Republika Srbija
Apelacioni sud u Beogradu
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
1.04.2010.

Gž 2967/10

REPUBLIKA SRBIJA
APELACIONI SUD U BEOGRADU
Gž 2967/10
01.04.2010. godine
B E O G R A D



U I M E N A R O D A

Apelacioni sud u Beogradu, u veću sastavljenom od sudija: Spomenke Zarić, predsednika veća, Milice Aksentijević i Melanije Santovac, članova veća, u parnici tužioca AA, protiv tužene Republike Srbije-Ministarstvo pravde, koju zastupa Republički javni pravobranilac, sa sedištem u Beogradu, radi naknade štete, odlučujući o žalbi tužica izjavljenoj protiv presude Prvog opštinskog suda u Beogradu P.4737/08 od 20.03.2009.godine, u sednici veća održanoj 01.04.2010. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana žalba tužioca i POTVRĐUJE presuda Prvog opštinskog suda u Beogradu P.br.4737/08 od 20.03.2009.godine u stavu prvom izreke.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P.br.4737/08 od 20.03.2009.godine, stavom prvim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se obaveže tužena da mu na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog povrede prava na slobodu i prava ličnosti isplati ukupan iznos od 1.230.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 09.06.2008.godine do isplate. Stavom drugim izreke, oslobođen je tužilac obaveze plaćanja troškova sudskih taksi.

Protiv navedene presude tužilac je blagovremeno izjavio žalbu, bez bližeg navođenja zakonskih razloga pobijanja.

Apelacioni sud je ispitao pravilnost pobijane presude u granicama zakonskih ovlašćenja iz člana 372. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 125/2004 i 111/2009) – ZPP i našao da žalba nije osnovana.

U postupku nisu učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 1, 2, 5, 7. i 9. Zakona o parničnom postupku, na koje drugostepeni sud pazi po službenoj dužnosti.


Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je presudom Opštinskog suda u Smederevu K.br.1118/69 osuđen za krivično delo oduzimanja motornog vozila iz člana 254. KZ, presudom Opštinskog suda u Smederevu K.br.1247/69 za krivično delo krađe iz člana 249. stav 1. KZ, presudom Opštinskog suda u Smederevu K.br.948/69 za krivično delo oduzimanja motornog vozila iz člana 254. KZ i presudom Opštinskog suda u Smederevu K.br.46/69 za krivično delo krađe u pokušaju iz člana 249. a u vezi člana 16. KZ, pa mu je presudom Opštinskog suda u Smederevu K.br.1118/69 od 15.03.1973.godine izrečena jedinstvena kazna zatvora u trajanju od tri godine. U izrečenu kaznu uračunato mu je sve vreme provedeno u pritvoru počev od 11.10.1969.godine. Na osnovu ove presude, tužilac je izdržao kaznu zatvora u KPD Požarevac od 11.10.1969.godine do 16.03.1973.godine, kada je pušten na slobodu, što znači da je tužilac u zatvoru proveo 5 meseci i 5 dana duže nego što je trebalo prema konačno izrečenoj kazni. Tuženi je istakao prigovor zastarelosti tužiočevog potraživanja.

Polazeći od činjenice da je tužilac iz zatvora pušten na slobodu 16.03.1973.godine, a da je tužbu za naknadu štete podneo 11.06.2008.godine, pravilno je prvostepeni sud odbio tužbeni zahtev.

Navodima žalbe se pravilnost pobijane presude ne dovodi u sumnju. Građanskopravna odgovornost za naknadu štete zbog neopravdane osude ili neosnovanog lišenja slobode je propisana odredbama krivičnog procesnog zakona, iako su te odredbe po svojoj prirodi materijalnopravne. Stoga je u parnici potrebno utvrditi da li tužilac ima status lica neosnovano lišenog slobode ili neopravdano osuđenog, kao i da li su ispunjeni i drugi uslovi za postojanje prava na naknadu štete, a to su da se tužilac prethodno obraćao nadležnom organu uprave radi postizanje sporazuma o postojanju štete i visini naknade, da ovaj organ nije doneo odluku u roku od 3 meseca od dana podnošenja zahteva, kao i da tužiočevo potraživanje nije zastarelo. Nakon ispunjenja svih navedenih uslova, pravo na naknadu štete se može ostvarivati ili po odredbama člana 556. ili 560. važećeg Zakonika o krivičnom postupku (koje odredbe su, uostalom, identične odredbama krivičnog procesnog zakona važećeg u vreme puštanja tužioca na slobodu). Osnov po kome bi tužilac, u konkretnom slučaju, mogao imati pravo na naknadu štete propisan je odredbom člana 560. tačka 3. Zakonika o krivičnom postupku, prema kojoj pravo na naknadu štete pripada i licu koje je usled greške ili nezakonitog rada organa neosnovano lišeno slobode, odnosno zadržano je duže u pritvoru ili ustanovi za izdržavanje kazne ili mere. Međutim, i ovo pravo se može ostvariti samo pod uslovom propisanim odredbom člana 557. navedenog zakona, a naime da nije proteklo tri godine od dana puštanja tužioca na slobodu. Kako je, dakle, pravo tužioca na naknadu štete zastarelo i prema odredbi člana 557. Zakonika o krivičnom postupku i prema odredbi člana 376. Zakona o obligacionim odnosima, na koju se pozvao prvostepeni sud, to je tužbeni zahtev pravilno odbijen kao neosnovan. Pri tome, navedene razloge prvostepenog suda u vezi sa eventualnim prekidom zastarevanja kao pravilne u svemu prihvata i ovaj sud, a tužilac, uostalom, nije ni dokazao tokom postupka svoje tvrdnje o obraćanju nadležnim organima. Prema odredbi člana 359. ZPP u žalbi se mogu iznositi nove činjenice i predlagati novi dokazi samo ako žalilac učini verovatnim da ih bez svoje krivice nije mogao izneti, odnosno predložiti do zaključenja glavne rasprave, što ovde nije slučaj. Uostalom, iz dokaza priloženih uz žalbu proizilazi da se tužilac obraćao sa zahtevom za naknadu štete pošto je već odavno proteklo vreme propisano za zastarelost njegovog potraživanja.

Na osnovu odredbe člana 375. Zakona o parničnom postupku odlučeno je kao u izreci.


Predsednik veća-sudija
Spomenka Zarić, sr.


Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Svetlana Antić

Factum infectum fieri nequit – Učinjeno ne može postati neučinjeno (Plaut)