Republika Srbija
Apelacioni sud u Beogradu
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
17.06.2011.

Gž 3398/10

REPUBLIKA SRBIJA
APELACIONI SUD U BEOGRADU
Gž 3398/10
17.06.2011. godine
B E O G R A D



U   I M E   N A R O D A


Apelacioni sud u Beogradu, u veću sastavljenom od sudija Spomenke Zarić, predsednika veća, Melanije Santovac i Marine Jakić, članova veća, u parnici tužioca AA, čiji je punomoćnik AA1, advokat, protiv tuženog Fudbalskog kluba "BB", čiji je punomoćnik BB1, advokat, radi naknade štete, odlučujući o žalbama tužioca i tuženog izjavljenim protiv presude Drugog opštinskog suda u Beogradu P 8824/04 od 09.02.2009.godine, u sednici veća održanoj 17.06.2011.godine, doneo je


P R E S U D U


POTVRĐUJE SE presuda Drugog opštinskog suda u Beogradu P 8824/04 od 09.02.2009.godine u delu stava prvog izreke kojim je obavezan tuženi Fudbalski klub „BB“ da tužiocu AA na ime naknade nematerijalne štete isplati za pretrpljene fizičke bolove iznos od 250.000,00 dinara i za pretrpljeni strah iznos od 200.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom na navedene iznose počev od 09.02.2009.godine do isplate i u delu stava drugog izreke kojim je odbijen tužbeni zahtev tužioca preko dosuđenih iznosa i to: preko iznosa od 250.000,00 dinara za pretrpljene fizičke bolove do iznosa od 2.600.000,00 dinara i preko iznosa od 200.000,00 dinara za pretrpljeni strah do iznosa od 2.600.000,00 dinara, i u tom delu se žalbe tužioca i tuženog ODBIJAJU, kao neosnovane.

PREINAČUJE SE presuda Drugog opštinskog suda u Beogradu P 8824/04 od 09.02.2009.godine u preostalom delu stavova prvog i drugog izreke, tako što se OBAVEZUJE tuženi Fudbalski klub „BB“ da tužiocu A na ime naknade nematerijalne štete isplati: za pretrpljene duševne bolove zbog naruženosti iznos od 250.000,00 dinara i za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti iznos od 300.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom na navedene iznose počev od 09.02.2009.godine do isplate, u roku od 15 dana od dana prijema prepisa ove presude, dok se u preostalom delu tužbeni zahtev tužioca preko iznosa dosuđenih ovim stavom izreke za iznos od još 250.000,00 dinara za pretrpljene duševne bolove zbog naruženosti i za iznos od još 2.300.000,00 dinara za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti sa zakonskom zateznom kamatom na ove iznose počev od 09.02.2009.godine do isplate ODBIJA, kao neosnovan.

PREINAČUJE SE rešenje o troškovima postupka, sadržano u stavu četvrtom izreke presude Drugog opštinskog suda u Beogradu P 8824/04 od 09.02.2009.godine, tako što se OBAVEZUJE tuženi Fudbalski klub „BB“ da tužiocu AA na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 181.750,00 dinara, u roku od 15 dana od dana prijema prepisa ove presude.


O b r a z l o ž e nj e

Presudom Drugog opštinskog suda u Beogradu P 8824/04 od 09.02.2009. godine, stavom prvim izreke, delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca i obavezan je tuženi da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete isplati: za pretrpljene fizičke bolove iznos od 250.000,00 dinara, za pretrpljeni strah iznos od 200.000,00 dinara, za pretrpljene duševne bolove zbog naruženosti iznos od 150.000,00 dinara i za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti iznos od 180.000,00 dinara, ukupan iznos od 780.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 09.02.2009.godine do isplate, u roku od 15 dana. Stavom drugim izreke odbijen je veći deo tužbenog zahteva tužioca preko dosuđenih iznosa do iznosa opredeljenih u tužbenom zahtevu i to: od dosuđenog iznosa za pretrpljene fizičke bolove od 250.000,00 dinara do iznosa od 2.600.000,00 dinara, od dosuđenog iznosa od 200.000,00 dinara za pretrpljeni strah do iznosa od 2.600.000,00 dinara, od dosuđenog iznosa od 150.000,00 dinara za pretrpljene duševne bolove zbog naruženosti do iznosa od 500.000,00 dinara i od dosuđenog iznosa od 180.000,00 dinara za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti do iznosa od 2.600.000,00 dinara, kao neosnovan. Stavom trećim izreke konstatovano je da je tužba tužioca u delu u kojem je tražio naknadu štete na ime izmakle koristi u iznosu od 330.000,00 dinara i u vidu novčane rente u iznosu od 46.916,00 dinara mesečno počev od 08.05.2004.godine, sa zakonskom zateznom kamatom, povučena. Stavom četvrtim izreke obavezana je tužena da tužiocu nadoknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 174.850,00 dinara, u roku od 15 dana.

Protiv navedene presude tužilac i tuženi su blagovremeno izjavili žalbe iz svih razloga propisanim odredbom člana 360. stav 1. Zakona o parničnom postupku i to tužilac protiv stavova drugog i četvrtog izreke, a tuženi protiv stavova prvog i četvrtog izreke.

Tužilac je odgovorio na žalbu tuženog, a tuženi je odgovorio na žalbu tužioca.

Apelacioni sud u Beogradu je ispitao prvostepenu presudu u granicama ovlašćenja iz člana 372. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije“ br. 125/04 i br.111/09) i ocenio da je žalba tužioca delimično osnovana, a žalba tuženog neosnovana.

U prvostepenom postupku nisu učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka propisane odredbom člana 361. stav 2. Zakona o parničnom postupku, na koje drugostepeni sud u smislu odredbe člana 372. stav 2. istog zakona pazi po službenoj dužnosti. Izreka prvostepene presude je jasna i razumljiva, ne protivreči sebi ni razlozima datim u njoj, u presudi je navedeno dovoljno razloga o svim bitnim činjenicama koji su saglasni izvedenim dokazima, pa pobijana presuda nema nedostataka zbog kojih se ne bi mogla ispitati. Stoga u prvostepenom postupku nije učinjena ni bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 12. Zakona o parničnom postupku, na koju tuženi ukazuje u žalbi.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je 08.05.2004. godine na stadionu tuženog pratio utakmicu između fudbalskih klubova „BB“ i „VV“ kada ga je jedan gledalac gurnuo i nakon što mu se tužilac obratio rečima “brate gde ćeš, vidiš da je gužva“ počeo da ga udara pesnicama, a potom su tužiocu prišla nepoznata lica, od kojih je jedno imalo baklju, i izbola ga nožem. Na osnovu nalaza i mišljenja sudskih veštaka medicinske struke, lekara specijalista ortopeda-traumatologa i neuropsihijatra, utvrđeno je da je tužilac kritičnom prilikom zadobio tešku telesnu povredu u vidu ubodne rane u predelu desne polovine trbuha i grudnog koša i rezne rane u predelu levog kolena, leve nadlaktice, desne nadlaktice i desne šake sa trećim prstom, da je ( od momenta povređivanja, tokom dve operacije koje je imao i u toku lečenja) trpeo fizičke bolove jakog intenziteta u trajanju od 5 dana, srednjeg intenziteta u trajanju od oko dve nedelje i lakog intenziteta u trajanju od oko tri meseca, primarni strah jakog intenziteta u trajanju od 15 do 20 minuta, sekundarni strah jakog intenzitete u trajanju od oko 48 sati, srednjeg intenziteta u trajanju od oko 2 meseca i slabijeg intenziteta u trajanju od oko tri meseca zbog čega je izgubio sigurnost i bio je obeshrabljen što je dovelo do umanjenja svakodnevnih životnih aktivnosti i radosti života. Kod tužioca postoji estetska naruženost srednjeg stepena koja se ogleda u velikom ožiljku na prednjem trbušnom zidu veličine oko 20 cm i više različitih ožiljaka na desnoj strani grudnog koša, na trbušnom zidu, na levom kolenu i nadlaktici i na desnom dlanu sa kontrakturom trećeg prsta. Tužiocu je životna aktivnost, sa ortopedskog i neuropsihijatrijskog aspekta, umanjenja ukupno 13% trajno zbog čega svakodnevne životne potrebe vezane za teže fizičke poslove, bavljenje sportom i rekreacijom, pripremanje hrane i održavanje higijene obavlja sa pojačanim naporom, a za svaki manuelni ili intelektualni rad mu je potreban veći napor. Utvrđeno je da je za bezbednost na stadionu tuženog zadužena redarska služba koja pred svaku utakmicu prisustvuje sastancima u klubu na kojima se planiraju mere bezbednosti koje je potrebno preduzeti pred određenu utakmicu.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno je prvostepeni sud zaključio da je tuženi u obavezi da tužiocu nadoknadi štetu koju je, u konkretnom slučaju, pretrpeo u vidu fizičkih bolova, straha, duševnih bolova zbog naruženosti i umanjenja životne aktivnosti. Naime, prema odredbama člana 3, člana 4, člana 5, člana 8a. i član 8b. Zakona o sprečavanju nasilja i nedoličnog ponašanja na sportskim priredbama („Sl.glasnik RS“ br.67/03...111/09) organizator sportske priredbe je dužan da osigura bezbedno održavanje sportske priredbe i da preduzme mere kojima se predupređuje i onemogućuje izbijanje nasilja i nedoličnog ponašanja gledalaca pod kojim se podrazumeva, između ostalog, i fizički napada na lica prisutna na sportskoj priredbi, odnosno fizički obračun između njih. U tom smislu organizator sportske priredbe je dužan da organizuje odgovarajuću redarsku službu ili da angažuje pravno lice, odnosno preduzetnika radi obavljanja poslova obezbeđenja i održavanja reda na sportskoj priredbi koji su, između ostalog, dužni da onemogućavaju unošenje u sportski objekat predmeta koji se mogu upotrebiti u nasilničkom ponašanju ( pirotehnička sredstva, motke, flaše i sl.) i ovlašćeni da upotrebe i fizičku snagu ako na drugi način ne može da odbije istovremeni protivpravni napad od sebe ili drugog lica ili napad usmeren na oštećenje ili uništenje imovine, sredstava ili opreme. Polazeći od navedenih zakonskih odredaba i utvrđenog činjeničnog stanja, da je tužilac pretrpeo štetu zbog povrede koju su mu, dok je na stadionu tuženog gledao utakmicu, nanela lica koja su tom prilikom na stadion unela nož kojim su ga povredila, tuženi je odgovoran za tako prouzrokovanu štetu tužiocu s obzirom da je ona posledica propusta tuženog, kao organizatora utakmice na kojoj je tužilac povređen, da preduzme adekvatne mere na koje je obavezan u skladu sa navedenim zakonom kojima bi onemogućio unošenje na stadion predmeta-baklje i noža kojim je povređen tužilac ( čije unošenje u sportski objekat je zabranjeno) i time sprečio fizički napad na tužioca. U tom kontekstu, činjenice da tužilac nije povređen usled izvanrednih okolnosti koje mogu nastati prilikom okupljanja većeg broja ljudi, kao što su gibanje mase, opšti nered i slično u kom slučaju bi tuženi kao organizator takvog okupljanja za štetu odgovarao u smislu odredbe člana 181. Zakona o obligacionim odnosima, te da su tužioca povredila određena lica nisu od uticaja na odgovornost tuženog u konkretnom slučaju. Stoga su neosnovani navodi žalbe tuženog da je prvostepeni sud pogrešno odlučio kada je zaključio da je tuženi odgovoran za štetu koju je tužilac pretrpeo.

Kako je prvostepeni sud, pravilnom ocenom izvedenih dokaza u smislu odredbe člana 8. Zakona o parničnom postupku, utvrdio da je tužiocu kritičnom prilikom prvo prišlo lice koje ga je gurnulo i nakon što mu se tužilac obratio rečima “brate gde ćeš, vidiš da je gužva“ počelo da ga udara pesnicama, te da su mu potom prišla i druga lica i izbola ga nožem tužilac svojim ponašanjem nije doprineo nastanku štete koju je pretrpeo u smislu odredbe člana 192. Zakona o obligacionim odnosima, kako to tuženi pogrešno smatra. Imajući u vidu navedeno, na pravilnost i potpunost utvrđenog činjeničnog stanja je bez uticaja okolnost na koju tuženi ukazuje u žalbi da prvostepeni sud nije saslušao lica koja su povredila tužioca.

Prema odredbi člana 200. Zakona o obligacionim odnosima fizički bolovi, strah, duševni bolovi zbog naruženosti i umanjenja životne aktivnosti koje usled povrede pretrpi neko lice predstavljaju vidove nematerijalne štete za koje povređenom pripada pravo na novčanu naknadu, čija visina zavisi od okolnosti konkretnog slučaja, naročito jačine pretrpljenih bolova i straha i vremena njihovog trajanja, odnosno stepena naruženosti i umanjenja životne aktivnosti, a novčana naknada za navedene vidove štete predstavlja satisfakciju trpljenjima kojima je oštećeni bio izložen. Prvostepeni sud je utvrdio da je tužilac zbog povređivanja kritičnom prilikom trpeo fizičke bolove jakog intenziteta u trajanju od 5 dana, srednjeg intenziteta u trajanju od oko dve nedelje i lakog intenziteta u trajanju od oko tri meseca, primarni strah jakog intenziteta u trajanju od 15 do 20 minuta, sekundarni strah jakog intenziteta u trajanju od oko 48 sati, srednjeg intenziteta u trajanju od oko 2 meseca i slabijeg intenziteta u trajanju od oko tri meseca zbog čega je izgubio sigurnost i bio je obeshrabljen što je dovelo do umanjenja svakodnevnih životnih aktivnosti i radosti života.

Polazeći od navedene zakonske odredbe i utvrđenog činjeničnog stanja u pogledu fizičkih bolova i straha koje je tužilac zbog povređivanja pretrpeo, pravilno je prvostepeni sud stavom prvim izreke pobijane presude, tužiocu za pretrpljene fizičke bolove dosudio iznos od 250.000,00 dinara i za pretrpljeni strah iznos od 200.000,00 dinara, a preko dosuđenih iznosa stavom drugim izreke pobijane presude tužbeni zahtev tužioca za ove vidove štete odbio, kao previsoko postavljen. Stoga su neosnovani navodi žalbe tužioca da je novčana naknada za ove vidove štete dosuđena tužiocu u preniskom iznosu, odnosno navodi žalbe tuženog da je odmerena u previsokom iznosu.

Međutim, odlučujući o visini naknade nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog naruženosti i zbog umanjenja životne aktivnosti prvostepeni sud je pogrešno primenio materijalno pravo, na čiju pravilnu primenu drugostepeni sud u smislu odredbe člana 372. stav 2. Zakona o parničnom postupku pazi po službenoj dužnosti na šta i tužilac osnovano ukazuje u žalbi jer je tužiocu za navedene vidove štete naknadu dosudio u preniskom iznosu. Naime, kod tužioca postoji estetska naruženost srednjeg stepena koja se ogleda u velikom ožiljku na prednjem trbušnom zidu veličine oko 20 cm i više različitih ožiljaka na desnoj strani grudnog koša, na trbušnom zidu, na levom kolenu i nadlaktici i na desnom dlanu sa kontrakturom trećeg prsta, a životna aktivnost mu je umanjena ukupno 13% trajno zbog čega svakodnevne životne potrebe vezane za teže fizičke poslove, bavljenje sportom i rekreacijom, pripremanje hrane i održavanje higijene obavlja sa pojačanim naporom, a za svaki manuelni ili intelektualni rad mu je potreban veći napor. Imajući u vidu navedeno, te godine života tužioca i da se bavi poljoprivredom što podrazumeva obavljanje fizičkih poslova koji zahtevaju povećani napor, po nalaženju Apelacionog suda pravična novčana naknada za štetu koju je tužilac trpeo i trpi za duševne bolove zbog naružnosti iznosi 250.000,00 dinara, a za duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti iznosi 300.000,00 dinara.

Na dosuđene iznose naknade nematerijalne štete tužilac u smislu odredbe člana 277. Zakona o obligacionim odnosima ima pravo na kamatu po Zakonu o visini stope zatezne kamate počev od dana kada je utvrđena visina štete tužioca do isplate.

Iz navedenih razloga, Apelacioni sud u Beogradu je primenom odredbe člana 375. Zakona o parničnom postupku potvrdio prvostepenu presudu u delovima stavova prvog i drugog izreke kojim je odlučeno o zahtevu tužioca za naknadu nematerijalne štete za pretrpljene fizičke bolove i strah i odlučio kao u stavu prvom izreke ove presude, dok je primenom odredbe člana 380. tačka 4. istog zakona prvostepenu presudu preinačio u preostalom delu stavova prvog i drugog izreke kojim je odlučeno o zahtevu tužioca za naknadu nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog naruženosti i umanjenja životne aktivnosti i odlučio kao u stavu drugom izreke ove presude.

Kako je prvostepena presuda delimično preinačena, Apelacioni sud u Beogradu je primenom odredbe člana 161. stav 2. Zakona o parničnom postupku odlučio o troškovima celog parničnog postupka. Tužilac prema odredbama člana 149. i člana 150. Zakona o parničnom postupku, srazmerno uspehu u sporu, ima pravo na naknadu troškova postupka koji su mu bili potrebni za vođenje ove parnice i to: za zastupanje od strane punomoćnika advokata na 7 održanih ročišta iznos od po 8.500,00 dinara, na 6 neodržanih ročišta iznos od po 4.250,00 dinara, za sastav tužbe iznos od 7.500,00 dinara, za sastav žalbe iznos od 18.750,00 dinara, za veštačenje iznos od 16.000,00 dinara i za takse na tužbu iznos od 25.000,00 dinara, a na presudu iznos od 29.500,00 dinara, u ukupnom iznosu od 181.750,00 dinara. Visina troškova odmerena je primenom Tarifa o nagradama i naknadama troškova za rad advokata i Zakona o sudskim taksama važećih u trenutku odlučivanja, odnosno nastanka taksene obaveze. Stoga je Apelacioni sud u Beogradu primenom odredbe člana 387.tačka 3. Zakona o parničnom postupku preinačio rešenje o troškovima postupka, sadržano u stavu četvrtom izreke pobijane presude, i odlučio kao u stavu trećem izreke ove presude.

Predsednik veća-sudija
Spomenka Zarić sr.


Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Svetlana Antić

Factum infectum fieri nequit – Učinjeno ne može postati neučinjeno (Plaut)