Republika Srbija
Apelacioni sud u Beogradu
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
17.10.2012.

Gž 3947/12

REPUBLIKA SRBIJA
APELACIONI SUD U BEOGRADU
Gž 3947/12
Dana 17.10.2012. godine
B E O G R A D


U IME NARODA

APELACIONI SUD U BEOGRADU, u veću sastavljenom od sudija Jasminke Stanojević, predsednika veća, Dragane Marinković i Sanje Pejović, članova veća, u parnici tužilje AA, čiji je punomoćnik AB, advokat, protiv tuženog "BB", čiji je punomoćnik BA, advokat, radi naknade štete, odlučujući o žalbi tuženog izjavljenoj protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P 81987/10 od 23.03.2012. godine, u sednici održanoj 17.10.2012. godine, doneo je


P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana žalba tuženog i POTVRĐUJE presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P 81987/10 od 23.03.2012. godine u stavu prvom i drugom izreke.

PREINAČUJE SE presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P 81987/10 od 23.03.2012. godine u stavu trećem i četvrtom izreke, tako što se odbija tužbeni zahtev u delu kojim je tužilja tražila da joj tuženi isplati iznos od 25.000,00 dinara na ime dela neiskorišćene a plaćene aviokarte za let na relaciji Beograd – vv, sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana podnošenja tužbe 10.05.2011. godine pa do isplate, kao i u delu kojim je tužilja tražila da joj tuženi isplati na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljeni strah iznos od 50.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana podnošenja tužbe 10.05.2011. godine, pa do isplate.

PREINAČUJE SE rešenje o troškovima postupka iz stava šestog izreke presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P 81987/10 od 23.03.2012. godine, tako što se tuženi obavezuje da tužilji naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 44.322,64 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana presuđenja 23.03.2012. godine.

ODBIJA SE zahtev tužilje za naknadu troškova drugostepenog postupka.


O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P 81987/10 od 23.03.2012. godine, stavom prvim izreke, tuženi je obavezan da tužilji isplati iznos od 650 USD u dinarskoj protivvrednosti na dan isplate, po kursu koji obračunava Narodna banka Srbije u momentu plaćanja. Stavom drugim izreke tuženi je obavezan da tužilji na ime troškova prevoza sa jednog na drugi aerodrom isplati iznos od 3.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana podnošenja tužbe 10.05.2011. godine pa do isplate. Stavom trećim izreke tuženi je obavezan da tužilji isplati na ime dela neiskorišćene, a plaćene aviokarte za let na relaciji Beograd - vv iznos od 25.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana podnošenja tužbe 10.05.2011. godine pa do isplate. Stavom četvrtim izreke tuženi je obavezan da tužilji na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljeni strah isplati iznos od 50.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od podnošenja tužbe 10.05.2011. godine pa do isplate. Stavom petim izreke odbijen je tužbeni zahtev tužilje preko iznosa iz prethodnog stava izreke prvostepene presude za iznos od 250.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana podnošenja tužbe pa do isplate. Stavom šestim izreke tuženi je obavezan da tužilji naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 70.800,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana presuđenja 23.03.2012. godine pa do isplate.

Protiv navedene presude u stavu prvom, drugom, trećem, četvrtom i šestom tuženi je blagovremeno izjavio žalbu iz svih zakonskih razloga.

U odgovoru na žalbu tužilja je predložila da se žalba tuženog odbije.

Apelacioni sud je ispitao presudu u pobijanom delu u smislu člana 372. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), koji se primenjuje na osnovu člana 506 Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11) i našao da je žalba tuženog delimično osnovana.

U postupku donošenja pobijanog dela presude nema bitnih povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tački 1, 2, 5, 7. i 9. Zakona o parničnom postupku, na koje ovaj sud, kao drugostepeni, pazi po službenoj dužnosti, kao ni povrede postupka iz tačke 12. ove zakonske odredbe, na koju žalbom ukazuje tuženi, jer je ožalbena presuda razumljiva, sadrži razloge o bitnim činjenicama i njena zakonitost se može ispitati.

U postupku pred prvostepenim sudom je utvrđeno da tužilja kupila kod tuženog povratnu aviokartu na relaciji Beograd - _ (vv) i za to platila iznos od 54.441,00 dinara. Na osnovu navedenog tužilji je od strane tuženog rezervisan let sa polaskom 01.06.2010. godine i povratkom 26.06.2010. godine. Na zahtev tužilje, tuženi je izvršio promenu termina povratnog leta sa 26.06.2010. godine na 05.07.2010. godine i izvršio rezervaciju navedene promene u sistemu za rezervacije Amadeus u Beogradu, u turističkoj agenciji posredstvom koje je koristio navedeni sistem. Utvrđeno je da je tuženi o tome obavestio tužilju tako što joj je poslao rezervaciju u elektronskoj formi na e-mail, sa kojom rezervacijom je tužilja trebalo da podigne kartu na aerodromu. Kada je tužilja došla na aerodrom 05.07.2010. godine i predala pasoš na šalteru, službenici na aerodromu su joj rekli da njene rezervacije nema, tj. da je nema na spisku putnika tog dana, i na njeno insistiranje više puta su to proverili. Tužilja je odmah sa svog mobilnog telefona nazvala radnika tuženog BB da joj pomogne da poleti na vreme ili obezbedi drugi naredni let, koji joj je tom prilikom saopštio da je uradio sve što je trebalo u ime agencije, da to nije greška tuženog nego greška na aerodromu, a nakon toga joj se nije javljao iako ga je nekoliko puta zvala. Kako je morala da izađe iz _ 05.07.2010. godine, zbog isteka vize, otišla je u drugu agenciju i kupila novu kartu. Novu kartu je kupila na relaciji _ – Beograd, preko _, i koštala je oko 650 dolara, ali za let sa drugog aerodroma, i to aerodrom _, koji je bio udaljen oko 150 km od aerodroma sa koga je trebalo da poleti, gde ju je prevezao automobilom njen prijatelj PP za šta mu je platila 45 dolara. Ocenom iskaza tužilje utvrđeno je da je zbog navedenog događaja trpela strah da neće moći da izađe iz _ na vreme, što je za nju posebno bilo bitno zbog opasnosti da zbog toga ima problem oko dobijanja vize za ponovni ulazak u tu zemlju, gde često putuje i nastupa. Nakon povratka u zemlju tuženog je prijavila turističkoj inspekciji, koji je izvršio nadzor nad poslovanjem tuženog i u izveštaju od 06.08.2010. godine utvrdio da je tuženi napravio propust prilikom promene u rezervaciji tužilje zato što datum njenog povratka nije bio promenjen i na karti. Takođe je utvrđeno i da je tužilja često koristila usluge avio prevoza na ovaj način i da je i ranije produžavala boravak i vršila promenu rezervacije avio prevoza.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da je tuženi odgovoran da tužilji naknadi štetu koju je trpela kupovinom karte na relaciji _– Beograd u iznosu od 650 dolara u dinarskoj protivvrednosti, koliko je tužilja platila navedenu avio kartu. Takođe je zaključio da je tuženi dužan da tužilji naknadi štetu i za troškove prevoza koje je imala od aerodroma odakle je trebalo da poleti do agencije gde je kupila kartu, te do drugog aerodroma odakle je poletela sa novom kartom, u visini od 3.000,00 dinara. Zaključio je i da tužilja ima pravo da joj tuženi naknadi štetu koju je trpela u visini karte u jednom pravcu, obzirom da je kupila povratnu kartu na relaciji Beograd - vv (vv) u visini polovine cene koju je platila za navedenu povratnu kartu, tj. iznosa koji je tužilja po tom osnovu tražila budući da je manji iznos od polovine povratne karte, kao i da tužilji pripada pravična novčana naknada za pretrpljeni strah, kao naknada nematerijalne štete, u iznosu od 50.000,00 dinara.

Ocenjujući navode žalbe, Apelacioni sud je našao da je prvostepeni sud na pravilno utvrđeno činjenično stanje pravilno primenio materijalno pravo zaključujući da je tuženi dužan da tužilji naknadi štetu zbog nemogućnosti da se ukrca u avion za koji je od tuženog kupila povratnu avionsku kartu 05.07.2010. godine, i to u visini cene koju je platila za novu avionsku kartu i na ime troškova prevoza sa jednog na drugi aerodrom.

Po nalaženju Apelacionog suda, pravilno je zaključio prvostepeni sud da tuženi, kao organizator putovanja, snosi odgovornost prema tužilji za izvršenje usluge povratka avionom 05.07.2010. godine po povratnoj avionskoj karti koju je kupila kod tuženog. Kupovinom navedene karte, tužilja i tuženi su zaključili ugovor o organizovanju putovanja u smislu člana 859. Zakona o obligacionim odnosima, kojim je predviđeno da se ovim ugovorom organizator putovanja obavezuje da pribavi putniku skup usluga koje se sastoje od prevoza, boravka i drugih usluga koje su sa njima vezane, a putnik se obavezuje da organizatoru plati jednu ukupnu (paušalnu) cenu. Tuženi je kao organizator putovanja bio dužan da tužilji kao putniku pribavi uslugu prevoza po kupljenoj karti iz Beograda u _ sa polaskom 01.06.2010. godine i iz _ u Beograd sa povratkom 05.07.2010. godine, i to rezervacijom preko kompjuterskog sistema za rezervacije avionskih karata kome je tuženi, kao turistička agencija, mogao da pristupi. Iako organizator putovanja nije sam trebalo da izvrši navedene usluge, on ipak odgovara putniku za štetu koja je nastala zbog potpunog ili delimičnog neizvršenja ovih usluga, shodno članu 868. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, izuzev ako dokaže da se ponašao kao pažljiv organizator putovanja pri izboru lica koja su ih izvršila (stav 2. navedene odredbe), koji osnov za oslobođenje od odgovornosti, Apelacioni sud nalazi da ovde ne postoji. Naime, tuženi je svoju obavezu prema tužilji izvršio samo na taj način što je obavio rezervaciju na promenjeni datum njenog povratka elektronskim putem, pristupajući sistemu za rezervacije avionskih karata preko turističke agencije gde koristi navedeni sistem u Beogradu, a da nije proverio i da li je navedena rezervacija proizvela promenu u evidenciji aviokompanije za let prema Beogradu u navedenom danu, a što je ustanovio i turistički inspektor uvidom u bazu podataka sistema za rezervacije preko koga je izvršena navedena rezervacija, konstatujući da je tuženi napravio propust što datum povratka nije promenjen i na karti. Šta više, iako je tužilja odmah nakon neprihvatanja rezervacije koju je izdao tuženi pozvala predstavnika tuženog da ga o tome obavesti, on nije preduzeo nikakve korake kako bi stupio u kontakt sa predstavnicima avio kompanije, iako joj je prethodno saopštio da smatra da je greška u sistemu avio kompanije, a dalje se tužilji nije javljao na telefon dok se nalazila u Sjedinjenim Američkim Državama kako bi joj pomogao da se ta situacija reši. Sve to ukazuje da tuženi nije dokazao da se ponašao kao pažljiv organizator putovanja, na osnovu čega bi mogao da dokaže da njegova odgovornost ne postoji samim tim što je izvršio rezervaciju u sistemu preko koga je obezbedio kartu za tužilju i dostavio joj navedenu rezervaciju elektronskim putem, a što su njegovi navodi iz žalbe. Zbog toga je tuženi u obavezi da tužilji nadoknadi štetu koju je pretrpela zbog delimičnog neizvršenja usluga po zaključenom ugovoru o organizovanju putovanja, a shodno stavu četiri navedene zakonske odredbe, kada obešteti putnika u meri u kojoj ga je oštetio, stiče sva prava koja bi imao putnik prema odgovornom davaocu usluga (pravo na regres). Suprotno navodima žalbe, pravilno je prvostepeni sud ocenio iskaz tužilje, koga je ona dala prilikom saslušanja u svojstvu parnične stranke, utvrđujući da se ona pojavila na aerodromu, sa koga je trebalo da poleti avion za povratak, a po nalaženju ovog suda, to proizilazi i iz utvrđene činjenice da je predstavnik tuženog potvrdio da ga je pozvala sa navedenog aerodroma i obavestila da ne može da se vrati. Neosnovani su i navodi žalbe koji se odnose na činjenicu da prvostepeni sud nije utvrdio šta se desilo sa originalnom kartom tužilje sa kojom je došla u Sjedinjene Američke Države, bez koje joj, kako se to žalbom ukazuje, nije mogla biti izdata karta za povratak, budući da ih je tuženi istakao tek u žalbi, što nije mogao da učini jer po nalaženju ovog suda nije učinio verovatnim da ih bez svoje krivice nije mogao ranije izneti, u smislu člana 359. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Pravilan je i zaključak prvostepenog suda o visini štete koju je tužilja na ovaj način pretrpela. Tužilja je trpela štetu jer je zbog propusta tuženog morala da kupi drugu kartu na relaciji _-Beograd, za šta je platila 650 dolara, te ima pravo na naknadu navedenog iznosa, u smislu člana 185. i 186. Zakona o obligacionim odnosima. Takođe, tužilja na osnovu navedenih zakonskih odredbi ima pravo i na naknadu troškova prevoza jer je zbog propusta tuženog bila prinuđena da organizuje prevoz sa aerodroma odakle je trebalo da poleti do aerodroma sa koga je poletela, a po kom osnovu je pravilnom ocenom njenog iskaza utvrđeno da je platila iznos od 45 dolara. Navedeni iznos prema srednjem kursu NBS na dan 05.07.2010. godine (dinarska protivvrednost jednog dolara 83,0871) iznosi 3.738,9195 dinara, što je više nego što je tužilja po ovom osnovu tražila, te je pravilna odluka prvostepenog suda da je tuženi dužan da joj po ovom osnovu naknadi štetu u visini od 3.000,00 dinara. Kako je tužilja snosila navedene troškove prevoza, pravilna je i odluka prvostepenog suda da ima pravo na zakonsku zateznu kamatu na navedeni iznos počev od podnošenja tužbe, 10.05.2011. godine, budući da bi imala pravo na zakonsku zateznu kamatu od dana kada je stvarno snosila te troškove, 05.07.2010. godine, što je pre datuma od kada je tužilja tražila.

Međutim osnovano se žalbom tuženog ukazuje da je na potpuno i pravilno utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo dosuđujući tužilji i naknadu štete za neiskorišćenu, a plaćenu avio kartu na relaciji Beograd - vv (vv). Navedeni iznos, po nalaženju Apelacionog suda, ne može predstavljati štetu koju je tužilja na taj način pretrpela jer joj je prethodno pravilno dosuđen na ime naknade štete iznos koji je snosila na ime kupovine nove karte. Isplatom naknade za neiskorišćeni deo karte koju je kupila kod tuženog uz iznos koji joj je naknađen na ime kupljene povratne karte, tužilji bi se kumulirala ova dva iznosa naknade po istom osnovu, što nije dozvoljeno prema opštim pravilima obligacionog prava, jer naknada ne može biti veća od štete, te se svaka isplata po istom osnovu uračunava u iznos naknade štete. Pored toga, tužilja ne bi imala pravo na navedeni iznos ni po pravilima sticanja bez osnova jer tuženi nije zadržao navedeni novac, već ga je uplatio avio kompaniji koja je vršila uslugu prevoza.

Takođe, nepravilan je zaključak prvostepenog suda da tužilja ima pravo na naknadu nematerijalne štete zbog straha koji je pretrpela u navedenim okolnostima. Prema članu 200. Zakona o obligaciocnim odnosima sud može dosuditi pravičnu novčanu naknadu nematerijalne štete za pretrpljeni strah, ali prilikom odlučivanja o zahtevu za naknadu nematerijalne štete mora voditi računa o značaju povređenog dobra i cilju kome služi ta naknada, ali i o tome da se njome ne pogoduje težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i društvenom svrhom. Po nalaženju Apelacionog suda, strah koji je tužilja pretrpela u navedenim okolnostima ne opravdava dosuđivanje novčane naknade nematerijalne štete, shodno kriterijumima iz citirane zakonske odredbe.

Zbog toga je prvostepena presuda potvrđena u stavu prvom i drugom izreke, dok je u trećem i četvrtom stavu preinačena.

Preinačena je i odluka o troškovima postupka, prema vrednosti tužbenog zahteva sa kojim je tužilja uspela u parnici, te je tuženi obavezan da joj na ime naknade troškova postupka isplati iznos od 44.322,64 dinara, i to za sastav tužbe od strane advokata iznos od 6.000,00 dinara, za zastupanje na četiri održana ročišta u iznosu od po 7.500,00 dinara, za taksu na tužbu i odluku iznos od po 4.161,32 dinara, na koji iznos tužilja ima pravo na zakonsku zateznu kamatu počev od dana presuđenja pa do isplate, saglasno članu 277. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, obzirom da je visina troškova postupka utvrđena na dan presuđenja.

Sud je odbio zahtev tužilje za naknadu troškova drugostepenog postupka za sastav odgovora na žalbu u smislu člana 150. Zakona o parničnom postupku, jer je našao da navedeni trošak nije bio neophodan za vođenje parnice.

Zbog svega navedenog, a na osnovu člana 375. i 380. stav 1. tačka 4. Zakona o parničnom postupku, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća-sudija
Jasminka Stanojević, s.r.

Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Svetlana Antić

Factum infectum fieri nequit – Učinjeno ne može postati neučinjeno (Plaut)