Republika Srbija
Apelacioni sud u Beogradu
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
4.10.2012.

Gž 499/11

REPUBLIKA SRBIJA
APELACIONI SUD U BEOGRADU
Gž 499/11
Dana 04.10.2012. godine
B E O G R A D

 

U IME NARODA

APELACIONI SUD U BEOGRADU, u veću sastavljenom od sudija Margite Stefanović, predsednika veća, Vesne Mitrović i Milice Popović Đuričković, članova veća, u parnici tužioca AA, protiv tuženog AD "BB", koga zastupaju punomoćnik BA, advokat, i u drugostepenom postupku punomoćnik BA1, advokat, radi isplate autorskog honorara, odlučujući o žalbama tuženog izjavljenim protiv međupresude Višeg suda u Beogradu P4.br.263/10 od 26.11.2010. godine, u sednici veća održanoj dana 04.10.2012. godine, doneo je


P R E S U D U

ODBIJAJU SE, kao NEOSNOVANE, žalbe tuženog i POTVRĐUJE međupresuda Višeg suda u Beogradu P4.br.263/10 od 26.11.2010. godine.


O b r a z l o ž e nj e

Međupresudom Višeg suda u Beogradu P4.br.263/10 od 26.11.2010. godine, stavom prvim izreke, utvrđeno je da je potraživanje tužioca na ime naknade za iskorišćavanje autorskog dela tužioca „Hilandarska trpeza ljubavi“ prema tuženom, osnovano. Stavom drugim izreke, konstatovan je zastoj sa postupkom u pogledu raspravljanja o iznosu tužbenog zahteva, kao i troškovima postupka, do pravnosnažnosti međupresude.

Protiv navedene presude, tuženi je izjavio žalbe, pobijajući međupresudu zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka, zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Tužilac je odgovorio na navode žalbi tuženog.

Ispitujući međupresudu u granicama zakonskih ovlašćenja propisanim odredbom člana 372. Zakona o parničnom postupku, Apelacioni sud u Beogradu je ocenio da žalbe tuženog nisu osnovane.

U postupku donošenja prvostepene presude nisu učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka, propisane odredbom člana 361. stav 2. tačka 1, 2, 5, 7. i 9. Zakona o parničnom postupku, a na koje drugostepeni sud, u smislu odredbe člana 372. stav 2. istog Zakona, pazi po službenoj dužnosti, niti relativne koje bi bile od uticaja na njenu pravilnost i zakonitost.

U prvostepenom postupku je utvrđeno da je tužilac snimao u Manastiru Hilandar sa posebnom dozvolom koju je dobio od sveštenstva Srpske pravoslavne crkve, da je tužilac sa tadašnjim urednikom verskog programa na TV „_“ SS postigao usmeni dogovor da od tako nasnimljenog materijala napravi 50 emisija pod nazivom „Hilandarska trpeza ljubavi“, koje bi bile emitovale na televiziji tuženog, a da se tužiocu za to isplati novčana naknada, kao i da tuženi napravi 1000 DVD kompleta, koje bi tužilac dostavio Manastiru Hilandar, da je tadašnji predsednik upravnog odbora tuženog SS1 lično odobrio troškove koje je tužilac imao u pogledu ishrane i noćenja u hotelu za vreme dok je trajalo montiranje emisija, da je tužilac autor kako snimljenog materijala, tako i autor teksta koji je sam čitao, odnosno da je tužilac sveukupno autor emisija pod nazivom „Hilandarska trpeza ljubavi“, koje su se emitovale na televiziji tuženog u 2008. godini, da nakon njihovog emitovanja tužiocu nije bila isplaćena nikakva naknada za njegov rad, da su bili napravljeni DVD kompleti za Manastir Hilandar, ali koji nisu bili odgovarajućeg kvaliteta i ne u dovoljnom broju primeraka, te da je tužilac nakon početka repriziranja emisije u 2009. godini, poslao uredniku verskog programa tuženog opomenu pred utuženje, sa zahtevom da mu se isplati ugovorena naknada i da se proizvede dovoljan broj DVD kompleta, odgovarajućeg kvaliteta za Manastir Hilandar. Imajući u vidu ovako utvrđeno činjenično stanje, prvostepeni sud je, ocenivši da je tužilac zaključio usmeni autorski ugovor sa tadašnjim urednikom verskog programa tuženog SS, prema kojem je tužilac bio u obavezi da napravi 50 emisija pod nazivom „Hilandarska trpeza ljubavi“, dok je tuženi bio u obavezi da tužiocu isplati novčanu naknadu, kao i da napravi 1000 DVD kompleta, koje bi tužilac potom dostavio Manastiru Hilandar, te kako su o postignutom dogovoru bili upoznati i odgovorna lica u TV „_“, odnosno tadašnji predsednik upravnog odbora tuženog SS1, kao i zakonski zastupnik tuženog SS2, prvostepeni sud je, u smislu odredbe člana 65. Zakona o autorskim i srodnim pravima, a u vezi odredbe člana 73. Zakona o obligacionim odnosima, zaključio da je autorski ugovor koji je zaključen između parničnih stranaka punovažan, te da po tom osnovu tužiocu pripada određena naknada, pa je odlučio kao u izreci ožalbene međupresude, a u smislu odredbe člana 335. Zakona o parničnom postupku.

Apelacioni sud ocenjuje da je prvostepeni sud činjenično stanje relevantno za pravilno presuđenje o osnovanosti tužbenog zahteva tužioca, tačno i potpuno utvrdio, u svemu pravilno primenjujući odredbu člana 8. Zakona o parničnom postupku, kao i pravila o teretu dokazivanja iz odredbi članova 220-223. istog Zakona, saglasno kome je prvostepeni sud pravilno zaključio da je između parničnih stranaka zaključen punovažan autorski ugovor prema kojem je tužilac bio u obavezi da napravi 50 emisija pod nazivom „Hilandarska trpeza ljubavi“, dok se tuženi obavezao da će tužiocu isplatiti novčanu naknadu i napraviti 1000 DVD kompleta, a u pravilnoj primeni navedenog materijalnog prava, pa je imajući u vidu da je tužilac svoju obavezu ispunio, odnosno da su nesumnjivo emisije bile emitovane na televiziji TV „_“ u 2008. godini, a da tuženi nije tužiocu isplatio nikakvu novčanu naknadu, pravilno međupresudom utvrdio da je potraživanje tužioca na ime naknade za iskorišćavanje autorskog dela osnovano, u kom kontekstu je doneo u svemu pravilnu i zakonitu odluku, za koju je dao dovoljne i jasne razloge, koje prihvata i ovaj sud.

Neosnovani su navodi u žalbi tuženog da je prvostepena presuda zasnovana na bitnoj povredi odredaba parničnog postupka iz odredbe člana 361. stav 2. tačka 12. Zakona o parničnom postupku, s obzirom da prvostepena presuda ne sadrži nedostatke navedene u toj odredbi, zbog čega njena pravilnost ne bi mogla biti ispitana, pošto je izreka jasna i razumljiva, činjenično stanje pravilno i potpuno utvrđeno, a o svim bitnim činjenicama prvostepeni sud je dao jasne i argumentovane razloge, koji su u potpunosti saglasni kako izreci presude, tako i rezultatu dokaznog postupka, kako je to već izloženo.

U izloženom kontekstu, nisu osnovani ni navodi u žalbi tuženog da prvostepeni sud nije na potpuno jasan i nedvosmislen način identifikovao pravni osnov tužbenog zahteva. Ovo stoga, što je prvostepeni sud pravilno zaključio da je između parničnih stranaka zaključen autorski ugovor, prema kojem se tužilac obavezao da će kao autor od snimljenog materijala u Manastiru Hilandar napraviti 50 emisija pod nazivom „Hilandarska trpeza ljubavi“, dok se tuženi obavezao da će za to tužiocu isplatiti novčanu naknadu i napraviti 1000 DVD kompleta, koje bi tužilac potom dostavio Manastiru Hilandar. Naime, odredbom člana 73. Zakona o obligacionim odnosima, je propisano da ugovor za čije se zaključenje zahteva pismena forma, smatra se punovažnim iako nije zaključen u toj formi, ako su ugovorne strane izvršile u celini ili u pretežnom delu obaveze koje iz njega nastaju, osim ako iz cilja zbog koga je forma propisana očigledno ne proizilazi što drugo, pa imajući u vidu da sporni ugovor nije zaključen u pismenoj formi, te da je u pretežnom delu i izvršen, jer je tužilac u potpunosti ispunio svoju obavezu, a tuženi u pretežnom delu, s obzirom da su od snimljenog materijala napravljene 50 emisija pod nazivom „Hilandarska trpeza ljubavi“, koje su emitovane u 2008. godini na televiziji TV „_“, na koji način se može smatrati konvalidiranim, to stoji obaveza tuženog da isplati tužiocu, kao autoru emisije, novčanu naknadu. Takođe, po oceni ovog suda u konkretnom slučaju bi se moglo govoriti i o ugovoru o delu saglasno odredbi člana 600. Zakona o obligacionim odnosima po kom osnovu bi takođe stajala obaveza tuženog da tužiocu isplati odgovarajuću naknadu za njegov rad.

Cenjeni su navodi žalbe tuženog kojima se ističe da među parničnim strankama nije bio ugovoren honorar, već je postojao samo dogovor oko zajedničkog poslovanja, ali ovi navodi nisu osnovani. Ovo ne samo iz razloga, što ta činjenica upravo proizilazi iz svih izvedenih dokaza, već što je i tuženi samo paušalno osporio tužbeni zahtev bez konkretnog naznačenja važnih činjenica i bez ikakvih dokaznih predloga za utvrđenje tih činjenica, zbog čega i nije moglo izazvati sumnju u činjenične navode u tužbi, kao i priložene dokaze iz kojih nesumnjivo proizilazi da je između parničnih stranaka zaključen autorski ugovor, kojim se između ostalog tuženi obavezao da će tužiocu isplatiti ugovorenu novčanu naknadu. Navodi u žalbi tuženog da je tuženi u konačni proizvod-emisije koje su bile emitovane, uložio značajan rad i da su u skladu sa tim imali određene materijalne troškove su bez uticaja u ovom stadijumu i fazi parnice, kada je doneta međupresuda kojom je odlučeno samo o osnovu tužbenog zahteva, pošto će u nastavku postupka biti raspravljeno o visini tužbenog zahteva, kada će prvostepeni sud imati u vidu, odnosno ceniti upravo te činjenične navode tuženog.

Kako se ni ostalim navodima u žalbi tuženog ne dovodi u sumnju pravilnost prvostepene odluke, to se isti posebno ne obrazlažu.

Iz navedenih razloga, pravilno je prvostepeni sud zastao sa postupkom u pogledu raspravljanja o iznosu tužbenog zahteva, kao i troškovima postupka do pravnosnažnosti međupresude i odlučio u stavu drugom izreke pobijane međupresude, a u smislu odredbe člana 335. Zakona o parničnom postupku, zbog čega je Apelacioni sud u Beogradu, primenom odredbe člana 373. stav 1. tačka 2. i člana 375. Zakona o parničnom postupku, odlučio kao u izreci ove presude.

Sve primenjene odredbe Zakona o parničnom postupku u ovoj odluci su odredbe Zakona o parničnom postupku, objavljenom u Sl. glasniku Republike Srbije broj 125/04 i 111/09, koji se primenjuje na osnovu odredbe člana 506. stav 1. Zakona o parničnom postupku, objavljenom u Sl. glasniku Republike Srbije br.72/11.

Predsednik veća – Sudija
Margita Stefanović, s.r.

Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Svetlana Antić
 

Factum infectum fieri nequit – Učinjeno ne može postati neučinjeno (Plaut)