Republika Srbija
Apelacioni sud u Beogradu
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
28.09.2011.

Gž 14846/10

REPUBLIKA SRBIJA
APELACIONI SUD U BEOGRADU
Gž.br. 14846/10
Dana 28. septembra 2011. godine
B E O G R A D


U I M E N A R O D A

APELACIONI SUD U BEOGRADU, u veću sastavljenom od sudija Slavice Srećković, predsednika veća, Vladislave Milićević i Sanje Pejović, članova veća, u parnici tužioca AA iz __, koga zastupa AB, advokat iz __, protiv tuženog Turističkog preduzeća „BB“ DOO iz Beograda, ul. __, koga zastupa BA, advokat, radi naknade štete, odlučujući o žalbi tuženog izjavljenoj protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P.br. 7969/10 od 22. juna 2010. godine, u sednici veća održanoj dana 28. septembra 2011. godine, doneo je


P R E S U D U

PREINAČUJE SE presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P.br. 7969/10 od 22. juna 2010. godine u stavu prvom izreke, tako što se ODBIJA kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca AA iz _ da se obaveže tuženi Turističko preduzeće „BB“ DOO iz Beograda da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete za povredu časti isplati iznos od 50.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana presuđenja 22.06.2010. godine pa do konačne isplate, kao i da mu naknadi troškove parničnog postupka.

PREINAČUJE SE rešenje o troškovima parničnog postupka sadržano u stavu četvrtom izreke presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P.br. 7969/10 od 22. juna 2010. godine, tako što se OBAVEZUJE tužilac da tuženom naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 47.500,00 dinara, u roku od 15 dana po prijemu ove presude.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P.br. 7969/10 od 22. juna 2010. godine, stavom prvim izreke, delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca pa je obavezan tuženi da mu na ime naknade nematerijalne štete za povredu časti isplati iznos od 50.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana presuđenja 22.06.2010. godine pa do konačne isplate, a sve u roku od 15 dana. Stavom drugim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca u delu u kojem je tražio da sud obaveže tuženog da mu na ime naknade nematerijalne štete za povredu časti isplati iznos preko iznosa dosuđenog stavom prvim izreke presude za iznos od još 250.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom. Stavom trećim izreke, utvrđeno je da je tužba tužioca protiv tuženog na ime naknade nematerijalne štete u iznosu od 341.06 evra u dinarskoj protivvrednosti sa zakonskom zateznom kamatom počev od 08.05.2008. godine pa do isplate, povučena. Stavom četvrtim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 42.800,00 dinara u roku od 15 dana. Stavom petim izreke, obavezan je tužilac da tuženom naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 6.000,00 dinara u roku od 15 dana.

Protiv navedene presude, i to odluke sadržane u stavu prvom i četvrtom izreke, tuženi je blagovremeno izjavio žalbu iz svih zakonskih razloga propisanih odredbom čl. 360 ZPP-a.

Ispitujući pravilnost pobijane presude u smislu čl. 372 ZPP-a, Apelacioni sud u Beogradu je našao da je žalba tuženog osnovana.

U prvostepenom postupku nisu učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka iz čl. 361 st. 2 tač. 1,2,5,7 i 9 ZPP-a, na koje Apelacioni sud u Beogradu, kao drugostepeni sud pazi po službenoj dužnosti, a zbog kojih bi se pobijana presuda morala ukinuti.

Prema razlozima pobijane presude, iz izvedenih dokaza je utvrđeno da je tužilac sa tuženim zaključio ugovor o putovanju za VV u periodu od 15.04.2008. godine do 29.04.2008. godine, da je tužilac zahtev za apliciranje za britansku tranzitnu vizu popunio rukom pisanim štampanim slovima i da je u rubrike uneo svoje lične podatke i svojeručno potpisao, da je viznom odeljenju tuženog podneo sva potrebna dokumenta za dobijanje vize za VV, kao i tranzitne britanske vize, da ga je službenik ambasade Velike Britanije obavestio da je za 04.04.2008. godine zakazan razgovor za dobijanje vize na koji su došli svi putnici iz tog aranžmana, da je tom prilikom tužilac potpisao formular koji je bio izdat u elektronskoj formi i da ga prethodno nije pročitao, da su ga 09.04.2008. godine pozvali iz britanske ambasade i obavestili da se podaci koje je naveo u aplikaciji za vizu i podaci iz pasoša razlikuju, nakon čega je tužilac posle razgovora sa službenikom viznog odeljenja tuženog saznao da je došlo do greške u popunjavanju aplikacije za vizu koja je otklonjena pa je istoga dana tužiocu ponovo zakazan razgovor u britanskoj ambasadi, kao i da je britansku tranzitnu vizu dobio dana 11.04.2008. godine, a vizu za VV dana 25.03.2008. godine. Kada su na putu za VV, doputovali u London, na aerodromu Hitrou, svi ostali putnici su prošli pasošku kontrolu, a policijski službenik je tužiocu uzeo pasoš, odveli su ga u jednu posebnu prostoriju gde je tužilac proveo od 30-45 minuta kojom prilikom ga policijski službenici nisu ništa ispitivali, nakon čega su mu vratili pasoš, tužilac je prošao pasošku kontrolu i dalje nastavio put sa ostalim putnicima bez ikakvih problema, kao i da nakon ovog putovanja, tužilac nije podnosio zahteve za dobijanje neke druge vize niti je putovao u druge zemlje za koje je viza potrebna.

Iz utvrđenih činjenica, prvostepeni sud je utvrdio da je usled greške službenika tuženog prilikom elektronskog popunjavanja zahteva za tranzitnu vizu za Veliku Britaniju, a na osnovu podataka koje je tužilac dostavio tuženom, tužilac bio najpre odbijen, a potom je dobio tranzitnu vizu za Veliku Britaniju, a taj podatak o odbijanju vize je ostao trajno ubeležen u bazi podataka svih aerodroma na svetu, pa je tužilac usled toga bio zadržan na aerodromu u Londonu i zbog toga izložen neprijatnostima i primenom odredbe čl. 170 i 200 Zakona o obligacionim odnosima odlučio kao u stavu prvom izreke pobijane presude.

Osnovani su žalbeni navodi tuženog da je prvostepeni sud na potpuno i pravilno utvrđeno činjenično stanje, pogrešno primenio materijalno pravo i to odredbe čl. 170 i 200 ZOO i odredbu čl. 223 ZPP-a, nalazeći da je u konkretnom slučaju, opravdano tužiocu dosuditi naknadu za pretrpljenu nematerijalnu štetu zbog povrede časti.

Naime, imajući u vidu da tužilac tužbeni zahtev prema tuženom zasniva na odredbi čl. 170 ZOO i odgovornosti preduzeća za štetu koju njegov zaposleni pričini trećem licu u radu ili u vezi sa radom, pa je u konkretnom slučaju za postojanje odgovornosti tuženog za naknadu štete tužiocu, neophodno da postoji uzročna veza između greške radnika tuženog u popunjavanju aplikacije za izdavanje tranzitne vize i nastale nematerijalne štete u vidu povrede časti i ugleda tužioca zbog privremenog zadržavanja na aerodromu u Londonu prilikom pasoške kontrole. Tužilac je dužan da dokaže uzročnu vezu između štetnog događaja i nastale štete, a da bi postojala šteta za pretrpljene duševne bolove zbog povrede ugleda i časti u smislu čl. 200 ZOO neophodno je da su dovedene u pitanje tužiočeve ukupne moralne vrednosti koje on uživa kao član određene društvene sredine.

U konkretnom slučaju, u prvostepenom postupku je nesumnjivo utvrđeno da je tužilac lično potpisao aplikaciju za vizu koja je predata ambasadi Velike Britanije i da je mogao da proveri tačnost podataka koji su u njoj navedeni, da tužilac sudu nije pružio dokaz da je najpre bio odbijen za britansku tranzitnu vizu, kao i da u tužiočevom pasošu nije zabeležen podatak o odbijanju zahteva za izdavanje britanske vize, već je naprotiv tužiocu izdata viza, kao ni da je taj podatak o odbijanju ostao trajno ubeležen u bazi podataka svih aerodroma u svetu zbog čega se dogodilo da tužilac bude zadržan na aerodromu u Londonu radi provere podataka iz njegovog pasoša, a tim pre što iz iskaza tužioca saslušanog u svojstvu stranke, proizilazi da prilikom pasoške provere službenici britanske policije nisu razgovarali sa tužiocem i nisu ga obavestili o razlozima zadržavanja, niti su prema tužiocu bili neprijatni i neljubazni, već je tužilac samo bio izdvojen od ostalih putnika u odvojenu prostoriju u kojoj je sačekao 30-45 minuta dok nije završena provera podataka iz njegovog pasoša, zbog čega tužilac, ukoliko tvrdi da je zbog greške službenika tuženog u popunjavanju aplikacije za britansku vizu, njemu pričinjena šteta, za ovakvu svoju tvrdnju, sudu nije pružio dokaz a što je bio dužan shodno odredbi čl. 223 ZPP-a.

Pored toga, da bi postojala odgovornost tuženog za naknadu nematerijalne štete tužiocu, neophodno je da postoji uzročna veza između opisanog ponašanja radnika tuženog -greške u popunjavanju aplikacije za izdavanje vize i eventualno nastale nematerijalne štete, povrede časti i ugleda tužioca, pa kod opšte poznate činjenice da postoji diskreciono ovlašćenje svih pograničnih, carinskih ili imigracionih vlasti da bilo koje lice zadrže radi dodatnih provera na graničnom prelazu ili aerodromu, i ovakvo dodatno zadržavanje se ne može smatrati šikaniranjem niti povredom časti i ugleda, otuda se ne mogu prihvatiti kao pravilni razlozi prvostepenog suda da postoji uzročna veza između štetnog događaja i povrede časti i ugleda tužioca, a ovo tim pre što u nastavku putovanja, tužilac nije imao bilo kakvih problema ili zadržavanja od strane pograničnih vlasti drugih zemalja, niti je u nastavku putovanja u VV tužilac imao bilo kakvih neprijatnosti sa ostalim putnicima na tom putovanju zbog ovog događaja, niti je ovaj događaj imao bilo kakve negativne posledice na ličnost tužioca da bi njegova čast i ugled biti dovedeni u pitanje, za koje posledice je priznato pravo na naknadu štete, to po nalaženju Apelacionog suda u Beogradu, u konkretnom slučaju, nije bilo štetnih posledica po ličnost tužioca za koje posledice je priznato pravo na naknadu štete, shodno odredbi čl. 200 ZOO, niti je tužilac shodno odredbi čl. 223 ZPP-a nastalu nematerijalnu štetu u vidu povrede časti i ugleda, dokazao, to je Apelacioni sud u Beogradu, uvažio žalbu tuženog i pobijanu presudu u stavu prvom izreke preinačio, utoliko što je odbio tužbeni zahtev tužioca i primenom čl. 380 tač. 4 ZPP-a odlučio kao u stavu prvom izreke ove presude.

Istovremeno je, s obzirom na to da je preinačio odluku protiv koje je izjavljen pravni lek, Apelacioni sud odlučio o troškovima celog postupka, shodno odredbi čl. 161 st. 3 ZPP-a, tako što je imajući u vidu čl. 149 i 150 ZPP-a, obavezao tužioca da tuženom naknadi troškove parničnog postupka za sastav tri obrazložena podneska po 6.000,00 dinara, za sastav žalbe 12.000,00 dinara, za zastupanje na dve održane rasprave po 7.000,00 dinara i jednoj odloženoj raspravi 3.500,00 dinara, ukupno 47.500,00 dinara, a prema važećoj AT u vreme donošenja pobijane presude i odlučio kao u stavu drugom izreke ove presude.

Predsednik veća-sudija
Slavica Srećković,s.r.

Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Svetlana Antić

Factum infectum fieri nequit – Učinjeno ne može postati neučinjeno (Plaut)