Republika Srbija
Apelacioni sud u Beogradu
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
18.11.2010.

Gž 240/10_

REPUBLIKA SRBIJA
APELACIONI SUD U BEOGRADU
Gž 240/10
18.11.2010. godine
B E O G R A D

 

U IME NARODA


  APELACIONI SUD U BEOGRADU, u veću sastavljenom od sudija Slađane Nakić-Momirović, predsednika veća, Nevenke Romčević i Marine Jakić, članova veća, u parnici tužioca AA, koga zastupa adv. AB, protiv tuženog JP „Železnice Srbije“ iz Beograda, ul. Nemanjina 6, radi naknade štete, odlučujući o žalbi tužene izjavljenoj protiv presude Drugog opštinskog suda u Beogradu P 5210/05 od 25.02.2008. godine, u sednici veća održanoj dana 18.11.2010. godine, doneo je

P R E S U D U


  ODBIJA SE kao neosnovana žalba tužene i potvrđuje presuda Drugog opštinskog suda u Beogradu P 5210/05 od 25.02.2008. godine.

 

O b r a z l o ž e nj e

  Pobijanom presudom tužena je obavezana da tužiocu plati 988.698,33 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 13.02.2004. godine do isplate i parnične troškove u iznosu od 298.560,00 dinara.

  Protiv navedene presude tuženik je blagovremeno izjavio žalbu iz svih razloga propisanih u čl. 360 stav 1 ZPP sa predlogom da drugostepeni sud preinači pobijanu presudu i odbije tužbeni zahtev ili da istu presudu ukine i predmet vrati prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

  Tužilac je podneo odgovor na žalbu.

  Drugostepeni sud je ispitao pobijanu odluku u smislu čl. 372 ZPP i nalazi da je žalba neosnovana.

  U sprovedenom postupku nema bitnih povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361 stav 2 tačka 1, 2, 5, 7 i 9 ZPP na koje Apelacioni sud pazi po službenoj dužnosti. Nema nedostataka koji bi sprečavali ispitivanje pobijane presude, o odlučnim činjenicama su navedeni dovoljni razlozi pa žalba neosnovano ukazuje na bitnu povredu iz čl. 361 stav 2 tačka 12 ZPP.

  Prema utvrđenom činjeničnom stanju pravni prethodnik tužene je pravnosnažnom presudom Drugog opštinskog suda u Beogradu P1 253/92 od 09.11.1992. godine obavezan da tužiocu plati ukupno 6.873,00 dinara važećih u vreme presuđenja sa zakonskom zateznom kamatom i to na iznos od 4.178,00 dinara od 15.01.1987. godine a na iznos od 2.695,00 dinara od 15.01.1989. godine do isplate i da plati parnične troškove u iznosu od 120.000,00 dinara. Navedeni novčani iznosi predstavljaju neisplaćeni deo naknade za korišćenje tužiočevih inovacija obračunete po merilima iz tuženikovih normativnih akata. Obaveza plaćanja naknade za korišćenje jedne inovacije je dospela 15.01.1987. godine a druge 15.01.1989. godine. Tuženi je tada sa ispunjenjem novčane obaveze pao u docnju i zbog toga je za period docnje dosuđena zakonska zatezna kamata. Dosuđeni iznosi predstavljaju 4 promila dohotka ostvarenog korišćenjem tužiočevih inovacija u periodu od 1986. do 1988. godine. Od dospeća obaveze do donošenja navedene presude su izvršene dve denominacije dinara 01.01.1990. godine i 01.07.1992. godine, iz čega se može zaključiti da je vrednost dinara padala. Tuženi je po ovoj presudi 21.07.1993. godine isplatio tužiocu 83.932.141 dinara važećih na dan plaćanja. Postojanje enormne inflacije u periodu od donošenja presude do dana plaćanja je opštepoznato i stoga tužilac kao poverilac novčanog potraživanja ima pravo da traži valorizovani iznos svog potraživanja stopom rasta cena na malo počev od nastanka obaveze do 03.07.1993. godine kao dana stupanja na snagu Zakona o visini stope zakonske zatezne kamate. Od tog datuma poveriocu pripada zakonska zatezna kamata na tako valorizovani iznos do isplate. Ekonomsko-finansijskim veštačenjem je utvrđeno da je uplatom od 21.07.1993. godine isplaćen deo parničnih troškova, a da glavnica i dospele kamate po presudi P1 253/92 nisu plaćene. Iznosi naknade dosuđeni ovom presudom valorizovani stopom rasta cena na malo na dan 24.01.1994. godine i pretvoreni u nove dinare daju sumu od 9.354,89 dinara. Dosuđeni iznosi naknade po zvaničnom kursu NBS na dan 01.01.1990. godine su predstavljali dinarsku protivvrednost 9.819,54 DM, a po tržišnom kursu koji je utvrdila Narodna banka Srbije u sprovođenju Zakona o jednokratnom porezu na ekstradohodak („Službeni glasnik RS“ br.36/01) od 7,10 dinara za 1 DM isti iznosi su predstavljali protivvrednost 9.681 DM. Tuženi je sa ispunjenjem novčane obaveze o kojoj je odlučeno pravnosnažnom presudom Drugog opštinskog suda u Beogradu P1 253/92 u docnji za deo naknade od 4.178,00 dinara od 15.01.1987. godine, a za deo od 2.695,00 dinara od 15.01.1989. godine. U sprovedenom veštačenju kao dan nastanka obaveze je uzet 01.01.1990. godine kada je tuženi već bio u docnji, a osnovica za valorizaciju je nominalni iznos glavnice navedene u presudi bez obračunate zatezne kamate za period od 15.01.1987. godine i 15.01.1989. godine do 31.12.1989. godine, što tuženog ne dovodi u nepovoljniji položaj, obzirom da otklanja posledice docnje za taj period. Poređenjem iznosa dobijenih valorizacijom potraživanja stopom rasta cena na malo počev od 01.01.1990. godine koji je tretiran kao dan nastanka obaveze do 03.07.1993. godine sa iznosom koji se dobija preračunavanjem preko zvaničnog i tržišnog kursa nemačke marke (što daje približno iste iznose novih dinara) se može zaključiti da je valorizacijom sprovedenom na izloženi način obezbeđena ravnoteža između novčanog iznosa koji je bio predmet obaveze tuženog, a koji nije blagovremeno izmiren i novčanog iznosa koji će poverilac konačno dobiti. Tuženi je bio u docnji sa plaćanjem dugovane naknade i pre donošenja presude P1 253/92, štetna dejstva inflacije su obezvređivala tužiočevo potraživanje, zatezna kamata od dospelosti obaveze plaćanja do 03.07.1993. godine je bila niža od stope rasta cena na malo i nije mogla da sačuva tužiočevo potraživanje od obezvređivanja, pa bi poistovećivanje isteka paricionog roka za izvršenje obaveze po navedenoj presudi, sa dospelošću obaveze plaćanja naknade za inovacije, za šta se zalaže žalba, dovelo do situacije da protek vremena, denominacije dinara i visoka inflacija pogoduju dužniku koji obezvređenu obavezu nije blagovremeno platio, a to bi bilo protivno načelu jednake vrednosti davanja načelu poštenja u prometu i načelu ravnopravnosti učesnika u obligacionom odnosu čl. 11, 12 i 15 ZOO. Stoga, prema okolnostima slučaja ova opšta načela obligacionog prava i princip pravičnosti opravdavaju da se tužiočeva potraživanja valorizuju stopom cena na malo od nastanka obaveze plaćanja do 03.07.1993. godine i da se dalje na tako dobijen iznos obračunava zakonska zatezna kamata. Stoga je metodologijom za koju se opredelio prvostepeni sud ostvaren cilj naknade inflatorne štete i tužiočeva imovinska situacija je dovedena u stanje u kakvom bi bila da je tuženi obavezu plaćanja naknade uredno ispunio o dospelosti.

  Stoga je pravilno utvrđeno da tužiočevo potraživanje valorizovano na izloženi način na dan 24.01.1994. godine i na dan podnošenja tužbe 31.05.1994. godine iznosi 9.354,89 dinara. Presudom Drugog opštinskog suda u Beogradu P 1510/01 od 13.02.2004. godine donetom u ovom sporu tuženi je obavezan da tužiocu plati 7.023,75 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 18.04.2000. godine do isplate i presuda je u tom delu postala pravnosnažna jer je tuženi nije pobijao žalbom, a ukinuta je rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž 7251/04 od 24.06.2005. godine u odbijajućem delu po tužiočevoj žalbi. Stoga je prvostepeni sud pravilno našao da se iznosi po osnovu glavnice i kamate dosuđeni ovom presudom uračunavaju u naknadu. Obračunata zatezna kamata na iznos od 7.023,75 dinara za period od 18.04.2000. godine do dana donošenja presude P 1510/01 – 13.02.2004. godine iznosi 25.510,74 dinara, što sa glavnicom daje sumu od 32.534,49 dinara. Na isti dan iznos od 9.354,89 dinara, koliko je iznosilo tužiočevo potraživanje na dan 24.01.1994. godine i na dan podnošenja tužbe 31.05.1994. godine sa obračunatom zakonskom zateznom kamatom iznosi 1.003.434,57 dinara. Razlika ovih iznosa je 970.900,08 dinara i to predstavlja potpunu naknadu inflatorne štete nastale neblagovremenim izvršenjem obaveze plaćanja naknade za inovacije. Neisplaćeni deo parničnih troškova po presudi P1 253/92 sa obračunatom zateznom kamatom od 31.05.1994. godine do 13.02.2004. godine iznosi 17.798,26 dinara. Zbir ovih iznosa daje sumu od 988.698,33 dinara koliko je tužiocu dosuđeno prvostepenom presudom. Na ovaj iznos od 13.02.2004. godine teče zakonska zatezna kamata. Po odredbi iz čl. 3 Zakona o visini stope zatezne kamate („Službeni list SRJ“ 9/01) važećeg u vreme donošenja prvostepene presude zatezna kamata se obračunavala konformnom metodom po mesečnoj stopi rasta cena na malo i fiksnoj stopi od 0,5% mesečno. Ovaj obračun se sprovodi tako što se glavni dug uveća za kamatu po stopi rasta cena na malo za određeni mesec i tako dobijen iznos pomnoži fiksnom stopom od 0,5%. Taj iznos predstavlja osnovicu za obračun kamate u sledećem mesecu. Zbog toga ovakvim načinom obračuna obaveza tuženog nije veća nego što bi bila da je potraživanje svedeno na dan 24.01.1994. godine i da je od tada opisno dosuđena zatezna kamata i zabrana iz čl. 279 stav 1 ZOO nije povređena. Presudom P1 253/92 je odlučeno o obavezi plaćanja naknade za inovaciju, a pobijanom presudom je odlučeno o zahtevu za naknadu štete koju je tužilac pretrpeo usled inflacije i dužnikove docnje u izvršenju obaveze plaćanja te naknade, pa se ne radi o pravnosnažno presuđenoj stvari, a navodi žalbe kojima se tvrdi da je pobijana presuda zasnovana na nalazu veštaka Radoslava Jovanovića nisu tačni.

  Stoga je prvostepeni sud pravilnom primenom čl. 190, 278 u vezi čl. 11, 12 i 15 ZOO usvojio tužbeni zahtev.

  Odluka o parničnim troškovima je doneta pravilnom primenom čl. 149 stav 1 i 150 ZPP.

  Iz navedenih razloga na osnovu čl. 375 ZPP-a odlučeno je kao u izreci presude.


PREDSEDNIK VEĆA-SUDIJA
Slađana Nakić-Momirović s.r.

Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Svetlana Antić

Factum infectum fieri nequit – Učinjeno ne može postati neučinjeno (Plaut)