Republika Srbija
Apelacioni sud u Beogradu
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
19.10.2011.

Gž 1367/11

REPUBLIKA SRBIJA
APELACIONI SUD U BEOGRADU
Gž 1367/11
Dana 19.10.2011. godine
BEOGRAD

 

U IME NARODA
APELACIONI SUD U BEOGRADU, u veću sastavljenom od sudija Jasminke Stanojević, predsednika veća, Dragane Marinković i Lovorke Stojnov, članova veća, u parnici tužioca AA, čiji je punomoćnik AB, advokat, protiv tužene BB, čiji je punomoćnik BA, advokat, radi ništavosti zaveštanja, odlučujući o žalbi tužioca izjavljenoj protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. br. 39465/2010 od 01.11.2010. godine, u sednici održanoj 19.10.2011. godine, doneo je

PRESUDU
ODBIJA SE kao neosnovana žalba tužioca i POTVRĐUJE presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. br. 39465/2010 od 01.11.2010. godine.

Obrazloženje
Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. br. 39465/2010 od 01.11.2010. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev, kojim je tužilac tražio da sud utvrdi da je ništavo pismeno zaveštanje pred svedocima, koje je sačinio pok. PP dana 26.09.2009. godine, a koje je proglašeno na ročištu dana 23.04.2008. godine u ostavinskom postupku pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu O br. 445/08, a kojim je zaveštalac svojoj supruzi-tuženoj, ostavio 1/2 idealnog dela jednosobnog stana opisanog u ovom stavu izreke i kojim je tražio da sud odredi da će se zaostavština pok. PP, umrlog 08.01.2008.godine u Beogradu, raspraviti po zakonu. Drugim stavom izreke, obavezan je tužilac da tuženoj naknadi troškove spora u iznosu od 17.500,00 dinara.
Protiv navedene presude žalbu je blagovremeno izjavio tužilac zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.
Ispitujući pobijanu presudu, u smislu člana 372. ZPP-a, Apelacioni sud je našao da je žalba neosnovana.
U postupku donošenja pobijane presude, nema bitnih povreda iz člana 361. stav 2. ZPP-a, na koje ovaj sud, kao drugostepeni, pazi po službenoj dužnosti, a žalbom se ne ukazuje na druge povrede postupka.
U postupku pred prvostepenim sudom je utvrđeno da je pismeno naslovljeno kao „Naš testament", sačinjen u formi pismenog zaveštanja pred svedocima u kome je uneto da su zaveštaoci u poodmaklom životnom dobu, kada svako pomišlja na neminovni kraj, pri punoj svesti i odgovornosti žele da za slučaj svoje smrti učine raspored sa svojom imovinom i odrede naslednike, da zaveštaoci imaju nepokretnu imovinu i to zajednički jednosoban stan aa, koji su stekli u braku i zajedno ga otkupili, a koji je uknjižen na tužene, da su ovaj stan stekli i otkupili u braku i da ovim testamentom po slobodnoj volji i punoj svesti žele da svoje delove iz zaostavštine podele međusobno i to tako što tužena svoju ½ idealnog dela stana ostavlja svom suprugu PP, a PP svoju idealnu polovinu stana ostavlja svojoj supruzi BB, ovde tuženoj. Na kraju teksta, pre potpisa, navedeno je da je to njihova poslednja želja i da žele da njihovi naslednici ovo poštuju. Testament je datiran sa datumom od 26.09.2006. godine, u njemu su pored svih katastarskih oznaka stana koji predstavlja predmet zaostavštine uneti i jedinstveni matični brojevi, kao i brojevi ličnih karata zaveštalaca. Zaveštaoci su se potpisali posle datuma testamenta, a na sledećoj strani je uneta konstatacija da su BB i PP pred svedocima izjavili da je ova isprava njihov testament (izjava poslednje volje) i da su ga svojeručno potpisali, što svedoci testamenta SS i SS1 potvrđuju svojim potpisima, uz oznaku njihovih jedinstvenih matičnih brojeva i brojeva ličnih karata. Ocenom iskaza zaveštajnih svedoka, prvostepeni sud je utvrdio da je predmetno zaveštanje po kazivanju zaveštalaca sačinila advokat BA u svojoj advokatskoj kancelariji, posle čega su sada pok. PP i tužena navedeno zaveštanje pročitali pred oba svedoka SS1 i SS, izjavivši da je to ono što oni žele, i da zaveštanje u potpunosti odgovara njihovoj volji, ta konstatacija je uneta u zaveštanje, da bi zatim pred svedocima izjavili da je ova isprava njihov testament, posle čega su ga pred svedocima svojeručno potpisali.
Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, a imajući u vidu odredbe člana 85. Zakona o nasleđivanju, prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev tužioca, ocenjujući da je osporeno zaveštanje sačinjeno u svemu u zakonom propisanoj formi pismenog zaveštanja pred svedocima.
Ocenjujući navode žalbe, Apelacioni sud nalazi da je prvostepeni sud potpuno i pravilno utvrdio sve činjenice koje su od značaja za odluku u ovoj parnici i da je na tako utvrđeno činjenično stanje pravilno primenio odredbe materijalnog prava na koje se u svojoj odluci pozvao, dajući za svoju odluku razloge koje u svemu prihvata i ovaj sud.
Naime, odredbom člana 85. Zakona o nasleđivanju propisano je da zaveštalac koji zna da čita i piše može zaveštanje sačiniti tako što će pred dva svedoka izjaviti da je već sačinjeno pismeno pročitao, da je to njegova poslednja volja i potom se na pismenu svojeručno potpisati. Svedoci se istovremeno potpisuju na samom zaveštanju, a poželjno je da se naznači njihovo svojstvo svedoka. Saglasno navedenoj zakonskoj odredbi, za punovažnost ove vrste testamenta potrebno je da ga zaveštalac sam napiše ili da drugom izdiktira sadržinu zaveštanja, da to zaveštanje pročita, da ga prizna za svoje i da zaveštanje potpiše, pri čemu je neophodno prisustvo dva svedoka za vreme njegovog priznanja zaveštanja za svoje i njegovog svojeručnog potpisivanja zaveštanja. Alografsko zaveštanje zaveštalac ne mora da svojeručno napiše i po pravilu ovu vrstu zaveštanja po kazivanju zaveštalaca sastavlja drugo lice, veoma često i advokat. Kako se radi o jednoj vrsti tehničkog posla, za punovažnost zaveštanja nije od značaja ko je sačinio tekst zaveštanja, pa to može biti i lice koje je zainteresovano za sadržinu zaveštanja, a i lice koje će kasnije biti svedok sačinjavanja zaveštanja. Iz tih razloga su bez uticaja su navodi žalbe tužioca, koji su isticani i u toku postupka, da su testamentalni, odnosno svedoci osporenog zaveštanja međusobno bliska lica (supružnici), kao i da je lice, advokat koji je sačinio tekst zaveštanja, istovremeno i svedok zaveštanja.
Jedan od uslova punovažnosti ove vrste testamenta je da zaveštalac mora da pročita zaveštanje, s obzirom da ga po pravilu sačinjava drugo lice, kao i da zaveštanje prizna za svoje, pri čemu to može učiniti izričito ili prećutno. Izričito priznanje je pravilo, a svedoci tada moraju čuti kada zaveštalac priznaje zaveštanje i ono se obično čini rečima „ovo je moje zaveštanje" ... „to je moja poslednja volja" i dr. Sa druge strane, uloga svedoka zaveštanja, sastoji se u potvrđivanju samo dve okolnosti, prve da je zaveštalac priznao zaveštanje za svoje i druge, da se odmah iza toga na zaveštanju svojeručno potpisao. S obzirom da je prvostepeni sud utvrdio da je u konkretnom slučaju zaveštalac u prisustvu dva svedoka zaveštanje i pročitao i priznao za svoje, te da ga je iza toga i svojeručno potpisao, neosnovano se žalbom tužioca ukazuje da je povređena forma zaveštanja, jer u samom njegovom tekstu nema konstatacije da ga je pročitao. Osim navedenog, suprotno tvrdnjama žalbe, pravilno je prvostepeni sud primenjujući odredbe člana 135. Zakona o nasleđivanju, ocenio da se u konkretnom slučaju radi o alografskom zaveštanju, odnosno pismenom zaveštanju pred svedocima, koja je zakonom priznata forma u kojoj se zaveštanje može sačiniti, a ne o ugovoru o deobi zajedničke imovine.

Pored navedenog, Apelacioni sud nalazi da je u konkretnom slučaju protekao i rok u kome tužilac može tražiti poništaj zaveštanja zbog povrede oblika i nepoštovanja uslova određenim zakonom, s obzirom da je članom 170. Zakona o nasleđivanju propisano da se poništaj zaveštanja rušljivog zbog povrede oblika i nepoštovanja uslova određenih zakonom može zahtevati u roku od jedne godine od dana saznanja za zaveštanje, a najkasnije u roku od deset godina od dana proglašenja zaveštanja, s tim što rok od jedne godine ne može početi da teče pre proglašenja zaveštanja. Kako je tužilac za predmetno zaveštanje najkasnije saznao u postupku raspravljanja zaostavštine pok. PP, koji je obustavljen rešenjem ostavinskog suda od 25.09.2008. godine, a tužbu u ovoj parnici je predao sudu 03.11.2009. godine, očigledno je da je rok u kome se može osporavati punovažnost zaveštanja iz navedenih razloga, istekao.
S obzirom da se ni ostalim navodima žalbe ne dovodi u sumnju pravilnost pobijane presude, to je ovaj sud, primenom člana 375. ZPP-a odlučio kao u izreci. Potvrđena je i odluka o troškovima postupka, jer su tuženom priznati nužni i opredeljeni troškovi kojima se izlagao u toku ove parnice, saglasno članu 149. stav 1. i stav 150. ZPP-a.
Predsednik veća – sudija
Jasminka Stanojević, s.r.

Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Svetlana Antić

 

Factum infectum fieri nequit – Učinjeno ne može postati neučinjeno (Plaut)