Republika Srbija
Apelacioni sud u Beogradu
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
4.11.2011.

Gž 13262/10

REPUBLIKA SRBIJA
APELACIONI SUD U BEOGRADU
Gž 13262/10
Dana 04. novembra 2011. godine
B E O G R A D

 


U I M E N A R O D A

APELACIONI SUD U BEOGRADU, u veću sastavljenom od sudija Vladislave Milićević, predsednika veća, Sanje Pejović i Melanije Santovac, članova veća, u parnici tužilje AA, koju zastupa AB, advokat, protiv tuženog Grada Beograda, koga zastupa Gradski javni pravobranilac iz Beograda, ul. Tiršova br. 3, radi naknade štete, odlučujući o žalbi tuženog izjavljenoj protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P.br. 46734/10 od 08. aprila 2010. godine, u sednici veća održanoj dana 04. novembra 2011. godine, doneo je


P R E S U D U

POTVRĐUJE SE presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P.br. 46734/10 od 08. aprila 2010. godine u delu stava prvog izreke kojim je odlučeno o naknadi nematerijalne štete zbog umanjenja životne aktivnosti i stavu drugom izreke, a žalba tuženog u ovom delu ODBIJA kao neosnovana.

PREINAČUJE SE ista presuda u preostalom delu stava prvog izreke, tako što se OBAVEZUJE tuženi Grad Beograd da tužilji AA na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljene fizičke bolove isplati iznos od 160.000,00 dinara, za pretrpljene duševne bolove zbog naruženosti iznos od 70.000,00 dinara i za pretrpljeni strah iznos od 120.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 08.04.2010. godine pa do isplate, u roku od 15 dana od dana dostavljanja prepisa presude, a tužbeni zahtev tužilje preko dosuđenih iznosa, pa do iznosa dosuđenih stavom prvim izreke pobijane presude, sa zakonskom zateznom kamatom, ODBIJA kao neosnovan.


O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P.br. 46734/10 od 08.04.2010. godine, stavom prvim izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužilje pa je obavezan tuženi da joj na ime naknade nematerijalne štete isplati 400.000,00 dinara za umanjenje opšte životne aktivnosti, 280.000,00 dinara na ime pretrpljenih fizičkih bolova, 100.000,00 dinara na ime naruženosti i 180.000,00 dinara na ime pretrpljenog straha, sve sa zakonskom zateznom kamatom od 08.04.2010. godine, kao dana presuđenja pa do isplate, u roku od 15 dana od prijema presude. Stavom drugim izreke obavezan je tuženi da tužilji na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 95.750,00 dinara, a stavom trećim izreke tužilja je oslobođena od obaveze plaćanja sudskih taksi.

Protiv navedene presude tuženi je blagovremeno izjavio žalbu iz svih zakonskih razloga predviđenih odredbom čl. 360 ZPP.

Ispitujući pravilnost prvostepene presude u smislu odredbe čl. 372 ZPP, Apelacioni sud je našao da je žalba tuženog delimično osnovana.

U sprovedenom postupku nisu učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka iz čl. 361 st. 2 ZPP, na koje ovaj sud pazi po službenoj dužnosti, niti druge povrede koje su bile, ili mogle biti od uticaja na donošenje pravilne i zakonite odluke.

Prema činjeničnom stanju utvrđenom u prvostepenom postupku, dana 10.06.2008. godine, dok se vraćala kući sa pijace, ispred privatne klinike „Dr. Ristić“ u Novom Beogradu, tužilju su napala dva psa lutalice, tako što su je uhvatili za nogavice pantalona, pa se tužilja u pokušaju da ih se oslobodi, naslonila na taksi vozilo koje se nalazilo u njenoj neposrednoj blizini, a zatim pala na zemlju i zadobila tešku telesnu povredu u vidu otvorenog preloma leve ruke u predelu lakta. Prilikom povređivanja tužilja je trpela fizičke bolove i strah čiji su intenzitet i dužina trajanja bliže utvrđeni na osnovu nalaza i mišljenja sudskih veštaka ortopedsko-traumatološke i neuropsihijatrijske struke. Pretrpljeni strah je kod tužilje, prema nalazu i mišljenju sudskog veštaka neuropsihijatrijske struke ostavio trajne posledice na psihičko zdravlje i doveo do anksiozno-fobične neuroze koja se ogleda u strahu da sama izađe iz kuće, bezvoljnosti, izbegavanju socijalnih kontakata, zbog čega je životna aktivnost tužilje umanjena za 10%. Kao posledica pretrpljene povrede, otvorenog preloma lakta, leva ruka tužilje je izmenjena i redukovana je mogućnost njenog korišćenja u svakodnevnim poslovima u kući, poslovima vezanim za ličnu higijenu, pripremanje hrane, oblačenja i svlačenja, zbog čega je životna aktivnost tužilje umanjena za 20% sa ortopedsko-traumatološkog aspekta. Ukupno umanjenje životne aktivnosti kod tužilje je 25% trajno. Zbog zadobijene povrede kod tužilje postoji estetska naruženost lakog stepena trajno, a ogleda se u postojanju postoperativnog ožiljka koji je jasno vidljiv, leva ruka je izmenjena i redukovana je mogućnost njenog korišćenja, što je jasno vidljivo i izaziva osećaj žaljenja i neprijatnosti kod drugih ljudi.

Imajući u vidu utvrđeno činjenično stanje, koje Apelacioni sud u svemu prihvata kao pravilno i potpuno utvrđeno, pravilno je prvostepeni sud našao da je tuženi u obavezi da naknadi štetu tužilje na osnovu odredbe čl. 184 ZOO, budući da tuženi odgovara u vezi sa vršenjem poslova od opšteg interesa i za propuste u radu svojih komunalnih organa, te da je odgovoran da preko svojih organa obezbedi obavljanje i razvoj komunalnih delatnosti nad čijim radom vrši nadzor.

Stoga su neosnovani žalbeni navodi tuženog da tokom provedenog postupka nije utvrđena pasivna legitimacija tuženog, obzirom da je Grad Beograd poverio obavljanje komunalnih poslova javno komunalnim preduzećima, zbog čega tuženi Grad Beograd ne može biti odgovoran za štetu koju su psi lutalice pričinili tužilji. Ovo iz razloga što odgovornost tuženog grada Beograda, proizilazi iz odredbe čl. 2 i 4 Zakona o komunalnim delatnostima, kojima je propisano da opština, grad, odnosno Grad Beograd u skladu sa tim zakonom, uređuju i obezbeđuju uslove za obavljanje komunalnih delatnosti i njihov razvoj. Odredbom čl. 46 Zakona o veterinarstvu, propisano je da je lokalna samouprava, dužna da obezbedi organizovano sakupljanje i neškodljivo uklanjanje životinjskih leševa i preduzima mere za hvatanje i uništavanje pasa i mačaka lutalica, preko higijeničarske službe, savremenim metodama i na human način. Sama činjenica da je Grad Beograd zaključio sa veterinarskom stanicom „Beograd“ ugovor dana 23.03.2005. godine, kojim su ugovorne strane saglasno utvrdile predmet ugovora, konstatovale da su utvrdile i potpisale pravila o načinu i metodama hvatanja i zbrinjavanja pasa i mačaka lutalica, koja čine sastavni deo ugovora, kao i da je veterinarska stanica „Beograd“ dužna da redovno obavlja poslove hvatanja i zbrinjavanja pasa i mačaka lutalica, ne znači samim tim da se Grad Beograd može osloboditi zakonske obaveze koja je utvrđena navedenim zakonskim odredbama. Grad Beograd odgovora uvek i za izbor lica kome je vršenje takvih poslova povereno, a posebno za slučaj ako ti poslovi nisu obavljeni adekvatno, kao što je u konkretnoj situaciji slučaj, jer postojanje napuštenih pasa na ulici koji se kreću i povređuju osobe, nesumnjivo dokazuje da se ovi poslovi ne vrše adekvatno. Odgovornost tuženog Grada Beograda u konkretnom slučaju nije vezana za krivicu, već za nastalu štetu za koju odgovara po principima objektivne odgovornosti za štetu prema odredbi čl. 184 u vezi sa čl. 173 Zakona o obligacionim odnosima, jer se radi o delatnosti od opšteg interesa, i stoga odgovara za propuste u radu svojih komunalnih organa.

Takođe su neosnovani žalbeni navodi da tokom postupka nije utvrđena uzročno-posledična veza između napada pasa lutalica na tužilju i njenog pada na zemlju, a iz razloga što je tokom provedenog postupka, saslušanjem svedoka i tužilje kao stranke, nesumnjivo utvrđeno da su psi lutalice napali tužilju i da je ona u pokušaju da se odbrani od napada pasa, koji su je uhvatili za obe nogavice pantalona, uzmičući od njih, naslonila na taksi vozilo, odakle je pala i slomila ruku. Da ovog napada pasa nije bilo, tužilja ne bi imala potrebu da se brani, izbegava ujede, niti bi došlo do njenog pada i povređivanja, zbog čega je prvostepeni sud pravilno utvrdio da postoji neposredna uzročno-posledična veza između napada pasa lutalica i povređivanja tužilje padom na zemlju.

Takođe su neosnovani i žalbeni navodi tuženog da je novčana naknada za umanjenje životne aktivnosti tužilje previsoko odmerena, a zbog pogrešne primene materijalnog prava, iz razloga što i po nalaženju Apelacionog suda, dosuđen iznos naknade predstavlja pravičnu novčanu naknadu za pretrpljenu nematerijalnu štetu, zbog umanjenja životne aktivnosti tužilje, shodno čl. 200 ZOO, imajući pri tome u vidu sve okolnosti ovog slučaja, a pre svega procenat umanjenja životne aktivnosti tužilje, kao i jačinu i trajanje bolova i težinu povrede koju je pretrpela kao i značaj povređenog dobra, te cilj kome naknada služi, ali i to da se njome ne pogoduje težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i društvenom svrhom.

Stoga je Apelacioni sud žalbu tuženog u ovom delu odbio kao neosnovanu i odlučio kao u stavu prvom izreke ove presude, a na osnovu čl. 375 ZPP.

Međutim, osnovani su žalbeni navodi tuženog da je prvostepeni sud prilikom odlučivanja o visini pravične novčane naknade za pretrpljene fizičke bolove, naruženost i pretrpljeni strah, pogrešno primenio materijalno pravo. Naime, po nalaženju Apelacionog suda, imajući u vidu utvrđeno činjenično stanje i sve okolnosti ovog slučaja, a pre svega imajući u vidu intenzitet i dužinu trajanja pretrpljenih fizičkih bolova, tužilji na ime pravične novčane naknade za ovaj vid štete pripada iznos od 160.000,00 dinara, za pretrpljene duševne bolove zbog naruženosti pripada iznos od 70.000,00 dinara i za pretrpljeni strah pripada iznos od 120.000,00 dinara, a imajući u vidu sve okolnosti slučaja, posebno starosnu dob tužilje, stepen naruženosti, intenzitet i dužinu trajanja pretrpljenog straha, shodno čl. 200 ZOO i čl. 224 ZPP, zbog čega je Apelacioni sud preinačio prvostepenu presudu u delu u kome je odlučeno o ovim naknadama i odlučio kao u stavu drugom izreke ove presude, shodno čl. 380 st. 1 tač. 4 ZPP.

Pravilna je i odluka o troškovima postupka, jer je ista doneta pravilnom primenom odredbi čl. 149 i 150 ZPP, a obzirom da je tužilja uspela u sporu i da je zastupana od strane advokata, pa su ovi troškovi pravilno obračunati primenom važeće AT i TT, shodno uspehu tužilje u sporu, a umanjenje dosuđenih naknada nije uticalo na smanjenje obračuna pripadajućih troškova.

Predsednik veća – sudija
Vladislava Milićević,s.r.

Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Svetlana Antić

Factum infectum fieri nequit – Učinjeno ne može postati neučinjeno (Plaut)