Republika Srbija
Apelacioni sud u Beogradu
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
21.09.2010.

Kž1 3561/10


REPUBLIKA SRBIJA
APELACIONI SUD U BEOGRADU
Kž1 3561/2010
Dana 21.09.2010. godine
B E O G R A D

U IME NARODA


APELACIONI SUD U BEOGRADU, u veću sastavljenom od sudija Zorana Savića, predsednika veća, Duška Milenkovića i Milimira Lukića, članova veća, sa višim sudijskim saradnikom Snežanom Medenicom kao zapisničarem, u krivičnom predmetu okrivljenog AA, zbog produženog krivičnog dela prevare iz člana 208 stav 1 u vezi sa članom 61 Krivičnog zakonika, odlučujući o žalbi okrivljenog, izjavljenoj protiv presude Opštinskog suda u Knjaževcu K.br.171/08 od 21.10.2009. godine, u sednici veća održanoj dana 21. septembra 2010. godine, doneo je


P R E S U D U


Povodom žalbe okrivljenog AA, a po službenoj dužnosti, PREINAČAVA SE presuda Opštinskog suda u Knjaževcu K.br.171/08 od 21.10.2009. godine, u pogledu pravne ocene krivičnog dela i odluke o kazni, tako što Apelacioni sud u Beogradu iz opisa radnji izvršenja opisanih pod tačkama 1, 2, 3 i 4 izreke prvostepene presude izostavlja radnje izvršenja iz perioda od aprila meseca 2004. godine do sredine 2004. godine, a radnje okrivljenog, opisane pod tačkom pet izreke prvostepene presude, koje se odnose na period vezan za decembar mesec 2004. godine, za koje je prvostepenom presudom okrivljeni oglašen krivim, pravno kvalifikuje kao jedno krivično delo prevare iz člana 208 stav 1 Krivičnog zakonika, za koje delo mu primenom odredaba članova 64, 65 i 66 Krivičnog zakonika IZRIČE uslovnu osudu, tako što mu utvrđuje kaznu zatvora u trajanju od 3 (tri) meseca, te određuje da se ova kazna neće izvršiti ukoliko okrivljeni za vreme od 3 (tri) godine ne učini novo krivično delo, dok se žalba okrivljenog ODBIJA kao neosnovana.


O b r a z l o ž e nj e


Presudom Opštinskog suda u Knjaževcu K.br.171/08 od 21.10.2009. godine, okrivljeni AA oglašen je krivim zbog izvršenja produženog krivičnog dela prevare iz člana 208 stav 1 u vezi sa članom 61 Krivičnog zakonika, za koje delo je osuđen na kaznu zatvora u trajanju od tri meseca.

Istom presudom, okrivljeni je obavezan da na ime paušala plati iznos od 2.000,00 dinara, u roku od 15 dana po pravnosnažnosti presude, pod pretnjom izvršenja.

Oštećeni su radi ostvarivanja imovinsko pravnog zahteva upućeni na parnicu.

Protiv ove presude, žalbu je izjavio okrivljeni AA, iz svih zakonom propisanih razloga, sa predlogom da Apelacioni sud u Beogradu ukine pobijanu presudu, kao nezakonitu.

Apelacioni javni tužilac u Beogradu, u podnesku Ktž.br.1818/2010 od 07.05.2010. godine, predložio je da se uvaži žalba okrivljenog AA i prvostepena presuda ukine, a predmet vrati prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje.

Apelacioni sud u Beogradu je u sednici veća, nakon razmatranja spisa predmeta i pobijane presude, po oceni žalbenih navoda, imajući u vidu i predlog Apelacionog javnog tužioca u Beogradu iz napred navedenog podneska, našao:

Žalba je neosnovana.

Prvostepena presuda ne sadrži bitne povrede odredaba krivičnog postupka, niti povrede krivičnog zakona, koje Apelacioni sud u Beogradu, kao drugostepeni, ispituje po službenoj dužnosti, shodno odredbi člana 380 stav 1 tačka 1 i 2 ZKP.

Žalbom okrivljenog prvostepena presuda pobija se iz svih zakonom propisanih razloga, međutim kako iz obrazloženja proizlazi da se žalbom presuda pobija zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne ocene dokaza, to je u ovom smislu Apelacioni sud u Beogradu prvostepenu presudu i ispitao.

Po oceni ovoga suda, prvostepeni sud je, nakon saslušanja okrivljenog i izvođenja svih potrebnih dokaza, činjenično stanje u svemu potpuno i pravilno utvrdio.

Odlučne činjenice – da je okrivljeni, u nameri da sebi pribavi protivpravnu imovinsku korist, u periodu od aprila meseca do decembra meseca 2004. godine, lažnim prikazivanjem činjenica oštećene, od kojih je pozajmljivao novac, doveo u zabludu da će im novac vratiti, te da su mu na štetu svoje imovine dali novac i to oštećenoi OO 400 evra, oštećeni OO1 100 evra, oštećeni OO2 50 evra, a oštećeni OO3 i OO4 po 15.000,00 dinara, koji novac im nije vratio, prvostepeni sud je utvrdio iz iskaza oštećenih, koji su saslušani u toku postupka u svojstvu svedoka.

Oštećeni OO, OO1, OO2 i OO3 su u svojim iskazima objasnili da je okrivljeni od njih novac pozajmljivao zbog navodne bolesti deteta, pri čemu im je rekao da će im novac uskoro vratiti pošto mu dolazi rođak iz inostranstva, ali da im novac nikada nije vratio. Takođe, iz iskaza oštećenog OO4 i njegove supruge, svedoka SS, prvostepeni sud je utvrdio da je okrivljeni krajem decembra 2004. godine ugovorio sa oštećenim da mu kupi bakarne cevi za parno grejanje, za koje cevi je oštećeni okrivljenom dao 15.000,00 dinara, te da okrivljeni ove cevi oštećenom nikada nije doneo, već da mu je u avgustu mesecu 2005. godine uputio pismo iz Vojvodine u kom je naveo da je izgubio prijatelja zbog prevare, nakon čega je oštećeni pokrenuo građansku parnicu protiv okrivljenog za naknadu štete, a zatim ga i prijavio policiji.

Kako oštećeni nemaju razloga da neosnovano terete okrivljenog, imajući u vidu da su sve krivično pravne radnje izvršene u vremenskom kontinuitetu i da je okrivljeni korišćenjem slične situacije oštećene doveo u zabludu i kod njih izazvao odluku da mu daju novac koji im nikada nije vratio, prvostepeni sud je pravilno zaključio da u radnjama okrivljenog stoje svi bitni elementi produženog krivičnog dela prevare iz člana 208 stav 1 u vezi sa članom 61 Krivičnog zakonika, za koje delo ga je i oglasio krivim.

Međutim, Apelacioni sud u Beogradu, ispitujući po službenoj dužnosti pravilnost primene materijalnog prava u smislu člana 380 stav 1 tačka 2 ZKP, nalazi da je za radnje izvršenja opisane pod tačkama 1, 2, 3 i 4 pobijane presude, a koje su ušle u sastav produženog krivičnog dela prevare iz člana 208 stav 1 u vezi sa članom 61 Krivičnog zakonika, nastupila apsolutna zastarelost krivičnog gonjenja. Ovo sa razloga što je ove radnje izvršenja, opisane u tačkama 1, 2, 3 i 4 izreke prvostepene presude, okrivljeni izvršio od aprila meseca 2004. godine do sredine 2004. godine. Kako je odredbom člana 5 stav 2 Krivičnog zakonika propisano da će se, ukoliko je posle izvršenja krivičnog dela izmenjen zakon jednom ili više puta, primeniti zakon koji je najblaži za učinioca, kada se ima u vidu činjenica da se Krivični zakonik od vremena izvršenja dela, dakle od 2004. godine do dana donošenja drugostepene odluke izmenio više puta, Apelacioni sud u Beogradu je u konkretnom slučaju primenio najblaži zakon, odnosno Krivični zakonik koji je stupio na snagu nakon izvršenja krivičnog dela („Službeni glasnik RS“ br. 85 od 06.10.2005. godine), a kojom je za krivično delo prevare iz člana 208 stav 1 KZ propisana novčana kazna ili kazna zatvora do tri godine. Obzirom da se u smislu člana 103 tačka 6 KZ krivično gonjenje ne može preduzeti kada proteknu tri godine od izvršenja krivičnog dela, imajući u vidu i odredbu člana 104 stav 6 KZ, kojom je propisano da zastarelost krivičnog gonjenja nastaje u svakom slučaju kada protekne dvostruko vreme koje se po zakonu traži za zastarelost krivičnog gonjenja, to je po oceni ovoga suda u konkretnom slučaju sredinom 2010. godine nastupila apsolutna zastarelost krivičnog gonjenja u odnosu na krivična dela opisana pod tačkama 1, 2, 3 i 4 izreke prvostepene presude.

Stoga je, po oceni ovoga suda, za navedene radnje nastupila apsolutna zastarelost krivičnog gonjenja, to je Apelacioni sud u Beogradu povodom žalbe okrivljenog, a po službenoj dužnosti, prvostepenu presudu preinačio u pogledu pravne kvalifikacije, tako što je radnje okrivljenog AA opisane pod tačkom 5 izreke, a koje su učinjene u decembru mesecu 2004. godine, pravno kvalifikovao kao jedno krivično delo prevare iz člana 208 stav 1 Krivičnog zakonika, dok je radnje opisane pod tačkama 1, 2, 3 i 4 izostavio iz izreke.

Odlučujući o vrsti i visini krivične sankcije za napred navedeno krivično delo, shodno odredbi člana 383 ZKP, Apelacioni sud u Beogradu je, ceneći brojne olakšavajuće okolnosti na strani okrivljenog – da je u pitanju porodičan čovek i otac četiri maloletna deteta, imajući u vidu i činjenicu da je do sada osuđivan zbog istovrsnog krivičnog dela, ali i protek vremena od ove osude ocenio da će se u odnosu na okrivljenog i samim upozorenjem uz pretnju kaznom u dovoljnoj meri uticati da više ne vrše krivična dela, te mu je na osnovu odredaba članova 64, 65 i 66 KZ izrekao uslovnu osudu tako što mu je utvrdio kaznu zatvora u trajanju od tri meseca, te odredio da se ova kazna neće izvršiti ukoliko okrivljeni za vreme od tri godine ne učini novo krivično delo, nalazeći da je ovako izrečena uslovna osuda adekvatna težini izvršenog krivičnog dela i stepenu krivice okrivljenog kao učinioca, te da će se njome u potpunosti postići svrha izricanja krivičnih sankcija propisana odredbom člana 4 KZ u konkretnom slučaju.

Sa svega izloženog, a na osnovu odredbe člana 391 ZKP, doneta je odluka kao u izreci.

Zapisničar Predsednik veća – sudija
Snežana Medenica, s.r. Zoran Savić, s.r.


Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Svetlana Antić

Factum infectum fieri nequit – Učinjeno ne može postati neučinjeno (Plaut)