Republika Srbija
Apelacioni sud u Beogradu
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
4.06.2012.

Kž1 Po1 2/12

REPUBLIKA SRBIJA
APELACIONI SUD U BEOGRADU
Kž1 Po1 2/12
Dana 04.06.2012. godine
B E O G R A D


U IME NARODA


APELACIONI SUD U BEOGRADU, Posebno odeljenje, u veću sastavljenom od sudija: Slobodana Rašića, predsednika veća, Veroljuba Cvetkovića, Nadežde Mijatović, Dragoljuba Đorđevića i Nade Zec, članova veća, sa višim sudijskim saradnikom Snežanom Medenicom kao zapisničarem, u krivičnom predmetu okrivljenog AA i dr., zbog krivičnog dela zločinačko udruživanje iz člana 346 stav 1 Krivičnog zakonika i dr., rešavajući po žalbama Tužioca za organizovani kriminal, okrivljenog BB i njegovih branilaca, te branilaca okrivljenih AA, VV, GG, DD, ĐĐ, EE, ŽŽ, ZZ, II, JJ, KK, LL, LjLj, MM, NjNj, OO, PP, RR i SS, izjavljenim protiv presude Višeg suda u Beogradu, Posebnog odeljenja K.Po1.88/2010 od 29.03.2011. godine, u sednici veća održanoj u smislu odredbe člana 447 Zakonika o krivičnom postupku dana 28., 29., 30 i 31 .maja 2012.godine i 01. juna 2012. godine, nakon većanja i glasanja dana 04. juna 2012. godine, doneo je


P R E S U D U


Uvažavanjem žalbi branilaca okrivljenih AA, VV i GG, samo u delu koji se odnosi na odluku o kazni, PREINAČAVA SE presuda Višeg suda u Beogradu, Posebnog odeljenja K.Po1.88/2010 od 29.03.2011.godine, tako što Apelacioni sud u Beogradu, Posebno odeljenje, okrivljenom AA za krivično delo zločinačko udruživanje iz člana 346 stav 1 Krivičnog zakonika opisano u stavu I izreke, utvrđuje kaznu zatvora u trajanju od 2 (dve) godine, a za krivično delo primanje mita iz člana 367 stav 1 Krivičnog zakonika u produženom trajanju-u vezi sa članom 61 Krivičnog zakonika, opisano u stavu I-II izreke kaznu zatvora u trajanju od 7 (sedam) godina, pa primenom člana 60 Krivičnog zakonika okrivljenog AA OSUĐUJE na jedinstvenu kaznu zatvora u trajanju od 8 (osam) godina, u koju kaznu mu uračunava vreme provedeno u pritvoru od 28.11.2006.godine do 27.08.2010.godine, okrivljenog VV za krivično delo primanje mita iz člana 367 stav 1 KZ u produženom trajanju-u vezi sa članom 61 Krivičnog zakonika OSUĐUJE na kaznu zatvora u trajanju od 5 (pet) godina i 6 (šest) meseci, u koju kaznu mu uračunava vreme provedeno u pritvoru od 28.11.2006.godine do 31.07.2009.godine, a okrivljenog GG za krivično delo primanje mita iz člana 367 stav 1 Krivičnog zakonika u produženom trajanju-u vezi sa članom 61 Krivičnog zakonika OSUĐUJE na kaznu zatvora u trajanju od 6 (šest) godina, u koju kaznu mu uračunava vreme provedeno u pritvoru od 28.11.2006.godine do 03.04.2009.godine, dok se iste žalbe u ostalom delu, kao i žalbe Tužioca za organizovani kriminal, okrivljenog BB i njegovih branilaca, te branilaca okrivljenih DD, ĐĐ, EE, ŽŽ, ZZ, II, JJ, KK, LL, LjLj, MM, NjNj, OO, PP, RR i SS ODBIJAJU kao neosnovane i prvostepena presuda u odnosu na navedene okrivljene POTVRĐUJE.


O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Beogradu, Posebno odeljenje K.Po1.88/2010 od 29.03.2011.godine, okrivljeni AA oglašen je krivim zbog izvršenja krivičnog dela zločinačko udruživanje iz člana 346 stav 1 KZ i krivičnog dela primanje mita iz člana 367 stav 1 KZ u produženom trajanju-u vezi sa članom 61 KZ, pa pošto su mu prethodno utvrđene pojedinačne kazne za svako od navedenih krivičnih dela, i to za krivično delo iz člana 346 stav 1 KZ kazna zatvora u trajanju od tri godine, a za krivično delo iz člana 367 stav 1 KZ u produženom trajanju-u vezi sa članom 61 KZ kazna zatvora u trajanju od osam godina, okrivljeni AA je na osnovu odredbe člana 60 KZ osuđen na jedinstvenu kaznu zatvora u trajanju od devet godina. U ovu kaznu, okrivljenom je uračunato vreme provedeno u pritvoru od 28.11.2006.godine do 27.08.2010.godine.

Istom presudom, okrivljeni VV, GG i DD oglašeni su krivim zbog izvršenja po jednog krivičnog dela primanje mita iz člana 367 stav 1 KZ u produženom trajanju-u vezi sa članom 61 KZ, okrivljeni TT i II zbog izvršenja krivičnog dela davanje mita iz člana 368 stav 1 KZ, okrivljeni ĐĐ zbog izvršenja krivičnog dela zloupotreba službenog položaja iz člana 359 stav 1 KZ u podstrekavanju-u vezi sa članom 34 u produženom trajanju-u vezi sa članom 61 KZ, okrivljeni EE zbog izvršenja krivičnog dela zloupotreba službenog položaja iz člana 359 stav 1 KZ u produženom trajanju-u vezi sa članom 61 KZ, okrivljeni ŽŽ zbog izvršenja krivičnog dela primanje mita iz člana 367 stav 1 KZ, a okrivljeni BB, ZZ, JJ, KK, LL, LjLj, MM, NjNj, OO, PP, RR i SS zbog izvršenja krivičnog dela davanje mita iz člana 368 stav 1 KZ u produženom trajanju-u vezi sa članom 61 KZ.

Za napred navedena krivična dela, okrivljeni su osuđeni, i to okrivljeni VV na kaznu zatvora u trajanju od šest godina i šest meseci, u koju mu je uračunato vreme provedeno u pritvoru od 28.11.2006. godine do 31.07.2009. godine, okrivljeni GG na kaznu zatvora u trajanju od sedam godina, u koju kaznu mu je uračunato vreme provedeno u pritvoru od 28.11.2006. godine do 03.04.2009. godine, DD na kaznu zatvora u trajanju od dve godine, u koju kaznu mu je uračunato vreme provedeno u pritvoru od 28.11.2006.godine do 10.03.2008.godine, okrivljeni TT na kaznu zatvora u trajanju od devet meseci, u koju kaznu mu uračunato vreme provedeno u pritvoru od 28.11.2006.godine do 10.05.2007.godine, okrivljeni ĐĐ na kaznu zatvora u trajanju od jedne godine i tri meseca, u koju kaznu mu je uračunato vreme provedeno u pritvoru od 28.11.2006.godine do 27.12.2007.godine, okrivljeni EE na kaznu zatvora u trajanju od jedne godine, u koju kaznu mu je uračunato vreme lišenja slobode od 28.04.2007.godine do 30.04.2007.godine, okrivljeni ŽŽ primenom odredaba člana 56 i 57 KZ na kaznu zatvora u trajanju od jedne godine, u koju kaznu mu je uračunato vreme provedeno u pritvoru od 12.11.2007.godine do 12.03.2008.godine, okrivljeni BB na kaznu zatvora u trajanju od dve godine, u koju kaznu mu je uračunato vreme provedeno u pritvoru od 28.11.2006.godine do 01.12.2006. godine, okrivljeni ZZ na kaznu zatvora u trajanju od dve godine, u koju kaznu mu je uračunato vreme provedeno u pritvoru od 28.11.2006.godine do 01.12.2006.godine, okrivljeni II na kaznu zatvora u trajanju od dve godine i šest meseci, u koju kaznu mu je uračunato vreme provedeno u pritvoru od 28.11.2006.godine do 01.04.2008.godine, te vreme provedeno u ekstradicionom pritvoru od 10.04.2010.godine do 10.05.2010.godine, te vreme provedeno u pritvoru od 10.05.2010.godine do 29.03.2011.godine, okrivljeni JJ na kaznu zatvora u trajanju od dve godine i tri meseca u koju kaznu mu je uračunato vreme provedeno u pritvoru od 28.11.2006.godine do 10.03.2008.godine, okrivljeni KK na kaznu zatvora u trajanju od jedne godine i devet meseci, u koju kaznu mu je uračunato vreme provedeno u pritvoru od 08.02.2007.godine do 10.02.2007.godine, okrivljeni LL na kaznu zatvora u trajanju od tri godine i šest meseci, okrivljeni LjLj na kaznu zatvora u trajanju od dve godine i tri meseca, u koju kaznu mu je uračunato vreme provedeno u pritvoru od 28.11.2006.godine do 16.05.2007.godine, okrivljeni MM na kaznu zatvora u trajanju od dve godine i šest meseci, u koju kaznu mu je uračunato i vreme provedeno u pritvoru od 28.11.2006.godine do 10.03.2008.godine, okrivljeni NjNj na kaznu zatvora u trajanju od dve godine i tri meseca, u koju kaznu mu je uračunato vreme provedeno u pritvoru od 08.02.2007.godine do 28.05.2007.godine, okrivljeni OO na kaznu zatvora u trajanju od tri godine i šest meseci, u koju kaznu mu je uračunato vreme provedeno u ekstradicionom pritvoru od 22.08.2008.godine do 03.11.2008.godine, kao i vreme provedeno u pritvoru od 03.11.2008. godine do 18.05.2009. godine, okrivljeni PP na kaznu zatvora u trajanju od jedne godine i šest meseci, u koju kaznu mu je uračunato vreme provedeno u ekstradicionom pritvoru od 31.10.2010. godine do 16.02.2010. godine i vreme provedeno u pritvoru od 16.02.2011. godine do 29.03.2011. godine, okrivljeni RR na kaznu zatvora u trajanju od tri godine, u koju kaznu mu je uračunato vreme provedeno u pritvoru od 28.11.2006. godine do 21.10.2009. godine, a okrivljeni SS na kaznu zatvora u trajanju od dve godine i šest meseci, u koju kaznu mu je uračunato vreme provedeno u pritvoru od 28.11.2006. godine do 26.12.2008. godine.

Istom presudom, na osnovu odredbi člana 92 stav 1 u vezi sa članom 91 stav 1 i 2 KZ, te člana 515 ZKP, okrivljeni su obavezani da na ime imovinske koristi koju su pribavili izvršenjem krivičnih dela solidarno plate novčane iznose, i to okrivljeni AA, VV, GG i DD iznos od 32.000 eura, pribavljenih radnjama opisanim u tački 1 stava I-II izreke, okrivljeni AA, VV i GG iznos od 2.500 eura, pribavljenih radnjama opisanim u tački 2 stava I-II izreke, okrivljeni AA i TT iznos od 12.000 eura, pribavljenih radnjama opisanim u tački 3 stava I-II izreke, okrivljeni AA, VV i GG iznos od 18.500 eura, pribavljenih radnjama opisanim u tački 4 stava I-II izreke, okrivljeni AA, VV i GG iznos od 71.600 eura, pribavljenih radnjama opisanim u tački 5 stava I-II izreke, okrivljeni AA, VV i GG iznos od 100.000 eura, a okrivljeni ĐĐ i EE iznos od 6.000 eura, pribavljenih radnjama opisanim u tački 6 stava I-II izreke, okrivljeni AA, GG i ŽŽ iznos od 4.600 eura, pribavljenih radnjama opisanim u tački 7 stava I-II izreke, okrivljeni AA, VV i GG iznos od 30.450 eura, pribavljenih radnjama opisanim u tački 8 stava I-II izreke, te okrivljeni AA, VV i GG iznos od 21.500 eura, pribavljenih radnjama opisanim u tački 9 stava I-II izreke, sve u dinarskoj protivrednosti na dan isplate, u korist budžeta Republike Srbije, u roku od 15 dana od pravnosnažnosti presude, pod pretnjom izvršenja.

Na osnovu člana 87 stav 1 KZ, prema okrivljenom AA izrečena je mera bezbednosti oduzimanja predmeta, i to putničkog vozila marke “Golf 5” sive-metalik boje, sa brojem šasije WVWZZZ1KZ4W074959, a na osnovu odredbe člana 85 stav 1 i 2 KZ, prema okrivljenima AA, VV, GG, DD, TT, ĐĐ, EE i ŽŽ izrečena je mera bezbednosti zabrane vršenja poziva, delatnosti i dužnosti u svim organima i na svim poslovima u Upravi carina Republike Srbije, i to prema okrivljenom AA, VV i GG u trajanju od deset godina, a prema okrivljenima DD, TT, ĐĐ, EE i ŽŽ u trajanju od pet godina, sve od dana pravnosnažnosti presude, s tim da se vreme provedeno u zatvoru ne uračunava u vreme trajanja ove mere.

Na osnovu odredaba članova 194 i 196 ZKP, svi okrivljeni su obavezani da plate troškove krivičnog postupka, čiju će visinu sud utvrditi posebnim rešenjem, sve u roku od 15 dana od pravnosnažnosti presude, pod pretnjom izvršenja.

Stavom II izreke prvostepene presude, na osnovu odredbe člana 354 tačka 3 Zakonika o krivičnom postupku, prema okrivljenima VV, GG, DD i ĐĐ odbijena je optužba da su izvršili krivično delo zločinačko udruživanje iz člana 346 stav 2 u vezi stava 1 KZ i istovremeno je određeno da troškovi krivičnog postupka u tom delu padaju na teret budžetskih sredstava suda.

Stavom III izreke prvostepene presude, na osnovu odredbe člana 354 tačka 3 Zakonika o krivičnom postupku, prema okrivljenom TT odbijena je optužba da je izvršio krivično delo zločinačko udruživanje iz člana 346 stav 2 u vezi stava 1 KZ i istovremeno određeno da troškovi krivičnog postupka u ovom delu presude padaju na teret budžetskih sredstava suda.

Protiv ove presude, žalbe su izjavili:

-Tužilac za organizovani kriminal, samo u pogledu odluke o kazni, i to u odnosu na okrivljene AA, VV, GG, DD, ĐĐ, EE, ŽŽ, II, JJ, KK, LL, LjLj, MM, NjNj, OO, PP, RR i SS, sa predlogom da Apelacioni sud u Beogradu preinači pobijanu presudu tako što će navedenim okrivljenima izreći strože kazne zatvora a da optuženom AA prethodno utvrdi strože pojedinačne kazne zatvora, za krivična dela za koja je oglašen krivim i izrekne mu strožu jedinstvenu kaznu zatvora.

-okrivljeni BB, zbog odluke o krivičnoj sankciji, sa predlogom da mu Apelacioni sud u Beogradu kaznu maksimalno smanji, uz istovremeni zahtev da bude obavešten o sednici veća;

-branilac okrivljenog BB – advokat BA, zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i odluke o krivičnoj sankciji, sa predlogom da Apelacioni sud u Beogradu ukine pobijanu presudu i predmet vrati prvostepenom sudu na ponovno suđenje;

-branilac okrivljenog BB – advokat BA1, zbog bitnih povreda odredaba krivičnog postupka, povrede krivičnog zakona, nepravilno utvrđenog činjeničnog stanja i odluke o kazni, sa predlogom da Apelacioni sud u Beogradu ukine pobijanu presudu ili da u odnosu na okrivljenog BB pobijanu presudu preinači tako što će mu izreći uslovnu osudu, uz istovremeni zahtev da branilac bude obavešten o sednici veća drugostepenog suda;

-branilac okrivljenog AA – advokat AB1, zbog bitnih povreda odredaba krivičnog postupka, povrede krivičnog zakona i pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, te odluke o krivičnoj sankciji, sa predlogom da Apelacioni sud u Beogradu na osnovu odredbe člana 355 stav 1 tačka 2 ZKP donese presudu kojom će uvažiti žalbu branioca okrivljenog AA i preinačiti pobijanu presudu pod stavom I izreke u celini i osloboditi okrivljenog za krivično delo zločinačko udruživanje iz člana 346 stav 1 KZ opisano u stavu I izreke pobijane presude, te da preinači pobijanu presudu u delu koji se odnosi na stav I-II izreke presude tako što će smanjiti visinu kazne zatvora za krivično delo primanje mita iz člana 367 stav 1 KZ u produženom trajanju u vezi sa članom 61 KZ opisano u stavu I-II izreke pobijane presude, te istovremeno smanjiti visinu obaveze okrivljenog na ime imovinske koristi i ukinuti izrečenu meru bezbednosti oduzimanja predmeta bliže opisanu na strani 22 pasus devet i deset izreke pobijane presude, uz istovremeni zahtev da u smislu odredbe člana 375 stav 1 ZKP o sednici veća budu obavešteni okrivljeni AA i njegov branilac, radi prisustvovanja i učešća odbrane u radu sednice žalbenog veća;

-branilac okrivljenog VV – advokat VA, zbog bitnih povreda odredaba krivičnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, povrede krivičnog zakona i odluke o krivičnoj sankciji, sa predlogom da Apelacioni sud u Beogradu uvaži izjavljenu žalbu i pobijanu presudu ukine, a prvostepenu presudu preinači tako što će okrivljenom VV za krivično delo primanje mita iz člana 367 stav 1 KZ u produženom trajanju, u vezi sa članom 61 KZ bliže opisano u pobijanoj presudi pod II.1 izrekne blažu krivičnu sankciju – kaznu, uz istovremeni zahtev da okrivljeni i njegov branilac budu obavešteni o sednici veća u smislu odredbe člana 375 ZKP, kada se bude razmatrala žalba;

-branilac okrivljenog GG – advokat GA, zbog bitnih povreda odredaba krivičnog postupka, povrede krivičnog zakona, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i odluke o krivičnim sankcijama, sa predlogom da Apelacioni sud u Beogradu ukine pobijanu presudu i predmet vrati u rad Posebnom odeljenju Višeg suda na suđenje, sa nalogom ponovnog ispitivanja činjeničnog stanja i primene krivičnog zakona, te odluke o sankciji, ili da preinači prvostepenu presudu tako što će ispravno pravno kvalifikovati radnje okrivljenog GG i da nakon toga izrekne okrivljenom adekvatnu kaznu, uz istovremeni zahtev da o sednici veća budu obavešteni okrivljeni i njegov branilac;

-branilac okrivljenog DD – advokat DA, zbog bitnih povreda odredaba krivičnog postupka, povrede krivičnog zakona, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i odluke o krivičnoj sankciji, sa predlogom da Apelacioni sud u Beogradu preinači pobijanu presudu tako što će okrivljenog DD osloboditi od optužbe na osnovu člana 355 tačka 2 u vezi sa članom 18 stav 3 ZKP ili da pobijanu presudu ukine i predmet vrati prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje ili da eventualno prvostepenu presudu preinači u pogledu odluke o kazni tako što će izreći blažu kaznu okrivljenom, uz istovremeni zahtev da shodno članu 375 ZKP o sednici veća budu obavešteni okrivljeni i njegov branilac;

-branilac okrivljenog ĐĐ – advokat ĐA, zbog bitnih povreda odredaba krivičnog postupka, povrede krivičnog zakona, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i odluke o krivičnoj sankciji, sa predlogom da Apelacioni sud u Beogradu usvoji žalbu i u odnosu na okrivljenog ĐĐ preinači pobijanu presudu tako što će okrivljenog osloboditi od optužbe za krivično delo primanja mita iz člana 367 stav 1 KZ u vezi sa članom 61 KZ, koje mu je stavljeno na teret izmenjenom optužnicom Tužilaštva za organizovani kriminal ili da pobijanu presudu ukine za krivično delo zloupotrebe službenog položaja iz člana 359 stav 1 u podstrekavanju – u vezi sa članom 34 KZ u produženom trajanju u vezi sa članom 61 KZ i predmet vrati prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje, uz istovremeni zahtev da okrivljeni i njegov branilac budu obavešteni o sednici veća;

-branilac okrivljenog EE – advokat BA, zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i odluke o krivičnoj sankciji, sa predlogom da Apelacioni sud u Beogradu održi pretres pred drugostepenim sudom i okrivljenog oslobodi od optužbe za krivično delo koje mu se stavlja na teret, uz istovremeni zahtev da na pretres pred Apelacionim sudom budu pozvani okrivljeni i njegov branilac;

-branilac okrivljenog ŽŽ – advokat ŽA1, zbog bitnih povreda odredaba krivičnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, pogrešne primene krivičnog zakona, odluke o krivičnoj sankciji, odluke o meri bezbednosti i odluke o troškovima krivičnog postupka, sa predlogom da Apelacioni sud u Beogradu ukine prvostepenu presudu i predmet vrati prvostepenom sudu na ponovno suđenje ili da pobijanu presudu preinači tako što će okrivljenog oslobodi od optužbe, uz istovremeni zahtev da okrivljeni i njegov branilac budu obavešteni i pozvani na sednicu veća drugostepenog suda;

-branilac okrivljenog ZZ – advokat ŽA, zbog bitnih povreda odredaba krivičnog postupka, povrede krivičnog zakona, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i odluke o kazni, sa predlogom da Apelacioni sud u Beogradu ukine pobijanu presudu u smislu navoda iznetih u žalbi ili da preinači pobijanu presudu tako što će okrivljenog osloboditi od optužbe da je učinio krivično delo navedeno u izreci pobijane presude i eventualno ga osudi za blaže krivično delo i na znatno blažu kaznu, uz istovremeni zahtev da u smislu odredbe člana 375 stav 1 ZKP okrivljeni i njegov branilac budu pozvani na sednicu veća;

-zajednički branioci okrivljenih II, RR i SS – advokati IA i IA1, zbog bitnih povreda odredaba krivičnog postupka, povrede krivičnog zakona, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, odluke o kazni i odluke o troškovima krivičnog postupka, sa predlogom da Apelacioni sud u Beogradu preinači pobijanu presudu tako što će okrivljene osloboditi od optužbe ili ih blaže kazniti u smislu žalbenih navoda ili da pobijanu presudu ukine i predmet vrati prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje, uz istovremeni zahtev da Apelacioni sud u Beogradu zakaže javnu sednicu na koju će pozvati branioce okrivljenih IA i IA1;

-branilac okrivljenog JJ - advokat JA, zbog bitnih povreda odredaba krivičnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i odluke o kazni, sa predlogom da Apelacioni sud u Beogradu ukine pobijanu presudu i predmet vrati prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje ili da preinači pobijanu presudu tako što će okrivljenom izreći kaznu u granicama zakonskog minimuma, uz istovremeni zahtev da o sednici veća budu obavešteni okrivljeni i njegov branilac;

-branilac okrivljenog KK – advokat KA, zbog bitnih povreda odredaba krivičnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i odluke o kazni, sa predlogom da Apelacioni sud u Beogradu ukine pobijanu presudu i predmet vrati prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje ili da preinači pobijanu presudu tako što će okrivljenog osuditi za krivično delo iz člana 368 stav 2 i u odsustvu otežavajućih okolnosti izreći uslovnu kaznu u granicama zakonskog minimuma, uz istovremeni zahtev da o sednici veća bude obavešten branilac okrivljenog;

-branilac okrivljenog LL – advokat LA, zbog bitnih povreda odredaba krivičnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, pogrešne primene krivičnog zakona i odluke o krivičnoj sankciji, sa predlogom da Apelacioni sud u Beogradu ukine pobijanu presudu u celini i predmet vrati prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje, uz istovremeni zahtev da drugostepeni sud na osnovu člana 375 ZKP zakaže javnu sednicu o kojoj će obavestiti branioca okrivljenog;

-branilac okrivljenog LL – advokat LA1, zbog bitnih povreda odredaba krivičnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, pogrešne primene krivičnog zakona i odluke o krivičnoj sankciji, sa predlogom da Apelacioni sud u Beogradu ukine pobijanu presudu u odnosu na tačku 5 dispozitiva odluke u odnosu na okrivljenog LL, zbog krivičnog dela davanje mita u produženom trajanju iz člana 368 stav 1 u vezi sa članom 61 KZ i predmet vrati prvostepenom sudu na ponovno suđenje, uz istovremeni zahtev da drugostepeni sud u smislu odredbe člana 375 ZKP zakaže javnu sednicu o kojoj će obavestiti branioca okrivljenog, s tim što je naknadno podneo i dopunu žalbe u kojoj je predložio da drugostepeni sud u odnosu na okrivljenog uzme u obzir sve olakšavajuće okolnosti prilikom odmeravanja kazne;

-branilac okrivljenog LjLj – advokat LjA, iz svih zakonom propisanih razloga, sa predlogom da Apelacioni sud u Beogradu ukine pobijanu presudu i predmet vrati prvostepenom sudu na ponovno suđenje, ili da eventualno preinači prvostepenu presudu u pogledu odluke o kazni i okrivljenom LjLj izrekne uslovnu osudu ili kaznu zatvora do 1 godine i u skladu sa odredbom člana 45 stav 5 KZ odredi da se kazna izvrši na taj način što osuđeni ne sme napuštati prostorije u kojima stanuje, osim u slučajevima propisanim zakonom, uz istovremeni zahtev da okrivljeni i njegov branilac u smislu odredbe člana 375 stav 1 ZKP budu obavešteni o sednici veća;

-branilac okrivljenog MM – advokat MA, zbog bitnih povreda odredaba krivičnog postupka, povrede krivičnog zakona, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i odluke o krivičnoj sankciji, sa predlogom da se prvostepena presuda ukine i predmet vrati prvostepenom sudu na ponovni postupak, uz istovremeni zahtev da okrivljeni i njegov branilac budu obavešteni o sednici veća radi prisustva, u smislu odredbe člana 375 ZKP;

-branilac okrivljenog NjNj – advokat NjA, zbog bitnih povreda odredaba krivičnog postupka, povrede krivičnog zakona, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i odluke o kazni, sa predlogom da Apelacioni sud u Beogradu preinači pobijanu presudu u odnosu na okrivljenog, tako što će ga osloboditi od optužbe da je izvršio krivično delo davanje mita iz člana 368 stav 1 KZ u produženom trajanju, u vezi sa članom 61 KZ ili da pobijanu presudu ukine i predmet vrati prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje, uz istovremeni zahtev da Apelacioni sud u Beogradu zakaže sednicu veća, na koju će pozvati branioca okrivljenog radi davanja dodatnih objašnjenja u vezi navoda iz žalbe;

-branilac okrivljenog OO – advokat OA, zbog bitnih povreda odredaba krivičnog postupka, povrede krivičnog zakona, pogrešno utvrđenog činjeničnog stanja i odluke o kazni, sa predlogom da Apelacioni sud u Beogradu ukine pobijanu presudu i predmet uputi prvostepenom sudu na ponovno suđenje ili da pobijanu presudu preinači tako što će okrivljenog osloboditi od optužbe na osnovu odredbe člana 355 stav 1 tačka 2 ZKP, uz istovremeni zahtev da okrivljeni i njegov branilac budu obavešteni o sednici veća, shodno odredbi člana 375 stav 1 ZKP;

-branilac okrivljenog PP – advokat PA, zbog bitnih povreda odredaba krivičnog postupka, povrede krivičnog zakona, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i odluke o kazni, sa predlogom da Apelacioni sud u Beogradu ukine pobijanu presudu i predmet vrati prvostepenom sudu na ponovni postupak i odlučivanje ili da pobijanu presudu preinači tako što će okrivljenog osloboditi od optužbe ili u pogledu odluke o kazni tako što će okrivljenom izreći kaznu zatvora u kraćem trajanju i odrediti da se ista izdržava u kućnim uslovima, uz istovremeni zahtev da branilac okrivljenog bude obavešten o sednici veća, kako bi istoj prisustvovao.

Odgovore na žalbu Tužilaštva za organizovani kriminal podneli su;

-branilac okrivljenog VV – advokat VA, sa predlogom da Apelacioni sud u Beogradu odbije žalbu Tužilaštva za organizovani kriminal kao neosnovanu;

-branilac okrivljenog ĐĐ - advokat ĐA, sa predlogom da Apelacioni sud u Beogradu odbije žalbu Tužilaštva za organizovani kriminal u odnosu na okrivljenog ĐĐ kao neosnovanu;

-zajednički branioci okrivljenih II, RR i SS – advokati IA i IA1, sa predlogom da Apelacioni sud u Beogradu žalbu Tužilaštva za organizovani kriminal u odnosu na okrivljene II, RR i SS odbije kao neosnovanu;

-branilac okrivljenog LjLj – advokat LjA, sa predlogom da Apelacioni sud u Beogradu odbije žalbu Tužilaštva za organizovani kriminal kao neosnovanu;

-branilac okrivljenog OO – advokat OA, sa predlogom da se žalba Tužilaštva za organizovani kriminal odbije kao neosnovana, a žalba branioca okrivljenog OO usvoji kao osnovana i zakonita.

Apelacioni sud u Beogradu, Posebno odeljenje, održao je sednicu veća u skladu sa odredbom člana 448 Zakonika o krivičnom postupku, u prisustvu zamenika Tužioca za organizovani kriminal Jovanović Jovice, okrivljenog AA i njegovog branioca po zameničkom punomoćju - advokata AB, okrivljenog VV i njegovog branioca-advokata VA, okrivljenog GG i njegovog branioca - advokata GA, okrivljenog DD i njegovog branioca - advokata DA, okrivljenog ĐĐ i njegovog branioca-advokata ĐA, branioca okrivljenog EE - advokata BA, okrivljenog ŽŽ i njegovog branioca po zameničkom punomoćju - advokata ŽA, branioca okrivljenog BB - advokata BA, okrivljenog ZZ i njegovog branioca - advokata ŽA, branilaca okrivljenih II, RR i SS - advokata IA i IA1, branioca okrivljenog LL - advokata LA1, okrivljenog LjLj i njegovog branioca - advokata LjA, okrivljenog MM i njegovog branioca-advokata MA, branioca okrivljenog NjNj - advokata NjA, okrivljenog OO i njegovog branioca - advokata OO i branioca okrivljenog PP - advokata PA, a u odsustvu uredno obaveštenih okrivljenog EE, branioca okrivljenog AA – advokata AB1, branioca okrivljenog ŽŽ – advokata ŽA1, okrivljenog BB i njegovog branioca – advokata BA1, okrivljenog JJ i njegovog branioca – advokata JA, okrivljenog KK, koji je pozvan preko oglasne table suda i njegovog branioca – advokata KA, koja je uredno obaveštena, okrivljenog LL, koji je obavešten preko oglasne table suda i njegovog branioca – advokata LA, koji je uredno obavešten.

Na sednici veća, Apelacioni sud u Beogradu, Posebno odeljenje, razmotrio je spise predmeta, pa je nakon ocene navoda i predloga iz izjavljenih žalbi, te predloga odgovora na žalbu, kao i objašnjenja navoda žalbi koje su izneli zamenik Tužioca za organizovani kriminal, okrivljeni BB i njegovi branioci, te branioci ostalih okrivljenih, nakon što je prvostepenu presudu ispitao u okviru osnova, dela i pravca pobijanja istaknutih u žalbama, na osnovu odredbe člana 451 stav 1 Zakonika o krivičnom postupku i po službenoj dužnosti na osnovu člana 451 stav 2 Zakonika o krivičnom postupku, našao:

Neosnovano se žalbama branilaca okrivljenih LjLj, ĐĐ i VV prvostepena presuda pobija zbog bitnih povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 368 stav 1 tačka 7 ZKP koji je važio u vreme izjavljivanja žalbi (odnosno iz člana 438 stav 1 tačka 8 ZKP koji je stupio na snagu 15.01.2012. godine u postupcima koji se vode za krivična dela organizovanog kriminala) i s tim u vezi ističe da prvostepeni sud u pobijanoj presudi nije potpuno rešio predmet optužbe.

Prema navodima žalbe branioca okrivljenog VV, navedena povreda ogleda se u tome što je prvostepeni sud u izreci pobijane presude opisao da je okrivljeni VV zajedno sa ostalim okrivljenima, a pre svega sa okrivljenima AA i GG, kao carinski službenik, u periodu od aprila meseca do kraja novembra meseca 2006. godine zahtevao i primao poklone u novcu, kako u okviru svojih službenih ovlašćenja ne bi izvršio službenu radnju koju je morao izvršiti, odnosno da ne bi preduzimao mere carinskog nadzora i kontrole za sprečavanje neovlašćenog postupanja sa carinskom robom, koji činjenični opis se odnosi ne samo na okrivljenog VV, već i na ostale okrivljene kao izvršioce krivičnog dela iz člana 367 stav 1 KZ, te je kao takav generalizovan i zbiran, a zbog čega izreka presude ne prati identitet optužbe u njenom objektivnom smislu, te na koji način prvostepeni sud nije doneo presudu u odnosu na optuženje u celini, u svim detaljima, ostavljajući nerešen veći deo sadržaja optužnog akta. S tim u vezi, u žalbi se ističe da se iz izreke prvostepene presude ne vidi precizirana uloga svakog od okrivljenih, niti u kom domenu i obimu se ogleda saizvršilački deo svakog od njih, da pri tome nije opredeljena tačna količina novca koju je svaki od okrivljenih primio, te da prvostepeni sud nije rešio činjenični opis optužbe, jer u izreci nije naveo pojedinačna krivična dela – radnje, niti novčane iznose koje su u svakom pojedinačnom slučaju primili okrivljeni, a obzirom na činjenicu da ih je oglasio krivim zbog izvršenja krivičnog dela primanja i davanja mita iz člana 367 stav 1 i člana 368 stav 1 KZ u vezi sa članom 61 KZ, propuštajući pri tome da u izreci istakne zabranjene radnje koje svako od okrivljenih preduzima, sadržinu svake pojedinačne radnje svakog od okrivljenih, protivpravnost delanja svakog okrivljenog, te tačno vreme i mesto preduzimanja ovih radnji.

U vezi sa istim žalbenim osnovnom pobijanja prvostepene presude, u žalbi branioca okrivljenog ĐĐ ističe se da prvostepeni sud nije rešio predmet optužbe, već je istu prekoračio, tako što je okrivljenog ĐĐ osudio za krivično delo i činjenično stanje koje mu nije bilo stavljeno na teret izmenjenom optužnicom javnog tužioca od 29.12.2010. godine, ukazujući u vezi sa tim da je sud vezan za radnje i činjenični opis dat u optužnom aktu, te da je suprotno tome prvostepeni sud, pored toga što je izostavio određene radnje i činjenice sadržane u optužnom aktu, okrivljenom ĐĐ i okrivljenom EE stavio na teret nove radnje i činjenice, i to da je okrivljeni EE pribavio sebi i okrivljenom ĐĐ protivpravnu imovinsku korist, iskorišćavanjem službenog položaja i ovlašćenja, na šta ga je okrivljeni ĐĐ sa umišljajem podstrekao, koje nisu postojale i nisu bile sadržane u izmenjenoj optužnici, a koje sadrži izreka pobijane presude na strani sedam, te da je prvostepeni sud novu radnju izvršenja dodao i u delu izreke presude na strani četrnaest, pasus 27, koje nisu sadržane u optužnom aktu, tvrdeći da je fiktivni transport kamiona na carinskom prelazu Mehov krš organizovao okrivljeni OO, iako je u optužnici navedeno da je na Mehov krš došao okrivljeni ĐĐ i organizovao prevoz, a da na strani 14 poslednji stav izreke navedeno i da je dana 10.06.2006. godine, okrivljeni OO dao okrivljenom ĐĐ na ime fiktivno propuštenog kamiona iznos od 3.000 evra, koji novac je okrivljeni ĐĐ podelio sa okrivljenim EE, te da je neutvrđenog dana na ime fiktivno propuštenog kamiona dobio novi iznos od još 3.000 evra, koji novac je okrivljeni ĐĐ takođe podelio sa okrivljenim EE, a na koji način je prvostepeni sud, pored toga što nije rešio predmet optužbe, prekoračenjem iste uneo nove činjenice i stavio na teret okrivljenima ĐĐ i EE nove radnje koje nisu bile obuhvaćene optužnim aktom, te na koji način je povredio identitet optužbe.

U vezi sa ovom bitnim povredom odredaba krivičnog postupka, branilac okrivljenog LjLj u žalbi ističe da prvostepeni sud pobijanom presudom nije potpuno rešio predmet optužbe i da je istovremeno optužbu prekoračio, na koji način je učinio bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 368 stav 1 tačka 7 i 8 ZKP, tako što je iz izreke pobijane presude „izbacio“ deset stranica činjeničnog opisa optužnice, pri čemu je u izreku presude uneo odlučne činjenice koje nisu stajale u optužnici, za šta se u obrazloženju presude ne daje nijedan jedini razlog. U žalbi se istovremeno ukazuje i da se vremenski period izvršenja krivičnog dela naveden u izreci presude (od početka maja do početka novembra 2006. godine) razlikuje od vremena navedenog u optužnici (od marta 2006. godine do kraja oktobra 2006. godine), te da je prvostepeni sud u izreku presude na štetu okrivljenog LjLj, uneo opis radnje izvršenja davanja mita i visinu datog novca koji je potpuno drugačiji od opisa datog u dispozitivu optužnice, tako što je u izreci presude navedeno da su „okrivljeni LL, LjLj, MM i NjNj preko okrivljenog LL davali novac okrivljenom AA, koji je on delio sa okrivljenim VV i okrivljenim GG u ukupnom u iznosu od najmanje 71.600 eura, i to u periodu od 19.05.2006. godine do 30.08.2006. godine iznos od 2.000 eura po svakom kamionu, od 30.08.2006. godine do 17.09.2006. godine iznos od najmanje 1.500 eura po svakom kamionu, a od 17.09.2006. godine do 30.10.2006. godine iznos od po 2.400 eura po svakom kamionu“, za koje navode u obrazloženju presude nije data nijedna jedina reč obrazloženja, a što je dovelo do druge bitne povrede odredaba krivičnog postupka, jer prvostepena presuda ne sadrži razloge o odlučnim činjenicama u vezi sa navedenim novčanim iznosom.

Međutim, napred izloženi žalbeni navodi branilaca okrivljenih, VV, ĐĐ i LjLj ne mogu se prihvatiti kao osnovani, obzirom da je, po nalaženju ovoga suda, prvostepeni sud na osnovu izvedenih dokaza u toku postupka bliže opisao krivična dela i radnje okrivljenih koje su im optužnicom Tužioca za organizovani kriminal stavljene na teret, pri čemu u pogledu bitnih činjenica opis radnji izvršenja ovih krivičnih dela nije menjao, već je u činjeničnom opisu dela, u izreci presude, izmenio činjenice i okolnosti koje konkretizuju krivična dela zbog kojih su okrivljeni oglašeni krivim, s tim što navedene izmene u konkretnom slučaju ne menjaju identitet dela, iz kojih razloga nepodudarnost između činjeničnog opisa dela u optužnici i činjeničnog opisa u izreci pobijane presude nema onaj značaj koji joj se u napred navedenim žalbama branilaca okrivljenih pridaje.

Dakle, iako je tačno da između činjeničnog opisa dela datog u optužnici i onog u izreci pobijane presude postoje određene nepodudarnosti na koje se u žalbama branilaca okrivljenih ĐĐ, VV i LjLj ukazuje, po oceni ovoga suda, ova nepodudarnost nije dovela do povrede objektivnog identiteta između optužbe i presude, te u ovom slučaju ne može biti govora niti o prekoračenju optužbe od strane prvostepenog suda, niti o tome da prvostepeni sud nije u potpunosti rešio predmet optužbe, kako se to neosnovano ističe u izjavljenim žalbama.

  Ovo posebno kada se ima u vidu da je prvostepeni sud na strani 289 pobijane presude detaljno obrazložio zbog čega nije prihvatio stav javne tužbe da se u radnjama okrivljenog ĐĐ stiču svi elementi krivičnog dela primanja mita iz člana 367 stav 1 KZ u produženom trajanju u vezi sa članom 61 KZ, već krivičnog dela zloupotrebe službenog položaja iz člana 359 stav 1 KZ u podstrekavanju, u vezi sa članom 34 KZ u produženom trajanju – u vezi sa članom 61 KZ, pravilno nalazeći da iz dokaza izvedenih u toku postupka i činjeničnog opisa krivično-pravnih radnji za koje je okrivljeni oglašen krivim jasno proizlazi da je podstrekao okrivljenog EE na izvršenje krivičnog dela iz člana 359 stav 1 KZ u produženom trajanju – u vezi sa članom 61 KZ.

U odnosu na okrivljenog VV, suprotno žalbenim navodima njegovog branioca, prvostepeni sud nije bio dužan da u izreci pobijane presude navede sadržinu svake pojedinačne radnje ovog okrivljenog, odnosno tačno vreme i mesto preduzimanja svake konkretne radnje koju je izvršio, niti je bio u obavezi da opredeli tačnu količinu novca koju je svaki od okrivljenih primio, imajući u vidu činjenicu da su, kako je to prvostepeni sud na nesumnjiv način utvrdio u toku postupka, okrivljeni VV, AA i GG postupali po prethodnom dogovoru, te da su radnje krivičnog dela primanja mita iz člana 367 stav 1 KZ u produženom trajanju, za koje su oglašeni krivim, zajedno i izvršili, omogućavajući okrivljenima BB, ZZ, II, JJ, KK, LL, LjLj, MM, NjNj, OO, PP, RR i SS neovlašćeno postupanje sa carinskom robom, pa kako su okrivljenima iste radnje stavljene na teret, to prvostepeni sud nije ni bio u obavezi da ove radnje, kao zajedničke, u većoj meri konkretizuje.

Ni činjenica da je u izreci presude navedeno da su okrivljeni LL, LjLj, MM i NjNj preko okrivljenog LL davali novac okrivljenom AA, koji on delio sa optuženim VV i optuženim GG u ukupnom iznosu od 71.600 eura, i pored toga što je u optužnici navedeno da su okrivljeni LL, MM, LjLj i NjNj okrivljenima AA, VV i GG davali novac, i to u više navrata u periodu od marta meseca 2006. godine do kraja oktobra 2006. godine, suprotno žalbenim navodima branioca okrivljenog LjLj, ne predstavlja povredu identiteta optužbe, obzirom da je prvostepeni sud i ovaj deo izreke prvostepene presude izmenio na osnovu činjeničnog stanja utvrđenog u toku postupka, krećući se pri tom u granicama činjeničnog opisa dela iz optužnice.

Iz napred navedenih razloga, Apelacioni sud u Beogradu, Posebno odeljenje, našao je da prvostepena presuda ne sadrži bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 368 stav 1 tačka 7 ZKP (odnosno iz člana 438 stav 1 tačka 8 novog ZKP), kako se to neosnovano ističe u žalbama branilaca navedenih okrivljenih, niti ove izmene imaju onaj značaj koji im se ovim žalbama pridaje. Ovo posebno kada se ima u vidu da su izreci pobijane presude u činjeničnom opisu dela izmenjene samo činjenice i okolnosti koje konkrezituju krivična dela koja su okrivljenima stavljena na teret, obzirom na njihove uloge koje su imali prilikom izvršenja ovih dela.

Ni žalbeni navodi branilaca okrivljenih LL – advokata LA1, branioca okrivljenog AA, zajedničkih branilaca okrivljenih II, RR i SS, te branioca okrivljenog OO, kojima se ukazuje na bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 368 stav 1 tačka 8 ZKP (odnosno iz člana 438 stav 1 tačka 9 novog ZKP), kojima se ukazuje da je prekoračena optužnica u odnosu na ove okrivljene i da je s tim u vezi povređen identitet optužbe i izreke presude u odnosu na radnje koje su im stavljene na teret, nisu mogli biti prihvaćeni kao osnovani.

S tim u vezi, u žalbi branioca okrivljenog LL ističe se da je prvostepeni sud prekoračio optužbu na taj način što je u izreci presude naveo da su okrivljeni MM, LjLj, LL i NjNj u vremenskom periodu od marta meseca 2006. godine do kraja oktobra 2006. godine organizovali prelazak razne tekstilne i druge robe iz Turske na teritoriju AP KiM, i to ukupno tridesetpet puta, dok je u preciziranom optužnom aktu navedeno da su ovi okrivljeni organizovali uvoz razne tekstilne i druge robe iz Turske, uz bliži opis svake pojedinačne radnje, vezane za određen datum i identifikovane kamione i druga saobraćajna sredstva, sa napomenom da se radi o ukupno trideset sedam označenih prelazaka. Ovo stoga što je prvostepeni sud u odnosu na ovog okrivljenog izmenio opis radnji izvršenja krivičnog dela na osnovu činjeničnog stanja utvrđenog u toku postupka, pri čemu je konkretizovao radnje okrivljenog, ne menjajući pri tome identitet dela, pa kada se ima u vidu i da je opis dela u izreci presude izmenjen u korist okrivljenog LL, pri čemu je prvostepeni sud ostao u granicama činjeničnog osnova optužbe, odnosno u granicama onih činjenica i okolnosti na kojima se optužba zasniva, to su žalbeni navodi u ovom delu ocenjeni neosnovanim.

Iz istih razloga, ni žalbeni navodi branioca okrivljenog AA u delu u kojem se ukazuje na postojanje bitnih povreda odredaba krivičnog postupka, koje se prema navodima žalbe ogledaju u prekoračenju optužbe i s tim u vezi ističe da je prvostepeni sud “skratio optužnicu” u pogledu vremena, mesta, predmeta i radnji izvršenja krivičnih dela, koja su kvalifikovana kao produženo krivično delo, te na koji način je povredio identitet optužbe izreke presude, nisu prihvaćeni kao osnovani. Naime, izrekom pobijane presude okrivljeni AA oglašen je krivim za manje radnji nego što mu je optužnicom stavljeno na teret, pa kada se ima u vidu da je prvostepeni sud izreku pobijane presude i u ovom delu samo usaglasio sa činjeničnim stanjem utvrđenim na osnovu izvedenih dokaza, to po nalaženju ovoga suda optužba ni u ovom delu nije prekoračena, jer je dopuna opisa ovog dela ostala u okvirima zakonskog obeležja krivičnog dela i suštine tog dela opisanog u optužnici.

Ni žalbeni navodi branioca okrivljenog OO u delu u kojem se ističe da je prvostepeni sud povredio identitet optužbe prekoračenjem činjeničnog osnova optužnice Tužilaštva za organizovani kriminal, proizvoljno određujući konkretizaciju opisa krivično-pravnih radnji produženog krivičnog dela, koje je okrivljenom stavljeno na teret, i to u pogledu vremena, mesta, predmeta i radnje izvršenja krivičnog dela, nisu mogli biti prihvaćeni kao osnovani, obzirom da je prvostepeni sud i u odnosu na ovog okrivljenog samo usaglasio činjenični opis u izreci presude sa utvrđenim činjeničnim stanjem tokom postupka, pri čemu činjenica da se u izmenjenoj optužnici, u dispozitivu, ne navodi iznos od najmanje 92.000 eura kao novčani iznos dat na ime mita okrivljenima AA, VV i GG, kao što je navedeno u izreci pobijane presude, na strani 14, a na čemu se u žalbi branioca insistira, ne predstavlja činjenicu koja bi ukazivala na to da je u konkretnom slučaju narušen identitet optužbe, jer je prvostepeni sud na ovaj način u izreku pobijane presude samo uneo tačan iznos novca koji je utvrđen u sprovedenom postupku, te na koji način optužba nije prekoračena. Ovo stoga što je prvostepeni sud bio ovlašćen da učini ove izmene, obzirom da je optužbu izmenio samo u pogledu bitnih činjenica vezanih za način izvršenja dela i ulogu okrivljenog, ostajući pri tome u granicama činjeničnog osnova optužbe, odnosno u granicama onih činjenica i okolnosti na kojima se optužba zasniva, a iz kojih proizilaze zakonska obeležja krivičnog dela davanja mita iz člana 368 stav 1 KZ u produženom trajanju – u vezi sa članom 61 KZ, za koje delo je okrivljeni oglašen krivim.

Najzad, ni žalbeni navodi zajedničkih branilaca okrivljenih II, RR i SS, u delu u kojem se ukazuje na postojanje bitnih povreda odredaba krivičnog postupka i s tim u vezi ističe da je između izmenjenog optužnog akta Tužioca za organizovani kriminal i prvostepene presude u odnosu na ove okrivljene prekoračena optužba, ne mogu se prihvatiti kao osnovani.

Naime, kod činjenice da se u žalbi branilaca ovih okrivljenih ne navodi u čemu se prekoračenje optužnice sastoji, već se samo ukazuje na ovu bitnu povredu odredaba krivičnog postupka u odnosu na svu trojicu okrivljenih, pri čemu Apelacioni sud u Beogradu nalazi da se prvostepeni sud u odnosu na okrivljene II, RR i SS kretao u granicama činjeničnog opisa dela iz optužnice, te da nepodudarnosti između činjeničnog opisa dela u izreci pobijane presude i onog datog u optužnici ne menjaju identitet dela, te samim tim nemaju onaj značaj koji im se u žalbama branilaca okrivljenih pridaje, imajući u vidu da su u činjeničnom opisu dela u izreci izmenjene činjenice i okolnosti koje konkretizuju krivična dela zbog kojih su okrivljeni oglašeni krivim, ali koje nisu pravno relevantne za izmenu predmeta optužbe, to po oceni ovoga suda ne može biti govora o prekoračenju optužbe i u odnosu na ovu trojicu okrivljenih, kako se to neosnovano ističe u žalbama njihovih branilaca.

Prekoračenje optužnice se, prema navodima žalbe branioca okrivljenog LL, ogleda u činjenici da je izrekom prvostepene presude sud pokušao da pravno sankcioniše radnje koje su izvršene na području gde ne postoji teritorijalna nadležnost domaćeg pravosuđa i s tim u vezi ističe da opis radnje vezan za prostor AP KiM ne može biti obuhvaćen izrekom pobijane presude. Međutim, ni žalbeni navodi u ovom delu nisu mogli biti prihvaćeni kao osnovani, kod činjenice da su u izreci prvostepene presude, kao mesto izvršenja krivičnog dela, navedeni carinski punkt Brodarevo, carinski punkt Rudnica, granični prelaz Gradina, carinski punkg Mehov krš i granični prelaz Vrška Čuka, dakle carinski punktovi na teritoriji Republike Srbije, kako je to navedeno i u izmenjenoj optužnici Tužioca za organizovani kriminal, te se prema tome ne može govoriti o postojanju bitnih povreda odredaba krivičnog postupka na koje se ukazuje navedenom žalbom.

Neosnovani su i žalbeni navodi branilaca okrivljenih II, RR, SS, AA, LL, OO i VV, u delu u kojem se prvostepena presuda pobija zbog bitnih povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 368 stav 1 tačka 10 ZKP-a (odnosno iz člana 438 stav 2 tačka 1 novog ZKP-a) i s tim u vezi ističe da je prvostepena presuda zasnovana na dokazu na kome se po odredbama Zakonika o krivičnom postupku ne može zasnivati.

S tim u vezi, u žalbi branioca okrivljenog OO ističe se da je branilac okrivljenog na glavnom pretresu održanom dana 19.01.2011. godine, u završnoj reči, predložio da sud na osnovu člana 337 stav 3 u vezi sa članom 233 stav 4 ZKP-a izdvoji iz spisa dokaze nezakonito pribavljene primenom mera tajnog nadzora i snimanja telefonskih razgovora iz člana 232 ZKP-a i člana 504-lj ZKP-a, koji predlog je sud odbio, te koji stav je direktno suprotan sadržini Zakonika o krivičnom postupku i Zakonu o organizaciji i nadležnosti državnih organa u suzbijanju organizovanog kriminala važećih u vreme donošenja naredbi istražnih sudija o određivanju mera tajnog nadzora i snimanja razgovora. U istoj žalbi ističe se i da su se naredbe istražnog sudije Okružnog suda u Kraljevu, kojima su određene mere iz stava 1 člana 232 ZKP-a od 28.03.2006. godine prema okrivljenima AA i VV, odnosile na krivična dela koja će biti učinjena u budućnosti (obzirom da su predmet krivičnog postupka krivična dela izvršena u periodu od marta meseca 2006. godine do novembra 2006. godine), te da se suprotno navedenim naredbama, ove mere mogu narediti samo za krivična dela koja su već učinjena, zbog čega se pobijana presuda zasniva na dokazu koji je pribavljen na način koji je suprotan odredbama člana 233 stav 4 ZKP-a. U žalbi se ukazuje i da su naredbe i mere izdate suprotno sudskoj praksi i stavu koji je izražen u rešenju Vrhovnog suda Srbije Kž1-1200/05 od 24.11.2005. godine, te da je prvostepena presuda stoga zasnovana na dokazima koji su pribavljeni na nezakonit način.

Slični argumenti, u vezi sa ovom bitnom povredom odredaba krivičnog postupka, navode se i u žalbama branilaca okrivljenih AA, II, RR, SS, VV i LL, kojima se ukazuje da su transkripti neovlašćeno korišćeni kao dokaz u krivičnom postupku koji se vodio protiv okrivljenih, dok se žalbom branioca okrivljenog PP, u ovom delu prvostepena presuda pobija zbog bitnih povreda iz člana 368 stav 1 tačka 11 ZKP-a i ukazuje da je prvostepeni sud zaključak o krivici ovog okrivljenog zasnovao isključivo na transkriptima razgovora koji su presretnuti i snimljeni sa telefona drugih okrivljenih.

U vezi spornih transkripata, u žalbama branilaca okrivljenih VV i AA ističe se da se, shodno odredbama članova 232 i 504-lj ZKP-a, naredba o određivanju ovih mera protiv određenog lica može doneti isključivo i jedino na predlog nadležnog javnog tužioca, te da Okružni javni tužilac u Kraljevu i Specijalni tužilac za borbu protiv organizovanog kriminala nisu bili ovlašćeni da predlažu donošenje mera u vreme kada su one određene od strane istražnih sudija Okružnog suda u Kraljevu i Posebnog odeljenja Okružnog suda u Beogradu, jer Okružni javni tužilac u Kraljevu, kada je stavio prvi predlog za donošenje naredbe pod brojem Pov.br.3/06 od 28.03.2006. godine, a zatim i ostale predloge, pošto nije imao izvornu nadležnost, te nije ni mogao biti predlagač mera iz člana 232 ZKP-a protiv okrivljenih, niti je to mogao biti Specijalni tužilac za borbu protiv organizovanog kriminala, imajući u vidu da je Republički javni tužilac tek rešenjem donetim 24.11.2006. godine poverio funkcionalnu nadležnost Specijalnom tužilaštvu za borbu protiv organizovanog kriminala, izvodeći iz svega navedenog zaključak da su svi predlozi koji su podneti do 24.11.2006. godine bili podneti od strane neovlašćenih predlagača u predkrivičnom postupku, uz isticanje da se mere iz stava 1 člana 232 ZKP-a mogu narediti samo za krivična dela koja su već učinjena, a ne i za krivična dela koja će biti učinjena u budućnosti, dok se u žalbama branilaca okrivljenih II, RR i SS ističe da je naredbe za primenjivanje mera iz člana 232 stav 1 ZKP-a protiv okrivljenih doneo funkcionalno nenadležni sudija – istražni sudija Okružnog suda u Beogradu na predlog Specijalnog tužilaštva kao nenadležnog predlagača, jer u to vreme nije imao ovu nadležnost, zbog čega je prvostepeni sud bio u obavezi da iz spisa predmeta izdvoji transkripte audio i video zapisa presretnutih telefonskih i drugih razgovora, a ne da, suprotno tome, na njima zasnuje pobijanu presudu, ukazujući i da su se ove mere mogle određivati samo u odnosu na dela koja su već učinjena, a ne i u odnosu na dela koja nisu izvršena.

U žalbi branioca okrivljenog LL se navodi da se mere nadzora i snimanja telefonskih i drugih razgovora mogu narediti isključivo za krivična dela koja su već učinjena, a ne i za ona krivična dela koja će biti učinjena u budućnosti, kako je to učinio prvostepeni sud, da je nadležnost Specijalnog tužilaštva za postupanje u predmetu protiv okrivljenih ustanovljena 24.11.2006. godine, te da predlozi zamenika Specijalnog tužioca nisu ni mogli biti dati pre 24.11.2006. godine, uz isticanje da je pre izdavanja spornih naredbi saglasno članu 6 Zakona o javnom tužilaštvu Republički javni tužilac dana 05.12.2005. godine stekao osnov za penziju, te da stoga nije ni mogao preneti nadležnost na Specijalnog tužioca za postupanje u krivičnom predmetu protiv okrivljenih, ukazujući da se presuda zasniva na dokazu na kom se nije mogla zasnivati, obzirom da su transkripti audio-video snimaka telefonskih komunikacija okrivljenih morali biti izdvojeni iz spisa predmeta jer su pribavljeni na nedozvoljen način i da se u vezi sa tim kao sporno pitanje postavlja takozvana funkcionalna nenadležnost istražnog sudije i tužioca u vreme kada je postojao zahtev za izdavanje naredbi za izvođenje mera nadzora i snimanja telefonskih i drugih razgovora ili komunikacija.

Žalbeni navodi branilaca okrivljenih u ovom delu nisu mogli biti prihvaćeni kao osnovani, jer je po nalaženju ovoga suda prvostepeni sud pravilno postupio kada je transkripte snimljenih telefonskih razgovora i video zapisa optičkih snimanja okrivljenih, po naredbama istražnog sudije Okružnog suda u Kraljevu i istražnog sudije Posebnog odeljenja Okružnog suda u Beogradu, u pobijanoj presudi koristio kao dokaz, shodno odredbama člana 504 Zakonika o krivičnom postupku, pri čemu je pravilno zaključio da su transkripti pribavljeni u skladu sa odredbama članova 232 i 504 Zakonika o krivičnom postupku, te za ovakav svoj stav izneo na stranama 331 i 332 pobijane presude jasne razloge, koje i ovaj sud u svemu prihvata kao pravilne.

Naime, kada se ima u vidu činjenica da su telefonski razgovori okrivljenih prvobitno snimani na osnovu naredbe istražnog sudije Okružnog suda u Kraljevu, koja je doneta na osnovu odredbe člana 232 Zakonika o krivičnom postupku, jer se radilo o krivičnim delima za koja je zakonom propisana mogućnost da se donose naredbe o snimanju telefonskih razgovora, nakon čega su razgovori snimani po naredbi istražnog sudije Posebnog odeljenja Okružnog suda u Beogradu, koje su donete na osnovu odredbe člana 504-lj Zakonika o krivičnom postupku, obzirom da su postojali osnovi sumnje da je učinjeno krivično delo iz člana 504-a Zakonika o krivičnom postupku. Kako je odredbom člana 504-e propisano da istražni sudija može narediti nadzor i snimanje telefonskih i drugih razgovora ili komunikacija drugim tehničkim sredstvima i optička snimanja lica za koja postoje osnovi sumnje da su učinili krivično delo iz člana 504-a Zakonika o krivičnom postupku, ukoliko se na drugi način ne mogu prikupiti dokazi za krivično gonjenje ili bi njihovo prikupljanje bilo znatno otežano, i to na pismeni obrazloženi predlog javnog tužioca (dakle u postupcima za krivična dela organizovanog kriminala, korupcije i druga izuzetno teška dela), imajući u vidu i da je odredbom člana 504-e stav 2 Zakonika o krivičnom postupku propisano da se mere iz stava 1 tog člana izuzetno mogu odrediti ako postoje osnovi sumnje da se priprema neko od krivičnih dela iz člana 504-a Zakonika o krivičnom postupku, to je očigledno da su naredbe za snimanje telefonskih razgovora i video zapisi optičkih snimanja okrivljenih po naredbama istražnog sudije Okružnog suda u Kraljevu i istražnog sudije Posebnog odeljenja Okružnog suda u Beogradu, kao i sačinjavanje transkripata na osnovu ovih zapisa, pribavljeni u svemu u skladu sa odredbama Zakonika o krivičnom postupku, te su samim tim mogli biti izvedeni kao dokaz u toku krivičnog postupka. Stoga je pravilan zaključak prvostepenog suda da, pored ostalih dokaza, i na ovim transkriptima može zasnovati svoju odluku, ceneći pri tome posebno činjenicu da su okrivljeni u svojim odbranama potvrdili autentičnost telefonskih razgovora, dok su žalbeni navodi branilaca okrivljenih, u delu u kojem se ističe da su transkripti telefonskih razgovora okrivljenih i video zapisi optičkih snimanja morali biti izdvojeni iz spisa, jer su navodno pribavljeni suprotno odredbama Zakonika o krivičnom postupku, ocenjeni neosnovanim.

Ovo posebno kada se ima u vidu da transkripti snimljenih telefonskih razgovora i video zapisi optičkih snimanja okrivljenih ne predstavljaju jedini dokaz na kome je zasnovana prvostepena presuda, te kod činjenice da su naredbe istražnog sudije Okružnog suda u Kraljevu i istražnog sudije Posebnog odeljenja Okružnog suda u Beogradu za snimanje telefonskih razgovora i sačinjavanje video zapisa optičkih snimanja okrivljenih preduzete u skladu sa odredbama Zakonika o krivičnom postupku koji je važio u vreme izvršenja krivičnih dela, zbog kojih su okrivljeni oglašeni krivim.

Naime, odredbama člana 232 Zakonika o krivičnom postupku, koji je važio u vreme izvršenja krivičnog dela, propisano je da istražni sudija, na pismeni i obrazloženi predlog državnog tužioca, može narediti nadzor i snimanje telefonskih i drugih razgovora ili komunikacija drugih tehničkim sredstvima i optička snimanja lica za koja postoje osnovi sumnje da su sama ili sa drugim izvršila krivična dela sa elementima organizovanog kriminala, davanja i primanja mita, iznude i otmice, te da mere iz stava 1 tog člana određuje istražni sudija obrazloženom naredbom, pa kako se shodno odredbi člana 604 novog Zakonika o krivičnom postupku zakonitost radnji preduzetih pre početka primene tog zakonika ocenjuje po odredbama Zakonika o krivičnom postupku koji su važili u vreme izvršenja predmetnih dela, imajući u vidu i da prema novom Zakoniku o krivičnom postupku ova povreda predstavlja relativno bitnu povredu odredaba krivičnog postupka, to su žalbeni navodi branilaca okrivljenih, kojima se ukazuje da su navedeni transkripti morali biti izdvojeni iz spisa predmeta i da je prvostepena presuda zasnovana na dokazu na kom se ne može zasnivati, ocenjeni neosnovanim.

Neosnovani su i žalbeni navodi branioca okrivljenog LL u delu u kojem se ističe da je pre izdavanja spornih naredbi Republički javni tužilac stekao osnov za penziju i da samim tim nije mogao preneti nadležnost na Specijalnog tužioca, a on na svoje zamenika, imajući u vidu činjenicu da Republički javni tužilac u vreme izdavanja naredbi nije bio razrešen, te da je svoju funkciju i pored toga što je stekao osnov za penziju, obavljao do donošenja odluke o razrešenju. Stoga su napred izneti žalbeni navodi, po oceni ovoga suda, neosnovani i bez uticaja na drugačiju odluku.

U žalbi branioca okrivljenog OO, u vezi sa postojanjem bitnih povreda odredba krivičnog postupka, ukazuje se da je prvostepeni sud učinio povredu odredbe člana 361 stav 1 Zakonika o krivičnom postupku, kojom se predviđa da pismeno izrađena presuda mora potpuno da odgovara presudi koja je objavljena, a obzirom da na transkriptu zapisnika o objavljivanju presude od 29.03.2011. godine ne postoji izvornik presude, što je obavezno na osnovu člana 357 stav 2 Zakonika o krivičnom postupku. Međutim, žalbeni navodi ni u ovom delu ne mogu se prihvatiti kao osnovani, obzirom da je uvidom u spise predmeta utvrđeno da postoji izvornik prvostepene presude, koji je saglasan izreci prvostepene presude, pri čemu je iz spisa predmeta vidljivo – iz transkripata audio zapisa sa objavljivanja presude dana 29.03.2011. godine, da je predsednik veća, nakon konstatacije da su na objavljivanje presude pristupili zamenik Tužioca za organizovani kriminal, svi okrivljeni osim okrivljenih prema kojima je doneto rešenje o suđenju u odsustvu, te ko je od branilaca prisutan - pročitao presudu, dakle izvornik prvostepene presude, a zatiom je izneo razloge za svoju odluku. Pri tome, činjenica da izvornik ne predstavlja sastavni deo transkripata, nije od uticaja, obzirom da prvostepeni sud nije ni bio u obavezi da u transkripte sa objavljivanja presude unese sadržaj izvornika, jer izvornik već postoji u spisima predmeta, već je bilo dovoljno da se prilikom objavljivanja presude izvornik pročita i ovo konstatuje, što je prvostepeni sud i učinio.

Žalbama branilaca svih okrivljenih, osim žalbama branioca okrivljenih BB i EE, te okrivljenog BB lično, prvostepena presuda pobija se zbog bitnih povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 368 stav 1 tačka 11 ZKP (odnosno iz člana 438 stav 1 tačka 11, te povreda iz člana 438 stav 2 tačka 2 novog Zakonika o krivičnom postupku) i s tim u vezi ističe da je izreka pobijane presude nejasna i nerazumljiva, protivrečna sama sebi i iznetim razlozima, da ne sadrži razloge o odlučnim činjenicama, te da su razlozi koji su izneti u pobijanoj presudi nejasni i u znatnoj meri protivrečni, dok o odlučnim činjenicama postoji znatna protivrečnost između onoga što se navodi u razlozima presude o sadržini isprava i zapisnika o iskazima datim u postupku i samih tih isprava i zapisnika.

Suprotno ovim žalbenim navodima, Apelacioni sud u Beogradu, Posebno odeljenje nalazi da je izreka pobijane presude u potpunosti jasna i razumljiva, da je saglasna razlozima iznetim u obrazloženju pobijane presude, kao i sadržini izvedenih dokaza u toku postupka, pri čemu su u pobijanoj presudi izneti jasni i logični razlozi zbog čega sud nalazi da se u radnjama okrivljenih stiču upravo elementi krivičnih dela zbog kojih su oglašeni krivim, te razlozi o krivici svakog od okrivljenih ponaosob, koje i ovaj sud u svemu prihvata kao pravilne.

S tim u vezi, žalbom branioca okrivljenog AA, prvostepena presuda se pobija zbog napred navedenih bitnih povreda odredaba krivičnog postupka i ističe da se ove povrede ogledaju u nerazumljivosti izreke presude u pogledu stava I, koji se odnosi na krivično delo zločinačko udruživanje iz člana 346 stav 1 KZ, ističući da u izmenjenoj optužnici Tužilac za organizovani kriminal za ovo krivično delo nije precizno odredio vreme navodnog izvršenja krivičnog dela, te da je prvostepeni sud u izreci izostavio period od dva meseca i 15 dana, koji je naveden u izmenjenoj optužnici i proizvoljno naveo kao vreme izvršenja ovog krivičnog dela sredinu marta 2006. godine. U istoj žalbi ističe se da je u izmenjenoj optužnici, kao mesto izvršenja navodnog krivičnog dela zločinačkog udruživanja, navedeno potpuno neosnovano i proizvoljno da je navodno organizovana kriminalna grupa delovala u međunarodnim razmerama, tretirajući Autonomnu pokrajinu Kosovo i Metohiju kao posebno međunarodni priznati entitet, što je prvostepeni sud u stavu I izreke opravdano izostavio ali je kao mesto izvršenja navodnog krivičnog dela proizvoljno naveo teritoriju Republike Srbije, te da je netačan i proizvoljan navod iznet u izreci i obrazloženju pobijane presude – da je okrivljeni AA organizator organizovane kriminalne grupe, obzirom da nije imao nikakva naredbodavna ovlašćenja nad okrivljenima GG i DD, te da stoga u radnjama okrivljenog nema elemenata bića krivičnog dela zločinačkog udruživanja iz člana 346 stav 1 KZ, za koje je oglašen krivim stavom I izreke prvostepene presude, a obzirom da u izreci okrivljeni AA egzistira potpuno samostalno, bez okrivljenih VV, GG i DD, navodnih pripadnika kriminalne grupe. Takođe, u žalbi se ističe da u pobijanoj presudi nisu navedeni razlozi o odlučnim činjenicama elementa bića krivičnog dela zločinačkog udruživanja, odnosno kada, gde i koga je navodno organizovao okrivljeni AA kao kriminalnu grupu, te kako je konkretno funkcionisala ova kriminalna grupa, a s tim u vezi ukazuje da se u konkretnom slučaju radi o prividnom realnom sticaju krivičnih dela, obzirom da je krivično delo primanja mita iz člana 367 stav 1 KZ konzumiralo radnje opisa krivičnog dela zločinačkog udruživanja iz člana 346 stav 1 KZ.

I žalbom branioca okrivljenog VV ukazuje se na postojanje protivrečnosti izreke i razloga iznetih u obrazloženju pobijane presude i s tim u vezi ističe da prvostepeni sud okrivljene koje tereti za krivično delo primanja mita tretira i kao pripadnike organizovane kriminalne grupe, iako u optužnici to nije navedeno i ničim nije potvrđeno, te da postupajući na ovaj način prvostepeni sud nije na nesumnjiv način utvrdio odlučne činjenice.

Međutim, žalbeni navodi u ovom delu nisu mogli biti prihvaćeni kao osnovani.

Naime, prvostepeni sud je u izreci pobijane presude, na strani šest, jasno naveo u kom periodu i na koji način je okrivljeni AA, kao carinski službenik Uprave carina Republike Srbije, obavljajući faktički poslove koordinatora za suzbijanje krijumčarenja za teritoriju Carinarnice Kraljevo – Carinskih ispostava Kraljevo, Niš, Pirot i Dimitrovgrad, organizovao kriminalnu grupu čiji su pripadnici postali okrivljeni VV, GG i DD, carinski službenici Uprave carina Republike Srbije, sa ciljem da u dužem vremenskom periodu vrše krivična dela primanja mita iz člana 361 stav 1 KZ radi sticanja dobiti, u kojoj je svaki član imao unapred određen zadatak i ulogu, te čija se delatnost zasnivala na primeni interne kontrole i discipline članova, a za svoj ovakav stav je izneo jasne i logične razloge u obrazloženju pobijane presude, i to na stranama 281, 324 i 325, koje i ovaj sud u svemu prihvata kao pravilne. Pri tome prvostepeni sud je pravilno postupio kada je samo okrivljenog AA oglasio krivim za ovo krivično delo, jer je u odnosu na okrivljene VV, GG i DD na osnovu odredbe člana 354 tačka 3 Zakonika o krivičnom postupku odbio optužbu za krivično delo zločinačko udruživanje iz člana 346 stav 2 u vezi stava 1 KZ, zbog nastupanja apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja, o čemu je takođe izneo jasne i neprotivrečne razloge na strani 332 i 333 pobijane presude, pa kako se odbijanjem optužbe iz navedenih razloga u odnosu na ostale okrivljene ne dovodi u sumnju zaključak prvostepenog suda da su navedeni okrivljeni krivično-pravne radnje za koje su oglašeni krivim učinili kao pripadnici organizovane kriminalne grupe, to su žalbeni navodi branilaca okrivljenih u ovom delu ocenjeni neosnovanim.

Naime, prvostepeni sud je u toku postupka, na osnovu svih izvedenih dokaza, na nesumnjiv način utvrdio da je upravo okrivljeni AA organizovao kriminalnu grupu čiji su pripadnici postali okrivljeni VV, GG i DD, a koja grupa je delovala u periodu od sredine marta meseca 2006. godine do kraja novembra meseca 2006. godine, sa ciljem da vrše krivična dela primanja mita radi sticanja dobiti, pri čemu su imali svako od njih unapred određeni zadatak i ulogu i čija se delatnost zasnivala na primeni interne kontrole i discipline članova, te u izreci pobijane presude jasno opredelio ulogu i zadatak svakog od okrivljenih u vezi sa krivičnim delima primanja mita iz člana 367 stav 1 KZ u produženom trajanju u vezi sa članom 61 KZ, za koja su okrivljeni oglašeni krivim stavom I-II izreke pobijane presude, te za svoj zaključak zbog čega nalazi da su okrivljeni AA kao organizator, a okrivljeni VV, GG i DD, postupali kao pripadnici organizovane kriminalne grupe, izneo jasne i logične razloge, koje i ovaj sud u svemu prihvata kao pravilne.

S tim u vezi, nužno je ukazati da prema odredbama Zakonika o krivičnom postupku koji je važio u vreme donošenja prvostepene presude, organizovana kriminalna grupa, shodno odredbi člana 404a stav 4 ZKP, podrazumeva grupu od tri ili više lica, koja postoji određeno vreme i deluje sporazumno u cilju vršenja jednog ili više krivičnih dela za koje je propisana kazna zatvora od četiri godine i teža kazna, a radi sticanja finansijske ili druge koristi, pa kada se ima u vidu činjenica da se u konkretnom slučaju radi o grupi od četiri lica (dakle, više od tri lica), koja je postojala određeno vreme i u kojoj su svaki od okrivljenih ponaosob imali određene zadatke i uloge, to su žalbeni navodi branilaca okrivljenih, kojima se pobija pravilnost zaključka prvostepenog suda da su okrivljeni AA kao organizator, a okrivljeni VV, GG i DD krivična dela izvršili kao pripadnici organizovane kriminalne grupe, ocenjeni neosnovanim.

Neosnovani su i žalbeni navodi branioca okrivljenog AA, kojima se ukazuje da prvostepeni sud ovog okrivljenog nije mogao da oglasi krivim i za krivično delo zločinačko udruživanje iz člana 346 stav 1 KZ i za krivično delo primanje mita iz člana 367 stav 1 KZ u produženom trajanju, te kojima se ističe da se u konkretnom slučaju radi o prividnom realnom sticaju navedenih krivičnih dela i da je krivično delo primanje mita konzumiralo radnje opisa krivičnog dela zločinačkog udruživanja. Naime, odredbom člana 504-a stav 1 Zakonika o krivičnom postupku, koji je bio na snazi u vreme izvršenja navedenih krivičnih dela, propisano je da odredbe te glave Zakonika sadrže pojedina posebna pravila postupka za krivično delo organizovanog kriminala, korupcije i druga izuzetno teška krivična dela, a stavom 5 istog člana da u krivično delo korupcije iz stava 1 tog člana, iako nisu rezultat delovanja organizovane kriminalne grupe, spadaju krivična dela: zloupotreba službenog položaja (član 359 KZ), trgovina uticajem (član 366 KZ), primanje mita (član 367 KZ) i davanje mita (član 368 KZ).

Imajući u vidu citiranu zakonsku odredbu, kojom je jasno propisano da krivično delo primanje mita iz člana 367 KZ spada u posebno krivično delo, čak i u situaciji da nije rezultat delovanja organizovane kriminalne grupe, to jasno proizlazi da radnje krivičnog dela zločinačko udruživanje iz člana 346 stav 1 KZ i radnje krivičnog dela primanje mita iz člana 367 stav 1 KZ u produženom trajanju, za koje je okrivljeni AA oglašen krivim, predstavljaju posebne radnje izvršenja krivičnih dela, iz kojih razloga se žalbeni navodi branioca okrivljenog AA u ovom delu ne mogu prihvatiti kao osnovani.

Neosnovano se istom žalbom prvostepena presuda pobija i zbog bitnih povreda odredaba krivičnog postupka i s tim u vezi ukazuje da vreme i mesto izvršenja krivičnog dela zločinačkog udruživanja nije precizno određeno, niti mesto izvršenja ovog krivičnog dela. Ovo stoga što je prvostepeni sud u izreci pobijane presude, shodno utvrđenom činjeničnom stanju u toku postupka, jasno opredelio vreme izvršenja ovog krivičnog dela, navodeći da je okrivljeni AA od sredine marta meseca 2006. godine do kraja novembra meseca 2006. godine, na teritoriji Republike Srbije, organizovao kriminalnu grupu čiji su pripadnici postali okrivljeni VV, GG i DD, sa ciljem da u dužem vremenskom periodu vrše krivična dela primanja mita iz člana 367 stav 1 KZ, te je i vreme i mesto izvršenja ovog krivičnog dela, po oceni ovoga suda, u dovoljnoj meri odredio.

U vezi sa bitnim povredama odredaba krivičnog postupka, u žalbi branilaca okrivljenog II ističe se da je na glavnom pretresu održanom dana 13.09.2010. godine prvostepeni sud doneo rešenje o razdvajanju krivičnog postupka prema okrivljenom II zbog produženog krivičnog dela davanje mita iz člana 368 stav 1 KZ, produženog krivičnog dela krijumčarenje iz člana 230 stav 2 u vezi stava 1 KZ u vezi sa članom 61 KZ i krivičnog dela zloupotrebe službenog položaja iz člana 359 stav 4 u vezi stava 3 i 1 u vezi sa članom 34 KZ, te da se Posebno odeljenje Višeg suda u Beogradu oglasilo funkcionalno nenadležnim za postupanje u krivičnom predmetu protiv okrivljenog zbog ovih krivičnih dela, a po optužnici Specijalnog tužilaštva u Beogradu Kt.S.br.18/06 od 28.05.2007. godine, da ovaj postupak, koji je u odnosu na okrivljenog II razdvojen, nikada nije ponovo spojen sa predmetom K-Po1.br.88/10, u kom je protiv okrivljenog doneta odluka i kojom je oglašen krivim zbog izvršenja krivičnog dela davanje mita iz člana 368 stav 1 KZ, te da je nejasno po kom osnovu je vođen postupak protiv ovog okrivljenog i protiv njega doneta presuda u odnosu na ovo krivično delo, ukazujući da je na ovaj način prvostepeni sud učinio bitne povrede odredaba krivičnog postupka.

Međutim, žalbeni navodi u ovom delu ne mogu se prihvatiti kao osnovani. Ovo stoga što je iz spisa predmeta – iz optužnice Specijalnog tužilaštva tadašnjeg Okružnog javnog tužilaštva u Beogradu Kt.S.br.18/06 od 28.05.2007. godine vidljivo da je okrivljenom II stavljeno na teret izvršenje jednog produženog krivičnog dela davanje mita iz člana 368 stav 1 KZ u vezi sa članom 61 KZ, opisanog pod tačkom II/3 optužnice, produženog krivičnog dela krijumčarenje iz člana 230 stav 2 i 1 KZ u vezi sa članom 61 KZ opisanog pod tačkama II/3 i II/7, te krivičnog dela zloupotrebe službenog položaja iz člana 359 stav 4 u vezi stavova 3 i 1 KZ u vezi sa članom 34 KZ opisanog pod tačkom II/7 optužnice, te da je rešenjem Višeg suda u Beogradu, Posebnog odeljenja K-Po1.br.88/2010 od 23.09.2010. godine u odnosu na okrivljenog II razdvojen postupak samo za krivična dela koja se odnose na tačku 7 stava II optužnice, dok postupak u odnosu na produženo krivično delo davanje mita iz člana 368 stav 1 KZ u vezi sa članom 61 KZ, opisano pod tačkom II/3 nije razdvojen. Uvidom u optužnicu, odnosno u opis navedenog krivičnog dela, ovaj sud je utvrdio da se radi o istom činjeničnom opisu, odnosno o istom krivičnom delu zbog kojeg je okrivljeni II i oglašen krivim prvostepenom presudom, pa kako, dakle, u odnosu na ove radnje, za koje je okrivljeni oglašen krivim prvostepenom presudom, postupak i nije bio razdvojen, to su žalbeni navodi kojima se ukazuje na bitne povrede odredaba krivičnog postupka u ovom delu, ocenjeni neosnovanim.

Ostalim žalbenim navodima branilaca okrivljenih ukazuje se na postojanje bitnih povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 368 stav 1 tačka 11 ZKP (odnosno iz člana 438 stav 1 tačka 11 i 438 stav 2 tačka 2 novog Zakonika o krivičnom postupku).

S tim u vezi, u žalbi branioca okrivljenog AA ističe se da u odnosu na krivično-pravne radnje okrivljenog, koje su opisane u tački 5 stav I-II izreke pobijane presude postoji nerazumljivost i protivrečnost, te da prvostepeni sud nije utvrdio odlučne činjenice koje se u konkretnom slučaju odnose na iznos novca koji je okrivljeni LL predao okrivljenima AA i GG, dok je u odnosu na tačku 6 stava I-II izreke prvostepena presuda nerazumljiva i protivrečna samoj sebi, takođe u vezi sa utvrđenim iznosom novca od najmanje 8.000 eura, koji su prema izreci pobijane presude okrivljeni AA, VV i GG dobili od okrivljenog OO, da je i u odnosu na tačku 7 stava I-II izreke pobijane presude izreka presude protivrečna razlozima iznetim u obrazloženju u vezi iznosa novca koji je prvostepeni sud naveo u ovoj tački izreke, te ukazuje da prvostepeni sud nije na nesumnjiv način utvrdio relevantne činjenice u vezi sa krivičnim delima opisanim pod tačkama 3 do 9 stava I-II izreke pobijane presude, na koji način je prekršeno pravilo in dubio pro reo.

I u žalbi branioca okrivljenog LL ukazuje se na nerazumljivost i protivrečnost izreke pobijane presude samoj sebi i obraloženju presude i s tim u vezi ukazuje da se radnje izvršenja krivičnog dela u odnosu na okrivljenog LL i ostale okrivljene sastoji u zbirnom opisu radnje, zbog čega se iz opisa radnji ne može videti na koji način su okrivljeni omogućili i na koji način se neovlašćeno postupalo carinskom robom, te da nije navedeno konkretno koje radnje su okrivljeni bili u obavezi sa preduzmu, odnosno u čemu se sastoji neizvršenje službene radnje koju su okrivljeni morali izvršiti, niti je jasno na koji način je sud utvrdio iznos od najmanje 71.600 eura, kako je to navedeno u stavu I-II tačka 5 izreke pobijane presude. U istoj žalbi ukazuje se i da prvostepena presuda ne sadrži obrazloženje odlučnih činjenica ko je u konkretnoj situaciji kome dao novac, kojim povodom i u kom novčanom iznosu, na koji način su učinjene bitne povrede odredaba krivičnog postupka.

U žalbi branilaca okrivljenih II, RR i SS ukazuje se da je izreka pobijane presude nejasna i nerazumljiva, protivrečna samoj sebi i datim razlozima, te da u njoj nisu navedeni razlozi o odlučnim činjenicama, pri čemu su izneti razlozi nejasni i u znatnoj meri protivrečni, te da o odlučnim činjenicama postoji znatna protivrečnost između onoga što se navodi u razlozima presude o sadržini isprava i zapisnika o iskazima datim u postupku i samih tih isprava i zapisnika, a s tim u vezi ističe da je opis krivičnih dela za koja su okrivljeni oglašeni krivim nejasni, da u odnosu na okrivljenog RR u izreci nije konkretizovano vreme i prevozno sredstvo kojim je organizovao prelazak nafte i naftnih derivata i drugih proizvoda bliže navedenih u tački 8 stava I-II izreke, te da nije jasno na osnovu kojih dokaza je prvostepeni sud zaključio da je okrivljeni RR okrivljenima AA, VV i GG predao novac u iznosu od najmanje 30.450 eura, a u odnosu na okrivljenog SS, za kog je navedeno da je organizovao 43 puta prelazak robe preko administrativne linije sa AP KiM, u izreci nije navedeno vreme kada su ti prevozi obavljeni, prevozno sredstvo kojim je to učinjeno, niti količina prevezene robe, što sve prema navodima žalbe branilaca okrivljenih, izreku pobijane presude čini nerazumljivom. U istoj žalbi navodi se i da nije jasno na osnovu kojih dokaza je prvostepeni sud utvrdio da je okrivljeni SS okrivljenima AA, VV i GG u kontinuitetu dao poklon u novcu u iznosu od ukupno 21.500 eura, koji su oni međusobno podelili, a s tim u vezi i da prvostepeni sud u izreci pobijane presude nije naveo vreme i mesto kada je okrivljenom SS omogućen prelaz robe preko administrativnog punkta, niti je navedeno vreme i mesto na kome su okrivljeni AA, VV i GG delili novac, dok u obrazloženju presude nije navedeno kojim prevoznim sredstvima je roba opisana u izreci pobijane presude transportovana preko administrativne linije Brnjački most.

Slični žalbeni navodi ističu se i u žalbi branioca okrivljenog ZZ, u kojoj se ukazuje da u izreci prvostepene presude nisu navedene službene radnje koje su, pri nadležnosti carinske službe, morali da izvršavaju carinici prema robi koju je preduzeće okrivljenog ZZ – "AA" prodavalo na delu teritorije Republike Srbije na AP KiM, te da iz izreke nije sasvim jasno da li se okrivljenom stavlja na teret da je neovlašćeno izvozio na teritoriju AP KiM vrednosne vaučare za mobilne telefone ili ih je vraćao na teritoriju uže Srbije, niti je obrazloženo kako je u jednoj državi, unutar njenih granica, morala da se plaća carina, te da odlučne činjenice u konkretnom slučaju prvostepeni sud nije utvrdio, imajući u vidu protokol o razmeni informacija koji je zaključen 2005. godine između UNMIK administracije Uprave carine i PU Republike Srbije, ukazujući da prvostepeni sud u konkretnom slučaju nije utvrdio odlučne činjenice i to da li je radnja „praćenja“ robe domaćeg porekla – vaučera mreže 063 i 064, predviđena kao službena radnja koju su ovlašćeni da preduzimaju radnici Uprave carina, te da li je Zakonom o pratećim propisima predviđeno da radnici Uprave carina Republike Srbije imaju obavezu da obaveštavaju organe nepriznate Republike Kosovo o kretanju roba proizvedenih na teritoriji Republike Srbije.

Prema žalbenim navodima branioca okrivljenog KK, navedena bitna povreda odredaba krivičnog postupka sastoji se u tome što je izreka pobijane presude u odnosu na navedenog okrivljenog protivrečna razlozima presude, obzirom da u dispozitivu pobijane presude nije opisan voljni element – da je okrivljeni nastupao u stanju svesti da podmiti carinske službenike, a s tim u vezi ističe da okrivljeni KK carinskim službenicima nije predavao novac kako bi ih podmitio, već da bi ubrzao prelazak kamiona sa robom preko administrativne granice, jer su u to vreme postojale neobično velike gužve, za koje su kamioni i po nekoliko dana stajali pred administrativnim prelazom da bi nastavili put ka teritoriji AP KiM.

Žalbom branioca okrivljenog ŽŽ, prvostepena presuda se pobija zbog bitnih povreda odredaba krivičnog postupka koje se, prema navodima žalbe, sastoje u tome što je izreka presude protivrečna samoj sebi, jer je uvodni deo izreke – preambula, protivrečna opisu činjeničnog stanja u tački I-II/7 koji se odnosi na okrivljenog ŽŽ, te da se iz izreke ne vidi da li je okrivljeni ŽŽ, kao službeno lice, zahtevao poklon pre ili posle izvršene službene radnje, što je od značaja za pravnu kvalifikaciju, odnosno da nema razloga o odlučnim činjenicama u konkretnom slučaju u vezi sa tim da li je okrivljeni kao službeno lice – carinik izvršio ili nije izvršio službenu radnju koju je bio dužan da izvrši, niti je utvrdio da li je okrivljeni zaista primio novac od okrivljenog PP, a s tim u vezi ukazuje na nejasnost opisa krivičnog dela zbog kojeg je okrivljeni oglašen krivim.

I u žalbi branioca okrivljenog LL ukazuje se da prvostepeni sud nije izneo jasno obrazloženje u vezi sa odlučnim činjenicama, a posebno u delu koji se odnosi na poslove carinskog nadzora i obaveze okrivljenih AA, VV i GG u vezi sa tim, te obaveštavanju o istupima kamiona, i to UNMIK administracije na punktu, te vršenje pregleda vozila sa TIR oznakama, kao i da nije izneto obrazloženje u vezi sa psihičkim odnosom okrivljenih u odnosu na krivična dela za koja su oglašeni krivim, imajući u vidu da je okrivljeni LL zajedno sa ostalim okrivljenima navedenim u tački 5 izreke presude „pravno tretiran“ kao izvršilac krivičnog dela davanja mita u produženom trajanju.

Takođe, u žalbi branioca okrivljenog OO ukazuje se na postojanje bitnih povreda odredaba krivičnog postupka i s tim u vezi ističe da je izreka pobijane presude protivrečna samoj sebi i razlozima presude, jer je prvostepeni sud na strani 14 stav 4 naveo da je okrivljeni OO okrivljenima AA, VV i GG od početka 2006. godine do kraja novembra 2006. godine u više navrata davao novac u ukupnom iznosu od najmanje 92.000 eura, dok se u pobijanoj presudi na strani 315 navodi iznos od 96.000 eura, te da se u izreci presude na strani 13 navodi da je okrivljeni OO davao poklon u novcu i drugu korist okrivljenima AA, VV i GG, dok se na strani 14 ne navodi da je bilo kada okrivljenima GG i VV predao bilo koju konkretnu sumu novca, na koji način je izreku pobijane presude učinio protivrečnom samoj sebi. U istoj žalbi ističe se da pobijana presuda ne sadrži ni razloge o odlučnim činjenicama, obzirom da u presudi nije navedena individualizovana ocena vinosti okrivljenog OO, odnosno njegov psihički odnos prema radnjama koje je prema izreci prvostepene presude izvršio.

U žalbama branilaca okrivljenih PP i LjLj takođe se ukazuje na postojanje bitnih povreda odredaba krivičnog postupka i s tim u vezi ističe da je izreka pobijane presude nerazumljiva i protivrečna samoj sebi i razlozima presude, te da u obrazloženju nisu navedeni razlozi o pojedinim odlučnim činjenicama, a s tim u vezi ukazuje i da u pobijanoj presudi nedostaju razlozi o odlučnim činjenicama koji se odnose na novčane iznose opredeljene u izreci pobijane presude, odnosno na osnovu kojih dokaza je prvostepeni sud utvrdio da je okrivljeni PP dana 29.09.2006. godine okrivljenom AA dao 1.500 eura, dana 19.10.2006. godine okrivljenom GG 2.000 eura, a 01.11.2006. godine okrivljenom AA 1.100 eura, odnosno kako je u odnosu na okrivljenog LjLj utvrđen iznos od najmanje 71.600 eura, obzirom na iznose po svakoj pojedinoj turi, a koje je navodno okrivljeni LjLj u više navrata zajedno sa okrivljenima LL, MM i NjNj dao okrivljenom AA, koji je ovaj novac podelio sa okrivljenima VV i GG.

Žalbom branioca okrivljenog ĐĐ, prvostepena presuda pobija se iz istog razloga i navodi da u odnosu na okrivljenog ĐĐ u pobijanoj presudi nije naznačeno ni vreme, ni način, ni mesto, a ni suma novca koju je navodno primio od okrivljenog OO, a s tim u vezi ističe i da su razlozi i činjenice koje sud navodi u prvostepenoj presudi protivrečni, te da nema nijednog dokaza koji ukazuje da je okrivljeni ĐĐ izvršio predmetno krivično delo, dok se u žalbi branioca okrivljenog MM ukazuje na iste bitne povrede odredaba krivičnog postupka i ističe da se iz izreke pobijane presude ne vidi na koji način su okrivljeni LL, MM, LjLj i NjNj organizovali prelazak razne vrste robe preko administrativne linije u ime stvarnih vlasnika robe, te da u opisu radnji izvršenja krivičnih dela u izreci pobijane presude nije navedeno na koji način su okrivljeni izbegli mere carinske kontrole i nadzora. U žalbi branioca okrivljenog GG se s tim u vezi ističe da prvostepeni sud u izreci pobijane presude nije opisao službene radnje koje su carinski službenici propustili da izvrše, a posebno okrivljeni GG, te da se iz izreke ne može zaključiti niti koje je radnje okrivljeni propustio da učini, a što je bio u obavezi, niti na koji način je učestvovao u inkriminisanim radnjama, pri čemu se ukazuje i da prvostepeni sud u pobijanoj presudi nije na nesumnjiv način utvrdio tačan iznos novca koji je okrivljeni primio radi propuštanja ovih službenih radnji.

Najzad, u vezi sa bitnim povredama odredaba krivičnog postupka iz člana 368 stav 1 tačka 11 ZKP, u žalbi branioca okrivljenog VV ističe se da je izreka pobijane presude protivrečna razlozima presude, te da su razlozi o odlučnim činjenicama potpuno nejasni i u znatnoj meri protivrečni, obzirom da je u odnosu na okrivljenog VV odbijena optužba za krivično delo zločinačko udruživanje iz člana 346 stav 2 u vezi stava 1 KZ na osnovu odredbe člana 354 stav 3 ZKP, te da suprotno ovom delu izreke, u obrazloženju presude, prvostepeni sud okrivljenog VV tretira kao pripadnika kriminalne grupe, te da odlučne činjenice koje se odnose na krivicu ovog okrivljenog nisu u dovoljnoj meri utvrđene.

Suprotno iznetim žalbenim navodima, prvostepeni sud je, po nalaženju ovoga suda, na nesumnjiv način utvrdio kako iznose novca koje su okrivljeni AA, VV, GG, DD i ŽŽ, carinski službenici Uprave carina Republike Srbije zahtevali i primali na ime poklona, kako u okviru svojih službenih ovlašćenja ne bi izvršili službene radnje koje su morali izvršiti, odnosno kako ne bi preduzeli mere carinskog nadzora i kontrole za sprečavanje neovlašćenog postupanja sa carinskom robom, te jasno opredelio radnje kojima su ovi okrivljeni omogućili okrivljenima BB, ZZ, II, JJ, KK, LL, LjLj, MM, NjNj, OO, PP, RR i SS neovlašćeno postupanje sa carinskom robom, a koji su im zauzvrat učinili poklon u novcu i obećanje istih. Takođe, prvostepeni sud je jasno opredelio radnje okrivljenih OO i TT, te na koji način su posredovali pri podmićivanju okrivljenog AA da u okviru svog službenog ovlašćenja ne izvrši službene radnje koje je morao izvršiti – da ne preduzme mere carinskog nadzora i kontrole za sprečavanje neovlašćenog postupanja sa carinskom robom, kao i radnje kojima je okrivljeni EE, kao carinski službenik Uprave carina Republike Srbije, iskorišćavanjem svog službenog položaja i ovlašćenja, pribavio protivpravnu imovinsku korist sebi i okrivljenom ĐĐ, takođe carinskom službeniku, koji ga je sa umišljajem podstakao na izvršenje krivičnog dela, pri čemu je u obrazloženju pobijane presude u vezi sa svim odlučnim činjenicama izneo jasne razloge, a posebno zbog čega nije prihvatio kao istinite odbrane okrivljenih u delu u kojem negiraju izvršenje predmetnih krivičnih dela, te razloge koji se odnose na krivicu svakog od okrivljenih, i to na stranama 281 – 326 pobijane presude, koje razloge i ovaj sud u svemu prihvata kao pravilne.

Kako je, dakle, suprotno iznetim žalbenim navodima, izreka pobijane presude u potpunosti jasna i razumljiva, te u saglasnosti sa svim dokazima izvedenim u toku postupka, pri čemu je prvostepeni sud i u obrazloženju pobijane presude izneo jasne i logične razloge zbog čega nalazi da su okrivljeni izvršili upravo radnje za koje su oglašeni krivim, kao i na osnovu kojih dokaza je utvrdio kako način na koji su izvršili predmetna krivična dela, tako i iznose koji su davani odnosno primani na ime mita, iznoseći pri tome jasne razloge o krivici svakog od okrivljenih, pri čemu je u dovoljnoj meri odredio kako vreme, tako i mesto izvršenja predmetnih krivičnih dela, te su žalbeni navodi branilaca okrivljenih u ovom delu ocenjeni neosnovanim.

Žalbama branilaca okrivljenih NjNj, DD, GG, BB i JJ, prvostepena presuda pobija se zbog bitnih povreda odredaba krivičnog postupka i s tim u vezi ističe da je izreka pobijane presude nejasna i nerazumljiva, te protivrečna samoj sebi i stanju u spisima, da ne sadrži razloge o odlučnim činjenicama, te da postoji znatna protivrečnost o odlučnim činjenicama o sadržini zapisnika i isprava i samih tih zapisnika i isprava, međutim, kako se u žalbi branioca okrivljenog BB s tim u vezi ukazuje na pogrešnu ocenu dokaza i insistira da je inkriminisano ponašanje okrivljenog bilo iznuđeno od strane okrivljenih AA, VV i GG, dok se u ostalim žalbama ne navodi u čemu se ove bitne povrede sastoje, a iz obrazloženja žalbi proizlazi da se njima ukazuje na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje i pogrešnu ocenu dokaza, to je prvostepena presuda u odnosu na ove okrivljene u tom smislu i ispitana.

Žalbama branilaca okrivljenih ĐĐ i PP prvostepena presuda pobija se zbog bitnih povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 368 stav 2 ZKP (što bi eventualno moglo predstavljati povredu iz člana 438 stav 2 tačka 3 novog ZKP) koja se prema navodima žalbi sastoji u tome što je pravo okrivljenih na odbranu u toku postupka povređeno. U žalbi branioca okrivljenog ĐĐ ističe se da je okrivljeni tek prilikom objavljivanja presude saznao za koje radnje i za koje delo je oglašen krivim, a u žalbi branioca okrivljenog PP – da nije saslušan u pretkrivičnom i istražnom postupku, već tek u završnoj fazi, na glavnom pretresu, te mu nije omogućeno da se izjasni o svim dokazima koji su izvedeni pre njegovog izručenja Republici Srbiji.

Međutim, ni žalbeni navodi u ovom delu nisu mogli biti prihvaćeni kao osnovani, kod činjenice, da su okrivljeni, prema stanju u spisima, na glavnom pretresu upoznati sa navodima optužnice i za koja krivična dela se terete, te saslušani u svemu sa odredbama Zakonika o krivičnom postupku, pa kada se ima u vidu da je prvostepeni sud prilikom objavljivanja prvostepene presude u odnosu na ĐĐ izneo jasne razloge zbog čega nalazi da se u njegovim radnjama stiču svi bitni elementi krivičnog dela zloupotrebe službenog položaja iz člana 359 stav 1 KZ u podstrekavanju – u vezi sa članom 34 KZ u produženom trajanju u vezi sa članom 61 KZ a u obrazloženju pobijane presude izneo i razloge zbog čega nije prihvatio stav javne tužbe da se u njegovim radnjama stiču svi bitni elementi krivičnog dela primanje mita iz člana 367 stav 1 KZ u produženom trajanju, u vezi sa članom 61 KZ, to su žalbeni navodi branilaca ovih okrivljenih u ovom delu ocenjeni neosnovanim.

Ni žalbeni navodi branilaca ostalih okrivljenih, kojima se ukazuje da u konkretnom slučaju na strani okrivljenih ĐĐ, VV i GG nije postojala obaveza prijavljivanja odnosno obaveštavanja carinske službe UNMIK-a administracije o prelasku robe sa teritorije užeg dela Republike Srbije na teritoriju AP KiM, nisu mogli biti prihvaćeni kao osnovani, obzirom da je prvostepeni sud u pobijanoj presudi izneo o svemu jasne i logične razloge zbog čega i na osnovu kojih dokaza je na nesumnjiv način utvrdio da su navedeni okrivljeni, između ostalog, primali mito kako ne bi obaveštavali Carinsku službu UNMIK administraciju o prelasku predmetne robe, a kako se ostalim okrivljenim, navedenim pod tačkama 2, 4, 5, 6, 8 i 9 stava I-II izreke ne bi stvorila obaveza plaćanja carinskih i drugih dažbina na području AP KiM.

Naime, navedeni okrivljeni, kao carinski službenici Uprave carina RS, bili su u obavezi da obaveštavaju carinsku službu UNMIK administracije o prelasku kamiona sa predmetnom robom sa teritorije užeg dela Republike Srbije na teritoriju AP KiM, te su bili dužni da o svakom istupu kamiona sa teritorije užeg dela Republike Srbije na teritoriju AP KiM obaveste Carinsku službu UNMIK aministracije, a što su propustili da učine. Ova činjenica jasno proizlazi iz naredbe Ministarstva finansija-Uprave carina-Carinarnice Kraljevo od 28.11.2005.godine, kojom su bili obavezani svi šefovi organizacionih jedinica-carinskih punktova, carinskih ispostava i graničnih prelaza, da od 29.11.2005.godine od 00,00 časova obaveste koordinatora za suzbijanje krijumčarenja u Carinarnici Kraljevo, SS1 o prispeću pošiljke i robe široke potrošnje poreklom iz Bugarske i Turske radi postupanja po naredbi V direkcije od 18.11.2005.godine Carinarnice Dimitrovgrad, pri čemu je u naredbi bilo navedeno da se nepridržavanje ove naredbe smatra težom povredom radne obaveze. Osim toga, iz skenirane fotografije obe naredbe, prvostepeni sud je utvrdio i da je tokom 2006.godine ime SS1 prekriženo, te da je dodato ime okrivljenog AA kao lice koje treba zvati u navedenim slučajevima, a u slučaju potrebe umesto okrivljenog AA trebalo je zvati okrivljenog GG ili VV, sa naznakom da je bilo obavezno zvati ove okrivljene za lekove i kozmetiku, kao i ukoliko se pojave dopune i naftni derivati, dok iz dopisa Ministarstva finansija-Uprava carine Srbije - Odsek za suzbijanje krijumčarenja od 18.11.2005.godine, prvostepeni sud utvrdio da je u to vreme koordinator odeljenja za suzbijanje krijumčarenja SS2 doneo naredbu kojom se odsecima za suzbijanje krijumčarenja pri carinarnicama Niš, Dimitrovgrad i Kraljevo naređuje da su u obavezi da detaljno pregledaju kamione koji prevoze zbirnu robu, bilo da su po TIR karnetom ili nacionalnim dokumentom, a dolaze iz Turske odnosno Bugarske, te da su po ovoj naredbi šefovi odseka bili dužni da prate njihova pojavljivanja u matičnim carinarnicama i da organizuju sprovođenje predmetne naredbe, te da je nepoštovanje ove naredbe predstavljalo težu povredu radne dužnosti.

Takođe, prvostepeni sud je službene beleške sačinjene dana 26.04.2006.godine od strane Odeljenja za suzbijanje krijumčarenja, a koja se nalazila na hard-disku lap-topa koji je privremeno oduzet od okrivljenog GG, utvrdio da je od strane Odseka za suzbijanje krijumčarenja vršena pratnja robe do UNMIK carine na strani Kosova i Metohije pod određenim dokumentima, te da su prilikom predaje robe i dokumenata UNMIK carini dokumenta uredno kopirana i overena od strane ove carine, dok je iz izveštaja Ministarstva finansija od 24.05.2006.godine utvrđeno da su carinski službenici bili ovlašćeni u ulaznim CI Carinarnice Niš i Dimitrovgrad da obaveštavaju koordinatora Odeljenja za suzbijanje krijumčarenja-okrivljenog AA o transportnim sredstvima pod TIR karnetom koji zahtevaju odobrenje za carinsko postupanje-spoljni tranzit, a koja su natovarena obućom, zbirnim pošiljkama tekstilne robe, te robom čija visina carinskog duga prelazi 50.000 USD, dok je iz zapisnika sa radnog sastanka održanog između Ministarstva finansija-Uprava carina-Odeljenja za suzbijanje krijumčarenja Odseka Kraljevo i predstavnika UNMIK-a administracije od 27.03.2006.godine, utvrdio da je dana 23.03.2006.godine na ovom sastanku, kom su prisustvovali zamenik direktora Odeljenja za suzbijanje krijumčarenja, šef administrativnog prelaza i zamenik direktora UNMIK carine, te okrivljeni AA i GG ispred Uprave carina Beograd, predloženo da se za akciznu, komercijalnu i robu visoke vrednosti vrše pratnje i primopredaja u međuzonama, te da je na radnom sastanku koji je održan 06.04.2006.godine, prema zapisniku koji postoji o ovom sastanku, utvrđeno da je dana 05.04.2006.godine u Novom Pazaru održan sastanak predstavnika UNMIK administracije sa predstavnicima Uprave carina Beograd, kom su prisustvovali okrivljeni okrivljeni AA i GG, šef SI Mitrovica obavestio prisutne da je posle prvog sastanka dao instrukcije radnicima UNMIK carine o obavezi prijema robe koju kolege sa srpske carine doprate kroz međuzonu, pri čemu je istovremeno iznet problem u vezi sa dopunama za mobilne telefone koji istupaju iz Srbije ali se ne prijavljuju kod UNMIK carine.

Kod ovako izvedenih dokaza, to je očigledno da je postojala obaveza pratnje i primopredaje robe koja se preko Srbije isporučuje na teritoriji AP KiM, kako to pravilno zaključuje i prvostepeni sud, a iz kojih razloga su žalbeni navodi branilaca kojima se pobija obaveza okrivljenih u ovom smislu i ističe da u konkretnom slučaju nije postojala nikakva obaveza da se roba doprati do predstavnika UNMIK carine, ocenjeni neosnovani.

Neosnovano se žalbama branilaca svih okrivljenih prvostepena presuda pobija zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja jer je prvostepeni sud, po nalaženju ovog suda, činjenično stanje u svemu potpuno i pravilno utvrdio, te pravilnom ocenom svih izvedenih dokaza na glavnom pretresu, pravilno zaključio da su okrivljeni izvršili krivično-pravne radnje upravo onako kako je to opisano u izreci prvostepene presude.

Žalbom branioca okrivljenog AA pobija se prvostepenom presudom utvrđeno činjenično stanje u odnosu na krivično delo opisano u stavu I izreke pobijane presude i osporava zaključak prvostepenog suda da je okrivljeni organizovao u vremenskom periodu navedenom u pobijanoj presudi kriminalnu grupu čiji su pripadnici postali okrivljeni VV, GG i DD - carinski službenici Uprave carina Republike Srbije. Međutim, žalbeni navodi u ovom delu ne mogu se prihvatiti kao osnovani, imajući u vidu sve izvedene dokaze u toku postupka, a iz kojih jasno proizlazi da su navedeni okrivljeni u inkriminisanom periodu postupali kao organizovana grupa, u kojoj je, kako to objašnjava okrivljeni BB, okrivljeni AA vodio glavnu reč.

Na činjenicu da su okrivljeni AA, VV, GG i DD svoje radnje preduzeli u okviru organizovane kriminalne grupe, i to okrivljeni AA kao organizator, a okrivljeni VV, GG i DD, prema kojima je odbijena optužba za navedeno krivično delo zbog nastupanja apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja kao pripadnici ove kriminalne grupe, ukazuje i broj međusobnih obavljenih telefonskih razgovora između okrivljenih, te činjenica da su bili u neprestanom kontaktu u inkriminisanom periodu.

  Ovakav zaključak se logično nameće kada se imaju u vidu odbrane okrivljenih, i to pre svega okrivljenog BB, koji se bavio uvozom uglavnom tekstilne robe iz Italije, a koji je do detalja u svojoj odbrani opisao načine na koji su mu okrivljeni AA, VV, GG i DD omogućili da kamioni sa njegovom robom izbegnu mere carinskog nadzora i kontrole, te da neometano prolaze od granice do krajnjeg odredišta i da se ne zadržavaju i pregledaju na ulazu u zemlju i tokom prevoza robe do mesta istovara jer je, kako sam objašnjava, među ovom robom, koju je uvozio, imao i robu zaštićenu kao intelektualnu svojinu, a koju inače nije smeo da uvozi, zbog čega je i postigao dogovor sa napred navedenim okrivljenima, a kojima je za ovu uslugu davao poklone u novcu.

  Okrivljeni BB je u svojoj odbrani objasnio da je prvi način za izbegavanje mera carinskog nadzora i kontrole bio takav da se za njegovu robu koja je iz Republike Crne Gore ulazila na teritoriju Republike Srbije sačinjavala i overavala dupla carinska dokumentacija i nabavljala nekorišćena carinska plomba Uprave carina Republike Crne Gore, koja je zatim predavana njegovom radniku SS3, te koja se nakon što bi kamioni sa njegovom robom stigli u Beograd, a po izvršenom ilegalnom istovaru dela robe, kasnije prodavala u njegovim maloprodajnim objektima, te koju je od graničnog prelaza do mesta istovara pratila originalna dokumentacija, a nakon što bi se izvršio utovar druge vrste robe, stavljala se umesto originalne plombe Uprave carina Republike Crne Gore, koju robu je zatim od mesta ilegalnog utovara do mesta carinjenja pratila prethodno nabavljena overena dupla carinska dokumentacija. Za ovaj način izbegavanja mera carinskog nadzora, kako objašnjava okrivljeni BB u svojoj odbrani, davao je poklone u novcu u iznosu od 5.000 eura, s tim što je za prvi od ukupno pet na pomenuti način propuštena kamiona dao iznos od 6.000 eura jer mu je optuženi VV tako tražio, dok je za drugi način, koji je podrazumevao da se kamioni sa njegovom robom ne zadržavaju i ne pregledaju prilikom ulaska u zemlju, davao iznose od po 500 eura po svakom kamionu.

Imajući u vidu ovako izvedene dokaze, prvostepeni sud je pravilno zaključio da su okrivljeni AA, VV, GG i DD na način opisan u izreci I-II-1 izreke pobijane presude omogućili okrivljenom BB da u periodu od sredine aprila meseca 2006. godine do kraja novembra meseca 2006. godine da izbegne mere carinskog nadzora i kontrole, te omogućili neometan prelaz njegovih kamiona od granice do krajnjeg odredišta, za šta im je okrivljeni BB davao poklone u novcu upravo onako kako je to opisano u izreci prvostepene presude, u stavu I-II tačka 1. Ovo tim pre kada se ima u vidu činjenica da su odbrane okrivljenih GG i DD u vezi sa ovim krivičnim delom, a koji negiraju svoje učešće i ističu da nisu primali nikakav novac od okrivljenog BB, opovrgnute odbranom okrivljenog VV, koji je u prethodnom postupku naveo da su on, te okrivljeni AA i GG stupili u kontakt sa okrivljenim BB, a zatim otišli svi zajedno na ručak gde su postigli dogovor upravo onako kako je to objasnio i okrivljeni BB, te da je i okrivljeni GG učestvovao u podeli novca koji im je dao okrivljeni BB. U svojoj odbrani, okrivljeni VV je naveo i da je novac koji je dobijen za prva tri kamiona za robu okrivljenog BB deljen i sa okrivljenim DD tako što je njemu od novca koji su dobili za prvi kamion dato 2.000 eura, za drugi kamion 2.500 eura, a za treći 2.500 eura, pa kada se ima u vidu i činjenica da su delovi odbrana okrivljenih VV i DD, koji tvrde da su propustili samo tri kamiona sa robom okrivljenog BB, za koji se sačinjavala i overavala dupla carinska dokumentacija i pribavljala nekorišćena carinska plomba Uprave carina Republike Crne Gore, a ne pet, opovrgnuta odbranom okrivljenog BB, koji je u toku celog postupka dosledno tvrdio da je propušteno pet kamiona sa njegovom robom za koju se sačinjavala i overavala dupla carinska dokumentacija i pribavljala neiskorišćena carinska plomba Uprave carina Republike Crne Gore i da je sa okrivljenim carinicima postigao dogovor u vezi za kamione sa robom za koje je davao novac, a što je potvrđeno i audio zapisima snimljenih telefonskih razgovora između navedenih okrivljenih, te video zapisima, fotodokumentacijom, izveštajima o kontroli kretanja i jedinstvenim carinskim ispravama, koji se nalaze u spisima predmeta i iz kojih jasno proizlazi da je okrivljeni BB davao poklone u novcu okrivljenima AA, VV i GG, to je očigledno da su odbrane okrivljenih AA i GG, koji u potpunosti negiraju izvršenje ovog krivičnog dela, kao i odbrane okrivljenih DD i VV, u delu u kojem navode da se radilo o samo tri kamiona sa robom okrivljenog BB, neistinite i sračunate na izbegavanje krivične odgovornosti, a kako to pravilno zaključuje prvostepeni sud u pobijanoj presudi.

U vezi sa krivičnim delom opisanim pod tačkom 2 stava I-II izreke pobijane presude, prvostepeni sud je, po nalaženju ovoga suda, u potpunosti utvrdio činjenično stanje, i to na osnovu odbrane okrivljenog ZZ, koji je detaljno opisao na koji način mu je omogućeno da se kao vlasnik preduzeća "AA" iz Raške bavi nabavkom vaučera za mobilne telefone na teritoriji Republike Srbije, te njihovim transportom i prodajom na teritoriji AP KiM, a koji je objasnio da mu je okrivljeni AA zajedno sa još nekim licima omogućio da vaučere za mobilne telefone mreže 063 i 064 domaćih mobilnih operatera, koje je nabavljao na teritoriji Republike Srbije od različitih preduzeća, transportuje preko carinskog punkta Rudnica i prodaje na teritoriji AP KiM, te da je ovaj transport vršio ili on sam ili SS4 kako se transport ne bi kontrolisao i o ovim isporukama ne bi obaveštavala carinska služba UNMIK administracije, odnosno da je postignut dogovor da okrivljeni AA ne prati navedene vaučere do UNMIK-a jer bi u tom slučaju vaučeri bili oduzeti jer istima nije bio dozvoljen ulazak na teritoriju AP KiM. Kako je okrivljeni ZZ u svojoj odbrani naveo i da su tokom 2006. godine radnici carine više puta pratili vaučere od punkta Rudnica do punkta Jarinje, koji je bio u nadležnosti UNMIK administracije, i da ga je okrivljeni AA jednom prilikom pozvao preko mobilnog telefona i rekao mu da je imao sreće što mu je roba „prošla“, pri čemu ga je upozorio da mu vaučeri drugi put neće proći i da će ih propratiti do carinskog punkta UNMIK administracije, te da će mu isti biti oduzeti, a zbog čega je okrivljenom AA, kako ga ne bi propratio do UNMIK administracije, davao novac, te da mu je okrivljeni AA rekao da je nezadovoljan ovim iznosima obzirom da nije sam u tom poslu, što je potvrđeno i audio zapisima snimljenih telefonskih razgovora koji su vođeni između okrivljenih AA i ZZ, a iz kojih jasno proizlazi i da je okrivljeni ZZ obaveštavao okrivljenog AA kad god bi imao isporuku vaučera na teritoriju AP KiM, te da okrivljeni AA nije preduzimao kontrolu istih niti je obaveštavao carinsku službu UNMIK administracije o njihovim istupima sa carinskog punkta Rudnica, kod činjenice da je u svojoj odbrani okrivljeni ZZ objasnio i da mu je optuženi AA rekao da u vreme kada se ne bude nalazio na carini, umesto njega obavesti o vaučerima okrivljenog GG, što je okrivljeni ZZ i učinio, prema audio zapisima snimljenih telefonskih razgovora, a iz kojih se vidi da su ova dvojica okrivljenih komunicirali telefonom 27.06.2006. godine i u kom razgovoru je okrivljeni ZZ obavestio okrivljenog GG da tog dana ima vaučere koje treba da transportuje na teritoriju AP KiM, te da mu je okrivljeni GG dozvolio da to uradi, te da je iz audio zapisa snimljenih razgovora utvrđeno i da je 02.06.2006. godine vođen razgovor između okrivljenih AA i VV, u kom razgovoru se okrivljeni VV raspitivao da li je okrivljeni ZZ dao novac okrivljenom AA, imajući u vidu i evidencione listove koji se nalaze u spisima predmeta, a iz kojih proizlazi da je okrivljeni ZZ dvadeset šest puta nabavio vaučere za mobilne telefone na teritoriji Republike Srbije, koje je zatim transportovao i prodao ih na teritoriji AP KiM, ceneći i audio zapise snimljenih telefonskih razgovora iz kojih proizlazi da je okrivljeni ZZ četiri puta dao novac okrivljenom AA, to je u potpunosti pravilan zaključak prvostepenog suda da su okrivljeni AA, VV i GG omogućili okrivljenom ZZ da se bavi transportom navedenih vaučera na teritoriji AP KiM bez kontrole i bez obaveštavanja carinske službe UNMIK administracije i da im je okrivljeni ZZ zauzvrat davao poklone u novcu, upravo onako kako je to navedeno pod tačkom 2 stav II izreke prvostepene presude.

U odnosu na tačku 3 stava I-II izreke pobijane presude, prvostepeni sud je činjenično stanje utvrdio na osnovu svih izvedenih dokaza u toku postupka, a pre svega na osnovu odbrane okrivljenog TT, koji je detaljno opisao način na koji je posredovao između okrivljenih II i AA, kako okrivljeni AA ne bi kontrolisao kamione sa tekstilnom robom, pri čemu je objasnio da je okrivljeni II zbog problema koje je imao sa kamionima u kojima se nalazila tekstilna roba iz Turske slao svoje ljude da razgovaraju sa okrivljenim AA, ali da nikakav dogovor između njih nije postignut jer okrivljeni AA nije imao poverenje u ove ljude, iz kog razloga mu je okrivljeni AA i ponudio, jer mu veruje, da posreduje između njega i okrivljenog II kako bi platio za prolaz kamiona kako se ne bi pretresali, nakon čega je okrivljeni II ponudio da za svaki kamion „skrati“ fakturu za 20-30%, odnosno da na fakturi bude 20-30% umanjena vrednost robe od njene stvarne vrednosti i da novac u iznosu od 2.000-2.500 eura preda okrivljenom AA za svaki kamion, te da je okrivljeni AA nakon toga insistirao da se ovaj iznos zaokruži na 3.000 evra. Iz odbrane okrivljenog TT, prvostepeni sud je utvrdio i to da je nakon postignutog dogovora okrivljenom II bilo omogućeno da istovari razliku u robi, koju je fakturisao u odnosu na robu koju je stvarno imao u kamionima koji su išli za Crnu Goru, te da se obaveza okrivljenog AA ogledala u tome da on i radnici Odeljenja za suzbijanje krijumčarenja ne pregledaju kamion sa robom okrivljenog II na graničnom prelazu, na koji način su bez kontrole prošla četiri II kamiona sa tekstilnom robom iz Turske, te je on od svog novca, nakon što bi mu okrivljeni II prethodno potvrdio da je prošlo četiri kamiona, okrivljenom AA dao 12.000 evra, koji novac mu je naknadno okrivljeni II vratio, pa kada se ima u vidu da je odbrana okrivljenog TT u svemu potkrepljena audio zapisima snimljenih telefonskih razgovora koje je prvostepeni sud preslušao na glavnom pretresu, to je očigledno da su odbrane okrivljenih II i AA, koji negiraju izvršenje krivičnog dela pod ovom tačkom izreke pobijane presude, neistinite i sračunate na izbegavanje krivične odgovornosti, te da se kritični događaj u vezi sa ovim krivičnim delom odigrao upravo onako kako je to opisano pod tačkom 3 stava I-II izreke pobijane presude.

U odnosu na tačku 4 stava I-II izreke prvostepene presude, prvostepeni sud je činjenično stanje utvrdio na osnovu odbrane okrivljenog KK iz predkrivičnog i prethodnog postupka, a koji je objasnio da je pristao da za NN __ organizuje prelazak njegove robe iz Turske sa teritorije užeg dela Republike Srbije na teritoriju AP KiM preko administrativne linije tako da se navedena roba ne evidentira na carinskom punktu UNMIK administracije, da je sa prvim kamionom bilo problema jer su ga zaustavili srpski carinici radi detaljnog pregleda i kontrole te da je zbog toga pozvao okrivljenog JJ koji je zbog ovog problema kontaktirao sa okrivljenim GG a nakon toga mu preneo da je okrivljeni GG rekao da ne može tako da se radi i da po zakonu roba mora da otprati do UNMIK carine, te da je potrebno dati novac kako se roba ne bi pratila. Okrivljeni KK je objasnio i da za ovaj kamion nije dat novac i pored toga što je bez evidentiranja prošao srpski punkt i carinsku službu UNMIK administracije, jer je on po prethodnom dogovoru sa NN __ dao novac carinicima i policiji UNMIK-a koji je inače davao u iznosima od 300-500 eura, a da su se nakon toga on i okrivljeni JJ sastali sa okrivljenim GG, te se dogovorili za buduće kamione jer su nameravali da nastave da se bave organizovanjem prelaska robe za NN __, kojom prilikom mu je okrivljeni GG tražio da po svakom kamionu koji prođe bez pratnje daju iznos od 2.500 eura, na šta su on i okrivljeni JJ pristali, a zatim se dogovorili i da okrivljeni JJ obaveštava okrivljenog GG o dolasku svakog kamiona, njegovim registarskim oznakama i nazivu firme na koju je roba deklarisana kako bi na vreme završio da se kamion ne prati do UNMIK carine, te da je NN __ njemu i okrivljenom JJ za svaki kamion davao iznos od 5.000 eura radi sređivanja njihovog prolaska, na koji način je prošlo ukupno sedam kamiona, s tim što je za poslednja dva okrivljeni GG tražio da se umesto 2.500 eura daje 3.000 eura po kamionu.

Imajući u vidu da je odbrana okrivljenog KK u potpunosti potkrepljena audio zapisima snimljenih telefonskih razgovora, upravo onako kako je on to objasnio u svojoj odbrani, a iz kojih proizlazi da su okrivljeni AA, VV i GG učestvovali u izvršenju krivično-pravnih radnji opisanih pod tačkom 4 stava I-II izreke presude, pri čemu su okrivljeni KK i JJ davali novac onako kako je to opisano u izreci prvostepene presude, kako se ne bi primenjivale mere carinskog nadzora i kontrole nad kamionima čiji su prelazak organizovali, kao i naredbom V Direkcije 04/1 broj D 232 od 18.11.2005.godine iz koje proizlazi da je bila obaveza carinika da vrše detaljni pregled kamiona koji prevoze zbirnu robu bilo da su pod TIR karnetom ili nacionalnim dokumentom, a koji dolazi iz Turske ili Bugarske, kod činjenice da ova kontrola nije vršena od strane okrivljenih AA, VV i GG, to je i po oceni ovoga suda očigledno da su odbrane okrivljenih GG, JJ, AA i VV, koji negiraju izvršenje ovog krivičnog dela, te izmenjena odbrana okrivljenog KK sa glavnog pretresa, neistinite, nelogične i u suprotnosti sa ostalim izvedenim dokazima, a kako to pravilno zaključuje i prvostepeni sud.

Prvostepeni sud je i u odnosu na krivično delo opisano pod tačkom 5 stava I-II izreke prvostepene presude, činjenično stanje u svemu potpuno i pravilno utvrdio. I po oceni ovoga suda, kada se ima u vidu odbrana okrivljenog NjNj iz prethodnog postupka, koji je objasnio da su se on, te okrivljeni LL, MM i LjLj dogovorili da organizuju prelazak razne robe iz Turske, koja je bila deklarisana na različita preduzeća sa Kosova, i to sa teritorije užeg dela Republike Srbije na teritoriju AP KiM, da je vlasnik ove robe bio izvesni ĆĆ kome su garantovali da UNMIK carina neće oduzeti robu i što su mu u svemu omogućili okrivljeni AA i GG, kojima su davali novac u različitim iznosima preko okrivljenog LL, kako oni ne bi vršili mere carinskog nadzora i kontrole radi utvrđivanja vrste, količine i stvarne vrednosti predmetne robe jer kamioni nisu imali uredne papire, te kako o istupu kamiona sa robom ne bi obaveštavali carinsku službu UNMIK administracije da se ne bi stvorila obaveza plaćanja carinskih i drugih dažbina na teritoriji AP KiM, te da su dobijali novac od ĆĆ kad god bi uspešno obavili posao, da je u svojoj odbrani okrivljeni NjNj naveo i da je jednom prilikom kamion sa ĆĆ robom oduzet od strane nemačke policije ili carine, zbog čega su pokušavali na različite načine da ovaj kamion „izvuku“, kod činjenice da ni okrivljeni KK u svojoj odbrani nije negirao da je uloga okrivljenih MM i LjLj bila upravo u tome da organizuju neometan prelazak kamiona sa robom na teritoriju AP KiM preko administrativne linije, i to uz pomoć okrivljenog LL, davanjem novca okrivljenima AA i GG kako ne bi vršili mere carinskog nadzora i kontrole, pri čemu je objasnio da je za svaki kamion okrivljeni LL davao novac okrivljenima GG i AA, te da je ĆĆ imao tzv.“kombinaciju“ po kojoj kamioni sa robom iz Turske nisu direktno odlazili na Kosovo, već se roba u međuzoni pretovarivala u novopazarske kamione, da ne zna koliko je novca tačno davao ĆĆ okrivljenom LL za carinike iz Srbije, ali da je upoznat sa tim da je cena u jednom momentu povećana sa 1.000 ili 2.000 eura po kamionu kako bi se nastavilo dalje sa „radom“, te da je znao i da je upravo okrivljeni LL vodio pregovore sa okrivljenima AA i GG oko cene da se kamioni ne proprate do UNMIK-ovog punkta, obzirom da su odbrane ovih okrivljenih podkrepljene audio-zapisima snimljenih telefonskih razgovora koji su vođeni u periodu od 21.05.2006.godine do 01.12.2006.godine i čitanjem SMS poruka iz kojih se jasno vidi da su okrivljeni krivično-pravne radnje opisane u tački 5 stava I-II izreke presude preduzeli upravo onako kako je to prvostepeni sud utvrdio u izreci pobijane presude, to je prvostepeni sud pravilno zaključio da su okrivljeni LjLj, MM, te NjNj, preko okrivljenog LL, pre svakog dolaska kamiona sa robom na carinski punkt Rudnica, obaveštavali okrivljene AA, VV i GG o planiranom istupu robe na teritoriju AP KiM, pri čemu se među robom nalazila i ona koja je zaštićena kao „intelektualna svojina“, te koji nisu kontrolisali i pratili navedenu robu niti o njenom istupu obaveštavali carinsku službu UNMIK administracije, a da su okrivljeni LL, MM, LjLj i NjNj okrivljenim carinicima davali poklone u novcu u vreme, na mestu i na način kako je to opisano u tački 5 stava I-II izreke pobijane presude.

Na pravilnost ovakvog zaključka ukazuje činjenica da je odbrana okrivljenog NjNj u ovom delu potvrđena drugim dokazima izvedenim na glavnom pretresu - naredbom V Direkcije 04/1 broj D 232 od 18.11.2005.godine, iz koje proizlazi obaveza detaljnog pregleda kamiona koji prelazi zbirnu robu, bilo da su pod TIR karnetom ili nacionalnim dokumentom, a koja dolazi iz Turske ili Bugarske od strane Odeljenja za suzbijanje krijumčarenja te izveštaja Ministarstva finansija, Uprave carina, Odeljenja za unutrašnju kontrolu od 21.08.2006.godine i video zapisa, te zapisnika o pregledu robe, prekidu carinskog postupka i zadržavanja robe Ministarstva finansija Republike Srbije, Uprave carina, Carinarnice Niš, Carinske ispostave Zaječar od 12.08.2006.godine, iz kojih je prvostepeni sud na nesumnjiv način utvrdio da je dana 12/13.08.2006.godine izvršena kontrola kamiona reg.oznake RV 1650 HK Bugarska od strane ekipi Odeljenja za suzbijanje krijumčarenja iz Carinarnice Kraljevo, CI Zaječar, u hali fabrike „BB“ u Zaječaru, čiji su prelazak sa teritorije Republike Srbije na teritoriju AP KiM organizovali okrivljeni LL, LjLj, NjNj i MM, kojim pregledom je utvrđeno da se u predmetnom kamionu nalazila i roba koja je zaštićena kao intelektualna svojina. Stoga je očigledno da je pregled kamiona i oduzimanje robe koja je bila zaštićena kao intelektualna svojina upravo bilo ono što su okrivljeni želeli da izbegnu davanjem novca okrivljenim carinicima, kako se roba u kamiona ne bi pregledala da se ovi kamioni ne proprate do UNMIK carine, kako se ne bi stvorila obaveza plaćanja carinskih i drugih dažbina na području AP KiM.

Imajući u vidu ovako izvedene dokaze, prvostepeni sud je pravilno zaključio da su odbrane okrivljenih AA, VV i GG, te odbrane okrivljenih MM i LjLj, koji negiraju izvršenje ovog krivičnog dela, opovrgnute svim izvedenima dokazima u toku postupka. Ovo tim pre kada se ima u vidu i iskaz svedoka SS5 iz prethodnog postupka, u kom je svedok objasnio da je prilikom pregleda kamiona u Zaječaru, u hali fabrike „BB“, okrivljeni VV, koji je bio njegov predpostavljeni, tražio da prepolovi količinu oduzetih vreća sa robom koja je bila zaštićena kao „intelektualna svojina“ i vrati u kamion, tako da je od prvobitno oduzetih 30 vreća na kraju oduzeo samo 15, pa kod činjenice da je okrivljeni VV ovom prilikom zahtevao od svedoka SS5 da postupa suprotno zakonu, te da je njegov pretpostavljeni inače bio okrivljeni AA, to je očigledno da su okrivljeni AA, VV i GG omogućili okrivljenima LL, LjLj, NjNj i MM da organizuju prelazak robe iz Turske sa teritorije užeg dela Republike Srbije na teritoriju AP KiM preko administrativne linije i da pri tome izbegnu mere carinskog nadzora i kontrole radi utvrđivanja vrste, količine i stvarne vrednosti robe, za šta su im okrivljeni LL, MM, LjLj i NjNj davali poklone u novcu, kako je to pravilno utvrdio i prvostepeni sud.

Činjenicu da su okrivljeni AA, VV i GG u svojstvu carinskih službenika Uprave carina Republike Srbije u periodu od početka juna meseca 2006. godine do kraja novembra meseca 2006. godine, omogućavali okrivljenom OO da organizuje prelazak različite vrste roba iz Turske, sa teritorije užeg dela Republike Srbije na teritoriju AP KiM i sa teritorije Republike Srbije na teritoriju Republike Crne Gore, uz izbegavanje mera carinskog nadzora i kontrole, za šta im je okrivljeni OO davao poklon u novcu i druge vrste koristi, pri čemu je okrivljeni OO u navedenom periodu organizovao 23 puta prelazak robe poreklom iz Turske sa teritorije uže Republike Srbije na teritoriju AP KiM, prvostepeni sud je utvrdio na osnovu audio zapisa snimljenih telefonskih razgovora koji su vođeni između okrivljenih u periodu od 05.06.2006. godine do 26.11.2006. godine, te na osnovu SMS poruka, iz kojih proizlazi da su okrivljeni AA, VV i GG omogućili okrivljenom OO da za račun lica koji su bili stvarni vlasnici robe, uz novčanu naknadu, organizuju prelazak robe, i to uglavnom tekstilne iz Turske, sa teritorije užeg dela Republike Srbije na teritoriju AP KiM, pri čemu je okrivljeni OO pre svakog dolaska navedene robe na carinski put Brnjački most obaveštavao okrivljene carinike o tome, te o planiranom istupu robe na teritoriju AP KiM, kako ne bi pratili navedenu robu, niti o njenom istupu obaveštavali carinsku službu UNMIK administracije, a na osnovu sadržine telefonskih razgovora koji su vođeni dana 23.08.2006. godine, dana 29.08.2006. godine, te dana 30.08.2006. godine i 09.09.2006. godine, te na osnovu SMS poruka od 10.09.2006. godine i 08.10.2006. godine, te 08.11.2006. godine i 24.11.2006. godine, prvostepeni sud utvrdio da je okrivljeni OO ovim okrivljenima davao poklone u novcu, u vreme, na mestu i na način opisan u izreci pobijane presude pod tačkom 6 stav I-II, koji novac su okrivljeni međusobno delili, pri čemu je okrivljenom AA na poklon dao i putničko vozilo marke „Golf 5“ sive metalik boje, koje vozilo okrivljeni AA nije platio. Iz sadržine razgovora koji su vođeni 10.06.2006. godine, koji su vodili okrivljeni AA i okrivljeni ĐĐ, prvostepeni sud je na nesumnjiv način utvrdio i da je okrivljeni OO okrivljenima AA, VV i GG davao najmanje iznose od po 4.000 eura po kamionu, pa kada se ima u vidu da je ukupno izvršen prevoz 23 kamiona bez nadzora i kontrole, to je zaključak prvostepenog suda da se radi o ukupnom iznosu od najmanje 92.000 eura za prevoz u navedenom vremenskom intervalu u potpunosti pravilan.

Takođe, prvostepeni sud je pravilno zaključio da su okrivljeni ĐĐ i EE izvršili krivično delo opisano pod tačkom 6 stav I-II izreke pobijane presude, obzirom na sadržinu telefonskih razgovora koji su vođeni u periodu od 05.06.2006. godine do 10.06.2006. godine između okrivljenih OO, AA, ĐĐ, te na osnovu SMS poruka i TIR karneta, iz kojih jasno proizlazi da su okrivljeni carinici omogućili okrivljenom OO da se izvrši lažna overa da je kamion registarskih oznaka aa, aa1, sa robom koja je bila deklarisana na preduzeće iz Podgorice, stupio na teritoriju Republike Crne Gore. Na to ukazuje i činjenica da je nakon telefonskog razgovora koji se vodio između okrivljenog OO i AA, iz kog proizlazi da je OO izjavio da kamion ne može da uđe na teritoriju Republike Crne Gore, obavljen razgovor između okrivljenih AA i ĐĐ u kom je okrivljeni AA rekao da vidi „s kim može“ i da „izabere ljude od poverenja“, te je okrivljeni ĐĐ podstrekao okrivljenog EE da izvrši lažnu overu istupa predmetnog kamiona, što proizlazi iz činjenice da se njegov potpis i faksimil nalaze na dokumentu kao potvrda da je kamion sa robom istupio na teritoriju Republike Crne Gore, dok se iz specifikacije poziva za pretplatnički broj aa2 jasno vidi da je okrivljeni ĐĐ komunicirao sa okrivljenim EE dana 10.06.2006. godine tri puta, i to neposredno pred 09,00 časova ujutru, sa licima koja su trebala da izvrše lažnu overu istupa kamiona i sa kojima je trebao da podeli novac koji mu je dao okrivljeni OO, pa kada se ima u vidu i izveštaj MUP-a RS UKP Odeljenje za međunarodnu policijsku saradnju od 29.12.2006. godine, iz kog proizlazi da na carinskom punktu Dracenovac u evidencijama pogranične policije carine na ulazu u Republiku Crnu Goru iz pravca Republike Srbije nije evidentirano teretno motorno vozilo turskih registarskih oznaka aa, aa1 za navedeni period, da iz sadržine telefonskih razgovora koji su vođeni dana 31.08.2006. godine između okrivljenih OO i ĐĐ, okrivljenih OO i AA, te između okrivljenih AA i OO, kao i SMS poruka, kao i na osnovu jedinstvene carinske ispostave broj 15148/1462 iz koje proizlazi da su okrivljeni carinici omogućili okrivljenom OO da se izvrši lažna overa da je kamion registarskih oznaka B AM 237-42 istupio na teritoriju Republike Crne Gore, te da je u ovim razgovorima okrivljeni ĐĐ prilikom dogovora, okrivljenog OO pitao „isto kao i prošli put“ na šta je okrivljeni OO odgovorio „jeste“ pri čemu je više puta rekao i da je „brat odobrio sve“ podrazumevajući pod tim da je okrivljeni AA sve dozvolio, a sa kojim je komunicirao istog dana, kao i to da je u ovim razgovorima okrivljeni ĐĐ naveo „ovaj moj hoće“- prvostepeni sud je pravilno zaključio da je lažna overa istupa navedenog kamiona izvršena na identičan način kao što je izvršena lažna overa o istupu prethodnog kamiona, te da lažnu overu istupa predmetnog kamiona izvršio kao i prethodni put, okrivljeni EE, ceneći pri tome i činjenicu da je iz specifikacije poziva za pretplatnički broj aa2 koji je oduzet od EE vidljivo da je upravo dana 31.08.2006. godine, okrivljeni ĐĐ dok se nalazio u Grčkoj, komunicirao sa okrivljenim EE, koristeći broj telefona +306978266785, i to samo pet minuta pre nego što je komunicirao sa okrivljenim OO i kome je u razgovoru rekao da „vidi, ovaj moj hoće“.

Kada se imaju u vidu ovako izvedeni dokazi, to je očigledno da su okrivljeni AA, VV, GG, ĐĐ, EE i OO izvršili krivično pravne radnje opisane pod tačkom 6 stava I-II izreke prvostepene presude, te da su njihove odbrane, u kojima negiraju izvršenje navedenih krivično-pravnih radnji, neistinite i sračunate na umanjenje krivične odgovornosti, kako to pravilno zaključuje i prvostepeni sud.

Pravilno ceneći sadržinu audio zapisa snimljenih telefonskih razgovora koji su vođeni u periodu od 10.09.2006. godine do 16.11.2006. godine, te sadržaj SMS poruka, prvostepeni sud je pravilno zaključio da su okrivljeni AA, GG, ŽŽ, OO i PP izvršili krivično pravne radnje opisane pod tačkom 7 stava I-II izreke pobijane presude. Naime, iz sadržine navedenih razgovora jasno proizlazi da su dana 10.09.2006. godine zaustavljena dva kamiona sa robom okrivljenog PP, nakon čega je on kontaktirao okrivljenog OO i zamolio ga za uslugu da mu se prilikom pregleda ovih kamiona ne oduzme roba koja je zaštićena kao intelektualna svojina, a koja se nalazila u jednom od kamiona, te da je okrivljeni PP pitao okrivljenog OO da li poznaje okrivljenog AA, za kog je smatrao da može da mu pomogne i rekao da će za to „častiti koliko treba“, nakon čega je okrivljeni OO stupio u kontakt sa okrivljenim AA i rekao mu da je okrivljeni PP „dobar i ispravan“ i da mu pomogne ukoliko može, te je okrivljeni AA odgovorio da će videti da se makar nešto „odradi“ u vezi sa čim je odmah obavestio okrivljenog ŽŽ, putem SMS poruka, a u kojima su bile označene registarske oznake zaustavljenih kamiona, sa naznakom koji je kamion „ispravan“ kako bi se taj pregledao, a koji je „neispravan kamion“, te kome je putem razgovora rekao da nikome ništa ne priča, a nakon čega je okrivljeni ŽŽ izjavio da ako može nešto da „završi“ - da će završiti, da je dana 11.09.2006. godine okrivljeni ŽŽ obavestio okrivljenog AA da je oduzeta samo 1/3 robe okrivljenog PP koja je zaštićena kao intelektualna svojina i pitao ga koliko novca da uzme od okrivljenog PP za to, te mu je okrivljeni AA odgovorio da vidi sa njim, nakon čega je okrivljeni AA obavestio okrivljenog OO da je većina robe vraćena okrivljenom PP, dok se iz sadržine razgovora koji je vođen 28.09.2006. godine između okrivljenih OO i PP vidi da je okrivljeni okrivljeni PP okrivljenom ŽŽ dao novac koji je trebao da podeli sa okrivljenim AA, jer mu je okrivljeni ŽŽ rekao „on mi je rekao da ostaviš kod mene to za njega“, misleći na okrivljenog AA, pri čemu je okrivljeni PP rekao okrivljenom OO da će on dati ponovo ako treba.

Imajući u vidu ovakvu sadržinu telefonskih razgovora i SMS poruka između okrivljenih, te iskaze svedoka SS6, SS7 i SS8, carinika, koji su vršili pregled predmetnih kamiona, a iz kojih proizlazi da je kritičnom prilikom od okrivljenog PP oduzeta roba zaštićena kao intelektualna svojina u vrednosti od najmanje 4.000 eura, kod činjenice da je od okrivljenog PP oduzeta samo 1/3 robe koju je imao u kamionu, to proizilazi logičan zaključak da je u kamionima ovaj okrivljeni prevozio robu zaštićenu kao intelektualnu svojinu u vrednosti od oko 12.000 eura, a iz kojih razloga je prvostepeni sud pravilno zaključio da je odbrana okrivljenog PP u delu u kojem tvrdi da na ovoj robi, koja je bila zaštićena kao intelektualna svojina, nije ništa zarađivao i da je zarada bila simbolična, te da zbog toga nije ni davao mito - neuverljiva i neistinita, kao i odbrane okrivljenih AA, GG, te ŽŽ, koji su negirali izvršenje ovih krivično-pravnih radnji, te odbrana okrivljenog OO, koji negira da je bilo kom licu davao mito, pri čemu je naveo da je okrivljenom PP pomogao jer mu se obratio telefonom i rekao mu da ima neki problem na graničnom prelazu na Vrškoj Čuki i da je on okrivljenog AA prijateljski zamolio za uslugu.

U odnosu na tačku 8 stava I-II prvostepene presude, prvostepeni sud je pravilno zaključio da su odbrane okrivljenog AA, VV, GG i RR neistinite i sračunate na izbegavanje krivične odgovornosti, obzirom da su opovrgnute audio-zapisima snimljenih telefonskih razgovora, koji su vođeni u periodu od 05.04.2006. godine do 25.11.2006. godine, te sadržinu SMS poruka, evidencionim listovima jedinstvenih carinskih isprava i TIR karneta, naredbom V Direkcije 04/1 br. D 232 od 18.11.2005. godine, carinarnice Dimitrovgrad i fotografijom na kojoj se nalazi ova naredba sa dopisanim tekstom, a iz kojih dokaza jasno proizilazi da su okrivljeni izvršili ove krivično-pravne radnje, tako što su okrivljeni AA, VV i GG omogućili okrivljenom RR da za račun lica koja su bila stvarni vlasnici robe, uz novčanu naknadu koju je davao prvoj trojici okrivljenih, organizuje prelazak nafte i naftnih derivata, bele tehnike i drugih električnih aparata poreklom iz Turske, Bugarske i Grčke, te energetskog pića “Red bul” poreklom iz Austrije, i to sa teritorije užeg dela Republike Srbije na teritoriju AP KiM preko administrativne linije, uz izbegavanje mera carinskog nadzora i kontrole radi utvrđivanja vrste, količine i stvarne vrednosti robe.

I po oceni ovoga suda, kada se ima u vidu sadržina razgovora koji su vođeni dana 06.04.2006. godine i 08.04.2006. godine, iz kojih proizilazi da su se okrivljeni RR i VV dogovorili gde da se sastanu, uz predlog da se nađu u restoranu gde ih niko ne zna, te da je 08.04.2006. godine okrivljeni RR obavestio okrivljenog VV o dolasku cisterni sa gorivom, u vezi sa čim mu je VV odgovorio “dobro...., po onom dogovoru od prekjuče”, iz kojih razgovora jasno proizilazi da su dva dana pre razgovora imali sastanak u cilju postizanja dogovora o prolasku cisterni, te kod činjenice da iz sadržine razgovora koji su vođeni 09.04.2006. godine i u periodu od 11.10.2006. godine do 25.11.2006. godine, između okrivljenih AA i VV, 29.06.2009. godine između okrivljenih RR i GG, 19.07.2006. godine između okrivljenih GG i AA te 20.07.2006. godine i 17.10.2006. godine između okrivljenih GG i VV, proizilazi da su okrivljeni AA i GG zajedno sa okrivljenim VV učestvovali u realizaciji napred navedenog dogovora, na taj način što su sva trojica omogućavali okrivljenom RR da izbegne mere carinskog nadzora i kontrola kamiona i cisterni čiji je prelazak sa teritorije Republike Srbije organizovao okrivljeni RR na teritoriju AP KiM, imajući u vidu i sadržinu razgovora koji su vođeni u periodu od 14.04.2006. godine do 21.11.2006. godine između napred navedenih okrivljenih, te SMS poruka, iz kojih se vidi da je okrivljeni RR, nakon što je postignut dogovor oko dinamike i načina prelaska kamiona – cisterni sa navedenom robom, i to sa okrivljenima AA, VV i GG, svaki put pre dolaska navedene robe na carinski punkt koji se nalazio na teritoriji Republike Srbije telefonom o tome obaveštavao navedene okrivljene, a najčešće okrivljenog VV, u vezi sa vrstom robe, čiji je prelazak planiran na teritoriju AP KiM, po registarskim oznakama kamiona – cisterni, kojima se roba prevozila, kako bi okrivljeni bili blagovremeno obavešteni da se radi o robi čiji prelazak on organizuje, da se iz sadržine telefonskih razgovora koji su vođeni dana 18.05.2006. godine i 20.05.2006. godine između okrivljenih VV i RR, te dana 23.05.2006. godine između okrivljenog VV i “Sibina - carinika” jasno vidi da je okrivljeni VV davao instrukcije okrivljenom RR gde da pristupi navedena roba, kada, u kojoj smeni i kome od carinskih službenika na punktu da prijavi prelazak iste, nakon čega je naložio carinskim službenicima da ne vrše kontrolu kamiona – cisterni sa predmetnom robom, a obzirom da je prethodno “Sibin – carinik, zaustavio cisternu okrivljenog RR radi kontrole, a da iz sadržine telefonskih razgovora koji su vođeni u periodu od 03.06.2006. godine do 06.06.2006. godine proizilazi da je okrivljeni RR pitao okrivljenog VV da li može da “izađe jedna pančevka”, nakon čega mu je okrivljeni VV odgovorio da može, ali samo onako kako su se dogovorili – samo po njihovom, nakon čega je okrivljeni RR pomenuo iznos od 250 u vezi sa čim je okrivljeni VV bio nezadovoljan, jer su on, okrivljeni AA i okrivljeni GG tražili da okrivljeni RR po cisterni daje 350 eura, nakon čega se RR, posle dva dana, javio okrivljenom VV da će igrati onako kako je on rekao – na 35, ukazujući da će ubuduće davati po 350 eura za svaku cisternu sa naftom i naftnim derivatima, na šta mu je okrivljeni VV odgovorio da će pokušati da uradi nešto kako se cisterna ne bi pratila do UNMIK administracije, te da je sledećeg dana okrivljeni VV rekao okrivljenom RR da predmetne cisterne moraju da se prate do UNMIK-a a nakon toga da ih ipak neće pratiti, iz kojih razgovora, kako to pravilno zaključuje prvostepeni sud, proizilazi da je razlog zadržavanja cisterni okrivljenog RR bio da se izvrši pritisak na njega kako bi pristao da ubuduće daje iznos od 350 eura po svakom kamionu – cisterni, imajući u vidu i da je iz iskaza svedoka SS9, SS10 i SS11 jasno utvrđeno da je postojala obaveza od strane Odeljenja za suzbijanje krijumčarenja da se cisterne sa naftom i naftnim derivatima i druga akcizna roba proprate do carinske službe UNMIK administracije, to iz svega navedenog proizilazi da su okrivljeni izvršili radnje opisane pod tačkom 8 stav I-II izreke pobijane presude, te da su odbrane okrivljenih AA, VV, GG i RR, koji negiraju izvršenje ovih krivično-pravnih radnji, neistinite i sračunate na izbegavanje krivične odgovornosti.

Najzad, u vezi sa krivično-pravnim radnjama opisanim pod tačkom 9 stav I-II izreke prvostepene presude, pravilan je zaključak prvostepenog suda su odbrane okrivljenih AA, VV, GG i SS, opovrgnute svim dokazima izvedenim u toku postupka, a naročito audio-zapisima snimljenih telefonskih razgovora koji su vođeni u periodu od 17.05.2006. godine do 17.11.2006. godine, kao i evidencionim listovima jedinstvenih carinskih isprava, naredbom V Direkcije od 18.11.2005. godine carinarnice Dimitrovgrad, a iz kojih dokaza jasno proizilazi da su okrivljeni AA, VV i GG omogućili okrivljenom SS da za račun lica koja su bila stvarni vlasnici robe, uz novčanu naknadu, organizuje prelazak robe veće vrednosti, i to prehrambene robe, konzervirane ribe, čokolade, konditorskih proizvoda, guma za žvakanje i vaučera za mobilnu telefoniju, sa teritorije užeg dela Republike Srbije na teritoriju AP KiM preko administrativne linije.

Naime, kod činjenice da iz sadržine razgovora koji su vođeni u periodu od 16.05.2006. godine do 08.11.2006. godine jasno proizilazi da je okrivljeni SS telefonom obaveštavao okrivljene AA, VV i GG pre dolaska kamiona sa napred navedenom robom na carinski punkt Brnjački most, i to o vrsti robe, čiji je prelazak planiran na teritoriju AP KiM, kako bi okrivljeni bili blagovremeno obavešteni da se radi o robi čiji je prelazak on organizovao, te koji prelazak nisu kontrolisali, niti su pratili navedenu robu, niti su o njenom istupu obaveštavali carinsku službu UNMIK administracije, te da je okrivljeni SS o ovoj robi najčešće obaveštavao okrivljenog GG koji je zatim o tome obaveštavao okrivljenog AA, s tim što je dana 08.11.2006. godine obavestio i okrivljenog VV, to se nameće logičan zaključak da su sva trojica okrivljenih carinika omogućili okrivljenom SS da organizuje prelazak kamiona sa robom na teritoriju AP KiM, bez primena mera carinskog nadzora i kontrole.

Na ovakav zaključak posebno ukazuje sadržina telefonskih razgovora vođenih u periodu od 20.05.2006. godine do 02.11.2006. godine između okrivljenih SS i GG, te okrivljenih SS i VV, iz kojih jasno proizilazi da je okrivljeni SS davao u kontinuitetu poklone u novcu okrivljenim carinicima koji su međusobno delili ovaj novac na mestima, u vreme i na način kako je to opisano pod tačkom 9 stav I-II izreke pobijane presude, obzirom da se u pojedinim razgovorima okrivljeni SS izjašnjavao jasno kada je govorio o novcu koji je trebao da da okrivljenom GG, te je u ovim razgovorima govorio okrivljenom GG “samo da vidim da li imam ono kod mene dovoljno”, “nakupilo se to mnogo”, “sad ću da vidim da li ima jedan čovek gore u Pazaru, što treba meni da da, pa da taj čovek tebi da" i slično, pri čemu se iz sadržine razgovora koji je vođen dana 13.05.2006. godine između okrivljenih SS i GG jasno vidi da je okrivljeni SS predlagao okrivljenom GG da mu on i ostali okrivljeni i carinici omoguće da organizuje prelazak vaučera za mobilne telefone na teritoriju AP KiM bez primena mera carinskog nadzora i kontrole i da će im zauzvrat davati poklone u novcu, kojima će svi biti zadovoljni, pri čemu je rekao “nije problem, mi ćemo da sednemo, da bacimo sve na olovku, ako treba unapred da damo”, “ja pravim varijantu za tebe, od svakog računa koliko posto imaš”, “da se podigne za vas još” i sl.

Pri tome, prvostepeni sud je pravilno zaključio da su odbrane okrivljenih SS i VV – da je okrivljeni SS dana 02.11.2006. godine VV1, supruzi okrivljenog VV, na benzinskoj pumpi u Kraljevu dao novac u iznosu od 200 eura na ime duga koji je imala sestra okrivljenog SS prema VV1, neistinita i usmerena na umanjenje krivice okrivljenih, imajući u vidu sadržinu razgovora koji su vođeni dana 02.11.2006. godine između okrivljenih SS i VV, te istog dana između okrivljenog VV i njegove supruge VV1, iz kojih proizilazi da okrivljeni SS nije davao novac VV1 na ime bilo kakvog duga, koji je njegova sestra imala prema njoj, a obzirom da se okrivljeni SS prvobitno dogovarao sa okrivljenim VV da se sa njim vidi kako bi mu dao novac, pa tek kada je saznao da se okrivljeni VV nalazi u Beogradu, dogovorili su se da se okrivljeni SS sastane sa njegovom suprugom, kojoj je okrivljeni VV rekao da ode na pumpu kod Jaručka, u vezi sa čim je VV1 pitala “šta ću gore”, te nakon čega joj je okrivljeni VV rekao, između ostalog “on će da ti da nešto”, a pošto su se okrivljeni SS i supruga okrivljenog VV sastali na navedenoj pumpi, gde joj je okrivljeni SS predao novac, okrivljeni VV je rekao svojoj supruzi “ostavi tamo, ajde”, pa kako su u razgovorima koristili nedovršene i neodređene rečenice, odnosno nisu želeli da jasno pričaju preko telefona, čak ni okrivljeni VV sa svojom suprugom, to je očigledno da se nije radilo o navodnom dugu, već o plaćanju na ime prolaska novih kamiona sa robom koji je okrivljeni SS organizovao.

Imajući u vidu da je prvostepeni sud, na osnovu svih izvedenih dokaza, na nesumnjiv način utvrdio da su okrivljeni izvršili radnje opisane pod tačkama 1-9, stava I-II izreke prvostepene presude, a okrivljeni AA i radnje opisane u stavu I izreke pobijane presude, pri čemu je u pobijanoj presudi za svakog od okrivljenih izneo u svemu jasne i logične razloge zbog čega nalazi da u njihovim radnjama stoje svi bitni elementi krivičnih dela zbog kojih su oglašeni krivim, te razloge zbog čega nalazi da su svi okrivljeni bili sposobni da shvate značaj svoga dela i da upravljaju svojim postupcima, odnosno da su bili svesni da su njihova dela zabranjena, i da su postupali sa direktnim umišljajem kao oblikom krivice, te detaljne razloge o tome zbog čega nije prihvatio kao istinitu odbranu pojedinih okrivljenih, u delu u kojem negiraju izvršenje krivično-pravnih radnji zbog kojih su oglašeni krivim, obrazlažući detaljno i razloge zbog čega prihvata iskaze saslušanih svedoka kao istinite, koje razloge ovaj sud u svemu prihvata kao pravilne, to su žalbeni navodi branilaca okrivljenih, u delu u kojem se pobija prvostepenom presudom utvrđeno činjenično stanje i ukazuje na pogrešnu ocenu dokaza, te ističe da prvostepeni sud nije obrazložio zbog čega nalazi da su okrivljeni postupali sa direktnim umišljajem, ocenjeni neosnovanim. Iz istih razloga, žalbeni navodi branioca okrivljenog ZZ, kojima se ukazuje da prvostepeni sud u pobijanoj presudi nije izneo razloge zbog čega ne veruje u istinitost iskaza okrivljenih i svedoka SS12 i SS13, ocenjeni su neosnovanim.

I po nalaženju ovoga suda, iz svih izvedenih dokaza u toku postupka proizlazi logičan zaključak da su okrivljeni AA, kao organizator, te okrivljeni VV, GG i DD kao pripadnici organizovane kriminalne grupe, u svojstvu službenih lica, zajedno sa okrivljenim ŽŽ, carinskim službenikom, zahtevali i primali poklone u novcu, a okrivljeni AA i druge koristi, da u okviru svojih službenih ovlašćenja ne izvrši službene radnje koje su morali izvršiti, i to da ne preduzimaju mere carinskog nadzora i kontrole za sprečavanje neovlašćenog postupanja sa carinskom robom, a na koji način su omogućili okrivljenima, i to BB, ZZ, II, JJ, KK, LL, LjLj, MM, NjNj, OO, PP, RR i SS neovlašćeno postupanje sa carinskom robom, koji su im za uzvrat učinili poklone u novcu i obećanje istih, a okrivljeni OO i druge koristi, da se takve radnje ne preduzmu, dok su okrivljeni OO i TT posredovali pri podmićivanju okrivljenog AA da u okviru svog službenog ovlašćenja ne izvrši službene radnje koje je morao izvršiti, te da ne preduzme mere carinskog nadzora i kontrole za sprečavanje neovlašćenog postupanja sa carinskom robom, dok je okrivljeni EE, kao carinski službenik Uprave carine Republike Srbije, carinarnice Kraljevo, carinik u carinskoj ispostavi Novi Pazar – carinski punkt “Mehov krš”, iskorišćavanjem svog službenog položaja i ovlašćenja pribavio protivpravnu imovinsku korist sebi i okrivljenom ĐĐ, carinskom službeniku iste carinarnice, a koji ga je sa umišljajem na to podstrekao, kako to pravilno utvrđuje i prvostepeni sud u pobijanoj presudi.

Imajući u vidu navedeno, te činjenicu da je prvostepeni sud u pobijanoj presudi izneo u svemu jasne i logične razloge zbog čega nalazi da su, i to okrivljeni AA kao organizator, a okrivljeni VV, GG i DD inkriminisane radnje preduzimali kao pripadnici organizovane kriminalne grupe, u kojoj svaki član ima unapred određen zadatak i ulogu, te čija se delatnost zasnivala na primeni interne kontrole i discipline članova, sve u cilju ostvarivanja protivpravne imovinske koristi, o čemu je izneo jasne i logične razloge na stranama 324 i 325 pobijane presude, to su žalbeni navodi branilaca okrivljenih, u delu u kojem se ukazuje da nisu izneti razlozi o postojanju organizovane kriminalne grupe i da nisu adekvatno utvrđene činjenice u vezi sa odgovornošću svakog od okrivljenih, te da prvostepeni sud nije na adekvatan način obrazložio iz kojih dokaza izvodi zaključak da su okrivljeni delovali u okviru organizovane kriminalne grupe, ocenjeni neosnovanim.

Ni žalbeni navodi branilaca okrivljenih, kojima se ukazuje da je prvostepeni sud neosnovano odbio predloge odbrane na glavnom pretresu u delu kojim se predlaže saslušanje određenih lica u svojstvu svedoka, a koji su u inkriminisanom periodu radili kao carinski službenici, te da je prvostepeni sud bio u obavezi da izvede dokaz angažujući sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke kako bi se na nesumnjiv način utvrdilo da li je postojanje saglasnosti između ulazne i izlazne carinske dokumentacije za spornu robu, te da svojim radnjama okrivljeni nisu učinili nikakvu fiskalnu štetu budžetu Republike Srbije, ocenjeni su neosnovanim, s obzirom da je prvostepeni sud za sve predloge branilaca, koje je odbio kao neosnovane, izneo jasne i u svemu prihvatljive razloge na stranama 331 i 332 pobijane presude.

S tim u vezi, neosnovani su i žalbeni navodi branilaca okrivljenih, u delu u kojem se navodi da u kritičnom periodu nije postojala nikakva zakonska obaveza da carinski radnici sa administrativnih punktova Republike Srbije prate robu do administrativnog punkta UNMIK administracije, niti pak obaveza obaveštavanja, a obzirom da ova obaveza jasno proizlazi iz dopisa Ministarstva finansija – Uprava carine Srbije – Odsek za suzbijanje krijumčarenja 04/1D232 od 18.11.2005. godine, prema kom je u to vreme koordinator Odeljenja za suzbijanje krijumčarenja, SS2, doneo naredbu kojom se Odsecima za suzbijanje krijumčarenja pri carinarnicama Niš, Dimitrovgrad i Kraljevo, naređuje da su u obavezi da detaljno pregledaju kamione koji prevoze zbirnu robu, bilo da su pod TIR karnetom ili nacionalnim dokumentom, a dolaze iz Turske odnosno Bugarske, prema kojoj naredbi su šefovi odseka bili dužni da prate njihova pojavljivanja u matičnim carinarnicama i da organizuje sprovođenje predmetne naredbe, kojom naredbom su obavezani svi šefovi organizacionih jedinica, i to carinskih punktova, carinskih ispostava i graničnih prelaza da od 29.11.2005. godine od 00,00 časova, obaveste koordinatora za suzbijanje krijumčarenja u carinarnici Kraljevo, SS1 o prispeću pošiljke robe široke potrošnje poreklom iz Bugarske i Turske radi postupanja po naredbi V Direkcije 04/1 broj D-232 od 18.11.2005. godine carinarnice Dimitrovgrad, zatim iz dopisa Ministarstva finansija – Uprava carina – Sektor za kontrolu primeni carinskih propisa 05 D-7833/1 od 27.04.2007. godine, prema kom je donet predlog da se u cilju efikasnijeg, planskog i sistemskog vršenja poslova kontrole preventivnog delovanja u sprečavanju negativnih pojava, kontrola pošiljke sa odećom, obućom, robom široke potrošnje odnosno zbirnom robom koja tranzitira kroz domaće carinsko područje pod TIR karnetom, organizuje i sprovodi na taj način što je po prispeću pošiljke sa navedenom vrstom robe do odredišne CI i okončanju svih faza postupka obrade carinske dokumentacije potrebne za istu odnosno razduženje pošiljke ovlašćenih carinskih službenika (vođa smene) granične ispostave u obavezi da zadrži pošiljku i obavesti radnika Odeljenja za suzbijanje krijumčarenja određenog za vršenje poslova koordinacije timova na terenu i predoči mu sve relevantne podatke u vezi pošiljke, te da je u slučajevima kada se na osnovu raspoloživih operativnih podataka i drugih informacija može zaključiti da postoji mogućnost izvršenja krivičnog dela krijumčarenja odnosno carinskog prekršaja – koordinator obaveštava načelnika Odeljenja za suzbijanje krijumčarenja koji na osnovu obrazloženog i osnovanog predloga daje nalog za vršenje kontrole.

Kada se imaju u vidu ovi dokazi, te činjenica da je iz zapisnika sa radnih sastanaka održanih između Ministarstva finansija – Uprava carine, Odeljenja za suzbijanje krijumčarenja, Odsek Kraljevo i UNMIK administracije od 27.03.2006. godine i 06.04.2006. godine prvostepeni sud na nesumnjiv način utvrdio da je na ovim sastancima predloženo da se za akciznu, komercijalnu i robu visoke vrednosti vrši u pratnji i primopredaja u međuzonama, pri čemu je na sastanku održanom dana 06.04.2006. godine, kom su prisustvovali okrivljeni AA i GG ispred Uprave carine Beograd, na kom sastanku je šef CI Mitrovica obavestio prisutne da je posle prvog sastanka dao instrukcije radnicima UNMIK carine o obavezi prijema robe koju kolege sa srpske carine doprate kroz međuzonu, te je iznet i problem u vezi sa dopunama za mobilne telefone koji istupe iz Srbije, ali se ne prijavljuju kod UNMIK carine, to je očigledno da je postojala obaveza da okrivljeni AA, VV, GG i DD, carinski službenici Uprave carine Republike Srbije postupaju u skladu sa navedenim zaključcima sa radnog sastanka i naredbama, odnosno da je postojala zakonska obaveza da prate robu do administrativnog punkta UNMIK administracije, kako to pravilno zaključuje prvostepeni sud u pobijanoj presudi.

Stoga su žalbeni navodi branilaca okrivljenih, kojima se ukazuje da je prevoz predmetne robe preko administrativne linije iz užeg područja Srbije na KiM bio zakonit i dozvoljen, ocenjeni neosnovanim.

Iz istih razloga, i žalbeni navodi branioca okrivljenog EE, u delu u kojem se ukazuje da prvostepeni sud nije na nesumnjiv način utvrdio proceduru prelaska državne granice na graničnom prelazu Mehov krš i s tim u vezi ukazuje da je pogrešan zaključak prvostepenog suda da je Mehov krš carinski prelaz i da organi carine odobravaju istup sa teritorije Republike Srbije, te da stoga u radnjama okrivljenog EE nema elemenata krivičnog dela zbog kojeg je oglašen krivim, ocenjeni su neosnovanim.

Na potpuno i pravilno utvrđeno činjenično stanje, prvostepeni sud je pravilno primenio krivični zakon kada je našao da se u radnjama okrivljenog AA stiču bitni elementi jednog krivičnog dela zločinačko udruživanje iz člana 346 stav 1 KZ i jednog krivičnog dela primanje mita iz člana 367 stav 1 KZ u produženom trajanju u vezi sa članom 61 KZ, u radnjama okrivljenih VV, GG i DD bitni elementi po jednog krivičnog dela primanje mita iz člana 367 stav 1 KZ u produženom trajanju, u vezi sa članom 61 KZ, u radnjama okrivljenih TT i II bitni elementi po jednog krivičnog dela davanje mita iz člana 368 stav 1 KZ, u radnjama okrivljenog ĐĐ bitni elementi krivičnog dela zloupotreba službenog položaja iz člana 359 stav 1 KZ u podstrekavanju, u vezi sa članom 34 u produženom trajanju – u vezi sa članom 61 KZ, a okrivljenog EE krivičnog dela zloupotreba službenog položaja iz člana 359 stav 1 KZ u produženom trajanju u vezi sa članom 61 KZ, u radnjama okrivljenog ŽŽ bitni elementi krivičnog dela primanje mita iz člana 367 stav 1 KZ, te u radnjama okrivljenih BB, ZZ, JJ, KK, LL, LjLj, MM, NjNj, OO, PP, RR i SS bitni elementi po jednog krivičnog dela davanje mita iz člana 368 stav 1 KZ u produženom trajanju, u vezi sa članom 61 KZ, za koja dela ih je oglasio krivim.

Kako je na potpuno i pravilno utvrđeno činjenično stanje, prvostepeni sud pravilno primenio krivični zakon kada je našao da se u radnjama okrivljenih stiču svi bitni elementi navedenih krivičnih dela i o pravnoj oceni dela u pobijanoj presudi dao detaljne razloge, koje u svemu prihvata ovaj sud i na iste upućuje, to su žalbeni navodi branilaca okrivljenih II, RR i SS, kojima se ukazuje da u radnjama okrivljenih ne stoje elementi krivičnih dela zbog kojih su oglašeni krivim, već eventualno da se u njihovim radnjama stiču bitni elementi iz stava 2 člana 368 KZ, branioca okrivljenog BB, kojima se takođe ukazuje na pogrešnu pravnu kvalifikaciju i ističe da prvostepeni sud nije na nesumnjiv način utvrdio da li je davanje novca usledilo pre ili posle izvršenih inkriminisanih službenih radnji te da, kako se u žalbi ističe “naknadno davanje mita nije inkriminisano”, branioca okrivljenog LjLj, kojima se ističe da se u radnjama okrivljenog ne stiču bitni elementi krivičnog dela davanja mita iz člana 368 stav 1 KZ već da se radi o “nekoj vrsti pomaganja ili posredovanja” u izvršenju ovog krivičnog dela, branioca okrivljenog GG kojima se ukazuje da je radnje okrivljenog moguće kvalifikovati jedino kao propuštanje službene radnje koju on sam u okviru svojih ovlašćenja nije smeo da učini, te da je prvostepeni sud bio u obavezi da ove radnje kvalifikuje kao krivično delo primanje mita iz stava 2 člana 367 KZ, za koje je zaprećena kazna zatvora od dve do osam godina, branioca okrivljenog DD, kojima se ukazuje da se ni u njegovim radnjama ne stiču subjektivna obeležja krivičnog dela primanje mita iz člana 367 stav 1 KZ jer on nije bio svestan da obavljajući opisanu dužnost carinika omogućava okrivljenom BB da vrši zamenu robe i time stiče nezakonitu dobit, branioca okrivljenog MM, kojima se ističe da je izostala pravna ocena dela okrivljenog i da je u tom smislu povređen krivični zakon jer je oglašen krivim za delo koje nije učinio, branioca okrivljenog NjNj, kojima su ukazuje na pogrešnu pravnu kvalifikaciju i ističe da radnje koje je okrivljeni preduzeo ne predstavljaju radnje izvršenja bilo kog krivičnog dela, pa ni davanja mita, te da ne postoje elementi za konstrukciju produženog krivičnog dela u konkretnom slučaju, te žalbeni navodi branioca okrivljenog LL, kojima se ukazuje da je prvostepeni sud bez zakonskog obrazloženja i pravne argumentacije izrazio stav da su u odnosu ovog okrivljenog ispunjeni zakonom propisani uslovi za produženo krivično delo, kao i žalba branioca okrivljenog ŽŽ, kojom se ukazuje na pogrešnu primenu krivičnog zakona i ističe da nema dokaza da je okrivljeni izvršio predmetno krivično delo i da bi eventualno u njegovim radnjama moglo biti govora o krivičnom delu iz člana 367 stav 4 KZ, za koje delo je propisana znatno manja kazna u odnosu na delo za koje je oglašen krivim, ocenjeni kao neosnovani.

Ispitujući prvostepenu presudu, u delu koji se odnosi na odluku o vrsti i visini krivičnih sankcija koje su izrečene okrivljenima, Apelacioni sud u Beogradu, Posebno odeljenje, nalazi da je prvostepeni sud u odnosu na okrivljene DD, ĐĐ, EE, ŽŽ, BB, ZZ, II, JJ, KK, LL, LjLj, MM, NjNj, OO, PP, RR i SS pravilno utvrdio i cenio sve okolnosti propisane odredbom člana 54 KZ, a koje su od značaja prilikom odmeravanja kazne.

Naime, prvostepeni sud je pravilno cenio kao olakšavajuće okolnosti na strani okrivljenih DD, ĐĐ, ŽŽ, BB, LL, LjLj, MM, PP, RR i SS činjenicu da su do sada neosuđivani, porodične prilike okrivljenih, obzirom da je okrivljeni DD oženjen i otac dva maloletna deteta, okrivljeni ĐĐ otac dva maloletna deteta, s tim što živi u vanbračnoj zajednici, okrivljeni EE otac troje dece, okrivljeni ŽŽ oženjen i otac dva maloletna deteta, okrivljeni BB oženjen i otac dva punoletna deteta, okrivljeni II oženjen i otac jednog maloletnog deteta, okrivljeni JJ oženjen i otac jednog maloletnog i jednog punoletnog deteta, okrivljeni KK oženjen i otac dva maloletna deteta, okrivljeni LjLj oženjen i otac dva maloletna deteta, okrivljeni MM oženjen i otac dva maloletna deteta, okrivljeni NjNj oženjen i otac dva maloletna deteta, OO oženjen i otac tri deteta, od kojih je jedno maloletno, okrivljeni PP oženjen i otac jednog maloletnog deteta, okrivljeni RR oženjen i otac dva maloletna deteta, a okrivljeni SS oženjen i otac dva maloletna deteta, na strani okrivljenog DD delimično priznanje izvršenja krivičnog dela, činjenicu da je okrivljeni BB priznao izvršenje krivičnog dela koje je u mnogome doprinelo i utvrđivanju činjeničnog stanja u tački 1 stav I-II izreke presude, priznanje okrivljenog ZZ, koje je doprinelo utvrđivanju činjeničnog stanja u tački 2 stav I-II izreke presude, delimično priznanje izvršenja krivičnog dela okrivljenog II, priznanje okrivljenog KK koje je doprinelo utvrđivanju činjeničnog stanja opisanog u tački 4 stava I-II izreke presude, okrivljenima ĐĐ i EE njihovo zdravstveno stanje, te okrivljenima LjLj, MM i NjNj da su lica bez zaposlenja i da ih izdržavaju supruge, odnosno okrivljenog NjNj otac i majka.

Sa druge strane, prvostepeni sud je pravilno cenio kao otežavajuće okolnosti činjenicu da su okrivljeni EE, ZZ, II, JJ, KK, NjNj i OO do sada osuđivani, pri tome okrivljeni JJ tri puta, od čega jednom za istovrsno krivično delo, dok je u odnosu na ostale okrivljene imao u vidu činjenicu da nisu osuđivani zbog istovrsnog krivičnog dela, pa je pravilno postupio kada je okrivljene zbog krivičnih dela za koja su oglašeni krivim osudio na efektivne kazne zatvora, i to okrivljene DD, BB i ZZ na kazne zatvora u trajanju od dve godine, okrivljene EE i ŽŽ na kazne zatvora u trajanju od po jedne godine, pri čemu je pravilno ublažio kaznu okrivljenom ŽŽ na osnovu odredaba članova 56 i 57 KZ, nalazeći da utvrđene olakšavajuće okolnosti na njegovoj strani imaju karakter naročito olakšavajućih, dok je okrivljene II, MM i SS osudio na kazne zatvora u trajanju od po dve godine i šest meseci, a okrivljene JJ, LjLj i NjNj na kazne zatvora u trajanju od po dve godine i tri meseca, te okrivljene LL i OO na kazne zatvora u trajanju od po tri godine i šest meseci, okrivljenog RR na kaznu zatvora u trajanju od tri godine, okrivljenog KK na kaznu zatvora u trajanju od jedne godine i devet meseci, okrivljenog PP na kaznu zatvora u trajanju od jedne godine i šest meseci, a okrivljenog ĐĐ na kaznu zatvora u trajanju od jedne godine i tri meseca, u koje kazne im je uračunao vreme provedeno u pritvoru, shodno odredbi člana 63 KZ.

I po oceni ovoga suda, ovako odmerene kazne zatvora, na koje su navedeni okrivljeni osuđeni, adekvatne su težini izvršenih krivičnih dela i stepenu krivice svakog od okrivljenih, kao učinilaca krivičnih dela, te će se njima u odnosu na svakog od njih postići svrha kažnjavanja propisana odredbom člana 42 KZ. Stoga su žalba Tužioca za organizovani kriminal, kojom se predlaže izricanje strožih kazni u odnosu na okrivljene, žalba okrivljenog BB, koji je izjavio samo žalbu u pogledu odluke o kazni, te žalbe branilaca svih okrivljenih u delu u kojem se pobija pravilnost prvostepene presude u pogledu odluke o kazni, ocenjene neosnovanim.

Međutim, prilikom odmeravanja kazni okrivljenima AA, VV i GG, prvostepeni sud je, po nalaženju ovoga suda, pogrešno cenio kao otežavajuću okolnost činjenicu da su u vreme izvršenja krivičnih dela bili zaposleni u državnom organu – Upravi carina – Službi za suzbijanje krijumčarenja, koja je upravo bila nadležna da se bavi suzbijanjem nezakonitosti u carinskom postupku, imajući u vidu da su ovi okrivljeni oglašeni krivim za izvršenje krivičnog dela primanja mita iz člana 367 stav 1 KZ u produženom trajanju u vezi sa članom 61 KZ, te obzirom da se okolnost koja predstavlja element krivičnog dela zbog kojeg su okrivljeni oglašeni krivim ne može ceniti kao otežavajuća okolnost.

Stoga je Apelacioni sud u Beogradu, Posebno odeljenje, nalazeći da su ostale okolnosti na strani navedenih okrivljenih pravilno utvrđene, odnosno činjenica da do sada nisu osuđivani, da su porodični ljudi, obzirom da su sva trojica oženjeni, pri čemu je okrivljeni GG otac dva maloletna deteta, a okrivljeni AA i VV očevi po jednog maloletnog deteta, na strani okrivljenog VV i činjenicu da je delimično priznao izvršenje krivičnog dela, našao da su žalbe branilaca ovih okrivljenih u delu koji se odnosi na odluku o kazni osnovani. Stoga je uvažavanjem ovih žalbi u odnosu na navedene okrivljene preinačio prvostepenu presudu u pogledu odluke o kazni tako što je okrivljenom AA za krivično delo zločinačko udruživanje iz člana 346 stav 1 KZ, opisano u stavu I izreke presude, utvrdio kaznu zatvora u trajanju od dve godine, a za krivično delo primanje mita iz člana 367 stav 1 KZ u produženom trajanju u vezi sa članom 61 KZ, opisano u stavu I-II izreke presude, kaznu zatvora u trajanju od sedam godina, nakon čega je ovog okrivljenog osudio, shodno odredbi člana 60 KZ, na jedinstvenu kaznu zatvora u trajanju od osam godina, dok je okrivljenog VV osudio na kaznu zatvora u trajanju od pet godina i šest meseci, a okrivljenog GG na kaznu zatvora u trajanju od šest godina, nalazeći da će se ovako odmerenim kaznama u odnosu na okrivljene u potpunosti postići svrha kažnjavanja propisana odredbom člana 42 KZ, te da su ovako odmerene kazne adekvatne težini izvršenih krivičnih dela i stepenu krivice okrivljenih kao učinilaca. U ove kazne, okrivljenima je uračunato vreme provedeno u pritvoru, shodno odredbi člana 63 KZ.

Iz navedenih razloga, žalba Tužioca za organizovani kriminal, u delu u kojem se insistira na izricanju strožih kazni prema okrivljenima AA, VV i GG, ocenjena je neosnovanom.

Neosnovani su i žalbeni navodi branioca okrivljenog ŽŽ u delu u kojem se pobija pravilnost izrečene mere bezbednosti zabrane vršenja poziva, delatnosti i dužnosti u svim organima i na svim poslovima u Upravi carina Republike Srbije, u trajanju od pet godina, imajući u vidu odredbu člana 85 stav 1 i 2 Krivičnog zakonika, kojom je propisano da sud može učiniocu krivičnog dela zabraniti vršenje određenog poziva, određene delatnosti ili svih ili nekih dužnosti, ako se opravdano može smatrati da bi njegovo dalje vršenje takve delatnosti bilo opasno, a obzirom da je okrivljeni krivično delo zbog kojeg je oglašen krivim upravo učinio kao službeno lice – carinski službenik Uprave carina Republike Srbije.

Neosnovani su i žalbeni navodi istog branioca, kao i branilaca okrivljenih II, RR i SS u delu kojim se pobija pravilnost odluke o troškovima krivičnog postupka, obzirom da je visinu troškova krivičnog postupka prvostepeni sud pravilno odmerio, imajući u vidu odredbe članova 194 i 196 ZKP, imajući u vidu mogućnost da visinu ovih troškova utvrdi posebnim rešenjem u roku od 15 dana od dana pravnosnažnosti presude.

Prilikom donošenja odluke, Apelacioni sud u Beogradu, Posebno odeljenje, imao je u vidu i ostale žalbene navode, ali ih nije posebno obrazlagao u ovoj odluci, obzirom da se njima ne dovodi u sumnju pravilnost i zakonitost prvostepene presude, nalazeći da su bez uticaja na drugačiju odluku.

Kako u odnosu na okrivljenog TT nije bilo žalbi izjavljenih od strane ovlašćenih lica, to se ovaj sud nije ni upuštao u ocenu pravilnosti i zakonitosti pobijane presude u odnosu na ovog okrivljenog.

Obzirom da prvostepena presuda, u delu kojim je odbijena optužba za krivično delo zločinačko udruživanje iz člana 346 stav 2 u vezi stava 1 KZ, i to u odnosu na okrivljene VV, GG, DD i ĐĐ na osnovu odredbe člana 354 tačka 3 ZKP, a u odnosu na okrivljenog TT na osnovu odredbe člana 354 tačka 1 ZKP, nije bila predmet pobijanja niti žalbom Tužioca za organizovani kriminal, niti žalbama branilaca okrivljenih, to se ovaj sud se nije upuštao u ocenu pravilnosti i zakonitosti pobijane presude u ovom delu.

Sa svega izloženog, a na osnovu odredbe člana 459 ZKP i 457 ZKP, doneta je odluka kao u izreci.

Zapisničar     PREDSEDNIK VEĆA-SUDIJA
Snežana Medenica, s.r.    Slobodan Rašić,s.r.

Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Svetlana Antić

Factum infectum fieri nequit – Učinjeno ne može postati neučinjeno (Plaut)