Republika Srbija
Apelacioni sud u Beogradu
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
28.09.2011.

Gž 13863/2010

REPUBLIKA SRBIJA
APELACIONI SUD U BEOGRADU
Gž 13863/10 
Dana 28. septembra 2011. godine
B E O G R A D

 


APELACIONI SUD U BEOGRADU, u veću sastavljenom od sudija Slavice Srećković, predsednika veća, Sanje Pejović i Vladislave Milićević, članova veća, u parnici tužioca AAAA, koga zastupa punomoćnik AB, advokat, protiv tužene Republike Srbije-Ministarstva pravde Republike Srbije, koju zastupa Republički javni pravobranilac iz Beograda ul. Nemanjina br.26, radi naknade štete, odlučujući o žalbi tužene izjavljene protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P.br. 48477/10 od 09.06.2010.godine, u sednici veća održanoj dana 28.septembra 2011.godine, doneo je


R E Š E Nj E

UKIDA SE presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P.br.48477/10 od 09.06.2010. godine u stavu prvom i četvrtom izreke i predmet VRAĆA Prvom osnovnom sudu u Beogradu na ponovno suđenje.


O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P.br.48477/10 od 09.06.2010.godine, stavom prvim izreke delimično je usvojen tužbeni zahtev, pa je obavezana tužena Republika Srbija-Ministarstvo pravde RS, da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete zbog povrede časti, ugleda, slobode i prava ličnosti usled neosnovanog lišenja slobode, isplati iznos od 1.800.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 09.06.2010. godine, pa do isplate, dok je stavom drugim izreke odbijen tužbeni zahtev u delu kojim je tužilac tražio da mu tužena pored dosuđenog, isplati još 200.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 09.06.2010. godine. Stavom trećim izreke, odbijen je predlog tužioca za oslobađanje od plaćanja troškova postupka (sudskih taksi), a stavom četvrtim je obavezan tuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 152.600,00 dinara.

Protiv navedene presude i to protiv odluke sadržane u stavu prvom i četvrtom izreke tužena je blagovremeno izjavila žalbu iz svih zakonskih razloga predviđenih odredbom člana 360 ZPP.

Ispitujući pravilnost prvostepene presude u smislu odredbe člana 372 ZPP, Apelacioni sud je našao da je žalba osnovana.

U prvostepenom postupku sud je utvrdio da je tužiocu, kao državljaninu Republike Hrvatske, rešenjem Okružnog suda u Novom Pazaru Kri. br.31/08 od 26.05.2008. godine, određen ekstradicioni pritvor, koji mu se ima računati počev od 26.5.2008. godine, kada je lišen slobode, a na osnovu molbe za izručenje Ministarstva pravosuđa Republike Hrvatske koja je tražila izručenje tužioca zbog osnovane sumnje da je počinio krivično delo ratni zločin protiv civilnog stanovništva iz člana 142 stav 1 OKZ Republike Hrvatske, a sve kod činjenice da je Okružni sud u Sisku dana 19.01.1993. godine, doneo rešenje o sprovođenju istrage i određivanju pritvora prema tužiocu, a 19.02.1993. godine i naredio izdavanje poternice prema njemu. Tužiocu je pritvor ukinut 10.12.2008. godine, a nakon što je Okružni sud u Novom Pazaru obavešten od strane države Republike Hrvatske, da je rešenjem Županijskog suda u Sisku Kio. 8/93 od 03.12.2008. godine obustavljena istraga protiv tužioca. Pre podnošenja tužbe provostepenom sudu tužilac se bez uspeha obratio tuženoj zahtevom za obeštećenje van spora.

Na ovako utvrđeno činjenično stanje, prvostepeni sud je primenio odredbu člana 560 stav 1 tačka 1 ZKP, kojom je propisano da pravo na naknadu štete pripada licu koje je bilo u pritvoru, a nije došlo do pokretanja krivičnog postupka, ili je on obustavljen, ili je pravnosnažnom presudom lice oslobođeno od optužbe, ili je optužba odbijena, i shodno čl. 200 st. 1 ZOO obavezao tuženu da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete zbog povrede časti, ugleda, slobode i prava ličnosti usled neosnovanog lišenja slobode, isplati iznos od 1.800.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 09.06.2010. godine, pa do isplate.

Međutim, po nalaženju Apelacionog suda , što se osnovano ukazuje i u žalbi tužene, prvostepena presuda ima nedostataka zbog kojih se ne može ispitati, jer nisu navedeni razlozi o odlučnim činjenicama, na koji način je učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka i čl. 361 st. 2 tač. 12 ZPP, a ovo stoga što je zahtev za naknadu namaterijalne štete usvojen shodno odredbi čl. 560 ZKP, jer je prema tužiocu, koji je bio u pritvoru obustavljen krivični postupak, iako isti nije vođen od strane nadležnih organa Srbije, već druge države - Hrvatske, zbog čega se navedena zakonska odredba u konkretnom slučaju ne bi mogla primeniti. Pored toga, propušteno je utvrđenje svih okolnosti koje su od značaja za pravilnu primenu materijalnog prava u konkretnom slučaju, a samim tim i za mogućnost pravilnog odlučivanja o postavljenom tužbenom zahtevu.

Prvostepeni sud je nepotpuno utvrdio činjenično stanje, jer shodno pozitivnim zakonskim propisima, Zakoniku o krivičnom postupku, pre svega čl. 542 i 142 ZKP, koji regulišu određivanje ekstradicionog pritvora i Evropskoj konvenciji o ekstradiciji ("Službeni list SRJ – Međunarodni ugovori", br. 10/2001 i „Službeni glasnik RS-Međunarodni ugovori“ br. 12/2010 i 1/2011), nije utvrđivao da li je u konkretnoj situaciji bilo nezakonitog postupanja suda koji je tužiocu odredio pritvor.

Članom 1 Evropske konvencije o ekstradiciji predviđena je obaveza strane ugovornice da će prema propisima i uslovima navedenim u konvenciji, izdavati jedne drugima lica koja se gone zbog počinjenog krivičnog dela, ili se traže radi izvršenja kazne, ili mere bezbednosti od strane pravosudnih organa strane molilje. Članom 16 Konvencije određeno je pod kojim uslovima će se sprovesti privremeno pritvaranje po zahtevu druge države, a o kom zahtevu će se odlučivati u skladu sa zakonom zamoljene strane, kako je to predviđeno i čl. 22 Konvencije.

Prema navedenim odredbama Konvencije, predviđena je obaveza strane ugovornice da pod uslovima iz Konvencije i po svojim zakonima izdaje lica drugoj državi, po zahtevu strane molilje - druge države. S tim u vezi je i odredba čl. 542 st. 3 ZKP-a, gde je između ostalog propisana obaveza istražnog sudije da strancu, u ovom slučaju tužiocu, odredi pritvor, ako postoje razlozi iz čl. 142 ZKP. Istražni sudija Okružnog suda, kao funkcionalno nadležan u Srbiji je bio dužan da se pridržava jasnih odrednica napred citirane Konvencije i ZKP, pa je u prvostepenom postupku bilo potrebno utvrditi u čemu se sastoji eventualno nezakonito postupanje prema tužiocu u Srbiji, kako bi se eventualno mogla primeniti odredba čl. 172 st. 1 ZOO, jer pritvor predstavlja meru obezbeđenja prisustva okrivljenog u krivičnom postupku koji se nije vodio u Srbiji, nego u Hrvatskoj. U sklopu navedenih odredbi i pravnih izvora, prvostepeni sud je bio dužan da na potpuno utvrđeno činjenično stanje pravilno primeni materijalno pravo. Ovo tim pre, ako se ima u vidu da odredbom člana 560 ZKP nije predviđeno pravo na naknadu štete zbog boravka u ekstradicionom pritvoru, a čl. 542 i 142 ZKP, kao i odredbama Evropske konvencije o ekstradiciji, predviđena je obaveza određivanja pritvora pod zakonom predviđenim uslovima.

Stoga će prvostepeni sud u ponovnom postupku otkloniti učinjene propuste i nejasnoće, a potom savesnom i brižljivom ocenom svih izvedenih dokaza u smislu člana 8 ZPP, nesumnjivo utvrditi da li su postojali propusti u radu državnih organa koji su postupali po molbi države Hrvatske, te doneti novu, zakonitu odluku, za koju će dati jasne i argumentovane razloge.

Ukinuta je i odluka o troškovima parničnog postupka, jer zavisi od konačnog ishoda spora i postignutog uspeha stranaka.

Na osnovu izloženog, a primenom odredbe čl. 376 st. 1 i čl. 377 st. 1 ZPP, Apelacioni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća-sudija
Slavica Srećković, s.r.

Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Svetlana Antić
 

Factum infectum fieri nequit – Učinjeno ne može postati neučinjeno (Plaut)