Republika Srbija
Apelacioni sud u Beogradu
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
11.02.2010.

Gž 2543/10

REPUBLIKA SRBIJA
APELACIONI SUD U BEOGRADU
Gž 2543/10
Dana 11.02.2010. godine
B E O G R A D

 

U IME NARODA

  APELACIONI SUD U BEOGRADU, u veću sastavljenom od sudija: Branislava Bosiljkovića, predsednika veća, Ivana Negića i Sanje Pejović, članova veća, u parnici tužilje AA, čiji je punomoćnik AB, advokat, protiv tuženog Udruženja osiguravača Srbije – Garantnog fonda iz Beograda, ul. Bulevar Despota Stefana br. 68b, radi isplate duga, odlučujući o žalbi tuženog izjavljenoj protiv presude Prvog opštinskog suda u Beogradu P-706/07 od 18.09.2007.godine, u sednici veća održanoj dana 11.02.2010.godine, doneo je


P R E S U D U

  ODBIJA SE kao neosnovana žalba tuženog i potvrđuje presuda Prvog opštinskog suda u Beogradu P-706/07 od 18.09.2007.godine, u delu stava prvog izreke – u pogledu odluke o glavnom dugu.

  UKIDA SE presuda Prvog opštinskog suda u Beogradu P-706/07 od 18.09.2007.godine u preostalom delu stava prvog izreke – u pogledu odluke o zakonskoj zateznoj kamati i stavu drugom izreke, i u tom delu predmet vraća Prvom osnovnom sudu u Beogradu na ponovno suđenje.


O b r a z l o ž e nj e

  Presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P-706/07 od 18.09.2007.godine, stavom prvim izreke obavezano je tuženo Udruženje osiguravača Srbije – Garantni fond iz Beograda da tužilji AA isplati iznos od 1.053.306,00 dinara, na ime neisplaćene odštete, sa zakonskom zateznom kamatom od 30.09.2004. godine do isplate, u roku od 15 dana od prijema prepisa presude pod pretnjom prinudnog izvršenja. Stavom drugim izreke, obavezan je tuženi da tužilji naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 107.000,00 dinara u roku od 15 dana od prijema prepisa presude, pod pretnjom prinudnog izvršenja.

  Protiv navedene presude, tuženi je blagovremeno izjavio žalbu iz svih zakonom predviđenih žalbenih razloga.

  Tužilja je dala odgovor na žalbu.

  Ispitujući pravilnost pobijane presude, u smislu člana 372 ZPP-a, Apelacioni sud je našao da je žalba delimično osnovana.

  U provedenom postupku nisu počinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 361 stav 2 tačke 1, 2, 5, 7 i 9 ZPP-a, na koje Apelacioni sud pazi po službenoj dužnosti. Neosnovani su navodi žalbe kojima tužena, u pogledu odluke o glavnom dugu, ukazuje na bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz tačke 12 stava drugog navedene odredbe. Izreka pobijane presude u delu kojim je tuženi obavezan na isplatu glavnog duga nije nerazumljiva, zato što u istoj nije navedeno koja vrsta štete se tužilji nadoknađuje isplatom dosuđenog novčanog iznosa, a ne postoje ni neki drugi nedostaci zbog kojih se pravilnost prvostepene presude u tom delu ne bi mogla ispitati.

  Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je povređena u saobraćajnom udesu od 09.09.1996. godine, kao putnik u putničkom vozilu koje je u to vreme bilo osigurano od odgovornosti za štetu pričinjenu trećim licima kod AD "BB". Pravnosnažnom presudom Opštinskog suda u Vranju P-1822/97 od 17.03.1999. godine obavezano je navedeno osiguravajuće društvo da, solidarno sa štetnikom ŠŠ, tužilji nadoknadi nematerijalnu štetu za pretrpljene fizičke bolove u iznosu od 30.000,00 dinara, pretrpljeni strah u iznosu od 15.000,00 dinara, umanjenje životne aktivnosti u iznosu od 30.000,00 dinara i naruženost u iznosu od 20.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom na ove iznose od dana presuđenja, kao i da joj nadoknadi troškove postupka u iznosu od 17.030,00 dinara. Pravosnažnim rešenjem Trgovinskog suda u Beogradu St-102/01 od 15.12.2004. godine, odobrena je glavna deoba stečajne mase AD za osiguranje "BB" u stečaju i utvrđeno da ukupno prijavljeno potraživanje tužilje iznosi 1.075.351,00 dinara. Istim rešenjem tužilji je odobrena isplata 2,05% od tog potraživanja i isplaćen joj je iznos od 22.045,00 dinara.

  Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno je postupio prvostepeni sud kada je obavezao tuženog da isplati tužilji iznos od 1.053.306,00 dinara.

  Odredbom člana 99 Zakona o osiguranju imovine i lica („Sl.list SRJ“ br. 30/96 koji je stupio na snagu 06.07.1996. godine), između ostalog je propisano da se sredstva Garantnog fonda koriste za naknadu štete koja je prouzrokovana upotrebom motornog vozila za koje je zaključen ugovor o obaveznom osiguranju sa organizacijom za osiguranje nad kojom je otvoren stečajni postupak. Shodno odredbi člana 106 istog Zakona, iz sredstava Garantnog fonda nadoknađuje se šteta, odnosno deo štete koji nije nadoknađen iz stečajne mase. Odredbe o Garantnom fondu se, u smislu čl. 156 navedenog Zakona, primenjuju od 07.07.1997. godine.

  U konkretnom slučaju, u smislu navedenih zakonskih odredbi ispunjeni su uslovi za namirenje štete koja je prouzrokovana tužilji iz sredstava Garantnog fonda, s obzirom da je deo priznatog tužiljinog potraživanja ostao nenadoknađen iz stečajne mase osiguravajućeg društva nad kojim je stečajni postupak otvoren u vreme važenja zakonskih odredbi o Garantnom fondu. Na pravilnost primene materijalnog prava nema uticaja činjenica da je šteta nastala pre datuma početka primene odredbi Zakona o garantnom fondu. Primena tih odredbi, po nalaženju Apelacionog suda, nije uslovljena datumom nastanka štete već postojanjem neizmirenog dela štete i otvaranjem stečajnog postupka nad organizacijom za osiguranje, pri čemu deo nenadoknađene štete može poticati i iz štetnog događaja koji se desio pre datuma početka primene odredbi o Garantnom fondu.

  Neosnovani su žalbeni navodi kojima tuženi osporava pravilnost donete presude u pogledu odluke o glavnom dugu, sa razloga nedostatka njegove pasivne legitimacije i propusta prvostepenog suda da u ovom postupku utvrdi osnovanost i visinu tužbenog zahteva, odnosno da obrazloži zašto je prihvatio visinu naknade utvrđenu u stečajnom postupku kao zakonitu i pravičnu.

  Tuženi je, u smislu članova 99 stav 1 i 2 tačka 3 i 106 Zakona o osiguranju imovine i lica, dužan da iz sredstava Garantnog fonda nadoknadi deo štete koji nije nadoknađen tužilji iz sredstava osiguravajućeg društva u stečaju kod kojeg je bilo osigurano motorno vozilo čijom upotrebom je tužilji prouzrokovana šteta. Iz navedenih zakonskih odredbi nedvosmisleno proizilazi pasivna legitimacija tuženog u ovom sporu. Visina novčanog iznosa koji je dosuđen tužilji utvrđena je pravnosnažnim rešenjem Trgovinskog suda u Beogradu, donetim na osnovu ispitanih prijava potraživanja, na ročištu za ispitivanje tih prijava i u postupku provedenom u svemu u smislu odredbi Zakona o prinudnom poravnanju, stečaju i likvidaciji. Tuženi se, u konkretnoj pravnoj situaciji, u smislu već citiranog člana 106 Zakona o osiguranju imovine i lica, pojavljuje kao pravni sledbenik osiguravajućeg društva nad kojim je otvoren stečajni postupak, sledstveno čemu on stupa u prava i obaveze tog osiguravajućeg društva kao svog pravnog prethodnika koji je učestvovao u navedenom stečajnom postupku.

  Shodno izloženom, na osnovu člana 375 ZPP, odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

  Međutim, osnovano se izjavljenom žalbom ukazuje da je prvostepeni sud, odlučujući o zahtevu tužilje za isplatu zakonske zatezne kamate, počinio bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 361 stav 2 tačka 12 ZPP-a.

  Prvostepeni sud je u obrazloženju presude naveo da je odluku o zateznoj kamati doneo na osnovu članova 277 i 278 Zakona o obligacionim odnosima i odredbi Zakona o visini stope zatezne kamate, ali nije naveo razloge o dospelosti tužiljinog potraživanja i zašto je obavezao tuženu da, na iznos glavnog duga, plati zakonsku zateznu kamatu od 30.09.2004. godine. Zato su u obrazloženju pobijane presude izostali razlozi o bitnim činjenicama za odluku o kamati, zbog čega se njena pravilnost u tom delu ne može ispitati.

  Iz ovih razloga prvostepena presuda je morala biti ukinuta u delu kojim je odlučeno o zateznoj kamati, u tom delu predmet je i vraćen Prvom osnovnom sudu u Beogradu (član 22 stav 2 Zakona o uređenju sudova i član 3 tačka 1 Zakona o sedištima i područjima sudova i javnih tužilaštava) na ponovno suđenje.

  U ponovljenom suđenju, prvostepeni sud će voditi računa o sledećem: da, u smislu člana 106 Zakona o osiguranju imovine i lica, zahtev oštećenog lica za naknadu štete iz sredstava Garantnog fonda dospeva prema Udruženju osiguravajućih organizacija danom zaključenja stečajnog postupka nad osiguravajućom organizacijom sa kojom je štetnik imao zaključen ugovor o obaveznom osiguranju motornog vozila; da dužnik koji zadocni sa ispunjenjem novčane obaveze, shodno članu 277 Zakona o obligacionim odnosima, pored glavnice duguje i kamatu po stopi propisanoj Zakonom o visini stope zatezne kamate; da, prema članu 324 Zakona o obligacionim odnosima, dužnik dolazi u docnju kad ne ispuni obavezu u roku određenom za njeno ispunjenje, a ako rok nije određen dužnik dolazi u docnju kad ga poverilac pozove da ispuni obavezu, usmeno ili pismeno, vansudskom opomenom ili započinjanjem nekog postupka čija je svrha da se postigne ispunjenje obaveze.

  Na osnovu izloženog, prvostepeni sud će u ponovljenom suđenju utvrditi kada je dospela obaveza tuženog i kada je tuženi došao u docnju jer su to bitne činjenice za odluku o zakonskoj zateznoj kamati, a nakon toga pravilnom primenom navedenih materijalnopravnih odredbi doneti zakonitu odluku o sporednom tužiljinom zahtevu za isplatu zatezne kamate.

  Ukinuta je i odluka o troškovima postupka jer ista zavisi od konačnog ishoda spora.

  Sa svega navedenog, na osnovu člana 376 ZPP-a, odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

PREDSEDNIK VEĆA-SUDIJA
Branislav Bosiljković, s.r.

Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Svetlana Antić

 

Factum infectum fieri nequit – Učinjeno ne može postati neučinjeno (Plaut)