Republika Srbija
Apelacioni sud u Beogradu
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
13.10.2011.

Gž 15854/10

REPUBLIKA SRBIJA
APELACIONI SUD U BEOGRADU
Gž 15854/10
13.10.2011. godine
B E O G R A D


U IME NARODA

APELACIONI SUD U BEOGRADU, u veću sastavljenom od sudija Slađane Nakić-Momirović, predsednika veća, Marine Jakić i Nevenke Romčević, članova veća, u parnici tužioca AA, koga zastupa AB, advokat, protiv tuženih Republike Srbije, koju zastupa Republičko javno pravobranilaštvo u Beogradu, ul. Nemanjina br. 26, BB9 i BB, kao pravnih sledbenika pok. PP, BB1, BB2, BB3, BB4 i BB5, radi utvrđenja, odlučujući o žalbi tužioca izjavljenoj protiv presude Prvog opštinskog suda u Beogradu P.5648/08 od 25.05.2009. godine, u sednici veća održanoj dana 13.10.2011. godine, doneo je


P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana žalba tužioca i POTVRĐUJE presuda Prvog opštinskog suda u Beogradu P.5648/08 od 25.05.2009. godine u stavu prvom izreke.

PREINAČUJE SE odluka o troškovima postupka sadržana u stavu drugom izreke i obavezuje tužilac AA iz Beograda da tuženoj Republici Srbiji naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 2.000,00 dinara, u roku od 15 dana od dana prijema presude.


O b r a z l o ž e nj e

Pobijanom presudom pod stavom prvim je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio utvrđenje prava korišćenja placa površine 5 ari koji predstavlja 500/2410 dela odnosno 500/4820 dela katastarske parcele aa u merama i granicama sa istoka do BB1 sa zapada do BB6, sa severa do javnog puta i sa juga do BB7, na osnovu Ugovora o kupoprodaji od 13.11.1989. godine, zaključenog sa BB8 kao pravnim prethodnikom PP i isplaćene kupoprodajne cene u celosti, kao i neposredne savesne i zakonite državine počev od 13.11.1989. godine, što bi tuženi bili dužni da priznaju i dozvole upis tog prava po osnovu presude u javnim knjigama. Pod stavom drugim tužilac je obavezan da tuženoj Republici Srbiji naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 3.000,00 dinara. Pod stavom trećim je odlučeno da se tužilac oslobađa od plaćanja sudskih taksi.

Protiv ove presude tužilac je blagovremeno izjavio žalbu iz svih razloga propisanih u članu 360 stav 1 ZPP, sa predlogom da drugostepeni sud preinači pobijanu presudu tako što će tužbeni zahtev usvojiti ili istu ukine i predmet vrati na ponovno postupanje, a troškove drugostepenog postupka je tražio po troškovniku u žalbi.

Drugostepeni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu člana 372 ZPP i našao da je žalba delimično osnovana.

U postupku prvostepenog suda nema bitnih povreda odredaba parničnog postupka na koje drugostepeni sud po članu 372 stav 2 ZPP pazi po službenoj dužnosti.

Pravilnom ocenom izvedenih dokaza prvostepeni sud je utvrdio da je između BB8 kao prodavca i tužioca kao kupca 13.11.1989. godine zaključen ugovor o kupoprodaji dela katastarske parcele aa u merama i granicama sa istoka do BB1, sa zapada do BB6, sa severa do javnog puta i sa juga do BB7. Tužilac je u celosti isplatio kupoprodajnu cenu u visini od 40 miliona starih dinara, prema priznanicama od 09.11.1989. godine i 13.11.1989. godine. Zaključenim ugovorom prodavac je ovlastio kupca da odmah stupi u državinu nepokretnosti. Prema popisnom listu KO Borča ZKUL br._ od 27.05.2008. godine, parcela aa je njiva u površini od 48 ari i 20m2, ostalo neizgrađeno građevinsko zemljište, u svojini Republike Srbije, sa pravom korišćenja BB1 u delu od 122/2410, BB2 u delu od 400/2410, BB3 u delu od 144/2410, BB4 u delu od 144/2410, BB5 u delu od 395/2410 i PP u delu od ½. PP je naslednik BB8 prema rešenju Petog opštinskog suda O. 1773/01 od 09.08.2001. godine, a tužene BB9 i BB su naslednice PP prema rešenju Prvog opštinskog suda u Beogradu O. 2684/08 od 21.01.2009. godine.

Polazeći od napred navedenih činjenica, prvostepeni sud je pravilno našao da tužbeni zahtev za utvrđenje prava korišćenja sporne parcele nije osnovan. Zakon o građevinskom zemljištu („Službeni Glasnik SRS“ br. 20/79, 27/86, 45/89, koji je stupio na snagu 27. maja 1979. godine) važeći u vreme zaključenja ugovora o kupoprodaji parcele 13.11.1989. godine, nije dozvoljavao promet prava korišćenja zemljišta u društvenoj svojini. Članom 27 stav 1 ovog Zakona je bilo propisano pravo ranijeg sopstvenika da koristi neizgrađeno građevinsko zemljište i to pravo se po članu 30 stav 1 moglo preneti samo na bračnog druga, potomke, usvojenike, roditelja i usvojioce. Pravni posao zaključen suprotno ovoj odredbi je ništav, po čl. 30 stav 4 istog Zakona. Tužilac nije tvrdio, niti je pružio dokaze da pripada krugu lica iz člana 30 stav 1 Zakona o građevinskom zemljištu, pa ugovor na koji se poziva ne može biti osnov za utvrđenje prava korišćenja. Žalba ne spori da promet prava korišćenja zemljišta nije bio dozvoljen u vreme zaključenja ugovora 1989. godine, ali ističe da ima mesta utvrđenju prava korišćenja prema sada važećem Zakonu o planiranju i izgradnji. Prema članu 107 Zakona o obligacionim odnosima, ništav ugovor ne postaje punovažan kad zabrana ili koji drugi uzrok ništavosti naknadno nestane, osim ako je zabrana bila manjeg značaja. Kad je predmet kupoprodaje stvar van prometa po imperativnim propisima, ne radi se o zabrani manjeg značaja, pa ugovor ne postaje punovažan kad zabrana prestane, bez obzira na to što je izvršen. Osim toga, po čl. 84 Zakona o planiranju i izgradnji (“Službeni glasnik RS” br. 47/2003 koji je stupio na snagu 13. maja. 2003. godine), u prometu može da bude ostalo neizgrađeno građevinsko zemljište koje je u državnu svojinu prešlo po odredbama Zakona o nacionalizaciji najamnih zgrada i građevinskog zemljišta i Zakona o određivanju građevinskog zemljišta u gradovima i naseljima gradskog karaktera uz uslov da to pravo pre prometa bude utvrđeno rešenjem nadležnog ograna uprave na zahtev ranijeg sopstvenika, zakonskog naslednika ili lica na koje je raniji sopstvenik u skladu sa Zakonom preneo to pravo. Tužilac nije podneo dokaze na okolnost da su ispunjeni uslovi za promet prava korišćenja po ovom propisu i stoga se neosnovano poziva na njega. Žalbeni navodi kojima tužilac ističe da je pravo korišćenja stekao na osnovu održaja, budući da je korisnik parcele počev od 1989. godine, nisu osnovani jer se održajem može steći samo pravo svojine, a ne i pravo korišćenja, u smislu člana 28 Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa.

Prema čl. 338 stav 2 ZPP, neće se doneti presuda zbog propuštanja ako sud nađe da je reč o zahtevu kojim stranke ne mogu raspolagati (raspolaganja u suprotnosti sa prinudnim propisima, javnim poretkom i pravilima morala). Budući da je član 30 stav 4 Zakona o građevinskom zemljištu važećeg u vreme zaključenja ugovora o kupoprodaji 1989. godine izričito propisivao ništavost pravnog posla zaključenog suprotno odredbi čl. 30 stav 1 koji je dozvoljavao prenos prava korišćenja samo na ograničen krug lica, suprotno navodima žalbe, nije bilo mesta usvajanju tužbenog zahteva, iako ostali sukorisnici parcele nisu podneli odgovor na tužbu.

Budući da je tužilac u tužbi zahtevao samo oslobođenje od plaćanja sudskih taksi, u žalbi se neosnovano ističe da je trebalo doneti odluku kojim se tužilac oslobađa od plaćanja svih troškova postupka. Prema Tarifi o nagradama i naknadama za rad advokata važećoj u vreme presuđenja, tuženoj Republici Srbiji na ime sastava podneska pripada iznos od 2.000,00 dinara, zbog čega je odluka o troškovima postupka preinačena kao u izreci.

Sa iznetih razloga, primenom čl. 375 ZPP, odlučeno je kao u stavu prvom izreke, a primenom čl. 387 tačka 3 ZPP kao u stavu drugom.

PREDSEDNIK VEĆA-SUDIJA
Slađana Nakić-Momirović

Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Svetlana Antić s.r.

Factum infectum fieri nequit – Učinjeno ne može postati neučinjeno (Plaut)