Republika Srbija
Apelacioni sud u Beogradu
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
5.10.2011.

Gž 12433/10

REPUBLIKA SRBIJA APELACIONI SUD U BEOGRADU Gž 12433/10
Dana, 05. oktobra 2011. godine B e o g r a d

 


APELACIONI SUD U BEOGRADU, u veću sastavljenom od sudija Slavice Srećković, predsednika veća, Vladislave Milićević i Sanje Pejović, članova veća, u parnici tužioca AA, koga zastupa AB, advokat, protiv tuženih BB i BB1, koje zastupa BA, advokat, radi raskida ugovora o doživotnom izdržavanju po tužbi i radi utvrđenja i restitucije po protivtužbi, odlučujući o žalbi tužioca izjavljene protiv presude Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 9369/03 od 09. oktobra 2007. godine, ispravljene rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 63366/10 od 23. februara 2010. godine, u sednici veća održanoj dana 05. oktobra 2011. godine, doneo je


REŠENjE
UKIDA SE presuda Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 9369/03 od 09. oktobra 2007. godine, ispravljene rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 63366/10 od 23. februara 2010. godine, u stavu trećem i petom izreke, a predmet u ovom delu VRAĆA Prvom osnovnom sudu u Beogradu na ponovno suđenje.


Obrazloženje
Presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 9369/03 od 09. oktobra 2007. godine, ispravljene rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 63366/10 od 23. februara 2010. godine, stavom prvim izreke odbijen je kao neosnovan glavni protivtužbeni zahtev kojim je traženo da se utvrdi da su tuženi -protivtužioci vlasnici ½ A dela stana i garažnog mesta bliže opisanih u tom stavu, na osnovu ugovora o doživotnom izdržavanju ZR. 1064/2001 od 21.12.2001. godine. Stavom drugim izreke, odbijen je kao neosnovan glavni protivtužbeni zahtev kojim je traženo da se obaveže tužilac da tuženima na ime svog dela troškova iz ugovora o doživotnom izdržavanju ZR. 1064/2001 od 21.12.2001. godine isplati iznos od 783.348,02 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 16.06.2006. godine do isplate. Stavom trećim izreke, usvojen je evenutalni protivtužbeni zahtev, pa je obavezan tužilac da tuženima na ime troškova iz ugovora o doživotnom izdržavanju ZR. 1064/2001 od 21.12.2001. godine za period jul 1992. godine - novembar 2003. godine isplati pojedinačne iznose, bliže navedene u tom stavu, sa zakonskom zateznom kamatom počev od dospelosti svakog pojedinog mesečnog iznosa, pa do isplate. Stavom četvrtim, obavezani su tuženi-protivtužioci da tužiocu na ime troškova parničnog postupka isplati 434.700,00 dinara. Stavom petim izreke, obavezan je tužilac -protivtuženi da tuženima na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 587.350,00 dinara.
Protiv navedene presude u stavu trećem izreke, kao i protiv odluke o troškovima parničnog postupka sadržane u stavu petom izreke, žalbu je blagovremeno izjavio tužilac iz svih zakonskih razloga.
Ispitujući pravilnost i zakonitost pobijane presude u smislu čl. 372 ZPP Apelacioni sud je našao da je žalba osnovana.
Prvostepeni sud je odlučio kao u ožalbenom delu pobijane presude sa obrazloženjem da je pravosnažnom delimičnom presudom prvostepenog suda P.br. 9369/03 od 15.01.2007. godine, donetom u toku istog postupka, raskinut ugovor o doživotnom izdržavanju zaključen 21.12.2001. godine pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu pod ZR. 1064/01 između sada pok. PP, i ovde tužioca AA, kao primalaca izdržavanja, s jedne strane, i ovde tuženih BB i BB1, kao davalaca izdržavanja, zbog poremećenih odnosa ugovornih strana, da je zaključenju navedenog ugovora prethodilo zaključenje ugovora o doživotnom izdržavanju dana 25.07.1992. godine overenog pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu pod ZR. 518/92 između sad pok. PP i ovde tužioca AA, kao primalaca izdržavanje, sa jedne strane, i MM, majke ovde tuženih, kao davaoca izdržavanja, koja je bila sestričina sada pok. PP, i koji ugovor je bio na snazi sve do smrti MM, da je tužilac kriv za poremećaj odnosa između stranaka, da su se odnosi poremetili nakon smrti pok. PP, supruge tužioca, i to u situaciji kada su tuženi spavali kod tužioca, odnosili mu hranu, obezbedili ženu koja ga je čuvala radnim danima, sa kojom tužilac nije bio zadovoljan, a zatim obezbedili drugu ženu koja bi ga čuvala, a koju tužiloac nije hteo da primi jer nije bila „na njegovom nivou", iz čega je zaključio da je ponašanje tužioca objektivno onemogućilo tužene da i dalje ispunjavaju svoju obavezu, imajući u vidu iskaze više saslušanih svedoka, te iskaze tuženih, čijim iskazima je poklonio veru.
Polazeći od ovih činjenica, prvostepeni sud je našao da je posledica raskida ugovora o doživotnom izdržavanju i restitucija, što znači da je primalac izdržavanja dužan davaocu izdržavanja dati naknadu za pruženo izdržavanje, negu i staranje, pri čemu je imao u vidu da se obaveze davaoca izdržavanja u konkretnom slučaju sastojale ne iz naturalnih ili novčanih činidbi, već iz usluga koje nisu materijalno, odnosno novčano izrazive (nega, pažnja, briga i sl.), da u situaciji kada bračni drugovi kao primaoci izdržavanja zajedno zaključe ugovor o doživotnom izdržavanju,kao što je to ovde slučaj, reč je nedeljivom pravnom odnosu koji odgovara nepodeljenoj bračnoj tekovini primalaca izdržavanja, pa je tužilac dužan dati tuženima naknadu za pruženu negu i staranje, kako za sebe, tako i za svoju pokojnu suprugu, uzimajući za podlogu nalaz veštaka od 27.06.2006. godine, koji je rađen uporednom metodom vrednosti potrošačke korpe za period 25.07.1992. godine - 19.11.2003. godine, i koji obuhvata i period kada je na strani davaoca izdržavanja bila majka tuženih, pozivajući se na čl. 201 Zakona o nasleđivanju, u vezi člana 277 Zakona o obligacionim odnosima.
Po nalaženju Apelacionog suda u Beogradu ovakva odluka prvostepenog suda se ne može prihvatiti. Ovo stoga što je u postupku pred prvostepenim sudom učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz čl. 361 st. 2 tač.12 ZPP, jer pobijana odluka nema razloge o svim bitnim činjenicama, a i oni koji su dati su nejasni i protivurečni međusobno i stanju u spisima, zbog čega se nije mogla ispitati pravilnost primene materijalnog prava.
Naime, u slučaju raskida ugovora o doživotnom izdržavanju shodno čl. 201 st. 2 Zakona o nasleđivanju, primalac izdržavanja je dužan dati naknadu za primljena davanja i usluge, i to suprotno shvatanju prvostepenog suda, nazavisno od toga čijom je krivicom došlo do raskida ugovora. Prema čl. 201 st. 3 istog Zakona, ako je do raskida došlo zbog krivice jedne strane, druga strana ima pravo na pravičnu naknadu.
Pored toga, ne može se prihvatiti kao pravilan ni zaključak prvostepenog suda da se visina potraživanja tuženih ima obračunati primenom metode potrošačke korpe, našta se takođe osnovano ukazuje žalbom. Naime, iz izvedenih dokaza proizilazi da su tužilac i njegova sada pok. supruga bili imućnog stanja, te da su ugovor o doživotnom izdržavanju sa majkom tuženih, a zatim i sa tuženima zaključili motivisani željom da pomognu finansijski ovoj porodici, a ne zato što im je pomoć bila stvarno potrebna. Supruga tužioca je preminula avgusta 2003. godine, a prema iskazu tužioca, saslušanog u svojstvu parnične stranke, ona je sve do nekoliko meseci pred svoju smrt bila pokretna, upravljala je vozilom i vodila brigu o svom suprugu. Veće angažovanje tuženih oko tužioca nastaje tek nakon njene smrti, i to periodu do 40 dana kada je tužilac ophrvan bolom zbog izgubljenog bračnog druga nekoliko nedelja ležao u postelji, te poverio tuženima, odnosno njihovom ocu organizovanje sahrane i kupovinu grobnice. U tom periodu, tuženi su u više navrata prespavali u stanu tužioca, a potom i angažovali treća lica kako bi vodila brigu o tužiocu, u nekoliko navrata donosili obroke, koje su spremili, te po nalogu tužioca i za njegov novac kupovali lekove, namirnice i druge potrepštine. U ovakvoj situaciji, kada su se davanja tuženih sastojala u uslugama, a kako je to pravilno našao i prvostepeni sud, visina potraživanja tuženih se ne može obračunati metodom „potrošačke korpe", već samo na osnovu cene takvih usluga na tržištu kako bi se došlo do iznosa koji bi tužilac, da nije zaključio ugovor o doživotnom izdržavanju sa tuženima, morao platiti na ime angažovanja trećih lica radi pružanja tih istih usluga. Kod iznetog prvostepeni sud je imao obavezu da veštaku da jasan i određen zadatak shodno čl. 256 st. 7 ZPP, tako što će, imajući u vidu različite iskaze stranaka u pogledu vrste i intenziteta usluga koje su tuženi činili tužiocu, izraditi nalaz u dve varijante, što je u konkretnom slučaju izostalo. Ovo je nužno, obzirom da je prethodni veštak, koji je pozvan od strane prvostepenog suda da veštači u ovoj pravnoj stvari, izjavio da u spisima nema dokaza o vrsti i visini troškova koji su tuženi imali na ime izdržavanje tužioca. Jedino dokazno sredstvo o tome su iskazi stranaka i iskazi svedoka, pa je u takvoj situaciji nužno da veštak da nalaz imajući u vidu iskaz tužioca sa jedne strane, te iskaze tuženih sa druge strane, što nužno zahteva od prvostepenog suda da definiše razliku u njihovim iskazima i da shodno tome da zadatak veštaku.
Sa druge strane, proizilazi da je tokom provedenog postupka učinjena i bitna povreda odredaba parničnog postupka iz čl. 361 st. 2 tač. 7 ZPP, jer je o tužiocu onemogućeno da raspravlja pred prvostepenim sudom. Naime, tužilac je izneo primedbe na nalaz i mišljenje sudskog veštaka u podnesku od 18.07.2006. godine. Prvostepeni sud je dao nalog sudskog veštaku na ročištu od 11.12.2006. godine da se izjasni o iznetim primedbama, što do zaključenja rasprave pred prvostepenom sudom sudski veštak nije učinio shodno čl. 258 čl. 258 st. 2 ZPP.
Pored toga, ne može se za sada prihvatiti ni kao pravilan zaključak prvostepenog suda da tužilac treba da tuženima naknadi i vrednost usluga koje je MM, majka tuženih, kao davalac izdržavanja, eventualno činila tužiocu i njegovoj pok. supruzi, kao primaocima izdržavanja, po prethodno zaključenom ugovoru o doživotnom izdržavanju između njih od 25.07.1992. godine. MM je prema navodima tužbe preminula avgusta 20_. godine. Shodno čl. 204 st. 1 i 2 Zakona o nasleđivanju, posle smrti davaoca izdržavanja njegove obaveze prelaze na njegovog bračnog druga i potomke koji su pozvani na nasleđe, ako pristanu, a ako ne pristanu ugovor se raskida, a oni ne mogu zahtevati naknadu za ranije dato izdržavanje. Prema čl.205 st. 1 i 2 istog Zakona, ako bračni drug i potomci davaoca izdržavanja nisu u stanju da preuzmu ugovorne obaveze, mogu zahtevati naknadu od primaoca izdržavanja, a sud će tu naknadu odrediti po slobodnoj oceni ceneći imovno stanje primaoca izdržavanja i onih koji su bili ovlašćeni na produženje ugovora. U konkretnom slučaju prema stanju u spisima, ugovor zaključen 25.07.1992.godine nije prestao smrću davaoca izdržavanja, MM, već je za njenog života zaključen sporni ugovor o doživotnom izdržavanju između stranaka dana 21.12.2001. godine, gde je u čl.1 navedeno da je odnos između njih nastao kao posledica ugovornog odnosa koji je MM imala sa primaocima izdržavanja, a koji je bio regulisan ugovorom o doživotnom izdržavanju od 25.07.1992.godine. S tim u vezi, tokom prvostepenog postupka nije nesumnjivo raspravljeno da li tuženi i po kom osnovu mogu zahtevati od tužioca naknadu za ranije dato izdržavanje od strane njihove majke tužiocu i pok. supruzi tužioca, niti je utvrđeno da li je i kakve usluge ona po tom ugovoru činila primaocima izdržavanja, s obzirom da je tužilac naveo da je taj ugovor o doživotnom izdržavanju zaključen sa ciljem da se pomogne MM, finansijski i na drugi način, jer su bili u srodstvu sa njom, a ne iz razloga što je tužiocu i njegovoj supruzi zaista bilo potrebno izdržavanje.
Stoga će u ponovnom postupku prvostepeni sud, imajući u vidu navedene primedbe, otkloniti učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka na koje je ukazano ovim rešenjem, pa će, imajući u vidu i ostale primedbe ovog suda i navode žalbe tužioca, pošto potpuno i pravilno utvrdi sve bitne činjenice, imajući u vidu pravilo o teretu dokazivanja, pravilnom primenom materijalnog prava odlučiti o osnovanosti ovog protivtužbenog zahteva, kako u osnovu, tako i visini, donošenjem pravilne i zakonite odluke.
Istovremeno je, na osnovu čl. 161 st. 3 ZPP, ukinuta i odluka o troškovima parničnog postupka sadržana u stavu petom izreke, jer zavisi od odluke o glavnoj stvari.
Iz navedenih razloga, odlučeno je kao u izreci primenom čl. 376 i 377
ZPP.
PREDSEDNIK VEĆA-SUDIJA,
Slavica Srećković, s.r.
Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Svetlana Antić

Factum infectum fieri nequit – Učinjeno ne može postati neučinjeno (Plaut)