Republika Srbija
Apelacioni sud u Beogradu
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
23.08.2012.

Gž 4557/11

REPUBLIKA SRBIJA
APELACIONI SUD U BEOGRADU
Gž 4557/11
Dana 23.08.2012. godine
B E O G R A D

 

APELACIONI SUD U BEOGRADU, u veću sastavljenom od sudija: Marine Govedarica, predsednika veća, Milanke Vukčević i Snežane Nastić, članova veća, u parnici tužioca AA, čiji je punomoćnik AB, advokat, protiv tužene BB, radi naknade štete, odlučujući o žalbi tužioca izjavljenoj protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P.br.51173/10 od 10.03.2011.godine, u sednici veća održanoj dana 23.08.2012.godine, doneo je


R E Š E Nj E

UKIDA SE presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P.br.51173/10 od 10.03.2011.godine i predmet VRAĆA istom sudu na ponovno suđenje.


O b r a z l o ž e nj e

Pobijanom presudom, stavom prvim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tužena da mu na ime naknade izgubljene koristi koju je mogao ostvariti u periodu od 16.11.1995. godine do 14.11.2001.godine u vidu zakupnine za stan u aa, isplati iznos od 1.435.332,15 dinara sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom. Stavom drugim obavezana je tužena da tužiocu isplati na ime troškova parničnog postupka iznos od 31.350,00 dinara.

Protiv navedene presude, tužilac je blagovremeno izjavio žalbu iz svih zakonskih razloga propisanih odredbom člana 360 stav 1 ZPP. Žalbene razloge je obrazložio i žalbeni predlog izneo.

Ispitujući pravilnost ožalbene presude u smislu člana 372 ZPP („Službeni glasnik RS“ br.125/04 i 111/09) koji se primenjuje na osnovu člana 506 stav 1 sada važećeg ZPP („Službeni glasnik RS“ br.72/11), Apelacioni sud je ocenio da je žalba tužioca osnovana.

Prema utvrđenju prvostepenog suda tužilac i tužena su bili u braku od 21.04.1984.godine, koji je razveden pravnosnažnom odlukom Višeg suda u Sremskoj Mitrovici, P.br. 557/86 od 05.03.1987.godine. Stan aa, u kome su stranke živele do razvoda braka, je predstavljao posebnu imovinu tužioca. U period od 16.11.1995.godine do 14.11.2001. godine, tužena je živele u spornom stanu, bez saglasnosti tužioca koji je dana 16.11.1995.godine podneo tužbu za njeno iseljenje po osnovu koje je i doneta presuda kojom je usvojen tužbeni zahtev, a tužena je prinudno iseljena 14.11.2001. godine. U periodu dok je tužena živela u tužiočevom stanu, tužilac je sa decom živeo u Americi i ni na koji način nije koristio stan. Tužena je u posebnom postupku tražila da se utvrdi da je ona suvlasnik na ½ spornog stana, ali je tužbeni zahtev odbijen pravnosnažnom presudom donetom 12.02.1999.godine.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev nalazeći da tužiocu ne pripada pravo po osnovu člana 39 stav 1 Zakona o osnovama svojinsko-pravnih odnosa kojim je predviđeno da je nesavesni držalac stvari dužan predati vlasniku sve plodove stvari. Kako tužena u periodu od 16.11.1995.godine, kada je tužilac podneo tužbu za iseljenje pa do konačne predaje stana 14.11.2001.godinu nije izdavala stan, pa time ni ubirala plodove od izdavanja stana u vidu zakupnine, to po oceni prvostepenog suda, tužiocu ne pripada pravo na naknadu zakupnine za taj period. Isto tako, po oceni prvostepenog suda, tužilac nije imao nameru da sporan stan izda u zakup obzirom da je isti prodao odmah nakon iseljenja tužene, a nije dokazao da bi stan izdavao u zakup.

Međutim, izloženi zaključak prvostepenog suda se, za sada, ne može prihvatiti kao pravilan obzirom da je prvostepeni sud na činjenično stanje pogrešno primenio materijalno pravo kada je odlučivao o osnovanosti postavljenog tužbenog zahteva, što je imalo za posledicu da nije potpuno utvrdio činjenično stanje koje je od značaja za pravilno odlučivanje o postavljenom tužbenom zahtevu.

Takođe, osnovano se žalbom tužioca ukazuje da je prvostepeni sud, prilikom donošenja ožalbene presude počinio bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 361 stav 2 tačka 12 ZPP, jer presuda ne sadrži razloge o svim odlučnim činjenicama, a razlozi koji su dati su nerazumljivi i protivrečni sami sebi i stanju u spisima.

Naime, odredbom člana 3 stav 1 Zakona o osnovama svojinsko-pravnih odnosa, predviđeno je da vlasnik ima pravo da svoju stvar drži, da je koristi i da njom raspolaže u granicama određenim zakonom. Odredbom člana 155 Zakona o obligacionim odnosima predviđeno je da je šteta umanjenje nečije imovine (obična šteta) i sprečavanja njenog povećanja (izmakla korist), kao i nanošenje drugom fizičkog ili psihičkog bola ili straha (nematerijalna šteta).

Imajući u vidu da je tužilac bio vlasnik spornog stana, te da je tužena živela u stanu protiv volje tužioca- vlasnika sve dok nije sudski putem iseljena iz istog, nije jasno kako je prvostepeni sud utvrdio da je tužilac u periodu od 16.11.1995. godine, kao dana kada je podneo tužbu protiv tužene u sporu za iseljenje, pa do 14.11.2001. godine, kada je sproveden postupak prinudnog iseljenja tužene iz stana, mogao da koristi sporni stan kao vlasnik, a posebno da isti izdaje u zakup i na taj način ubira plodove svoje stvari, odnosno da tužilja svojim ponašanjem u navedenom periodu nije onemogućila tužioca da koristi stan i vrši svoja vlasnička prava na stanu i da takvim ponašanjem tužiocu nije pričinjena šteta u vidu izmakle koristi u visini zakupnine koju je mogao da ostvari da je stan izdavao u zakup trećim licima. Čak i da se prihvati rezonovanje prvostepenog suda da bi tužilac, da tužena nije bespravno koristila predmetni stan u navedenom periodu, stan prodao a ne izdavao u zakup, koja teza nije ničim dokazana, pa time ni učinjena verovatnom, tužena bi opet svojim ponašanjem pričinila štetu tužiocu jer ga je onemogućavala da proda stan a dobijeni novac uloži u neki posao ili stavi na štednju i tako ostvari dobit u vidu odgovarajuće kamate. Stoga, sama činjenica da je tužena tužioca onemogućavala da u dužem vremenskom periodu (šest godina, od novembra 1995. godine do novembra 2001. godine) koristi svoju nepokretnost, znači da je tužena tužiocu pričinila štetu a na tužiocu je samo obaveza da dokaže visinu te štete.

Kako sud shodno čl.187 st.4 ZPP nije vezan za pravni osnov postavljenog tužbenog zahteva, to činjenica da tužilac nema pravo iz člana 39 Zakona o osnovama svojinsko-pravnih odnosa, ne znači da tužiocu ne pripada pravo na naknadu štete (izmakle koristi) u smislu člana 155 Zakona o obligacionim odnosima. Ovo stoga što je tužena u spornom periodu, sa jedne strane, stan koristila za stanovanje, a sa druge strane, onemogućavala tužioca da istim raspolaže zaključivanjem ugovora o zakupu ili nekog drugog ugovora odn.pravnog posla kojim bi kao vlasnik raspolagao stanom.

U ponovljenom postupku prvostepeni sud će postupiti u smislu člana 398 stav 2 ZPP i otkloniti propuste na koje je ovim rešenjem ukazano i postupak sprovesti u skladu sa odredbom člana 313 ZPP, pa će na pouzdan način imajući u vidu do sada izvedene dokaze i dokaze koje parnične stranke imaju pravo i obavezu da iznesu do zaključenja glavne rasprave, predočavajući im njihovu obavezu u pogledu tereta dokazivanja u smislu člana 7 stav 2, čl.228 i čl.231 stav 2 i 3 i čl.314 stav 1 ZPP, utvrditi da li je tužilac trpeo štetu zbog činjenice da je bio onemogućen da koristi svoj stan u periodu od 6 godina zbog činjenice da je tužena koristila taj stan bez osnova i bez tužiočevog odobrenja kao vlasnika. Prvostepeni sud će ponovo ispitati i sve činjenice koje se tiču visine tužiočevog potraživanja, imajući u vidu nalaz sudskog veštaka.

Nakon ocene svih izvedenih dokaza u smislu člana 8 ZPP, prvostepeni sud će doneti novu, jasnu i na zakonu zasnovanu odluku.

Ukinuta je odluka o troškovima postupka na osnovu člana 387 tačka 3 u vezi člana 161 stav 3 ZPP, jer zavisi od ishoda spora.

Na osnovu izloženog Apelacioni sud je primenom člana 376 i 377 stav 2 ZPP, ukinuo pobijanu presudu i predmet dostavio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

PREDSEDNIK VEĆA-SUDIJA
Marina Govedarica

Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Svetlana Antić

Factum infectum fieri nequit – Učinjeno ne može postati neučinjeno (Plaut)