Republika Srbija
Apelacioni sud u Beogradu
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
20.12.2012.

Gž 2607/12

REPUBLIKA SRBIJA
APELACIONI SUD U BEOGRADU
Gž 2607/12
20.12.2012. godine
B E O G R A D

 


U IME NARODA

APELACIONI SUD U BEOGRADU u veću sastavljenom od sudija Slađane Nakić-Momirović predsednika veća, Marine Jakić i Nevenke Romčević članova veća, u parnici tužilje AA, koju zastupa adv. AB, protiv tuženih BB i BB1, koje zastupa adv. BA, Karađorđeva 18, radi raskida ugovora o doživotnom izdržavanju, odlučujući po žalbi tuženih izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Šapcu – Sudska jedinica u Koceljevi P 39/11 od 20.09.2011. godine, u sednici veća održanoj 20.12.2012. godine doneo je


P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana žalba tuženih i presuda Osnovnog suda u Šapcu – Sudska jedinica u Koceljevi P 39/11 od 20.09.2011. godine POTVRĐUJE.


O b r a z l o ž e nj e

Pobijanom presudom je raskinut ugovor o doživotnom izdržavanju zaključen između tužilje i njenog pok. supruga PP kao primalaca izdržavanja i tuženih BB i BB1 kao davalaca izdržavanja 3R 38/01 od 30.05.2001. godine. Tuženici su obavezani da tužilji plate parnične troškove u iznosu od 91.290,00 dinara, a zahtev tuženih za naknadu parničnih troškova je odbijen kao neosnovan.

Protiv ove presude tuženici su blagovremeno izjavili žalbu zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava sa predlogom da drugostepeni sud preinači pobijanu presudu i odluči o zahtevima stranaka.

Drugostepeni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu čl. 372 ZPP („Službeni glasnik RS“ 125/04 i 111/09) koji se primenjuje na osnovu čl. 506 st. 1 ZPP („Službeni glasnik RS“ 72/11) i našao da je žalba neosnovana.

U sprovedenom postupku nema bitnih povreda odredaba parničnog postupka iz čl. 361 st. 2 tač. 1, 2, 5, 7 i 9 ZPP na koje drugostepeni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tuženici su u svojstvu davalaca izdržavanja sa tužiljom i njenim suprugom pok. PP zaključili ugovor o doživotnom izdržavanju 3R 38/01 od 30.05.2001. godine. Tuženici su se obavezali da doživotno izdržavaju tužilju i njenog supruga tako što će im povremeno donositi hranu, obezbeđivati ogrev, odeću, obuću i drugo što je potrebno za normalan život, što će snositi troškove njihovog lečenja u slučaju potrebe, sahraniti ih po verskim običajima i podići spomenik u skladu sa svojim materijalnim mogućnostima. Stranke su se sporazumele da tuženici izvršavaju ugovorene obaveze tako što će povremeno dolaziti i donositi sredstva za ishranu i druge potrebe i ako bude trebalo, voditi primaoce izdržavanja u zdravstvene ustanove ili obezbediti dolazak lekara kod njih. Primaoci su se obavezali da u naknadu davaocima izdržavanja prenesu prava svojine na stanu aa, putnički automobil i pokretne stvari navedene u ugovoru. Oni su na stanu bili suvlasnici sa udelima od po ½. Prenos prava svojine i predaja ugovorenih stvari je odložena do smrti primalaca izdržavanja. PP je umro _. godine, a automobil koji je bio predmet ugovora je otuđen za njegovog života. Nema dokaza da je pok. PP imao primedbe na način i obim izvršenja ugovora. Deca tuženih su stanovala sa tužiljom dok su pohađala školu, a tuženici su dolazili i za sve njih su donosili hranu, ogrev i pokrivali su njihove troškove. Tužilja je očekivala veće lično angažovanje tužene BB1, a smetalo joj je što je tuženi BB, od kada su njegova deca otišla iz stana počeo da prigovara na količinu utrošenih drva i visinu računa za električnu energiju. Ugovor je izvršavan do juna 2008. godine, sve dotle dok se tužilja nije naljutila na tuženog BB i dok nije počela da odbija ponuđeno ispunjenje. Kod tužene je tada bila u poseti njena kuma, svedok SS, u posetu došao i tuženi i tužilja je od njega tražila novac da bi ugostila kumu, ali on kod sebe nije imao dovoljno novca, zbog toga su se on i tužilja prepirali i tuženi je u toku prepirke rekao tužilji da će joj „u stan useliti Cigane“. To je uvredilo tužilju, rekla je tuženiku da napusti stan i da više ne želi da ga vidi, a već 24. jula 2008. godine je podnela tužbu za raskid ugovora. Tužilja ne komunicira sa tuženicima i ugovor se od tada ne izvršava.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je pravilno našao da su se odnosi stranaka poremetili do stepena nepodnošljivosti i da je poremećen odnos stranaka rezultirao neizvršenjem ugovora od 2008. godine do sada. Po odredbi iz čl. 201 st. 1 ZON svaka ugovorna strana ima pravo da traži raskid ugovora zbog poremećenih odnosa bez obzira iz kog su uzroka međusobni odnosi postali nepodnošljivi, a iz čl. 201 st. 2 i 3 ZON proizlazi da raskid ugovora po ovom osnovu može da traži i ugovorna strana čijom je krivicom nastao razlog za raskid ugovora. Primalac izdržavanja u svakom slučaju ima obavezu da plati naknadu za primljena davanja i usluge, a ako je do raskida ugovora došlo njegovom krivicom druga ugovorna strana ima i pravo na pravičnu naknadu. Ugovor se ne izvršava već 3 godine, svrha ugovora se ne ostvaruje i zbog toga je ugovor raskinut pravilnom primenom navedenih propisa. Navodi žalbe kojima se ukazuje da je neizvršenje ugovora posledica tužiljine samovolje ne utiču na osnovanost zahteva za raskid ugovora, ali bi mogli da predstavljaju okolnosti od značaja na ostvarivanje prava davalaca izdržavanja nakon raskida ugovora po odredbama iz čl. 201 st. 2 i 3 ZON.

Sud je pravilno ocenio da je ugovorom 3R 38/01 zasnovan nedeljiv pravni odnos bez obzira što je predmet naknade bila posebna suvlasnička imovina primalaca izdržavanja. Davaoci izdržavanja su se obavezali da doživotno izdržavaju oba primaoca izdržavanja i da oboma pružaju ugovorene usluge do kraja njihovih života. Ugovorne strane su predvidele da tuženici steknu pravo svojine na predmetu naknade tek kada primaoci izdržavanja umru. Iz ovog sledi da je ugovor zaključen da bi se izvršavao prema oba primaoca izdržavanja do kraja njihovih života, da se obaveza izdržavanja nije mogla u smislu čl. 412 ZOO podeliti i ispunjavati u delovima koji imaju ista svojstva kao i ceo predmet obaveze, a da ono što se duguje takvom podelom ne izgubi ništa od svoje vrednosti. Stranke nisu ugovorile da suvlasnički udeo pok. Ivana kao naknada za do tada pruženo izdržavanje pređe na tužene u momentu njegove smrti, već naprotiv, da suvlasnička imovina predstavlja naknadu za izdržavanje oba primaoca do kraja njihovih života, pa je tužilja kao poverilac nedeljive obaveze ovlašćena da zahteva raskid ugovora u celini, ali ima i obavezu da nakon raskida ugovora plati naknadu za ono što su ona i njen suprug kao poverioci nedeljive obaveze primili od druge ugovorne strane. Stoga je prvostepeni sud pravilnom primenom navedenih propisa raskinuo ugovor o doživotnom izdržavanju, a okolnosti na koje ukazuje žalba su od značaja za ostvarivanje prava tuženih na naknadu za pružene usluge i davanja i pravo na pravičnu naknadu ukoliko je tužilja skrivila raskid ugovora.

Iz navedenih razloga na osnovu čl. 375 ZPP je odlučeno kao u izreci presude.

PREDSEDNIK VEĆA-SUDIJA
Slađana Nakić-Momirović s.r.

Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Svetlana Antić

 

Factum infectum fieri nequit – Učinjeno ne može postati neučinjeno (Plaut)