Republika Srbija
Apelacioni sud u Beogradu
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
5.10.2011.

Gž 12170/10

REPUBLIKA SRBIJA
APELACIONI SUD U BEOGRADU
Gž 12170/10
Dana 05. oktobra 2011. godine
B E O G R A D

 

U IME NARODA

APELACIONI SUD U BEOGRADU, u veću sastavljenom od sudija Slavice Srećković, predsednika veća, Vladislave Milićević i Sanje Pejović, članova veća, u parnici tužilaca AA, AA1, AA2 i AA3, čiji je punomoćnik AB, advokat, protiv tužene BB, sada nepoznatog boravišta, radi raskida ugovora o doživotnom izdržavanju, odlučujući o žalbi tužilaca izjavljene protiv presude Opštinskog suda u Žagubici P. br.6/08 od 16. marta 2009. godine, u sednici veća održanoj 05. oktobra 2011. godine, doneo je


P R E S U D U

PREINAČUJE SE presuda Opštinskog suda u Žagubici P. br.6/08 od 16. marta 2009. godine, tako što se USVAJA tužbeni zahtev tužilaca AA, AA1, AA2 i AA3 pa se raskida ugovor o doživotnom izdržavanju zaključen 12.02.1999. godine pred Opštinskim sudom u Žagubici R. 51/99, između sada pok. PP i pok. PP1, bivših iz _, kao primalaca izdržavanja, i tužene BB iz _, kao davaoca izdržavanja.

Obavezuje se tužena BB da tužiocima AA, AA1, i AA2, svi iz _, i AA3 iz _, naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 78.400,00 dinara u roku od 15 dana po prijemu ove presude


O b r a z l o ž e nj e

Presudom Opštinskog suda u Žagubici P. br.6/08 od 16. marta 2009. godine, stavom prvim izreke odbijen je tužbeni zahtev tužilaca kojim je traženo da se raskine ugovor o doživotnom izdržavanju zaključen 12.02.1999. godine pred Opštinskim sudom u Žagubici R. 51/99 između sada pok. PP i pok. PP1, bivših iz _, kao primalaca izdržavanja, i tužene BB, kao davaoca izdržavanja, zbog neizvršavanja i nemogućnosti izvršavanja ugovornih obaveza od strane davaoca izdržavanja i međusobno poremećenih odnosa. Stavom drugim izreke, odlučeno je da svaka stranka snosi svoje troškove.

Protiv navedene presude, žalbu su blagovremeno izjavili tužioci iz svih zakonskih razloga, kao i protiv odluke o troškovima parničnog postupka.

U postupku pred prvostepenim sudom nisu učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka iz čl. 361 st. 2 ZPP, na koje ovaj sud pazi po službenoj dužnosti, niti druge povrede koje su bile ili mogle biti od uticaja na donošenje pravilne i zakonite odluke.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužioci AA, AA1 i AA2 su deca pok. PP iz njegovog prethodnog braka. Tužilac AA3 je suprug pok. tužilje PP1, takođe kćerke pok. PP iz prethodnog braka, preminule nakon podnošenja tužbe u ovoj pravnoj stvari. Tužena BB je kćerka pok. PP iz njegovog braka sa drugom suprugom sada pok. PP1. Dana 12.02.1999. godine u postupku pred Opštinskim sudom u Žagubici R. 51/99, zaključen je ugovor o doživotnom izdržavanju između PP i PP1, kao primalaca izdržavanja, sa jedne strane, i njihove kćerke, ovde tužene BB, kao davaoca izdržavanja, s druge strane, kojim ugovorom se tužena obavezala da ih izdržava, s tim da, s obzirom da je na privremenom radu u inostranstvu, izdržavanje može pružati lično ili preko trećeg lica, pri čemu je ugovorena i zajednica života. PP1 je preminula _.1999. godine, a PP je preminuo _.2001. godine. Kada je umrla pok. PP1, tužena je istu sahranila i posle sahrane, kako je to ugovoreno navedenim ugovorom, davala joj podušja po mesnim običajima, za šta je angažovala i plaćala treća lica. Odnosi pok. PP i tužene su bili dobri sve do kraja maja 2001. godine, i tužena je uredno izvršavala svoje obaveze iz ugovora o doživotnom izdržavanju bilo lično, bilo putem trećeg lica koja je plaćala da vode brigu o ishrani, higijeni i obradi imovine pok. PP. Pok. PP je _.2000. godine dao pismenu saglasnost tuženoj da njegov postojeći stambeno-poslovni objekat, koji je prema ugovoru o doživotnom izdržavanju nakon smrti primalaca izdržavanja trebalo da pripadnu u svojinu tuženoj, nadzida prema građevinskoj dozvoli i građevinskoj dokumentaciji projektu. Međutim, radovi koje je izvodila na dogradnji ovog objekta bili su povod za više sporova između sada pok. PP i tužene pred šrvostepenim sudom. Reč je o postupcima P.274/01 po tužbi pok. PP, okončan povlačenjem tužbe, P.292/01 po tužbi tužene, okončan povlačenjem tužbe, i P.235/01 po tužbi tužene radi smetanja poseda koji je okončan donošenjem pravnosnažnog rešenja od 18.02.2002. godine kojim je utvrđeno da je PP smetao tuženu u posedu lokala dana 19.05.2001. godine i 22.05.2001.godine na način bliže opisan u tom rešenju. Pre toga, pok. PP je napustila jedna žena poreklom iz _, koju je do tada plaćala tužena, nezadovoljna visinom naknade. Tužena je smatrala da ona za svoje usluge naplaćuje previše novca, što je razljutilo sada pok. PP, pa je krajem maja 2001. godine uzeo ključ od lokala i vratio građevinske radnike koje je tužena angažovala da rade, zbog čega je između njih i vođena parnica P. 235/01. Dana 08.08.2001. godine sada pok. Bogdan je podneo tužbu prvostepenom sudu za raskid spornog ugovora. Do tada i od tada, tužena je i dalje spremala hranu pok. PP, iako je on odbijao da je jede, jer se plašio da će tužena da ga otruje, na šta se žalio komšijama. Pok. Bogdan je i dalje živeo u prizemlju, a tužena na spratu. PP je u svesnom stanju primljen na Odeljenje neurologije Opšte bolnice Požarevac dana 22.09.2001. godine zbog slabosti leve ruke i leve noge, te povraćanja. Videvši da je pok. Bogdan bolestan, tužena se zajedno sa njim uputila u bolnicu u Požarevcu, gde je ostao na lečenju i nakon dva dana preminuo. Na putu do bolnice pok. PP je iz fizioloških razloga zahtevao da sanitet stane, i da izađe iz saniteta u čemu su mu pomogle tužena BB i medicinska sestra _. Za vreme dok se PP nalazio u bolnici, tužena ga je redovno obilazila, nosila hranu i sve što je potrebno. Nakon PP smrti, tužena je preuzela njegovo telo iz bolnice i snosila kako troškove transporta posmrtnih ostataka od bolnice do kuće, tako i troškove njegove sahrane.

Polazeći od ovih činjenica, te odredbe čl. 131 ZOO, prema kojoj se ugovor ne može raskinuti zbog neispunjenja neznatnog dela obaveze, prvostepeni sud je našao da je tužbeni zahtev tužilaca neosnovan, jer su odnosi između sada pok. PP i tužene bili dobri sve do kraja maja 2001. godine, kada su se poremetili, nakon čega je 08.08.2001. godine pok. PP podneo tužbu za raskid spornog ugovora, da je preminuo 02.10.2001. godine, nepuna dva meseca po podnošenju tužbe, da je tužena i u ovom periodu ugovorne obaveze prema PP izvršavala tako što mu je spremala hranu, vodila ga kod lekara i potom sahranila, da je pok. PP pristao na ovakvo izvršavanje obaveza od strane tužene, a da je odbijanjem uzimanja hrane, koju je tužena spremala lično ili preko trećih lica, pokušao da je onemogući u izvršenju dela ugovornih obaveza i to u jednom kratkom vremenskom periodu, ali da je uprkos tome tužena htela da izvršava ugovorne obaveze i da je to i činila, da je zaključenjem navedenog ugovora pok. PP želeo da sebi obezbedi materijalnu egzistenciju za života, budući da je bio starija i bolesna osoba, te sahranu i podušja nakon smrti, da je tužena sve vreme obezbeđivala materijalnu egzistenciju pok. PP, osim u periodu poslednja 3 do 4 meseca pre PP smrti, što nije mogla da čini u punom obimu, jer je u tome sprečavao sam PP, pa je po nalažanju prvostepenog suda ostvarena osnovna svrha ugovora – izdržavanje, sahrane i podušja, zbog čega nisu ispunjeni uslovi za raskid navedenog ugovora.

Po nalaženju Apelacionog suda ovakva odluka prvostepenog suda se ne može prihvatiti, jer je zasnovana na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Naime, suprotno zaključku prvostepenog suda, upravo činjenica da je sada pok. Bogdan odbijao da uzima hranu koju mu je tužena spremala, plašeći se da ga ne otruje, činjenica da je između njih tokom 2001. i 2002. godine došlo do više sporova u vezi sa adaptacijom objekta pok. PP u kojem su stranke inače živele, da ga je neposredno pre toga napustila žena koja je brinula o njemu, a koja je angažovala i plaćala tužena, nezadovoljna visinom naknade za svoje usluge, usled čega je sada pok. PP 08.08.2001. godine podneo tužbu za raskid ugovora o doživotnom izdržavanju, ukazuje da je pok. PP bio prepušten sam sebi i da su odnosi između njih u toj meri bili poremećeni da su ispunjeni zakonski uslovi iz čl.210 zakona o nasleđivanju, za raskid ugovora o doživotnom izdržavanju. Naime, prema zaključenom ugovoru o doživotnom izdržavanju tužena se obavezala da primaocima izdržavanja PP i PP1 pruža izdržavanje u svemu prema odredbama ugovora, s tim što je ugovorena zajednica života u kući primaoca izdržavanja, što tužena, s obzirom da nisu živeli u istom delu kuće nije obezbedila, a PP je ostao bez pomoći trećeg lica koje je brinulo o njemu.

Osim toga, suprotno zaključku prvostepenog suda, činjenica da je sada pok. PP u Opštu bolnicu u Nišu primljen u svesnom stanju, da se našao u situaciji da treba da obavi fiziološke potrebe i da mu je u tome prilikom transporta pomogla kćerka, ovde tužena, te da tada nije odbio pomoć tužene, ne ukazuje da su se u međuvremenu odnosi između sada pok. PP i tužene popravili, jer se takva situacija dešavala u trenutku nemoći pok. PP (slabost leve noge i ruke). Upravo činjenica da je tuženi PP skoro do samog kraja svog života odbijao da konzumira hranu koju mu je tužena spremala sama ili preko trećih lica, a ovu činjenicu nije sporila ni sama tužena, da tužbu nije povukao do svoje smrti, da je preminuo 02.10.2001. godine, ukazuje na to da su se odnosi između PP i tužene toliko poremetili da su postali nepodnošljivi, zbog čega se tužbeni zahtev pokazuje osnovanim. Naime, usled poremećenih odnosa ugovarača i nepodnošljivosti daljeg zajedničkog života nastupio je uslov za raskid ugovora bez obzira na krivicu za nastali poremećaj.

Pri tome, činjenica da je tužena, prema utvrđenom činjeničnom stanju, ispunjavala ugovorom preuzete obaveze prema majci, sada pok. PP1, koja je preminula pre PP i pre podnošenja tužbe u ovoj pravnoj stvari. nema uticaja na pravo PP da traži raskid spornog ugovora u celini. Naime, spornim ugovorom PP i PP1, kao primaoci izdržavanja, su se obavezali da kao naknadu za izdržavanje prenesu tuženoj svoje nepokretno imanje, te pokretne stvari bliže opisane u čl.1 ugovora. Iz navedenog proizilazi da se radilo o nepodeljenoj imovinskoj zajednici primalaca izdržavanja zasnovanoj na zajedničkoj svojini, što ukazuje da je i obaveza davaoca izdržavanja po ugovoru o doživotnom izdržavanju bila nedeljiva. Stoga je sada pok. PP, kao nadživeli supružnik ugovarača PP1, mogao da traži da se ugovor raskine u celosti, ako davalac izdržavanja ne ispunjava sve ugovorne obaveze prema njemu kao supružniku koji je ostao u životu.

Stoga je Apelacioni sud preinačio pobijanu presudu i odlučio kao u izreci ove presude primenom čl. 380 tač. 4 ZPP.

Istovremeno je, s obzirom da je preinačio odluku protiv koje je izjavljen pravni lek, shodno čl. 161 ZPP ovaj sud odlučio o troškovima celog postupka, tako što je obavezao tuženu da tužiocima shodno čl. 149 i 150 ZPP naknadi troškove koje su imali za zastupanje preko advokata i to: za sastav tužbe iznos od 2.000,00 dinara, za zastupanje na 26 održanih ročišta iznos od po 3.000,00dinara, zastupanje na 14 neodržanih ročišta iznos od po 1.500,00 dinara, te na ime takse za tužbu i odluku iznos od po 1.700,00 dinara, ukupno iznos od 78.400,00 dinara po važećoj AT i TT u vreme donošenja prvostepene presude, shodno obrazloženom zahtevu tužilaca za naknadu troškova parničnog postupka od 16.03.2009.godine, dok troškovi dangube svedoka nisu dosuđeni, jer visinu ovih troškova tužioci nisu opredelili.

PREDSEDNIK VEĆA-SUDIJA
Slavica Srećković, s.r.

Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Svetlana Antić

 

Factum infectum fieri nequit – Učinjeno ne može postati neučinjeno (Plaut)