilja prema novinaru (napad na Teofila Pančića, dopisnika «Večernjih novosti» iz Loznice...).

Cenite li da drugostepene presude u konkretnim slučajevima nisu duplo niže od sudske prakse, nego da je prvostepena duplo viša od nje?

Odgovor na ovo pitanje je stvar posmatranja i zaključka koji svako može da donese onako kako mu odgovara.