Republika Srbija
Apelacioni sud u Beogradu
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
25.11.2010.

Gž 13270/10

REPUBLIKA SRBIJA
APELACIONI SUD U BEOGRADU
Gž 13270/10
Dana 25.11.2010. godine
B E O G R A D


U IME NARODA

APELACIONI SUD U BEOGRADU, u veću sastavljenom od sudija Margite Stefanović, predsednika veća, Vesne Mitrović i Milice Popović Đuričković, članova veća, u parnici tužioca AA, protiv tužene Republike Srbije, koju zastupa Republički javni pravobranilac sa sedištem u Beogradu, ul. Nemanjina br.22-26, radi dodele stana ili isplate, vrednost predmeta spora 30.000 evra u dinarskoj protivvrednosti, odlučujući o žalbi tužioca izjavljenoj protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P.br. 60978/2010 od 06.05.2010. godine, u nejavnoj sednici veća održanoj dana 25.11.2010. godine, doneo je

P R E S U DU

  ODBIJA SE, kao neosnovana, žalba tužioca i POTVRĐUJE presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P.br. 60978/2010 od 06.05.2010. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P.br. 60978/2010 od 06.05.2010. godine, stavom prvim izreke, odbacuje se tužba tužioca AA, kojim je tražio da mu tužena Republika Srbija na ime ispunjenja zakonske obaveze koja proizlazi iz doprinosa za stambenu izgradnju, dodeli na ime stambenog obezbeđenja manji jednosoban stan u Beogradu na podesnoj lokaciji u blizini Kliničkog centra Srbije, prema postojećim raspoloživim stanovima u vlasništvu Republike Srbije. Stavom drugim izreke, odbija se tužbeni zahtev tužioca AA, kojim je tražio da mu tužena Republika Srbija isplati iznos od 30.000 evra u dinarskoj protivvrednosti prema najpovoljnijem kursu na dan isplate, kao neosnovan.

Protiv ove presude blagovremeno je izjavio žalbu tužilac, pobijajući istu u celini, iz svih zakonskih razloga zbog kojih se presuda može pobijati.

Apelacioni sud je ispitao pobijanu presudu u granicama ovlašćenja iz člana 372. Zakona o parničnom postupku, pa je ocenio da izjavljena žalba nije osnovana.

U prvostepenom postupku nisu učinjene povrede odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 1, 2, 5, 7. i 9. Zakona o parničnom postupku, na koje drugostepeni sud pazi po službenoj dužnosti. Pobijana presuda nema nedostataka zbog kojih se ne može ispitati, pa nije zahvaćena bitnom povredom odredaba parničnog postupka iz tačke 12. navedenog člana i stava, na koju se u navodima žalbe posebno ukazuje.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je po profesiji profesor _, a sada je penzioner. Radio je u mnogim osnovnim školama, a nekada i u srednjim školama, širom Republike Srbije, u _, _, Pirotu. Penzionisao se 1995. godine i sada živi kao podstanar u selu udaljenom _ km od Beograda. Dok je bio u radnom odnosu, obraćao se školama u kojima je radio za dodelu stana, ali zbog nedostatka sredstava i stanova nije dobio stan, iako je 30 godina izdvajao od svoje zarade doprinos za stambenu izgradnju. Sada živi sam, ima penziju oko 25.000,00 dinara i lošeg je zdravstvenog stanja. Tužilac svojim tužbenim zahtevom nije opredelio tužbu u odnosu na stan čiju dodelu traži, a nije dostavio ni pismene dokaze o visini uplaćenih doprinosa, o zasnivanju radnog odnosa i o tome koliko je bio u radnom odnosu i kada je otišao u penziju.

Na ovako pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje, prvostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo donoseći pobijanu presudu, a za istu je dao dovoljno razloga, koje u svemu prihvata i Apelacioni sud. Pravilno je prvostepeni sud zaključio da je tužba u delu u kome je tužilac tražio dodelu stana, neuredna, jer ne sadrži sve elemente iz člana 188. Zakona o parničnom postupku. Naime, tužilac nije dovoljno odredio stan koji smatra da treba da mu se dodeli, kao individualno određenu stvar, pa pravilno prvostepeni sud zaključuje da tužbeni zahtev kako ga je tužilac odredio nema individualno određenu stvar kao predmet tužbenog zahteva, pa je pravilno tužbu u tom delu odbacio, u smislu člana 103. Zakona o parničnom postupku. Takođe, pravilno je prvostepeni sud zaključio da tuženi nije dokazao odgovornost tužene za isplatu 30.000 evra u dinarskoj protivvrednosti, na ime doprinosa koje je tuženi izdvajao iz svoje zarade za stambenu izgradnju. Uplata doprinosa za stambenu izgradnju bila je obaveza svih zaposlenih u skladu sa tada važećim Zakonom o izdvajanju sredstava za stambenu izgradnju i Zakonom o finansiranju stambene izgradnje („Sl. glasnik SRS“ br. 4/86), ova obaveza je bila predviđena radi finansiranja solidarne stambene izgradnje, a bilo je propisano da se ustanovama, odnosno radnim organizacijama daje isključivo ovlašćenje da, u skladu sa godišnjim i višegodišnjim planovima, donesu opšte akte i utvrde merila i kriterijume za izdvajanje sredstava za zadovoljavanje stambenih potreba, te je u tom smislu odlučivanje o pravima radnika u celosti preneto na radne organizacije i ustanove. Zato je žalba tužioca morala biti odbijena, a pobijana presuda potvrđena.

Na pravilnost pobijane presude ne utiču navodi žalbe kojima se ukazuje da tužilac nije mogao da opredeli koji stan treba da mu se dodeli, jer ne zna kojim stanovima raspolaže tužena. Ovo zato što tužbeni zahtev, pa i izreka presude, mora biti razumljiva i izvršiva, pa kad je predmet tužbenog zahteva individualno određena stvar, ista mora biti jasno opredeljena po svim svojstvima, i to u pogledu mesta gde se stvar nalazi, veličine, odnosno dimenzija te stvari, te ostalih karakteristika na osnovu kojih se može zaključiti da je u pitanju baš stvar koja je predmet tužbenog zahteva. Pošto tužilac nije opredelio u navedenom smislu stan koji je predmet tužbenog zahteva, pravilno je prvostepeni sud tužbu odbacio kao neurednu. Takođe, na pravilnost pobijane presude ne utiču ni navodi žalbe kojima se ukazuje na činjenicu da je doprinos za stambenu izgradnju koji je odbijan od tužiočeve zarade uplaćivan u budžet države, jer tužilac nije dokazao visinu iznosa koja mu je odbijena na ime doprinosa za stambenu izgradnju, niti je dokazao da postoji odgovornost tužene za štetu koju je tužilac pretrpeo zbog toga što nije regulisao svoje stambeno pitanje, a kako je to navedeno u obrazloženju pobijane presude.

Iz navedenih razloga, odlučeno je kao u izreci presude, a u smislu člana 375. Zakona o parničnom postupku.


Predsednik veća – Sudija
Margita Stefanović, s.r.

Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Svetlana Antić

 

Factum infectum fieri nequit – Učinjeno ne može postati neučinjeno (Plaut)