Republika Srbija
Apelacioni sud u Beogradu
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
8.12.2010.

Gž 12967/10

REPUBLIKA SRBIJA
APELACIONI SUD U BEOGRADU
Gž 12967/10
Dana 08.12.2010. godine
B E O G R A D


U IME NARODA

APELACIONI SUD U BEOGRADU, u veću sastavljenom od sudija: Branislava Bosiljkovića, predsednika veća, Ivana Negića i Aleksandre Đorđević, članova veća, u parnici tužilje AA, čiji je punomoćnik AB advokat, protiv tuženog BB, čiji je privremeni zastupnik BA advokat, odlučujući o žalbi tuženog izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Smederevu – Sudska jedinica u Velikoj Plani P-954/10 od 22.04.2010. godine, u sednici veća održanoj dana 08.12.2010. godine, doneo je


P R E S U D U

ODBIJA SE KAO NEOSNOVANA žalba tuženog i POTVRĐUJE presuda Osnovnog suda u Smederevu – Sudska jedinica u Velikoj Plani P-954/10 od 22.04.2010. godine.


O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Smederevu – Sudska jedinica u Velikoj Plani P-954/10 od 22.04.2010. godine, stavom prvim izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužilje AA i raskinut ugovor o doživotnom izdržavanju zaključen dana 01.09.2007. godine u predmetu Opštinskog suda u Velikoj Plani broj 3R-64/07, između tužilje AA kao primaoca izdržavanja s jedne strane i tuženog BB kao davaoca izdržavanja s druge strane, zbog neizvršavanja obaveze od strane tuženog i zbog poremećaja međusobnih odnosa. Stavom drugim izreke, odlučeno je da u ovoj parnici svaka stranka snosi svoje troškove.

Protiv navedene presude tuženi je blagovremeno izjavio žalbu, zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pravilnost pobijane presude, u smislu člana 372 ZPP-a, drugostepeni sud je našao da žalba nije osnovana.

U provedenom postupku nisu učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 361 stav 2 tačke 1, 2, 5, 7 i 9 ZPP-a, na koje drugostepeni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja kao primalac izdržavanja i tuženi kao davalac izdržavanja zaključili su i, u predmetu Opštinskog suda u Velikoj Plani 3R-64/07, dana 11.09.2007. godine overili ugovor o doživotnom izdržavanju. Tuženi se ugovorom obavezao da lično i preko članova svoje porodice obezbeđuje tužilji ogrev i namirnice, brigu o njenom zdravlju, ličnoj higijeni i higijeni u domaćinstvu. Ugovorna obaveza tuženog bila je i da tužilju po smrti sahrani te da joj izda podušja po pravoslavnim običajima. Tužilja se ugovorom obavezala da se, na ime primljenog izdržavanja, posle njene smrti tuženom prenese svojina na određenim nepokretnostima. Po zaključenju ovog ugovora tuženi se sa sinom uselio u tužiljinu kuću. Tuženi nije izvršavao svoje obaveze niti je zaštitio tužilju od maltretiranja koje je vršio njegov sin, zbog kojeg je policija više puta vršila pretres tužiljine kuće. Na tužiljin zahtev, tuženi i njegov sin su u martu 2009. godine napustili kuću tužilje i od tada između njih više nema nikakvih kontakata. Ni tuženi niti njegov sin se više ne interesuju za tužilju i ne obilaze je, tako da se ona sama brine o sebi i domaćinstvu, od svoje penzije kupuje lekove, a kod lekara je vodi susetka. Zbog straha od tuženog i njegovog sina koji su joj putem telefona upućivali pretenje, tužilja je morala da promeni bravu na ulaznim vratima i karticu u mobilnom telefonu.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno je postupio prvostepeni sud kada je usvojio tužbeni zahtev.

Ugovor o doživotnom izdržavanju, kako je to izričito propisano odredbom čl. 201 stav 1 Zakona o nasleđivanju, sud može raskinuti na zahtev svake ugovorne strane ako se njihovi međusobni odnosi iz bilo kog uzroka toliko poremete da postanu nepodnošljivi. Iako Zakonom o nasleđivanju to nije izričito regulisano, ugovor o doživotnom izdržavanju može se raskinuti i zbog neizvršavanja obaveza. U tom slučaju primenjuju se opšta pravila o raskidu ugovora sadržana u odredbama članova 124 – 132 Zakona o obligacionim odnosima.

U konkretnom slučaju, odnosi stranaka – ugovarača iz spornog ugovora koji su, iako to ugovorom nije bilo predviđeno, zasnovali zajednicu života su poremećeni. Uzrok poremećenih odnosa bilo je ponašanje sina tuženog koji je žioveo u zajednici sa strankama i njegov odnos prema tužilji koju, u tim situacijama, tuženi nije uzimao u zaštitu. Dodatnu uznemirenost tužilje izazivali su pretresi njene kuće koje je vršila policija zbog sumnje da je sin tuženog izvršilac krivičnih dela. Poremećeni odnosi stranaka doveli su do toga da je njihova zajednica života prekinuta tokom marta 2009. godine. Od prekida zajednice, između stranaka nema nikakvih kontakata. Tuženi i članovi njegove porodice ne obilaze i ne brinu se o tužilji koja se od tada sama, ili uz pomoć suseda, stara o sebi i svom domaćinstvu. Strah koji tužilja, zbog upućenih pretnji, oseća prema tuženom i njegovom sinu, primorali su je da promeni bravu na ulaznim vratima i telefonski broj.

S obzirom na ozbiljnu poremećenost odnosa stranaka i činjenicu da od marta 2009. godine tuženi ne izvršava svoje ugovorne obaveze, što nije činio ni pre toga dok je zajednica života postojala na način kako su to stranke ugovorile, nema razloga da se sporni ugovor o doživotnom izdržavanju održi na snazi. Tužilja je ovaj ugovor zaključila kako bi se tuženi i članovi njegove porodice starali i brinuli o njoj kao starijoj osobi koja živi sama. Pošto oni to ne čine, sporni ugovor ne ostvaruje svoju svrhu i zato je, u smislu odredbe čl. 201 stav 1 Zakona o nasleđivanju i opštih odredbi iz članova 124 – 132 Zakona o obligacionim odnosima, morao biti raskinut.

Izjavljenom žalbom, po nalaženju ovoga suda, neosnovano se osporava zakonitost prvostepene presude.

Prvostepeni postupak nije vođen bez prisustva tuženog, jer ga je zastupao privremeni zastupnik postavljen na osnovu čl. 79 stav 1 i 2 tačka 4 ZPP-a, sa svim pravima i dužnostima zakonskog zastupnika. Izvođenje dokaza saslušanjem tuženog nije bilo moguće zbog nepoznate adrese njegovog prebivališta, odnosno boravišta, što je i bio razlog da mu se postavi privremeni zastupnik. Neadekvatno ponašanje sina tuženog prema tužilji ima uticaja na ugovorni odnos stranaka. Sin tuženog je član njegove porodice i, prema odredbama spornog ugovora, zajedno sa davaocem izdržavanja ili supsidijarno u odnosu na njega dužan je izvršavati ugovorne obaveze. Osim toga, tuženi se pasivno držao i nije ništa preduzeo da se odnos njegovog sina prema tužilji promeni, niti je tužilju uzeo u zaštitu. Zbog toga i tuženi snosi odgovornost za nastanak poremećenih odnosa ugovarača koji su doveli do prestanka zajednice života stranaka i izdržavanja tužilje. Izvedenim dokazima koje je tužilja predložila utvrđeno je da tuženi nije izvršavao obaveze iz ugovora o doživotnom izdržavanju i da su se njihovi odnosi poremetili. Tuženi, odnosno njegov privremeni zastupnik, nije predlagao izvođenje dokaza, pa ni saslušanje svedoka koji bi, kako se to navodi u žalbi: “možda davali drugačiji iskaz pred sudom”. Razlog zbog kojeg je tužilja zaključila ugovor o doživotnom izdržavanju naveden je u prvom članu tog ugovora. U četvrtom članu ugovora jasno je navedena imovina koja se tuženom ostavlja u svojinu posle tužiljine smrti, kao naknada za pruženo izdržavanje. Sadržina ugovora bila je poznata tuženom, istu je on prihvatio kada je ugovor potpisao i overio kod suda. Zbog toga se sada u žalbi neosnovano ističe da, čak i da je ostvario pravo na tužiljinu imovinu, ne bi znao šta je u stvari dobio.

Predmet spora u ovoj parnici nije bilo vraćanje onoga što je tuženi dao na ime izdržavanja tužilje. Tuženi tokom parnice nije zahtevao da se tužena obaveže na vraćanje primljenog izdržavanja, zbog čega nije bilo razloga da se o tim činjenicama izvode dokazi. Tuženom time nije uskraćeno pravo da u posebnoj parnici zahteva vraćanje onoga što je dao tužilji na ime izdržavanja, u skladu sa odredbom člana 201 stav 2 i 3 Zakona o nasleđivanju, odnosno čl. 132 Zakona o obligacionim odnosima.

Potvrđena je i odluka o troškovima postupka, jer je zasnovana na pravilnoj primeni odredbi članova 149 i 150 ZPP-a.

Sa svega navedenog, na osnovu čl. 375 ZPP-a, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća-sudija
Branislav Bosiljković, s.r.

Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnica
Svetlana Antić

Factum infectum fieri nequit – Učinjeno ne može postati neučinjeno (Plaut)