Republika Srbija
Apelacioni sud u Beogradu
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
19.10.2011.

Gž 13833/10

REPUBLIKA SRBIJA
APELACIONI SUD U BEOGRADU
Gž.br. 13833/10
Dana 19. oktobra 2011. godine
B E O G R A D


U I M E N A R O D A

APELACIONI SUD U BEOGRADU, u veću sastavljenom od sudija Slavice Srećković, predsednika veća, Sanje Pejović i Vladislave Milićević, članova veća, u parnici tužilaca AA i AA1, obojice iz __, čiji je punomoćnik AB, advokat, protiv tužene Republike Srbije-Ministarstva odbrane, koju zastupa Direkcija za imovinsko pravne poslove iz Beograda, ul. Svetozara Markovića 21, radi naknade štete, odlučujući o žalbi tužioca AA izjavljenoj protiv presude Drugog opštinskog suda u Beogradu P.br. 7771/07 od 05. oktobra 2009. godine, u sednici veća održanoj 19. oktobra 2011. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana žalba tužioca AA i POTVRĐUJE presuda Drugog opštinskog suda u Beogradu P.br. 7771/07 od 05. oktobra 2009. godine u stavu prvom i četvrtom izreke.

ODBIJA SE kao neosnovan zahtev tužioca AA za naknadu troškova drugostepenog postupka.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Drugog opštinskog suda u Beogradu P.br. 7771/07 od 05.10.2009. godine, stavom prvim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca AA kojim je tražio da se obaveže tužena da mu isplati iznos od 376.938,80 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom na taj iznos počev od 01.10.2008. godine pa do isplate, dok je stavom drugim izreke utvrđeno da je tužba tužioca AA1 povučena. Stavom trećim izreke odbijen je prigovor mesne nenadležnosti suda, istaknut od strane tužene, a stavom četvrtim obavezan je tužilac AA da na ime troškova parničnog postupka isplati tuženoj iznos od 47.000,00 dinara.

Protiv navedene presude i to odluke u stavu prvom i četvrtom izreke, žalbu je blagovremeno izjavio tužilac AA iz svih zakonskih razloga predviđenih čl. 360 ZPP.


Ispitujući pravilnost i zakonitost pobijane presude u smislu čl. 372 ZPP, Apelacioni sud u Beogradu je našao da žalba tužioca nije osnovana.

U postupku pred prvostepenim sudom nisu učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka iz čl. 361 st. 2 ZPP, na koje ovaj sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju u prvostepenom postupku, tužilac AA je vlasnik teretnog vozila aa, koje vozilo je dana 15.03.1999. godine dato na raspolaganje Vojsci Jugoslavije, RJ 7188/20, na njihov zahtev. Za potrebe Vojske Jugoslavije kamion je korišćen u periodu od 15.03.1999. godine do 24.06.1999. godine, kada je vraćeno tužiocu. Tužilac AA je 25. septembra 2001. godine, VP 3990-Kuršumlija, podneo zahtev-račun za isplatu naknade za korišćenje svog vozila u iznosu od 30.373,80 dinara, a tužena je dana 11.10.2001. godine, postupajući po zahtevu tužioca, na račun tužioca uplatila iznos od 30.373,80 dinara. Utvrđujući da tužilac traži naknadu za korišćenje vozila u periodu od 15.03. do 24.06.1999. godine, a da je predmetnu tužbu podneo 08.02.2005. godine, prvostepeni sud nalazi da je osnovan prigovor zastarelosti potraživanja predviđen čl. 376 st. 1 Zakona o obligacionim odnosima, jer je od dana izvršene isplate-11.10.2001. godine, kada je prekinuto zastarevanje potraživanja shodno čl. 392 st. 1 ZOO, proteklo tri godine za podnošenje tužbe, a iz kojih razloga je odbijen tužbeni zahtev kao neosnovan.

Na potpuno utvrđeno činjenično stanje, prvostepeni sud je pravilno odlučio kada je odbio tužbeni zahtev tužioca kao neosnovan, ali ne iz razloga datih u prvostepenoj presudi, što nije od uticaja za pravilnost ožalbene presude.

Naime, kako je potraživanje tužioca zasnovano na čl. 19 Uredbe o organizovanju i izvršavanju materijalne obaveze, prema kojoj za predate stvari za potrebe odbrane zemlje vlasniku pripada naknada određena Tarifom za određivanje naknade za korišćenje stvari za potrebe Vojske i druge potrebe odbrane zemlje, koja predstavlja sastavni deo Uredbe, to se u konkretnom slučaju radi o dugu i potraživanje tužioca zastareva u roku od 10 godina predviđenom čl. 371 ZOO, zbog čega potraživanje tužioca nije zastarelo.

Međutim, kako je u toku prvostepenog postupka nesumnjivo utvrđeno da se tužilac obratio tuženoj zahtevom da mu isplati naknadu za korišćenje vozila dana 25. septembra 2001. godine, dostavljanjem računa za isplatu, a po kom zahtevu je dana 11.10.2001. godine tužiocu isplaćen iznos od 30.373,80 dinara, to se ne može smatrati da je tužena pala u docnju sa isplatom.

Kako je u prvostepenom postupku iz nalaza sudskog veštaka utvrđeno da je isplatom iznosa od 30.373,80 dinara dana 11.10.2001. godine, tužiocu u celosti izvršena isplata naknade po čl. 19 Uredaba o organizovanju i izvršavanju materijalne obaveze koje su važile u vreme korišćenja vozila („Službeni list SRJ“ br. 36/98 i „Službeni list SRJ“ br. 32/99), a prema kojima je naknada iznosila 29.564,16 dinara, kako je to utvrdio sudski veštak, to je isplatom iznosa po zahtevu- računu tužioca koji je opredeljen na iznos od 30.373,80 dinara, tužena u svemu postupila prema označenim Uredbama i svoju obavezu u celosti izvršila. Uredbom o organizovanju i izvršavanju materijalnih obaveza („Službeni list SRJ“ br. 32/99 od 26.04.1999. godine), a koja je bila na snazi u vreme vraćanja vozila tužiocu, nije bio predviđen rok za isplatu naknade za korišćenje stvari, zbog čega shodno odredbi čl. 324 st. 2 ZOO dužnik dolazi u docnju kada ga poverilac pozove da ispuni obavezu. Tužilac je pozvao tuženog da ispuni svoju obavezu podnošenjem zahteva 25. septembra 2001. godine, a odmah po podnošenju zahteva tuženi je izvršio isplatu dana 11.10.2001. godine u iznosu predviđenom Uredbama koje su bile na snazi u vreme oduzimanja vozila.

Nisu osnovani navodi žalbe da je presuda nejasna i zasnovana na pogrešno i nepotpuno utvrđenom činjeničnom stanju, jer je sve bitne činjenice od značaja za ocenu osnovanosti tužbenog zahteva prvostepeni sud potpuno i pravilno utvrdio. Neosnovano se poziva tužilac u žalbi da se tuženoj obratio zahtevom za isplatu naknade 27.09.1999. godine, s obzirom da je prvostepeni sud pravilno utvrdio da je tužilac dana 25. septembra 2001. godine ispostavio tuženoj račun za naknadu na ime korišćenja vozila, a dana 27. septembra 1999. godine zahtev za isplatu naknade za korišćenje vozila podnet je od strane AA1, koji nije vlasnik vozila i koji je tokom postupka i povukao tužbu za isplatu naknade, a ne ovde tužioca AA.

Ostalim žalbenim navodima se ne dovodi u sumnju pravilnost ožalbene presude.

Pravilna je i odluka o troškovima parničnog postupka, jer je doneta pravilnom primenom odredaba čl. 149 i 150 ZPP.

Iz navedenih razloga odlučeno je kao u stavu prvom izreke primenom čl. 375 ZPP.

Istovremeno je odbijen kao neosnovan zahtev tužioca za naknadu troškova drugostepenog postupka, jer je žalba tužioca odbijena kao neosnovana.

Predsednik veća-sudija
Slavica Srećković, s.r.

Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Svetlana Antić

Factum infectum fieri nequit – Učinjeno ne može postati neučinjeno (Plaut)