Republika Srbija
Apelacioni sud u Beogradu
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
26.05.2011.

Gž 12761/10

REPUBLIKA SRBIJA
APELACIONI SUD U BEOGRADU
Gž 12761/10
Dana 26.05.2011. godine
B E O G R A D


U IME NARODA


APELACIONI SUD U BEOGRADU, u veću sastavljenom od sudija Tamare Uzelac Đurović, predsednika veća, Dobrile Strajina i Aleksandre Đorđević, članova veća, u parnici tužioca AA, čiji je punomoćnik AB, advokat, protiv tuženog BB, čiji je punomoćnik BA, advokat, radi iseljenja, odlučujući o žalbi tuženog izjavljenoj protiv presude Četvrtog opštinskog suda u Beogradu ІІІ P.br. 3397/08 od 16.11.2009. godine, u sednici veća održanoj dana 26.05.2011. godine, doneo je


P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana žalba tuženog i POTVRĐUJE presuda Četvrtog opštinskog suda u Beogradu ІІІ P.br. 3397/08 od 16.11.2009. godine


O b r a z l o ž e nj e

Pobijanom presudom naloženo je tuženom BB iz Novog Beograda da se iseli iz tužiočevog stana u Novom Beogradu, aa zajedno sa svojom porodicom, suprugom BB1 i BB2, sa svim svojim stvarima ( stav prvi izreke ). Obavezan je tuženi BB da tužiocu AA na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 16.120,00 dinara ( stav drugi izreke ).

Protiv navedene presude tuženi je blagovremeno izjavio žalbu iz svih zakonskih razloga propisanih odredbom člana 360 stav 1 ZPP.

Ispitujući pravilnost pobijane presude u smislu odredbe člana 372 ZPP ( „Službeni glasnik RS“ br. 125/04, sa kasnijim izmenama i dopunama ), Apelacioni sud je našao

 da žalba nije osnovana.

Tužilac je podnošenjem tužbe inicirao parnični postupak u okviru koga je zasnovan procesnopravni odnos koji su procesni subjekti dalje razvijali preduzimanjem konkretnih radnji usmerenih na donošenje odluke o tužbenom zahtevu. U tom procesnom zbivanju prvostepeni sud je pravilno primenjivao one odredbe Zakona o parničnom postupku za čiju primenu su parnične stranke davale povoda svojim radnjama i postupcima. Naime, svaku radnju parnične stranke prvostepeni sud je primio k znanju i o njoj zauzeo pravilan stav sa aspekta odgovarajuće procesnopravne norme. Sa preduzetim radnjama jedne stranke i njihovim pravnim posledicama prvostepeni sud je upoznao suprotnu stranu i time stvorio uslove za nesmetano kretanje i dalji razvoj procesnopravnog odnosa kroz faze parničnog postupka, sve do zaključenja glavne rasprave. Nakon zaključenja glavne rasprave, prvostepeni sud je u skladu sa odredbom člana 342 ZPP doneo ožalbenu presudu. Stoga Apelacioni sud nalazi da pobijana presuda nije zahvaćena apsolutno bitnim povredama odredaba parničnog postupka iz člana 361 stav 2 ZPP, o kojima ovaj sud vodi računa po službenoj dužnosti, kao ni relativno i apsolutno bitnim povredama odredaba parničnog postupka iz člana 361 stav 1 i 2 ZPP, na koje tuženi ukazuje u žalbi.

Što se tiče činjeničnog stanja, Apelacioni sud smatra da je i u tom pogledu ožalbena presuda pravilna i zakonita. Naime, prvostepeni sud je sproveo dokazni postupak i pravilnom ocenom izvedenih dokaza utvrdio činjenično stanje iz koga i po nalaženju ovog suda proizilazi: - da je tužilac otac tuženog, da je OO supruga tužioca odnosno majka tuženog umrla 22.11.1999. godine, da je rešenjem Opštinskog suda u Kuli (O. br. 8215/08 od 29.10.2008. godine) obustavljen postupak raspravljanja zaostavštine pok. OO, da je tužilac 06.02.1999. godine kupio stan aa, da je stečeno pravo svojine na navedenom stanu tužilac upisao u zemljišne knjige i da tuženi sa suprugom i kćerkom živi u predmetnom stanu.

Najzad, kada je procesnopravni odnos sazreo za meritorno odlučivanje, prvostepeni sud je na pravilno utvrđeno činjenično stanje pravilno primenio materijalno pravo i zaključio da je zahtev tužioca osnovan. Sa pravnim zaključkom prvostepenog suda slaže se i ovaj sud, jer su za isti dati razlozi kojima se pravilno objašnjava da je tužilac vlasnik predmetnog stana i da mu stoga pripada pravo da zahteva iseljenje tuženog i njegove porodice iz istog. Naime, u pitanju je svojinski spor u okviru koga je tužilac dokazao da je vlasnik navedenog stana. Za dalji uspeh tužioca u ovom sporu bilo je potrebno dokazati da tuženi ima državinu na stanu i u tom segmentu spornog odnosa tužilac je uspeo da dokaže da tuženi sa svojom porodicom koristi stan tužioca. Dakle, obe pretpostavljene činjenice za primenu odredbe člana 37 Zakona o osnovama svojinsko pravnih odnosa ostvarile su se u ovom slučaju tako da je pravilno prvostepeni sud zaključio da je zahtev tužioca osnovan tj. da je tuženi dužan da se sa svojom porodicom iseli iz stana tužioca. Međutim, ostalo je još da se odgovori na pitanje da li državina tuženog proizilazi iz nekog prava ili zavisi isključivo od volje tužioca. Ukoliko tuženi svoju državinu crpi iz određenog prava, u tom slučaju tužilac ne bi uspeo u ovom sporu. U tom smislu tuženi je istakao da je on jedan od suvlasnika spornoga stana i objasnio kako je stekao to pravo. Ove navode tuženi ponavlja u žalbi tvrdeći da je prvostepeni sud prevideo pretpostavku o zajedničkoj imovini bračnih drugova na stvarima koje su stečene u toku trajanja braka. S tim u vezi tuženi navodi da je on zakonski naslednik svoje majke, koja je u toku trajanja braka sa tuženim stekla pravo susvojine na predmetnom stanu, te da bi on, shodno tome, stekao pravo susvojine na tom stanu. Ipak se ovakvo shvatanje tuženog ne može prihvatiti, jer je posle smrti njegove majke vođen i obustavljen ostavinski postupak. U tom postupku je učestvovao tuženi i prema obrazloženju ostavinskog rešenja postupak je obustavljen zato što ostavilja nije imala imovine. Kada se uzme u obzir ostavinsko rešenje i zemljišnoknjižno stanje ( povodom predmetnog stana ) dolazi se do situacije kada je potrebno dodatno ispitivanje tačnosti navoda tuženog koji se tiču prava svojine na ovom stanu. Ni po mišljenju ovog suda nema razloga da se sumnja u vlasništvo tužioca na stanu kada zvanični dokumenti nesporno ukazuju na tu činjenicu. Najzad, ishod ovog spora ne prejudicira eventualnu parnicu po tužbi tuženog za raspravljanje svojinskih odnosa na spornome stanu.

Imajući u vidu navedeno, ovaj sud je u skladu sa ovlašćenjem iz odredbe člana 375 ZPP žalbu tuženog odbio kao neosnovanu i potvrdio prvostepenu presudu u stavu prvom izreke; a potvrđena je i odluka o troškovima parničnog postupka, jer je prvostepeni sud na pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje pravilno primenio odredbe člana 149 i člana 150 ZPP.

Žalbom tuženi napada rezultate dokaznog postupka pokušavajući da kroz iznete tvrdnje dovede u sumnju tačnost zaključaka prvostepenog suda o bitnim činjeničnim pitanjima spornog odnosa. Ovaj sud nema osnova da sumnja u činjenično stanje pobijane presude, jer je prvostepeni sud u obrazloženju svoje odluke dao razloge kojima se na jasan i potpun način objašnjava kako je tekao dokazni postupak, koji su dokazi izvedeni u toku tog postupka i kako su utvrđene činjenice bitne za odlučivanje o zahtevu tužioca. Stoga je nepotrebno da ovaj sud ponovo navodi i interpretira razloge kojima je prvostepeni sud obrazložio svoje činjenične zaključke.

Pošto je činjenično stanje pravilno i potpuno utvrđeno i kako su se među njima stekle činjenice relevantne za primenu odredbe člana 37 Zakona o osnovama svojinsko pravnih odnosa RS, to su neosnovani i oni navodi žalbe da je prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo kada je odlučivao o zahtevu tužioca.

Ovaj sud je imao u vidu sve žalbene navode tuženog, ali je našao da se istima ne dovodi u sumnju pravilnost i zakonitost pobijane presude.

PREDSEDNIK VEĆA - SUDIJA
Tamara Uzelac Đurović, s.r.

Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Svetlana Antić, s.r.

Factum infectum fieri nequit – Učinjeno ne može postati neučinjeno (Plaut)