Republika Srbija
Apelacioni sud u Beogradu
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
26.01.2011.

Gž 3410/10

REPUBLIKA SRBIJA
APELACIONI SUD U BEOGRADU
Gž 3410/10
Dana 26.01.2011. godine
B E O G R A D


U IME NARODA


APELACIONI SUD U BEOGRADU, u veću sastavljenom od sudija Vesne Obradović, predsednika veća, Radmile Đurić i Vere Petrović, članova veća, u parnici tužilaca AA i BB, koje zastupa AB, advokat, protiv tuženih Kompanija "VV" i GG, čiji je punomoćnik GD, advokat, radi naknade štete, odlučujući o žalbama tužilaca i tuženog GG izjavljenim protiv presude Petog opštinskog suda u Beogradu P.1320/05 od 23.11.2007.godine, u sednici veća održanoj dana 26.01.2011.godine, doneo je



P R E S U D U


POTVRĐUJE SE presuda Petog opštinskog suda u Beogradu P.1320/05 od 23.11.2007.godine u delu stavu prvog izreke kojim je obavezan tuženi GG da tužiocu AA na ime naknade materijalne štete isplati iznos od 31.393,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 23.11.2007.godine do isplate, kao i u stavu drugom, trećem i delu stava petog izreke kojim je odbijen tužbeni zahtev tužilaca AA i BB kojim su tražili da se obaveže tužena Kompanija "VV" da tužiocu AA na ime naknade materijalne štete isplati iznos od 13.454,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 14.03.2007.godine do isplate, kao i u delu koji se odnosi na kamatu na iznos od 31.393,00 dinara za period od 14.03.2001.godine do 23.11.2007.godine, i da tužilji BB na ime naknade nematerijalne štete zbog pretrpljenih fizičkih bolova isplati iznos od 27.000,00 dinara i zbog umanjenja opšte životne sposobnosti iznos od 135.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 23.11.2007.godine do isplate, a žalbe tužilaca AA i BB i tuženog GG u tom delu ODBIJAJU kao neosnovane.

PREINAČUJE SE presuda Petog opštinskog suda u Beogradu P.1320/05 od 23.11.2007.godine u stavu prvom izreke u delu dosuđene kamate tako što se ODBIJA tužbeni zahtev tužioca AA kojim je tražio da se obaveže tuženi GG da mu na dosuđeni iznos od 31.393,00 dinara na ime naknade materijalne štete isplati zakonsku zateznu kamatu za period od 14.03.2001.godine do 23.11.2007.godine.

PREINAČUJE SE presuda Petog opštinskog suda u Beogradu P.1320/05 od 23.11.2007.godine i u stavu petom i šestom izreke pa se OBAVEZUJE tužena Kompanija "VV" da solidarno sa tuženim GG isplati tužiocu AA na ime naknade materijalne štete iznos od 31.393,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 23.11.2007.godine pa do isplate, i tužilji BB na ime naknade nematerijalne štete zbog pretrpljenih fizičkih bolova iznos od 63.000,00 dinara i zbog umanjenja opšte životne sposobnosti iznos od 315.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 23.11.2007.godine do isplate, u roku od 15 dana.

OBAVEZUJU SE tuženi GG i Kompanija "VV" da tužiocima AA i BB na ime troškova parničnog postupka solidarno isplate iznos od 299.550,00 dinara, u roku od 15 dana.



O b r a z l o ž e nj e


Presudom Petog opštinskog suda u Beogradu P.1320/05 od 23.11.2007.godine, u stavu prvom izreke delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca AA pa je obavezan tuženi GG da mu na ime naknade materijalne štete isplati iznos od 31.393,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 14.03.2001.godine kao dana veštačenja pa do isplate, u roku od 15 dana.

Stavom drugim izreke odbijen je tužbeni zahtev tužioca AA kojim je tražio da mu tuženi GG isplati preko dosuđenog a do traženog iznosa od 44.847,00 dinara iznos od još 13.454,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 14.03.2001. godine.

Stavom trećim izreke delimično je usvojen tužbeni zahtev tužilje BB pa je obavezan tuženi GG da joj isplati na ime naknade nematerijalne štete zbog pretrpljenih fizičkih bolova iznos od 63.000,00 dinara i zbog umanjenja opšte životne sposobnosti iznos od 315.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana presuđenja 23.11.2007.godine do isplate, u roku od 15 dana.

Stavom četvrtim izreke odbijen je tužbeni zahtev tužilje BB kojim je tražila da se obaveže tuženi GG da joj isplati na ime naknade nematerijalne štete zbog pretrpljenih fizičkih bolova preko dosuđenog a do traženog iznosa od 90.000,00 dinara iznos od još 27.000,00 dinara i zbog umanjenja opšte životne sposobnosti preko dosuđenog a do traženog iznosa od 450.000,00 dinara iznos od još 135.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 23.11.2007.godine do isplate.

Stavom petim izreke odbijen je tužbeni zahtev tužilaca kojim su tražili da se obaveže tužena Kompanija "VV" da tužiocu AA isplati na ime naknade materijalne štete iznos od 44.847,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 14.03.2001.godine kao dana veštačenja pa do isplate, kao i da tužilji BB na ime naknade nematerijalne štete zbog pretrpljenih fizičkih bolova isplati iznos od 90.000,00 dinara i zbog umanjenja opšte životne sposobnosti iznos od 450.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana presuđenja 23.11.2007.godine do isplate.

Stavom šestim izreke obavezan je tuženi GG da tužiocima na ime naknade troškova parničnog postupka isplati iznos od 270.165,00 dinara, u roku od 15 dana.

Protiv navedene presude blagovremeno su izjavili žalbu tužioci a iz navoda žalbe proizilazi da je izjavljena protiv odluke sadržane u stavovima drugom, petom i šestom izreke i tuženi GG protiv odluke sadržane u stavovima prvom, trećem, petom i šestom izreke, zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pravilnost pobijane presude u smislu odredbe člana 372 ZPP-a, Apelacioni sud je našao da su žalbe delimično osnovane.

U sprovedenom postupku nisu učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 361 stav 2 tačka 1, 2, 5, 7 i 9 ZPP-a na koje drugostepeni sud pazi po službenoj dužnosti, niti se u žalbama stranaka ukazuje na postojanje takvih bitnih povreda postupka zbog kojih bi se pobijana presuda morala ukinuti.

Iz utvrđenog činjeničnog stanja proizilazi da je vozilo tužioca AA marke „Audi“ oštećeno u saobraćajnoj nezgodi koja se dogodila dana 01.09.1995.godine oko 20.15 časova tako što se tuženi upravljajući traktorom sa prikolicom bez registarskih tablica i bez upaljenih svetala na traktoru i prikolici kretao Kružnim putem iz smera Bubanj Potoka ka Leštanima, te je u blizini kućnog broja 13p na delu potpuno neosvetljenog puta vozilo „Audi“ kojim je tom prilikom upravljao AA1, otac tužioca AA, krećući se istim smerom, naletelo, tj. udarilo desnom bočnom stranom u zadnji levi ugao traktorske prikolice, kojom prilikom je putnica u vozilu „Audi“ tužilja BB zadobila teške telesne povrede. Pravnosnažnom presudom Petog opštinskog suda u Beogradu K.1042/95 od 02.09.1998. godine tuženi GG oglašen je krivim i kažnjen zbog izvršenog krivičnog dela protiv bezbednosti javnog saobraćaja iz čl.201 st.3 u vezi čl.195 st.3 u vezi st. 1 Krivičnog zakonika RS.

Dalje je utvrđeno da je traktor kojim je prilikom opisane saobraćajne nezgode upravljao tuženi, registrovan 29.12.1992.godine u Benkovcu kao poljoprivredni traktor vlasništvo DD, a da je sadašnji vlasnik ĐĐ (iako nije izvršena ponovna registracija na novog vlasnika) koji je za vreme ratnih dejstava u Hrvatskoj istim traktorom izbegao u Srbiju. Tuženi je kritičnom prilikom u traktorskoj prikolici prevozio 120 metalnih stolica.

Na osnovu nalaza i mišljenja sudskog veštaka VV od 14.03.2001.godine utvrđeno je da visina totalne štete prema cenama na dan veštačenja iznosi 44.847,00 dinara. Takođe je na osnovu nalaza i mišljenja istog sudskog veštaka utvrđeno da je tuženi GG, vozeći traktor sa prikolicom koja nije imala svetlosnu signalizaciju u noćnim uslovima, napravio propust uzročno vezan za stvaranje opasne situacije i nastanak nesreće, a da je vozač „Audi“-a krećući se brzinom većom od dozvoljene, tj. brzinom od 70 km/h na mestu gde je brzina ograničena na 40 km/h, napravio propust vezan za mogućnost izbegavanja nesreće. Kako je zbog opisanog ponašanja na strani oba učesnika u predmetnoj saobraćajnoj nesreći bilo propusta, prvostepeni sud je utvrdio da je doprinos vozača „Audi“-a za nastanak štete 30%, tako da tuženi odgovara za nastalu štetu srazmerno procentu od 70%.

Na osnovu nalaza i mišljenja sudskog veštaka odgovarajuće medicinske struke utvrđeno je da je tužilja BB u predmetnoj saobraćajnoj nesreći zadobila teške telesne povrede zbog kojih je trpela fizičke bolove intenziteta i trajanja bliže opisanih u nalazu veštaka, a kao posledica zadobijenih povreda došlo je do umanjenja opšte životne aktivnosti za 30%.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, a naročito imajući u vidu nalaz sudskog veštaka na osnovu koga je utvrđena visina nastale štete na vozilu marke „Audi“ u vlasništvu tužioca AA, te da je doprinos vozača navedenog vozila za nastanak štete 30%, prvostepeni sud je obavezao tuženog GG da tužiocu AA na ime naknade materijalne štete isplati iznos od 31.393,00 dinara srazmerno doprinosu tuženog od 70%, te nalazeći da je šteta na vozilu otklonjena i da predstavlja novčanu štetu, na navedeni iznos dosudio zakonsku zateznu kamatu počev od 14.03.2001.godine kao dana veštačenja, dok je u preostalom delu odbio tužbeni zahtev tužioca AA, pa je primenom odredaba čl. 154, 155, 178 st.1, 192, i 277 Zakona o obligacionim odnosima odlučio kao u stavu prvom i drugom izreke pobijane presude.

Takođe, na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja, a naime da je u predmetnoj saobraćajnoj nesreći tužilja BB zadobila teške telesne povrede zbog kojih je trpela fizičke bolove i koje su dovele do umanjenja opšte životne aktivnosti tužilje od 30% , prvostepeni sud je obavezao tuženog GG da tužilji na ime naknade nematerijalne štete zbog pretrpljenih fizičkih bolova isplati iznos od 63.000,00 dinara i zbog umanjenja opšte životne aktivnosti iznos od 315.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana presuđenja 23.11.2007.godine do isplate, takođe srazmerno doprinosu tuženog od 70%, dok je u preostalom delu odbio tužbeni zahtev tužilje, pa je na osnovu odredaba čl. 200 i 277 ZOO i čl. 224 ZPP-a odlučio kao u stavu trećem i četvrtom izreke presude.

Polazeći od činjenice da u smislu odredbe člana 132, 135 i 136 Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima, u saobraćaju na putevima mogu učestvovati traktori samo ako su registrovani, a traktor koji se koristi isključivo u poljoprivredne svrhe podleže trajnoj registraciji, odnosno ponovnoj registraciji samo u zakonom predviđenim uslovima, te kako iz utvrđenog činjeničnog stanja proizilazi da je predmetni traktor registrovan za korišćenje u poljoprivredi i ne spada u motorna vozila koja moraju imati saobraćajnu dozvolu koja se produžava u rokovima ne dužim od 12 meseci, prvostepeni sud je zaključio da predmetni traktor nije bio neregistrovan, odnosno da se ne može smatrati neosiguranim vozilom, zbog čega za nastalu štetu od upotrebe ovog vozila ne postoji obaveza organizacije za osiguranje da štetu nadoknadi shodno odredbi čl. 99 stav 1 Zakona o osnovama sistema osiguranja imovine i lica („Sl. list SFRJ“ br.17/90 i „Sl. list SRJ“ br.31/93 i 24/94) koji je važio u vreme štetnog događaja, pa je našao da je tužbeni zahtev kojim su tužioci tražili da se tužena Kompanija "VV" solidarno obaveže na naknadu štete, neosnovan, pa je odlučeno kao u stavu petom izreke pobijane presude.

Na potpuno i pravilno utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo kada je obavezao tuženog GG da tužiocima naknadi nastalu štetu sa zakonskom zateznom kamatom od 23.11.2007.godine do isplate, a u preostalom delu odbio tužbeni zahtev, donoseći odluku kao u delu stava prvog izreke, u drugom, trećem i delu stava petog izreke kojim je odbio tužbeni zahtev tužilaca za naknadu štete za iznose preko dosuđenih u stavu prvom i trećem izreke, dajući za donetu odluku u tom delu jasne, dovoljne i uverljive razloge koje prihvata i drugostepeni sud.

Međutim, osnovano tuženi u žalbi ukazuje da je prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo kada je delom stava prvog izreke obavezao tuženog GG da tužiocu AA na iznos glavnog duga od 31.393,00 dinara na ime naknade materijalne štete plati zakonsku zateznu kamatu počev od 14.03.2001.godine kao dana veštačenja pa do isplate primenom odredbe čl. 394 ZOO.

Naime, u konkretnom slučaju tužilac na kome je teret dokazivanja nije dokazao da je štetu na vozilu otklonio pre donošenja sudske odluke, niti je na tu okolnost predložio dokaze – račune o kupljenim delovima i izvršenoj popravci na osnovu kojih bi sud utvrdio da je šteta otklonjena, niti to proizilazi iz iskaza zakonskog zastupnika tužioca oca AA1, te šteta nije izražena u novčanom obliku – izdatku koji je oštećeni imao za popravljenu ili novokupljenu stvar, u kom slučaju bi se mogla primeniti odredba člana 394 ZOO, prema kojoj kada obaveza ima za predmet određenu svotu novca, dužnik je dužan isplatiti onaj broj novčanih jedinica na koje obaveza glasi. Kako tužilac kao oštećeni nije dokazao da je šteta na vozilu otklonjena a što je bio dužan u skladu sa pravilima o teretu dokazivanja predviđenim odredbom člana 223 ZPP-a, to se u konkretnom slučaju naknada štete ima dosuditi prema cenama u vreme donošenja sudske odluke čime se uspostavlja pređašnje stanje shodno odredbi člana 189 stav 2 ZOO, zbog čega je tužiocu ovom presudom dosuđena zakonska zatezna kamatom počev od 23.11.2007.godine kao dana donošenja prvostepene presude do isplate primenom odredbe člana 277 Zakona o obligacionim odnosima.

Takođe se osnovano u žalbama stranaka ukazuje da je odluka u stavu petom izreke pobijane presude rezultat pogrešne primene materijalnog prava.

Kako je predmetnu saobraćajnu nesreću prouzrokovao traktor registrovan kao poljoprivredni, te kako je vozač traktora u prikolici prevozio 120 metalnih stolica kao učesnik u saobraćaju na javnim putevima, iz čega proizilazi da je korišćen za druge radove van poljoprivrede, onda se s obzirom na način njegove upotrebe i namenu takav traktor mora izjednačiti sa motornim vozilom u skladu sa odredbama o registraciji propisanim Zakonom o bezbednosti saobraćaja na putevima („Sl. glasnik SRS“ broj 58/82 i „Sl. glasnik RS“ broj 28/91), koje u smislu člana 91 stav1 zakona o osnovama sistema osiguranja imovine i lica („Sl. list SFRJ broj 17/90 i 42/90) važećeg u vreme nastanka predmetne saobraćajne nesreće, mora biti registrovano odnosno osigurano od odgovornosti za štete pričinjene trećem licu, da bi bilo korišćeno u saobraćaju na putevima. Imajući u vidu da je neregistrovani traktor prouzrokovao štetu u saobraćaju na javnom putu na kojem se u saobraćaju mogu naći samo registrovani traktori i druga motorna vozila, to je tužena osiguravajuća organizacija dužna da naknadi nastalu štetu u skladu sa odredbom člana 99 u vezi sa članom 91 stav 1 navedenog Zakona o osnovama sistema osiguranja imovine i lica, zbog čega je pobijana presuda u stavu petom izreke preinačena i tužena Kompanija "VV" obavezana da solidarno sa tuženim GG tužiocima naknadi nastalu štetu primenom odredaba čl.155 i čl.200 Zakona o obligacionim odnosima.

Neosnovani su žalbeni navodi tužilaca da je prvostepeni sud pogrešno utvrdio da postoji doprinos vozača „Audi“-a, kao i navodi kojima se osporava nalaz i mišljenje veštaka VV od 15.12.2005.godine na osnovu kojeg je ova činjenica utvrđena. Ovo stoga što je na osnovu pomenutog nalaza pravilno utvrđeno da je u konkretnom slučaju doprinos vozača „Audi“-a, koji se ogleda u vožnji brzinom većom od dozvoljene, vezan za izbegavanje nezgode, što znači da je njegov doprinos uticao na visinu nastale štete, dok je na osnovu nalaza istog veštaka datog u krivičnom postupku utvrđivana odgovornost vozača traktora vezana za sam nastanak nezgode, odnosno njegova krivična odgovornost koja je uža od građansko-pravne odgovornosti. Takođe, tužioci neosnovano ističu da sud nije utvrdio koliko je iznosilo ograničenje brzine kretanja vozila, jer se podaci preduzeća „Srbija putevi“ odnose samo za period od poslednje tri godine, obzirom da iz krivičnih spisa koji su združeni ovom predmetu proizilazi da je ograničenje u vreme nastanka nezgode na ovom delu puta iznosilo 40 km/h. Valja napomenuti da sud prilikom odlučivanja u ovoj pravnoj stvari nije vezan dokazom izvedenim u nekom drugom postupku, makar to bio i dokaz veštačenjem izveden u krivičnom postupku od strane istog veštaka.

Sud je cenio i navode u žalbi tuženog GG da je visina naknade nematerijalne štete zbog umanjenja opšte životne aktivnosti tužilji BB previsoko odmerena, pa je našao da su isti neosnovani. Imajući u vidu utvrđeni procenat umanjenja opšte životne aktivnosti tužilje od 30%, kao i zaostale posledice, pravilno je prvostepeni sud odmerio visinu naknade štete za traženi vid štete u iznosu od 450.000,00 dinara i dosudio iznos od 315.000,00 dinara srazmerno doprinosu tuženog od 70%, to i ovaj sud smatra da navedeni iznos predstavlja adekvatnu i pravičnu novčanu naknadu nematerijalne štete i satisfakciju tužilji za ovaj vid štete.

Ostalim žalbenim navodima ne dovodi se u sumnju pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja i donete odluke, pa ti žalbeni navodi nisu posebno obrazlagani.

Na osnovu napred izloženog, primenom odredbe člana 375 i 380 stav 1 tačka 4 ZPP-a, odlučeno je kao u stavu prvom, drugom i trećem izreke.

Što se tiče odluke o troškovima parničnog postupka sadržane u stavu šestom izreke pobijane presude pravilno je prvostepeni sud primenom odredbe članova 149, 150 i 159 ZPP-a, kada je obavezao tuženog GG da tužiocima nadoknadi troškove parničnog postupka, imajući u vidu ishod spora. Međutim, prilikom donošenja rešenja o troškovima parničnog postupka, prvostepeni sud je pogrešno primenio materijalno pravo, te imajući u vidu da je ovom presudom preinačena prvostepena presuda tako što je tužena Kompanija "VV" obavezana da solidarno sa tuženim GG isplati tužiocima naknadu štete, to je i rešenje o troškovima postupka preinačeno na osnovu odredbe člana 387 tačka 3 ZPP-a.

Naime, tužiocima pripadaju troškovi za angažovanje advokata i to za sastav tužbe sa paušalom u iznosu od 5.400,00 dinara, sastav 2 obrazložena podneska u iznosu od po 5.400,00 dinara, sastav 7 neobrazloženih podnesaka u iznosu od po 2.700,00 dinara, sastav 1 žalbe u iznosu od 10.800,00 dinara, pristup na 15 održanih ročišta u iznosu od po 6.300,00 dinara, pristup na 10 neodržanih ročišta u iznosu od po 3.150,00 dinara, što ukupno iznosi 171.900,00 dinara , a što je odmereno prema važećoj advokatskoj tarifi, prema visini iznosa sa kojim je jedan od tužilaca uspeo u sporu (378.000,0 dinara), što je uvećano za 50% zbog zastupanja 2 tužioca, te iznosi 257.850,00dinara. Tužiocima pored toga pripadaju troškovi veštačenja u iznosu od 10.700,00 dinara, kao i troškovi sudskih taksi u iznosu od 31.000,00 dinara, što ukupno iznosi 299.550,00 dinara, a što je odmereno prema važećoj Advokatskoj i Taksenoj tarifi važećoj u vreme donošenja prvostepene odluke. Stoga je odlučeno kao u stavu četvrtom izreke ove presude.

Pobijana presuda u stavu četvrtom izreke ostaje neizmenjena, jer u tom delu žalbom nije pobijana.

Predsednik veća – sudija
Vesna Obradović s.r.

Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Svetlana Antić

Factum infectum fieri nequit – Učinjeno ne može postati neučinjeno (Plaut)