Republika Srbija
Apelacioni sud u Beogradu
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
9.02.2012.

Gž 1713/11

REPUBLIKA SRBIJA
APELACIONI SUD U BEOGRADU
Gž 1713/11
Dana 09.02.2012. godine
ul. Nemanjina br. 9
B E O G R A D

 

U IME NARODA

APELACIONI SUD U BEOGRADU, u veću sastavljenom od sudija Margite Stefanović, predsednika veća, Vesne Mitrović i Milice Popović Đuričković, članova veća, u parnici AA, koju zastupa punomoćnik AB, advokat, protiv tužene Republike Srbije – Ministarstva unutrašnjih poslova, koju zastupa zakonski zastupnik Republičko javno pravobranilaštvo sa sedištem u Beogradu, ul. Nemanjina br. 26, radi naknade štete, odlučujući o žalbi tužilje izjavljenoj protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P br. 73048/2010 od 26.01.2011. godine, u sednici veća održanoj dana 09.02.2012. godine, doneo je


P R E S U D U

POTVRĐUJE SE presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P br. 73048/2010 od 26.01.2011. godine, u stavu prvom izreke i u tom delu žalba tužilje se odbija kao neosnovana.

PREINAČUJE SE rešenje o troškovima postupka sadržano u stavu drugom izreke presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P br. 73048/2010 od 26.01.2011. godine, tako što se zahtev tužene Republike Srbije za naknadu troškova postupka odbija kao neosnovan.


O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P br. 73048/2010 od 26.01.2011. godine, stavom prvim izreke odbijen je tužbeni zahtev tužilje AA, da joj tužena Republika Srbija – Ministarstvo unutrašnjih poslova iz Beograda na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog smrti bliskog lica isplati 800.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana presuđenja pa do isplate, a u roku od 15 dana od dana prijema presude pod pretnjom prinudnog izvršenja. Stavom drugim izreke presude obavezana je tužilja da tuženom nadoknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 9.375,00 dinara, u roku od 15 dana od dana prijema pismenog otpravka presude pod pretnjom prinudne naplate.

Protiv navedene presude, tužilja je blagovremeno izjavila žalbu zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući ožalbenu presudu u granicama zakonskih ovlašćenja propisanim odredbom člana 372 Zakona o parničnom postupku, Apelacioni sud u Beogradu je ocenio da je žalba tužilje delimično neosnovana.

U postupku donošenja prvostepene presude, nisu učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka, propisane odredbom člana 361 stav 2 tačke 1, 2, 5, 7 i 9 Zakona o parničnom postupku, na koje drugostepeni sud pazi po službenoj dužnosti, na osnovu odredbe člana 372 stav 2 istog Zakona, niti relativne, koje bi bile od uticaja na njenu pravilnost i zakonitost.

U prvostepenom postupku utvrđeno je da su pripadnici šiptarske terorističke organizacije, u noći, odnosno oko 22,00 časa, dana 02.07.1999. godine, upali u kuću u kojoj su živeli tužilja AA i njen suprug AA1, kojom prilikom su oteli supruga tužilje i odveli ga u nepoznatom pravcu, da je rešenjem Opštinskog suda u Sopotu 2R br. 16/2005 od 13.04.2006. godine, AA1 oglašen za umrlog i kao dan njegove smrti utvrđen je dan 31.07.2000. godine, koje rešenje je ispravljeno rešenjem istog suda od 01.06.2006. godine, a postalo je pravnosnažno sa danom 02.06.2006. godine. Na osnovu navedenih činjenica, prevashodno ocenjujući istaknuti prigovor zastarelosti potraživanja, vodeći računa o datumu podnošenja tužbe - 21.05.2010. godine, prvostepeni sud je izveo zaključak o osnovanosti istaknutog prigovora u smislu odredbe člana 376 Zakona o obligacionim odnosima. Takođe je istovremeno polazeći od stanovišta da na strani organa tužene nije postojala obaveza da spreči nastanak štete u konkretnom slučaju iz razloga što je štetni događaj nastupio posle prestanka nadležnosti oružanih snaga Republike Srbije, odnosno SRJ na teritoriji Kosova i Metohije, s obzirom da je između vlade Savezne Republike Jugoslavije i Međunarodnih bezbednosnih snaga zaključen dana 09.06.1999. godine, Vojnotehnički sporazum (poznat kao Kumanovski sporazum), kojim je predviđeno da će po usvajanju rezolucije Saveta bezbednosti UN (koja je usvojena 10.06.1999. godine), međunarodne bezbednosne snage „KFOR“ biti raspoređene na teritoriji Kosova i Metohije u cilju uspostavljanja i održavanja bezbednog okruženja za sve građane, kao i da će se snage SRJ (osoblje i organizacija SRJ i Republike Srbije sa svojom sposobnošću) povući sa ove teritorije na teritoriju Republike Srbije van ovog područja, prvostepeni sud je ocenio osnovanim i prigovor nedostatka pasivne legitimacije na strani tužene Republike Srbije, jer je štetni događaj nastupio dana 02.07.1999. godine, nakon što je nadležnost zaštite bezbednosti ljudi i imovine na Kosovu i Metohiji prešlo na Međunarodne bezbednosne snage „KFOR“, zbog čega je primenom i odredbe člana 180. Zakona o obligacionim odnosima, odbio tužbeni zahtev tužilje, kao neosnovan.

Apelacioni sud u Beogradu ocenjuje da je prvostepeni sud činjenično stanje relevantno za presuđenje pravilno utvrdio, u pravilnoj primeni odredbe člana 8 Zakona o parničnom postupku, te da je na tako utvrđeno činjenično stanje u pravilnoj primeni navedenog materijalnog prava doneo u suštini pravilnu odluku, odbijajući tužbeni zahtev tužilje kako zbog zastarelosti potraživanja, tako i sa aspekta nedostatka pasivne legitimacije na strani tužene. Okolnost što Apelacioni sud u Beogradu ne prihvata izraženi stav prvostepenog suda u delu kojim početak računanja roka zastarelosti vezuje za štetni događaj, odnosno za dan 02.07.1999. godine, nije od uticaja na donošenje drugačije odluke suda.

Naime, s obzirom na uslove i okolnosti pod kojima se nestalo lice moglo proglasiti za umrlo sa utvrđenjem dana smrti, propisane odredbama Zakona o vanparničnom postupku, rok zastarelosti spornog potraživanja se ima računati od dana pravnosnažnosti rešenja kojim je utvrđena smrt lica, a u konkretnom slučaju ovaj rok se računa od dana pravnosnažnosti rešenja o ispravci 2R br. 16/2005 od 01.06.2006. godine, kojim je ispravljeno rešenje od 13.04.2006. godine, koje se odnosi na utvrđenje dana smrti AA1. Ovo s toga što se ima smatrati da se sa tim danom tužilja, koja se do tada svakako nadala da je njen suprug živ, saznala za štetu, odnosno za smrt bliskog lica, te se od tog dana i računa rok u kome je tužilja mogla pokrenuti postupak sa zahtevom za naknadu štete koju trpi, a sve imajući u vidu da je tek utvrđenje činjenice smrti od strane za to nadležnog suda, po zakonu propisanom postupku, uslov za ostvarenje prava tužilje u konkretnom slučaju. Kako je rešenje o ispravci 2R br. 16/2005 od 01.06.2006. godine, postalo pravnosnažno dana 02.06.2006. godine, to se, kao što je izloženo, rok zastarelosti spornog potraživanja ima računati od dana pravnosnažnosti navedenog rešenja, u skladu sa rokovima propisanim odredbom člana 376 stav 1 Zakona o obligacionim odnosima, s obzirom da se ima smatrati da je tužilja sa tim datumom mogla pokrenuti postupak i zahtevati naknadu pretrpljene štete zbog duševnih bolova koje trajno trpi, a koji rok je merodavan u ovom slučaju za naknadu štete.

Kako je tužilja tužbu u ovoj pravnoj stvari podnela tek 21.05.2010. godine, a rok zastarelosti se u ovom slučaju računa počev od dana 02.06.2006. godine, to je u izloženom kontekstu njeno potraživanje sa aspekta primene odredbe člana 376 stav 1 Zakona o obligacionim odnosima, zastarelo sa 02.06.2009. godine, kada je protekao subjektivni rok od tri godine u kome je tužilja mogla da zahteva naknadu štete.

Cenjeni su navodi žalbe, u kojima je tužilja istakla da je u konkretnom slučaju tužena odgovorna za nastanak štete, jer se prilikom potpisivanja mirovnog sporazuma u Kumanovu 1999. godine, Savezna Republika Jugoslavija, čiji je pravni sledbenik Republika Srbija, obavezala da podnese zahtev za vraćanje ograničenog kontigenta vojske i policije na teritoriju koju okupiraju vojne snage KFOR, radi zaštite Srba i drugih manjinskih grupacija i da napuštanje te teritorije bude postepeno sa predajom snagama KFOR i UMNIK, da je umesto toga nastupilo hitno i neorganizovano povlačenje, s tim da navedeni zahtev za vraćanje vojske i policije nikada nije predat i da su Srbi i ostali bili predati na milost i nemilost šiptarskih terorističkih organizacija i okupacionih snaga, na osnovu čega smatra da je za predmetnu štetu odgovorna tužena u smislu odredbe člana 180 Zakona o obligacionim odnosima, a da je do štete došlo usled terorističkih akata koje je u to vreme tužena bila dužna da spreči, odnosno krivičnog dela iz člana 125 KZJ u vezi člana 139 stav 2 OKZ, za koje je predviđena kazna zatvora preko 10 godina i da u konkretnom slučaju treba primeniti odredbu člana 377 Zakona o obligacionim odnosima, ali su ovi navodi neosnovani. Naime, u vreme nestanka supruga tužilje AA1, kao civilnog lica, dana 02.07.1999. godine, tužena Republika Srbija u skladu sa odredbama Vojno tehničkog sporazuma od 09.06.1999. godine i Rezolucije Saveta bezbednosti OUN br. 12344 od 10.06.1999. godine, nije imala ingerencije na tom području Kosova i Metohije u cilju zaštite života, lične i imovinske sigurnosti građana, kao i njihove bezbednosti, jer je prema tom Sporazumu imala obavezu samo da povuče sve svoje bezbednosne snage sa te teritorije, zbog čega u to vreme nije više bila nadležna da obavlja poslove zaštite života i lične sigurnosti građana, pa samim tim ne postoji ni njena odgovornost da tužilji naknadi nematerijalnu štetu koju je pretrpela. Zapravo, u periodu koji je određen za povlačenje i to po zonama, a koji se kretao od 6 do 11 dana, tužena je imala samo obavezu povlačenja svojih bezbednosnih snaga i u tom periodu nije mogla da vrši bezbedonosnu funkciju, već je imala obavezu da sve svoje aktivnosti svede na povlačenje svojih jedinica sa tog područja u rokovima koji su joj ostavljeni navedenim aktima. S obzirom da Republika Srbija nije imala bilo kakve ingerencije na tom području Kosova i Metohije iz razloga koji su izloženi, pa samim tim nije imala ni mogućnost, ni način da spreči štetu koja je za tužilju nastala nestankom njenog supružnika, to se ne može smatrati odgovornom za štetu koju je tužilja pretrpela zbog smrti bliskog lica. Kako u izloženom kontekstu nema mesta primeni odredbe člana 180 Zakona o obligacionim odnosima, s obzirom da organi tužene u periodu povlačenja nisu mogli da vrše bezbednosnu funkciju, to tužena nije pasivno legitimisana za naknadu štete tužilji, pa sa tog aspekta nema ni mesta primeni privilegovanih rokova zastarelosti propisani odredbom člana 377 Zakona o obligacionim odnosima, kao ni sa aspekta odgovornosti za drugog u smislu odredbe člana 172. istog Zakona, jer se u tim slučajevima primenjuje opšti rok zastarelosti potraživanja propisan odredbom člana 376. istog Zakona.

Cenjeni su i ostali navodi žalbe tužilje, ali kako se njima ne dovodi u sumnju pravilnost prvostepene presude, to se ovi navodi posebno ne obrazlažu.

Na osnovu navedenog, Apelacioni sud u Beogradu je primenom odredaba člana 373 stav 1 tačka 2 i člana 375 Zakona o parničnom postupku, odlučio kao u izreci presude u stavu prvom.

Apelacioni sud u Beogradu je preinačio rešenje o troškovima postupka, imajući u vidu da tužena nije u smislu odredbe člana 159. stav 2. i stav 3. Zakona o parničnom postupku, svoje troškove opredelila na način propisan tom odredbom, zbog čega je u primeni odredbe člana 387. stav 1. tačka 3. Zakona o parničnom postupku, odlučio kao u izreci ove presude u stavu drugom.

Sve navedene odredbe Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 125/04, 111/09), primenjuju se na osnovu odredbe člana 506. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 72/11).

Predsednik veća – sudija
Margita Stefanović, s. r

Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Svetlana Antić

 

Factum infectum fieri nequit – Učinjeno ne može postati neučinjeno (Plaut)