Republika Srbija
Apelacioni sud u Beogradu
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
3.03.2011.

Gž 757/2011

REPUBLIKA SRBIJA
APELACIONI SUD U BEOGRADU
Gž 757/2011
Dana: 03.03.2011 godine
B E O G R A D

 

U  I M E  N A R O D A

APELACIONI SUD U BEOGRADU, u veću sastavljenom od sudija Margite Stefanović, predsednika veća, Vesne Mitrović i Milanke Vukčević, članova veća, u parnici tužioca AA, koga zastupa punomoćnik AB, vlasnik _, protiv tuženog BB, koga zastupa punomoćnik BA, advokat, radi naknade nematerijalne štete, vrednost predmeta spora 300.000,00 dinara, odlučujući o žalbama parničnih stranaka izjavljenim protiv presude Višeg suda u Požarevcu P.38/2010 od 01.12.2010 godine, u nejavnoj sednici veća održanoj dana 03.03.2011. godine, doneo je


P R E S U D U

POTVRĐUJE SE presuda Višeg suda u Požarevcu P 38/2010 od 01.12.2010 godine u stavu prvom i u stavu drugom izreke i u tom delu se žalbe parničnih stranka ODBIJAJU, kao neosnovane.

Ista presuda se PREINAČUJE u stavu trećem izreke tako što se OBAVEZUJE tuženi BB da tužiocu AA, na ime troškova parničnog postupka, isplati iznos od 11.200,00 dinara, u roku od 15 dana po prijemu presude, dok se za veće traženje zahtev tužioca za troškove postupka ODBIJA, kao neosnovan.


O b r a z l o ž e nj e

  Presudom Višeg suda u Požarevcu P 38/2010 od 01.12.2010 godine, stavom prvim izreke, delimično se usvaja, kao osnovan, tužbeni zahtev tužioca AA, te se obavezuje tuženi BB, da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljene duševne patnje zbog povrede časti i ugleda, isplati novčani iznos od 100.000,00 dinara, u roku od 8 dana po pravnosnažnosti presude, pod pretnjom prinudnog izvršenja. Stavom drugim izreke za veće traženje od dosuđenog u stavu 1. izreke, a za iznos od još 200.000,00 dinara na ime naknade nematerijalne štete, tužbeni zahtev tužioca se odbija, kao neosnovan. Stavom trećim izreke obavezuje se tuženi da tužiocu, na ime troškova parničnog postupka, isplati iznos od 103.850,00 dinara, u roku od 8 dana po pravnosnažnosti presude, pod pretnjom prinudnog izvršenja.

Protiv ove presude parnične stranke su blagovremeno izjavile žalbe, i to tužilac, pobijajući istu u stavu drugom izreke, zbog pogrešne primene materijalnog prava a tuženi, pobijajući istu u stavu prvom i trećem izreke, iz svih zakonskih razloga zbog kojih se presuda može pobijati.

Apelacioni sud je ispitao pobijanu presudu u granicama ovlašćenja iz člana 372. Zakona o parničnom postupku, pa je ocenio da je žalba tužioca neosnovana, a žalba tuženog delimično osnovana.

U prvostepenom postupku nisu učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 1,2,5,7. i 9. Zakona o parničnom postupku, na koje drugostepeni sud pazi po službenoj dužnosti. Pobijana presuda nema nedostataka zbog koji se ne može ispitati, pa nije zahvaćena bitnom povredom odredaba parničnog postupka iz tačke 12. navedenog člana i stava, na koju se u žalbi tuženog posebno ukazuje. Izreka presude je razumljiva, ne protivreči sama sebi ili razlozima presude, a u presudi je navedeno dovoljno razloga o bitnim činjenicama, koji su jasni i neprotivrečni.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju u Dnevnom listu "GG" od 29.10.2007 godine, objavljen je tekst novinara VV pod nazivom „Partijski drugovi ojadili divljač“, u kome se nalazi izjava tuženog BB u kojoj navodi da odgovorno tvrdi da se iz LU „"DD"“ isključuju svi pošteni ljudi koji se ne slažu sa radom rukovodstva, da je ovo politički progon, jer ko nije član SPS-a ili JUL-a taj nije bio po volji predsednika udruženja ĐĐ. Takođe se u tekstu nalazi izjava tuženog da predsednik udruženja i AA, predsednik disciplinske komisije (ovde tužilac), otvoreno prete tuženom da će ga uništiti jer je njihov politički neistomišljenik, kao i da je kazne izrečene drugim licima i tuženom razrezao AA, predsednik disciplinske komisije, samovoljno, bez ostalih članova komisije. Ovakva izjava objavljena je i u Dnevnom listu "EE" od 29.10.2007 godine. U spornom periodu 2007. godine tužilac je bio predsednik disciplinske komisije Lovačkog udruženja „DD“ sa sedištem u _ i član Nadzornog odbora ovog udruženja, a tuženi je bio član istog udruženja. Udruženje je formirano devedesetih godina udruživanjem Lovačkog društva „ŽŽ“ sa sedištem u _ i Lovačkog društva „ZZ“ sa sedištem u _, a kada je protekao desetogodišnji rok na koji je zaključen sporazum o udruživanju, lovačka podružnica iz _ je inicirala akciju prikupljanja potpisa lovaca za razdruživanje, jer nisu bili zadovoljni radom samog lovačkog udruženja koje je favorizovalo požarevačku podružnicu. Disciplinska komisija lovačkog udruženja je tuženom izrekla disciplinsku meru momentalne suspenzije do daljeg, odlučujući da se od tuženog, kao okrivljenog, oduzme lovna karta i zabrani dalje vršenje obuke pasa, kao i zabrana lova do okončanja pokrenutog postupka i obavljanje svih funkcija u lovačkom udruženju do kraja mandata na koji je izabran. Ovo rešenje je doneto 15.08.2006 godine, da bi rešenjem od 01.12.2006 godine disciplinska komisija lovačkog udruženja utvrdila njegovu odgovornost i jednoglasno mu izrekla disciplinsku meru trajnog isključenja iz lovačkog udruženja. Tuženi je izjavio žalbu Upravnom odboru Lovačkog udruženja „DD“ koja je odbijena. Takođe, u parnici pred Opštinskim sudom u Požarevcu P.br.65/07 tužilac je poveo postupak radi poništaja ove odluke, ali je parnica okončana donošenjem rešenja o apsolutnoj nenadležnosti suda za postupanje po tužbi tužioca. Protiv tužioca i članova Upravnog odbora udruženja nije vođen nikakav postupak po prijavama koje je predsednik _ podružnice podnosio različitim organima i institucijama.

Informacije koje su iznete u spornom tekstu u novinama „GG“ novinar VV je dobio na lovačkoj slavi navedenog lovačkog udruženja, ali je iste informacije koje se odnose na tužioca tuženi potvrdio u telefonskom razgovoru koji je novinar sa njim obavio. Po objavljivanju teksta tužilac je kontaktirao novinara i zahtevao da prisustvuje sednici Upravnog odbora, što je ovaj i učinio, pa je nakon toga u istim novinama objavljen tekst pod nazivom „Lovišta su nam puna divljači“, i to dana 09.11.2007 godine, u kom se demantuju navodi iz teksta od 29.10.2007 godine. U vreme objavljivanja spornih tekstova tužilac je bio advokat, a i danas se bavi advokaturom, bio je šokiran iznošenjem neistina koje se odnose na njega samog, kao i na rukovodstvo lovačkog udruženja u kom je tužilac bio, jer je znao da nikada nije protivzakonito postupao na štetu bilo kog lovca ili samog udruženja. Po objavljivanju tekstova usledili su brojni pozivi prijatelja, kolega lovaca, pa je u vezi ovog teksta tužilac imao neprijatnosti i privatno i profesionalno. Posle objavljivanja demantija tužilac je osetio određenu moralnu satisfakciju, ali je neprijatnosti zbog prvobitnog teksta trpeo i dalje od određenih članova udruženja, a što traje i danas. Takođe, tužiocu je posebno bilo teško da svom ocu, koji je bio takođe lovac i u rukovodstvu lovačkog udruženja, objašnjava da su u spornim tekstovima iznete neistinite informacije, a pošto ga poznaje ogroman broj ljudi, osećao je da je diskvalifikovan kao čovek, kao lovac i kao advokat. Međutim, nakon objavljivanja spornih tekstova, grupa lovaca mu je pružila podršku, i to oni lovci koji ga lično poznaju, što mu je ublažilo duševne bolove.

Na ovako pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo donoseći pobijanu presudu, a za istu je dao dovoljno razloga, koje prihvata i Apelacioni sud. Pravilno je prvostepeni sud ocenio da se u konkretnom slučaju primenjuju odredbe Zakona o obligacionim odnosima kojima su propisana pravila naknade nematerijalne štete po osnovu krivice. Takođe, pravilno je prvostepeni sud zaključio da su objavljene informacije neistinite i da su svojom sadržinom podobne da prouzrokuju povredu prava ličnosti, i to povredu časti, ugleda i dostojanstva, kao i da izazovu duševne bolove zbog povrede prava ličnosti. Tuženi nije dokazao da su informacije koje je potvrdio novinaru i koje su objavljene u navedenim tekstovima istinite, pa imajući u vidu da je informacija izneta preko sredstava javnog informisanja, u dnevnim novinama koje čita veliki broj ljudi, pošto se radi o izdanju za celu Srbiju, pravilno je prvostepeni sud ocenio da je postupanje tuženog na navedeni način dovoljno ozbiljno da kod tužioca izazove osećanje psihičkog bola koji opravdava isplatu novčane naknade, kao satisfakcije za povređena prava ličnosti. Takođe, imajući u vidu da je u istom dnevnom glasilu, nakon deset dana, usledio demanti tužioca i ostalih članova Upravnog odbora Lovačkog udruženja „DD“, da je tužilac imao podršku od grupe lovaca, na koji način je tužilac doživeo određenu moralnu satisfakciju, pravilno je prvostepeni sud ocenio da pravična novčana naknada nematerijalne štete u konkretnom slučaju iznosi 100.000,00 dinara, te da ovim iznosom tužiocu može da bude pružena odgovarajuća satisfakcija za štetu koju je pretrpeo, a s obzirom na cilj i svrhu naknade nematerijalne štete. Zato je žalba tužioca morala biti odbijena, a žalba tuženog delimično odbijena i pobijana presuda potvrđena u stavovima prvom i drugom izreke.

Na pravilnost pobijane presude ne utiču navodi žalbe tuženog kojima se ukazuje na okolnosti u kojima je novinar VV došao do informacija koje su objavljene u spornim tekstovima, jer je prvostepeni sud na pouzdan način utvrdio da je tuženi izneo i potvrdio navode u odnosu na tužioca, a koji su objavljeni u spornom tekstu. Na pravilnost pobijane presude ne utiču ni navodi žalbe u kojima se ukazuje da je tuženi već doživeo satisfakciju objavljivanjem demantija i pružanjem podrške određenog broja lovaca. Bez obzira na satisfakciju koju je tužilac doživeo na navedeni način, pravilno je prvostepeni sud ocenio da tužiocu treba dosuditi i pravičnu novčanu naknadu, koja će mu omogućiti da ublaži duševne bolove zbog povrede prava ličnosti kroz pribavljanje zadovoljstava novčanom naknadom, a vodeći računa o svim okolnostima slučaja, tužiocu je dosuđena novčana naknada u manjem iznosu od onog koji je tražen tužbenim zahtevom.

Na pravilnost pobijane presude ne utiču ni navodi žalbe tužioca kojima se ukazuje da je dosuđeni iznos prenizak i da ne može da predstavlja punu satisfakciju štete koju je tužilac pretrpeo iznošenjem niza neistina u spornim tekstovima. Svrha naknade nematerijalne štete je da oštećeni otkloni poremećaj psihičke ravnoteže koji je prouzrokovan štetnim događajem, koji mora da bude u toj meri intenzivan i značajan da je poremetio mir ili spokojstvo, izazvao psihičke patnje i bolove i to u toj meri da je nužno da se ublaži kroz pribavljanje zadovoljstava novčanom naknadom. Novčana naknada se dosuđuje bez obzira što visina ne može da se nesumnjivo utvrdi i što naknada neće biti ekvivalentna povređenom dobru. Ovo zbog toga što su lična dobra – dobra od najveće vrednosti i njihova povreda mora da predstavlja osnov za novčanu naknadu, i to pored naknade materijalne štete, ali i u njenom odsustvu. Uloga novca prilikom dosuđivanja naknade nematerijalne štete je samo tehnička, on je samo sredstvo kojim oštećeni, zadovoljavanjem potreba koje ne bi mogao podmiriti, olakšava sebi život, čineći ga podnošljivijim i ublažava duševni bol koji podnosi. Princip pravičnosti dosuđivanja novčane naknade nematerijalne štete nalaže da naknada koja se ostvaruje u parnici s jedne strane, predstavlja satisfakciju za trpljenje oštećenog ali s druge strane, ne sme da služi njegovom bogaćenju, a što proizlazi iz člana 200. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima. U tom smislu, dosuđena visina novčane naknade nematerijalne štete je primerena konkretnim okolnostima koje je prvostepeni sud prilikom odmeravanja naknade ocenio i individualizovao naknadu prema stepenu trpljenja tužioca.

Odlučujući o troškovima postupka prvostepeni sud nije pravilno primenio materijalno pravo dosuđujući tužiocu troškove prema vrednosti postavljenog tužbenog zahteva, kao i troškove na ime izgubljene zarade tužioca za dolaske na ročišta u vreme kada nije imao punomoćnika, i troškove zastupanja punomoćnika na pet održanih rasprava. Troškovi parničnog postupka kod odlučivanja o nematerijalnoj šteti tužiocu se priznaju u celini, kada je u sudskom postupku utvrđen osnov njegovog potraživanja (tuženi je osporavao i osnov i visinu), s obzirom na visinu zahteva sa kojom je uspeo. To znači da tužiocu ne mogu biti priznati troškovi prema vrednosti postavljenog zahteva u tužbi, već prema vrednosti spora sa kojom je uspeo u parnici, a što se odnosi na troškove advokatske tarife i na plaćanje sudske takse za tužbu i odluku. Članom 13. Pravilnika o naknadi troškova u sudskim postupcima („Službeni glasnik RS“ br.57/2003 od 30.05.2003 godine) propisano je da se zemljoradniku, preduzetniku i licu koje na drugi način ostvaruje zaradu u skladu sa zakonom, izgubljena zarada određuje srazmerno izgubljenom vremenu, pri čemu se vodi računa o vrsti zanimanja i dnevnoj zaradi. Troškovi koji stranci i umešaču pripadaju po Zakonu o parničnom postupku, kao i naknada za nužne izdatke koja pripada punomoćniku koji nije advokat, nadoknađuju se i određuju u skladu sa članom 4-15. navedenog Pravilnika, a kako je propisano članom 22. stav 1. i članom 23. stav 1. istog Pravilnika. Tužilac je zahtev za troškove postupka opredelio na ime gubitka zarade kada je saslušavan kao stranka zbog zatvaranja kancelarije po 6.000,00 dinara, za svako održano ročište kada je dolazio bez punomoćnika po 6.000,00 dinara, a kada nije održano po 3.000,00 dinara, kao i za zastupanja od strane punomoćnika na ime gubitka zarade i zatvaranja kancelarije za svako održano ročište po 6.250,00 dinara, a za neodržano po 3.750,00 dinara. Pri tome, ni tužilac, ni njegov punomoćnik, nisu priložili dokaz o tome koliku su zaradu izgubili dok su bili prisutni na ročištima pred sudom u ovoj pravnoj stvari, niti su dostavili dokaz o dnevnoj zaradi, kako bi prvostepeni sud mogao pravilno da primeni član 13. Pravilnika o naknadi troškova u sudskim postupcima, a iz spisa proizilazi da je tužilac, u vreme kada nije imao punomoćnika, tražio odlaganja ročišta kada bi u isto vreme imao zakazana suđenja u predmetima u kojima je kao advokat zastupao treća lica, i da je prvostepeni sud prihvatao njegove zahteve za odlaganje ročišta.

S obzirom na navedeno, prema oceni Apelacionog suda, tužilac nema pravo na naknadu za ročišta na koja je dolazio bez punomoćnika, kao ni na naknadu za zastupanje od strane punomoćnika koji nije advokat, zbog toga što sudu nisu pruženi dokazi na osnovu kojih bi sud bio u mogućnosti da utvrdi izgubljenu zaradu. Tužilac ima pravo na troškove takse za tužbu i presudu, ali prema visini tužbenog zahteva sa kojom je uspeo u parnici. Tužba u ovoj pravnoj stvari podneta je 12.11.2007 godine, kada je važila Taksena tarifa objavljena u „Sl. glasniku RS“ br. 61/2005 od 18. jula 2005 godine, u kojoj je propisano da se taksa za tužbu prema vrednosti predmeta spora preko 10.000,00 do 100.000,00 dinara plaća u iznosu od 1.300,00 dinara, uvećana za 4% od vrednosti predmeta spora, što u konkretnom slučaju iznosi 5.300,00 dinara. U vreme donošenja presude, 01.12.2010 godine, prema važećoj Taksenoj tarifi objavljenoj u „Sl. glasniku RS“ broj 31/2009 od 30. aprila 2009 godine, taksa za presudu, prema vrednosti predmeta spora preko 10.000,00 do 100.000,00 dinara plaća se u iznosu od 1.900,00 dinara uvećana za 4% od vrednosti predmeta spora, što u konkretnom slučaju iznosi 5.900,00 dinara. S obzirom da je tužilac uspeo u sporu sa iznosom od 100.000,00 dinara, pripadaju mu u celini troškovi takse za tužbu i presudu prema toj vrednosti, što ukupno iznosi 11.200,00 dinara, pa je tuženi dužan da tužiocu naknadi ove troškove postupka, u smislu članova 149. i 150. Zakona o parničnom postupku. Za veće traženje zahtev za troškove postupka je odbijen, kao neosnovan, jer tužilac nije dokazao visinu izgubljene zarade za pristup na ročištima lično, kao i od strane punomoćnika koji nije advokat. Zato je žalba tuženog morala biti delimično usvojena, a pobijana presuda preinačena u stavu trećem izreke.

Iz navedenih razloga odlučeno je kao u izreci presude, a na osnovu člana 375. i člana 387. stav 1. tačka 3. Zakona o parničnom postupku.

PREDSEDNIK VEĆA SUDIJA
Margita Stefanović, s.r.

Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Svetlana Antić
 

Factum infectum fieri nequit – Učinjeno ne može postati neučinjeno (Plaut)