Republika Srbija
Apelacioni sud u Beogradu
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
19.10.2011.

Gž 15598/10

REPUBLIKA SRBIJA
APELACIONI SUD U BEOGRADU
Gž. br. 15598/10
Dana 19. oktobra 2011. godine
B E O G R A D


U IME NARODA


APELACIONI SUD U BEOGRADU, u veću sastavljenom od sudija Slavice Srećković, predsednika veća, Vladislave Milićević i Sanje Pejović, članova veća, u parnici tužioca AA, koga zastupa AB, advokat iz _, protiv tuženog Grada Beograda – Sekretarijata za privredu gradske uprave grada Beograda i Gradskog veća Skupštine grada Beograda, koga zastupa Javni pravobranilac Grada Beograda, Tiršova broj 3, radi naknade materijalne i nematerijalne štete, odlučujući o žalbi tužioca izjavljenoj protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P.br. 46772/10 od 12.07.2010. godine, u sednici veća održanoj dana 19. oktobra 2011. godine, doneo je


P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana žalba tužioca i POTVRĐUJE presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P.br. 46772/10 od 12.07.2010. godine.


O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P.br. 46772/10 od 12.07.2010. godine, stavom prvim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da mu na ime naknade štete isplati na ime izgubljene zarade za period od 23.06.2003. godine do 26.03.2008. godine, ukupan iznos od 417.006,92 dinara sa zakonskom zateznom kamatom na svaki pojedinačni mesečni iznos počev od 15. u mesecu, za prethodni mesec, kao i da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete isplati iznos od 300.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana presuđenja pa do isplate, kao i da mu naknadi troškove parničnog postupka. Stavom drugim izreke, obavezan je tužilac da tuženom naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 72.500,00 dinara u roku od 15 dana.

Protiv navedene presude tužilac je blagovremeno izjavio žalbu iz svih zakonskim razloga propisanih odredbom člana 360 ZPP-a.

Tuženi je podneo odgovor na žalbu po proteku roka iz člana 366 ZPP-a pa isti kao neblagovremen nije razmatran.

Ispitujući pravilnost prvostepene presude u smislu odredbe člana 372 ZPP-a, Apelacioni sud u Beogradu je našao da je žalba tužioca neosnovana.

U sprovedenom postupku nisu učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 361 stav 2 tačka 1,2,5,7 i 9 ZPP-a na koje Apelacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je 23.06.2003. godine podneo zahtev Sekretarijatu za privredu grada Beograda za upis u registar lica koja obavljaju delatnost auto-taksi prevoza na teritoriji grada. Rešenjem od 24.09.2005. godine tuženi je obavestio tužioca da je njegova prijava za upis u registar lica koja obavljaju delatnost auto-taksi prevoza, odbijena, zbog neispunjenja uslova iz člana 5 i 6 Odluke o auto-taksi prevozu, jer ne postoji slobodno mesto taksi vozača predviđeno godišnjim planom potreba. Ustavni sud Republike Srbije doneo je odluku U.br. 53/04 od 29.09.2005. godine, kojom je utvrđeno da odredbe člana 6 stav 1 tačka 7 i člana 11 stav 4 Odluke o auto-taksi prevozu i odredbe tačke 3 Plana potreba za auto-taksi prevoz u gradu Beogradu, nisu u saglasnosti sa Ustavom Republike Srbije i zakonom. Rešenjem Sekretarijata za privredu Gradske uprave Beograda od 26.03.2008. godine usvojen je zahtev tužioca za izmenu pojedinačnog akta i tužiocu je data saglasnost za obavljanje delatnosti auto-taksi prevoza kao samostalnom preduzetniku i on je upisan u registar privrednih subjekata. U radnoj knjižici tužioca upisano je da je u periodu od 11.04.2005. godine do 15.08.2005. godine, tužilac bio zaposlen u Preduzeću „AA” iz Beograda, a u periodu od 01.01.2006. godine do 10.03.2008. godine u „AA1“ d.o.o. __. Tužilac svoj zahtev za naknadu materijalne štete zasniva na odredbi člana 172 ZOO, a zahtev za naknadu nematerijalne štete zbog povrede osnovnih prava garantovanih Ustavom i diskriminacije na odredbi člana 45 Zakona o zabrani diskriminacije u vezi odredbe člana 200 ZOO.

Na ovako potpuno i pravilno utvrđeno činjenično stanje, prvostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo kada je našao da je zahtev tužioca za naknadu materijalne štete zbog izgubljene zarade u periodu u kome nije mogao da obavlja auto-taksi prevoz, kao i zahtev za naknadu nematerijalne štete zbog povrede osnovnih prava garantovanih Ustavom i diskriminacije prilikom upisa u registar auto-taksi prevoza neosnovan, primenom odredbi člana 172 i 200 ZOO.

Naime, pravilno je prvostepeni sud zaključio da se postupanje organa tuženog ne može smatrati nezakonitim i nepravilnim radom u smislu odredbe člana 172 ZOO, zbog čega je i odbio tužbeni zahtev tužioca. Ovo iz razloga što je odredbom člana 172 stav 1 ZOO propisano je da pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija, pa je u tom smislu za građansko-pravnu odgovornost tuženog, neophodan uslov nezakonit i nepravilan rad njegovih organa, koga po oceni prvostepenog suda u ovom slučaju nema. Naime, u konkretnom slučaju u vreme odlučivanja o zahtevu tužioca za upis u registar taksi prevoznika, tuženi je u skladu sa tada važećom odlukom o auto-taksi prevozu, i to na osnovu člana 6 ove odluke, odbio prijavu za upis u registar lica koja obavljaju auto-taksi prevoz, da bi nakon odluke Ustavnog suda o neustavnosti navedenog člana, doneo rešenje kojim je usvojio zahtev tužioca za obavljanje auto-taksi prevoza, što ukazuje da su donošenjem navedenog rešenja od strane tuženog, posledice neustavnosti odluke otklonjene, te se u konkretnom slučaju postupanje tuženog ne može smatrati nezakonitim i nepravilnim radom u smislu odredbe člana 172 ZOO. Iz istog razloga, a kako su organi tuženog u konkretnom slučaju, u svemu postupali u skladu sa tada važećim zakonskim i podzakonskim aktima, odbijen je i zahtev tužioca za naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava garantovanih Ustavom i diskriminacije, a imajući u vidu da u radnjama organa tuženog nije bilo nezakonitog i nepravilnog rada, pa stoga i nisu ispunjeni uslovi da se tuženi obaveže da tužiocu naknadi nematerijalnu štetu u smislu člana 200 ZOO.

Za svoju odluku prvostepeni sud je dao dovoljne i jasne razloge koje u svemu prihvata i Apelacioni sud.

Neosnovani su žalbeni navodi kojima se ukazuje da tuženi preko svojih organa nije obezbedio izvršenje odluke Ustavnog suda u razumnom roku. Ovo iz razloga, što je tuženi nakon odluke Ustavnog suda o neustavnosti člana 6 Odluke o auto-taksi prevozu, doneo rešenje kojim je usvojio zahtev tužioca za obavljanje auto-taksi prevoza putnika na teritoriji grada Beograda, iz čega proizilazi da su posledice neustavnosti navedene odluke time faktički otklonjene. Odluka Ustavnog suda, kojom je ocenjena neustavnost Odluke o auto-taksi prevozu, ne sadrži odredbu koja predviđa da će se posledice zbog primene neustavne odluke otkloniti naknadom štete, ili na drugi način, a što je predviđeno kao mogućnost propisana članom 58 tada važećeg Zakona o postupku pred Ustavnim sudom i pravnom dejstvu njegove odluke ( „Službeni glasnik RS“ broj 32/91, izmenjen sada članom 62 Zakona o Ustavnom sudu „Službeni glasnik RS“ broj 109/07 ), niti je predviđen rok u kojem bi morala biti doneta odluka, kako je to i prvostepeni sud pravilno utvrdio.

Takođe su neosnovani i žalbeni navodi da je prvostepeni sud pogrešno primenio pravila o teretu dokazivanja i da je presuda zasnovana na pogrešnoj primeni materijalnog prava, jer prvostepeni sud nije primenio član 45 Zakona o zabrani diskriminacije „Službeni glasnik RS“ broj 22/09 od 30.03.2009. godine, na kom članu tog zakona tužilac zasniva svoj zahtev za naknadu nematerijalne štete. Ovo iz razloga što, da bi postojala diskriminacija nekog lica shodno odredbama člana 2, 3, 8 Zakona o zabrani diskriminacije, neophodna pretpostavka da bi se utvrdila povreda načela zabrane diskriminacije je da je tužiocu, shodno odredbi člana 2 tog zakona, zbog nekog njegovo ličnog svojstva, kakva su rasa, boja kože, državljanstvo, verska ili politička ubeđenja, seksualna orijentacija, zdravstveno stanje, invaliditet ili nekim drugim ličnim svojstvima, uskraćuju prava. Odluka o auto-taksi prevozu nije doneta u cilju diskriminacije bilo kog lica, već je doneta opštim pravnim aktom koji se odnosi na unapred neodređen broj lica, a pojedinačno rešenje koje je doneto na osnovu te odluke, kojim je odbijen zahtev tužioca za upis u registar lica koja obavljaju auto-taksi prevoz, nije doneta da bi tužilac bio diskriminisan po osnovu nekog svog ličnog svojstva, već zbog planiranih potreba za taksi prevozom, a tužilac shodno odredbi člana 223 ZPP-a sudu nije pružio dokaze, niti je shodno odredbi člana 45 stav 2 Zakona o zabrani diskriminacije, učinio verovatnim da mu je zbog nekog ličnog svojstva povređeno ljudsko ili manjinsko pravo zajamčeno Ustavom, što je neophodna pretpostavka da bi se mogla utvrditi povreda načela zabrane diskriminacije.

Apelacioni sud je cenio ostale navode žalbe kojima se ne dovodi u sumnju pravilnost pobijane presude, pa ti navodi nisu posebno obrazlagani.

Pravilna je i odluka o parničnim troškovima, jer je doneta na osnovu člana 149 , 150 i 158 ZPP-a.

Iz navedenih razloga, Apelacioni sud u Beogradu je odlučio kao u izreci presude, na osnovu člana 375 ZPP.


Predsednik veća – sudija
Slavica Srećković,s.r.

Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Svetlana Antić

Factum infectum fieri nequit – Učinjeno ne može postati neučinjeno (Plaut)