Republika Srbija
Apelacioni sud u Beogradu
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
15.08.2012.

Gž 5075/11

REPUBLIKA SRBIJA
APELACIONI SUD U BEOGRADU
Gž 5075/11
Dana 15.08.2012. godine
Beograd

 


APELACIONI SUD U BEOGRADU, u veću sastavljenom od sudija: Ivana Negića, predsednika veća, Aleksandre Đorđević i Branislava Bosiljkovića, članova veća, u parnici tužioca REPUBLIKE SRBIJE – MINISTARSTVA ODBRANE, VGC Beograd, iz Beograda, koju zastupa Direkcija za imovinsko pravne poslove Ministarstva odbrane, Odeljenje u Beogradu, ul. Svetozara Markovića br. 21, protiv tuženog BB, radi iseljenja, odlučujući o žalbi tuženog, izjavljenoj protiv presude Drugog osnovnog suda u Beogradu - Sudske jedinice u Obrenovcu P.br. 5089/10 od 07.04.2011. godine, u sednici veća održanoj 15.08.2012. godine, doneo je


R E Š E Nj E

UKIDA SE presuda Drugog osnovnog suda u Beogradu - Sudska jedinica u Obrenovcu P.br. 5089/10 od 07.04.2011. godine i predmet VRAĆA istom sudu na ponovno suđenje.


O b r a z l o ž e nj e

Presudom Drugog osnovnog suda u Beogradu - Sudska jedinica u Obrenovcu P.br. 5089/10 od 07.04.2011. godine, stavom prvim izreke, usvojen je tužbeni zahtev pa je obavezan tuženi BB da se sa svim licima i stvarima iseli iz stana aa i isti preda tužiocu Republici Srbiji – Ministarstvu odbrane, VGC Beograd iz Beograda, u roku od 15 dana po prijemu presude. Stavom drugim izreke, obavezan je tuženi BB da na ime troškova parničnog postupka plati tužiocu Republici Srbiji – Ministarstvu odbrane, VGC Beograd iz Beograda iznos od 38.750,00 dinara u roku od 15 dana po prijemu presude.

Protiv navedene presude, tuženi je blagovremeno izjavio žalbu zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pravilnost pobijane presude, u smislu odredbe čl. 372. ZPP-a („Službeni glasnik RS“ br. 125/04 i 111/09), čije odredbe se primenjuju shodno čl. 506. st. 1. ZPP-a („Službeni glasnik RS“ br. 72/11), Apelacioni sud je našao da je žalba tuženog osnovana.

Prema razlozima ožalbene presude, "AA" u _ nalazi se na kp.br. _ i _, upisane u ZKUL _ KO _. Na predmetnim parcelama uknjiženo je pravo državne svojine RS, dok je pravo korišćenja uknjiženo na osnovu rešenja Saveznog sekretarijata za narodnu odbranu br. pov. 2082-2/74 od 03.02.1975. godine, u korist države SFRJ – Saveznog sekretarijata za narodnu odbranu. "AA" izgrađen je na osnovu odluke o izgradnji objekata i prateće infrastrukture u _, a shodno čl. 14 Pravilnika o izgradnji i održavanju vojnih objekata i drugih objekata od posebnog značaja za odbranu zemlje, broj 27/243-6 od 14.02.1992. godine. Tuženi, u stanu ,koji je predmet spora, stanuje od 13.02.1993. godine kada je sačinjen Zapisnik o primopredaji stana u naselju “Surčin”.Tuženi je stan dobio na korišćenje zbog nerešenog stambenog pitanja. Tuženi je ratni vojni invalid druge grupe, sa invaliditetom od 100%, koji potiče iz rata 1991. godine. Iz akta Vlade Republike Srbije od 16.02.1993. godine proizlazi da je Vlada Republike Srbije u dogovoru sa maticom iseljenika Srbije zaključila da se svim invalidima iz rata 1991. - 1993. godine, useljenim u stanove u vv obezbede stanovi, a da će useljenje u te stanove obaviti po redosledu koji je prethodno utvrđen. Iz dopisa Ministarstva za socijalna pitanja broj 360-01-34/2002-07 od 30.04.2002. godine upućenog Vojno-građevinskoj direkciji “Beograd”, a u vezi sa iseljenjem prinudnim putem BB, VV i GG, ratnih vojnih invalida iz Surčina, koji su sa porodicama smešteni u vojnom objektu u krugu "AA", proizlazi da su pomenuta lica invalidi, koja su pre useljenja u stanove "AA" 1993. godine bili useljeni u stanove _ u ul. vv, da se Vlada Srbije svojim zaključkom od 16.02.1994. godine obavezala da će svim invalidima (njih 27) koji su stanovali u vv rešiti stambeno pitanje, što je u međuvremenu kako od strane Vlade, tako i od strane opštinskih gradskih organa i učinjeno za 24 invalida, osim za navedena tri invalida čije se iseljenje tražilo. Ovim dopisom, Ministarstvo za socijalna pitanja je tražilo od Vojno-građevinske direkcije “Beograd” da ne sprovode planirano iseljenje pomenuta tri lica, kako bi se preduzeli potrebni koraci kod opštinskih organa Zemuna i Novog Beograda, kao i Gradske uprave za boračko invalidsku zaštitu grada Beograda u cilju pronalaženja mogućnosti za trajno rešavanje njihovog stambenog problema.

Na osnovu izloženog, prvostepeni sud je odlučio kao u izreci ožalbene presude, pozivajući se na odredbu čl. 37. stav 1 i 2. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa.

Ovakva odluka prvostepenog suda se, za sada, ne može prihvatiti kao pravilna.

Naime, predmet spora u ovoj parnici jeste osnovanost zahteva tužioca za iseljenje tuženog iz stana koji se nalazi u "AA" i predaje u posed tužiocu kao vlasniku predmetne nepokretnosti. Tužba je zasnovana na činjenici da tuženi sporni stan koristi bez pravnog osnova propisanog Zakonom, zbog čega tužilac zahteva povraćaj stvari, shodno čl. 37. ZOSPO. U tom smislu, pravilna je polazna teza prvostepenog suda da primarno utvrdi osnov korišćenja stana na strani tuženog, a potom ispita da li je taj osnov dovoljan za njegov dalji ostanak u stanu. Iz činjenica utvrđenih tokom postupka proizlazi da je stan u vlasništvu tužioca, u kojem tuženi živi od 1993. godine (skoro 20 godina), a u koji je useljen kao vojni invalid, kojem još uvek nije rešeno stambeno pitanje.

Imajući u vidu navedeno, ovaj sud nalazi da su se stekli uslovi da se konkretan slučaj ispita iz ugla Evropske konvencije o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda, u smislu čl. 8. st. 1 i 2.

Polazeći od sadržine pomenutog člana, zahtev za iseljenje tuženog predstavljao bi mešanje javne vlasti u vršenje “prava na dom” koje bi bilo u skladu sa Zakonom i težilo bi legitimnom cilju zaštite prava tužioca da ponovo uđe u posed svoje imovine od pojedinca koji nema ugovorno, niti neko drugo pravo da tu boravi. Međutim, u ovakvim sporovima, neophodno je uzeti u obzir i činjenicu da svako lice koje je izloženo opasnosti da izgubi svoj dom (što je najdrastičniji oblik mešanja u pravo na poštovanje doma), treba da bude u prilici da sud utvrdi srazmernost privatnih i opštih interesa, preciznije da utvrdi srazmernost preduzete mere, čak i ukoliko lice boravi u stanu bez validnog pravnog osnova.

Kako je odredbom čl. 8. stav 2. Evropske konvencije o zaštiti ljudskih prava i osnovanih sloboda propisano da se javne vlasti neće mešati u vršenje ovog prava, sem ako to nije u skladu sa Zakonom i neophodno u demokratskom društvu u interesu nacionalne bezbednosti, javne bezbednosti ili ekonomske dobrobiti zemlje, radi sprečavanja nereda ili kriminala, zaštite zdravlja ili morala, zaštite prava i sloboda drugih, ovaj sud nalazi da je prvostepeni sud propustio da ceni stepen mešanja javne vlasti u pravo na poštovanje doma (kako je to propisano odredbom čl. 8. Evropske konvencije), usled čega je pobijana presuda morala biti ukinuta i predmet vraćen istom sudu na ponovno suđenje.

U ponovljenom postupku, prvostepeni sud će otkloniti uočene nedostatke na koje je ukazano ovom odlukom, otkloniti sumnju po pitanju činjenice da tuženi ni na koji način nema rešeno stambeno pitanje, a potom, imajući u vidu sadržinu člana 8. Evropske konvencije o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda, postupiti u skladu sa njom i doneti jasnu i na zakonu zasnovanu odluku.

Ukidanjem odluke o glavnoj stvari, ukinuta je i odluka o troškovima parničnog postupka, s obzirom da ista zavisi od konačnog ishoda spora.

Sa svega iznetog, a na osnovu odredbe čl. 377. ZPP-a odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća-sudija
Ivan Negić, s.r.

Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnica
Svetlana Antić

 

Factum infectum fieri nequit – Učinjeno ne može postati neučinjeno (Plaut)