Republika Srbija
Apelacioni sud u Beogradu
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
5.07.2013.

Kž1 Po1 7/13

REPUBLIKA SRBIJA
APELACIONI SUD U BEOGRADU
Kž1 Po1 7/13
dana 05.07.2013.godine
B E O G R A D

 

U IME NARODA

APELACIONI SUD U BEOGRADU, Posebno odeljenje, u veću sastavljenom od sudija Zorana Savića, predsednika veća, Duška Milenkovića – vršioca funkcije Predsednika Apelacionog suda u Beogradu, Mirjane Popović, Milene Rašić i Nade Zec, članova veća, uz učešće sudijskog pomoćnika Žaka Pavlovića, kao zapisničara, u krivičnom postupku protiv okrivljenih AA i dr., zbog krivičnog dela zločinačko udruživanje iz člana 346 stavovi 1 i 2 Krivičnog zakonika i dr., odlučujući o žalbama: Tužilaštva za organizovani kriminal, okrivljenog AA1, njegovog branioca advokata AB1, branioca okrivljenog AA - advokata AB, branioca okrivljenog AA2 - advokata AB2, branioca okrivljenih AA3 i AA4 - advokata AB34, branioca okrivljenih AA5, AA6 i AA7 - advokata AB567, branioca okrivljenog AA8 - advokata AB8, branioca okrivljenog AA0 - advokata AB0, branioca okrivljenog BB - advokata BA, branioca okrivljenog BB1 - advokata BA1, branioca okrivljenog BB2 - advokata BA2, branioca okrivljenog BB3 - advokata BA3, branioca okrivljenog BB4 - advokata BA4, branioca okrivljenog BB5 - advokata BA5, branioca okrivljenog BB6 - advokata BA6, branioca okrivljenog BB7 - advokata BA7, branioca okrivljenog BB8 - advokata BA8, branioca okrivljenog AA6 - advokata AB6 i branioca okrivljenog BB9 - advokata BA9, izjavljenim protiv presude Posebnog odeljenja Višeg suda u Beogradu K.Po1 br. 197/10 od 05.07.2012.godine, u sednici veća održanoj u periodu od 04. do 06. jula 2013.godine, kojoj su prisustvovali: zamenik Tužioca za organizovani kriminal Dragan Često, okrivljeni: AA5, AA3, AA4 i BB5 i branioci: advokat AB8 (za okrivljenog AA8), advokat BA7 (za okrivljenog BB7), advokat AB567 (za okrivljene AA5, AA6 i AA7), advokat AB1 (za okrivljenog AA1), koji se po zameničkom punomoćju javlja i za branioca okrivljenog BB5 - advokata BA5, advokat AB2 (za okrivljenog AA2), advokat AB34 (za okrivljene AA3 i AA4 i AA9), advokat AB (za okrivljenog AA), advokat AB0 (za okrivljenog AA0), advokat BA4 (za okrivljenog BB4), advokat BA1 (za okrivljenog BB1), advokat BA3 (za okrivljenog BB3), a u odsustvu uredno obaveštenih okrivljenih: AA6, BB3, BB i BB6, AA7 i AA2 (čiji su se branioci saglasili da se sednica veća održi bez njihovog prisustva) i AA9 (čiji je branilac advokat AB34 izjavio da povlači predlog da isti bude obavešten o sednici veća – službena beleška ovog suda od 04.07.2013.godine), kao i branioca okrivljenog BB9 - advokata BA9, branioca okrivljenog BB6 - advokata BA6 i branioca okrivljenog BB - advokata BA, dana 05.07.2013.godine, doneo je:


P R E S U D U

DELIMIČNIM USVAJANjEM ŽALBI branioca okrivljenog BB1 – advokata BA1 i branioca okrivljenih AA3 i AA4 - advokata AB34, PREINAČUJE SE presuda Posebnog odeljenja Višeg suda u Beogradu K.Po1 br. 197/10 od 05.07.2012.godine i to samo u delu u kome su sadržane odluke o kaznama na koje su okrivljeni BB1, AA3 i AA4 osuđeni, tako što Apelacioni sud u Beogradu, Posebno odeljenje, na osnovu članova 4, 42, 45 i 54 Krivičnog zakonika, okrivljene BB1, AA3 i AA4, sa ličnim podacima kao u prvostepenoj presudi, zbog po jednog krivičnog dela nedozvoljen prelaz državne granice i krijumčarenje ljudi iz člana 350 stav 3 u vezi stava 2 KZ, za koja su prvostepenom presudom oglašeni krivim, osuđuje na kazne zatvora i to: okrivljenog BB1, primenom članova 56 i 57 Krivičnog zakonika - u trajanju od osam meseci, okrivljenog AA4 - u trajanju od jedne godine, u koju mu je, shodno članu 63 Krivičnog zakonika uračunato i vreme koje je proveo u pritvoru 3.10. do 13.11.2006.godine , a okrivljenog AA3, primenom članova 56 i 57 Krivičnog zakonika – u trajanju od deset meseci, u koju mu je, shodno članu 63 Krivičnog zakonika uračunato i vreme koje je proveo u pritvoru 3.10. do 13.11.2006.godine, dok se u preostalom delu žalbe branioca okrivljenog BB1 – advokata BA1 i branioca okrivljenih AA3 i AA4 - advokata AB34, kao i žalbe: Tužilaštva za organizovani kriminal, okrivljenog AA1, njegovog branioca advokata AB1, branioca okrivljenog AA - advokata AB, branioca okrivljenog AA2 - advokata AB2, branioca okrivljenih AA5, AA6 i AA7 - advokata AB567, branioca okrivljenog AA8 - advokata AB8, branioca okrivljenog AA0 - advokata AB0, branioca okrivljenog BB - advokata BA, branioca okrivljenog BB2 - advokata BA2, branioca okrivljenog BB3 - advokata BA3, branioca okrivljenog BB4 - advokata BA4, branioca okrivljenog BB5 - advokata BA5, branioca okrivljenog BB6 - advokata BA6, branioca okrivljenog BB7 - advokata BA7, branioca okrivljenog BB8 - advokata BA8, branioca okrivljenog AA6 - advokata AB6 i branioca okrivljenog BB9 - advokata BA9, ODBIJAJU kao neosnovane, a presuda Posebnog odeljenja Višeg suda u Beogradu K.Po1 br. 197/10 od 05.07.2012.godine u neprinačenom delu POTVRĐUJE


O b r a z l o ž e nj e

Presudom Posebnog odeljenja Višeg suda u Beogradu K.Po1 br. 197/10 od 05.07.2012.godine, okrivljeni: AA, AA1, AA5, BB0, BB6, AA2, AA8, BB2, BB, BB3, BB8 i AA6 su oglašeni krivim zbog po jednog produženog krivičnog dela nedozvoljen prelaz državne granice i krijumčarenje ljudi iz člana 350 stav 3 u vezi stava 2 i člana 61 KZ, a okrivljeni: BB5, BB4, BB1, AA4, AA7, BB7, AA0, BB9 i AA3 zbog po jednog krivičnog dela nedozvoljen prelaz državne granice i krijumčarenje ljudi iz člana 350 stav 3 u vezi stava 2 KZ, za koja su, shodno članovima 4, 42, 45 i 54 KZ, osuđeni na kazne zatvora i to: okrivljeni AA - u trajanju od 6 godina, okrivljeni AA1 - u trajanju od 4 godine, okrivljeni AA5 - u trajanju od 3 godine, okrivljeni BB0 - u trajanju od 3 godine, okrivljeni BB6 - u trajanju od 1 godine i 6 meseci, okrivljeni BB5 - u trajanju od 1 godine i 4 meseca, okrivljeni AA2 - u trajanju od 1 godine i 6 meseci, okrivljeni AA8 - u trajanju od 1 godine i 6 meseci, okrivljeni BB4 - u trajanju od 1 godine, okrivljeni BB2 - u trajanju od 2 godine, okrivljeni BB - u trajanju od 2 godine, okrivljeni BB3 - u trajanju od 3 godine, okrivljeni BB8 - u trajanju od 3 godine, okrivljeni AA6 - u trajanju od 3 godine, okrivljeni BB1 - u trajanju od 1 godine, okrivljeni AA4 - u trajanju od 1 godine i 2 meseca, okrivljeni AA7 - u trajanju od 1 godine, okrivljeni BB7 - u trajanju od 1 godine i 4 meseca, okrivljeni AA0 - u trajanju od 1 godine i 4 meseca, okrivljeni BB9 - u trajanju od 1 godine i okrivljeni AA3 - u trajanju od 1 godine. Na osnovu člana 63 stav 1 KZ, pojedinim okrivljenima je, u kazne zatvora na koje su osuđeni, uračunato i vreme provedeno u pritvoru i to: okrivljenom AA5 - od 21.01. do 16.03.2009.godine, okrivljenom BB0 - od 20.07. do 10.09.2010.godine, okrivljenom BB5 - od 21.07. do 10.09.2010.godine, okrivljenima AA2 i AA8 - od 30.08. do 22.09.2006.godine, okrivljenima BB8, AA3, AA6, AA7 i AA4 - od 13.10. do 13.11.2006.godine, okrivljenom BB4 - od 13.02. do 14.03.2007.godine, okrivljenom BB2 - od 13.02. do 12.04.2007.godine, okrivljenom BB - od 02.10. do 03.11.2008.godine i okrivljenom BB7 - od 19.06. do 14.07.2008.godine. Na osnovu člana 350 stav 4 KZ, od pojedinih okrivljenih su oduzeta putnička motorna vozila i to: od BB9 - marke “_”, tipa ''-'', reg. ozn. _; od BB – marke “_; od BB8 - marke _; od AA4 - marke _; od AA3 - marke _; od AA8 - marke _; dok su od okrivljenih: BB0, AA2, AA8, BB4, BB2, BB, BB8, AA6, AA4, AA7, BB9 i AA3, oduzeti mobilni telefoni i SIM kartice, bliže navedeni u prvostepenoj presudi. Na osnovu članova 91 i 92 stav 1 KZ i člana 538 stavovi 1 i 2, te člana 541 stav 2 ZKP, oduzeta je imovinska korist pribavljena izvršenjem krivičnog dela i to od okrivljenog BB8 - 150 evra, a od okrivljenog AA3 - 300 evra. Takođe, okrivljeni su obavezani da, u roku od 30 dana od pravosnažnosti presude, pod pretnjom izvršenja, na ime preostalog dela imovinske koristi pribavljene izvršenjem krivičnog dela, u korist budžeta Republike Srbije plate: AA - 20.700 evra, AA1 - 7.500 evra, AA5 – 960 evra, BB0 – 1.750 evra, BB6 – 600 evra, BB5 – 200 evra, AA2 – 650 evra, AA8 – 320 evra, BB4 – 160 evra, BB2 – 680 evra, BB - 800 evra, BB3 - 960 evra, BB8 – 1.500 evra, AA6 - 1.150 evra, BB1 – 40 evra i AA0 - 310 evra i to u dinarskoj protivvrednosti po zvaničnom kursu na dan isplate. Na kraju je određeno da će se o troškovima krivičnog postupka odlučiti naknadno, posebnim rešenjem.

U stavu drugom iste presude, okrivljeni AA9 i VV su, na osnovu člana 423 tačka 2 ZKP, oslobođeni od optužbe da su 30.08.2006.godine izvršili po jedno krivično delo nedozvoljen prelaz državne granice i krijumčarenje ljudi iz člana 350 stav 3 u vezi stava 2 KZ, pri čemu je određeno da troškovi krivičnog postupka u odnosu na ovaj deo presude, shodno članu 265 stav 1 ZKP, padnu na teret budžetskih sredstava suda.

Protiv navedene presude žalbe su izjavili:

- zamenik tužioca Tužilaštva za organizovani kriminal, zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka, povrede krivičnog zakona, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i odluke o krivičnoj sankciji, sa predlogom da se ukine i predmet vrati prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje, ili preinači u delu odluke o kazni i okrivljenima izreknu kazne zatvora u dužem trajanju;

- okrivljeni AA1, zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i odluke o kazni, sa predlogom da mu se kazna umanji;

- njegov branilac, advokat AB1, zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka, povrede krivičnog zakona, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, odluke o kazni i oduzimanju imovinske koristi, sa predlogom da se ukine i predmet vrati prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje, ili pak da se preinači u pogledu kazne, pri čemu je tražio da bude obavešten o sednici veća;

- branilac okrivljenog AA, advokat AB, zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i odluka o krivičnoj sankciji i oduzimanju imovinske koristi, sa predlogom da se pobijana presuda preinači i okrivljeni AA oslobodi od optužbe zbog krivičnog dela iz člana 350 stav 3 u vezi stava 2 i člana 61 KZ, ili da se ukine i predmet vrati na ponovno suđenje, ili pak da se preinači u pogledu odluke o krivičnoj sankciji i odluke o oduzimanju imovinske koristi, te da se ovom okrivljenom izrekne blaža kazna i obaveže na plaćanje manjeg novčanog iznosa, pri čemu je tražila da, shodno članu 447 ZKP, bude obaveštena o sednici veća;

- branilac okrivljenog AA2, advokat AB2, zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka, povrede krivičnog zakona, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i odluke o krivičnim sankcijama i drugim odlukama, sa predlogom da se ista preinači i ovaj okrivljeni oslobodi od optužbe zbog jednog produženog krivičnog dela iz člana 350 stav 3 u vezi stava 2 i člana 61 KZ, ili pak da se ukine i predmet vrati prvostepenom sudu na ponovni postupak, pri čemu je tražila da njen branjenik i ona, shodno članu 447 ZKP, budu obavešteni o sednici veća;

  - branilac okrivljenih AA3 i AA4, advokat AB34, zbog bitnih povreda odredaba ZKP, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, pogrešne primene krivičnog zakona i odluke o krivičnoj sankciji sa predlogom da se prvostepena presuda ukine i predmet vrati na ponovno odlučivanje, ili preinači i okrivljeni oslobode od optužbe, ili alternativno - da im se smanje izrečene kazne, pri čemu je tražio da se njegovi branjenici i on obaveste o sednici veća;

- branilac okrivljenih AA5, AA6 i AA7, advokat AB567, zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, povrede krivičnog zakona i odluka o krivičnoj sankciji i oduzimanju imovinske koristi, sa predlogom da se prvostepena presuda ukine i predmet vrati prvostepenom sudu na ponovni postupak i odluku, a da se u odnosu na okrivljenog AA7 donese oslobađajuća presuda, pri čemu je tražila da njeni branjenici i ona budu obavešteni o sednici veća.

- branilac okrivljenog AA8, advokat AB8, zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka, povrede krivičnog zakona, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, odluke o krivičnim sankcijama i drugim odlukama, sa predlogom da se prvostepena presuda preinači i ovaj okrivljeni oslobodi od optužbe zbog jednog produženog krivičnog dela iz člana 350 stav 3 u vezi stava 2 i člana 61 KZ, ili da se ukine i predmet vrati prvostepenom sudu na ponovni postupak, pri čemu je tražila da bude obaveštena o sednici veća;

- branilac okrivljenog AA0, advokat AB0, zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i odluke o krivičnoj sankciji, sa predlogom da se prvostepena presuda ukine i predmet vrati na ponovno odlučivanje, ili pak preinači i ovaj okrivljeni oslobodi od optužbe, pri čemu je tražio da bude obavešten o sednici veća;

- branilac okrivljenog BB, advokat BA, zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka, povrede krivičnog zakona, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i odluke o kazni, sa predlogom da se prvostepena presuda u delu koji se odnosi na ovog okrivljenog ukine i predmet vrati na ponovno suđenje, ili pak preinači u pogledu odluke o kazni tako što će se istom izreći blaža kazna, pri čemu je tražio da njegov branjenik i on budu obavešteni o sednici veća;

- branilac okrivljenog BB1, advokat BA1, zbog svih zakonskih razloga, sa predlogom da se prvostepena presuda preinači i okrivljeni BB1 oslobodi, ili pak da se ukine i predmet vrati prvostepenom sudu na ponovno suđenje, pri čemu je tražio da bude obavešten o sednici veća;

- branilac okrivljenog BB2, advokat BA2, zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka, povrede krivičnog zakona, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, odluke o krivičnim sankcijama i oduzimanju imovinske koristi, sa predlogom da se prvostepena presuda ukine i predmet vrati prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje, ili da se pak preinači i okrivljeni oslobodi ili kazni blažom kaznom;

- branilac okrivljenog BB4, advokat BA4, zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i odluke o krivičnoj sankciji, sa predlogom da se prvostepena presuda preinači i okrivljeni BB4 oslobodi od optužbi, ili da se pak ukine i predmet vrati prvostepenom sudu na ponovno suđenje, pri čemu je tražio da bude obavešten o sednici veća;

- branilac okrivljenog BB5, advokat BA5, zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka, povrede krivičnog zakona, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i odluke o kazni, sa predlogom da se prvostepena presuda ukine i predmet vrati prvostepenom sudu na ponovni postupak i odlučivanje, ili pak da se preinači i okrivljeni BB5 oslobodi od odgovornosti, pri čemu je predložio da se njegovom branjeniku ukine mera zabrane napuštanja boravišta, kao i da budu obavešteni o sednici veća;

- branilac okrivljenog BB6, advokat BA6, zbog svih zakonskih razloga, bez formalnog navođenja žalbenog predloga, pri čemu je tražio da njegov branjenik i on budu obavešteni o sednici veća;

- branilac okrivljenog BB7, advokat BA7, zbog odluke o krivičnoj sankciji, sa predlogom da se prvostepena presuda preinači i ovom okrivljenom izrekne znatno blaža kazna zatvora, pri čemu je tražio da bude obavešten o sednici veća;

- branilac po službenoj dužnosti okrivljenog BB8, advokat BA8, zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka, povrede krivičnog zakona, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i odluke o krivičnoj sankciji, sa predlogom da se prvostepena presuda ukine i predmet vrati prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje, ili da se preinači i okrivljeni oslobodi, ili pak da mu se izrekne kazna u kraćem trajanju;

- branilac po službenoj dužnosti okrivljenog AA6, advokat AB6, zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka, povrede krivičnog zakona, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i odluke o kazni, sa predlogom da se prvostepena presuda ukine i predmet vrati na ponovno suđenje;

- branilac okrivljenog BB9, advokat BA9, zbog bitnih povreda odredaba krivičnog postupka i pogrešno utvrđenog činjeničnog stanja, sa predlogom da se prvostepena presuda, u delu koji se odnosi na ovog okrivljenog, ukine, a predmet vrati prvostepenom sudu na ponovno suđenje, pri čemu je tražio da bude obavešten o sednici veća i

- branilac okrivljenog BB3, advokat BA3, zbog bitnih povreda odredaba krivičnog postupka, povrede krivičnog zakona, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, odluke o krivičnoj sankciji i odluke o vraćanju pribavljene imovinske koristi, sa predlogom da se prvostepena presuda preinači i okrivljeni BB3 oslobodi od optužbe, ili pak da se ukine i predmet vrati prvostepenom sudu na ponovni postupak, pri čemu je tražio da njegov branjenik i on budu obavešteni o sednici veća.

Odgovore na žalbu tužioca Tužilaštva za organizovani kriminal podneli su: branilac okrivljenog VV - advokat VA, branilac okrivljenog BB7 - advokat BA7, branilac okrivljenog BB6 - advokat BA6, branilac okrivljenog AA8 - advokat AB8, branilac okrivljenog AA2, advokat AB2 i branilac okrivljenog BB3 - advokat BA3, u kojima su predložili da se ista odbije kao neosnovana.

U podnesku Ktž.br.7/13 od 18.03.2013.godine, zamenik tužioca Tužilaštva za organizovani kriminal je predložio da se žalba TOK usvoji, a da se prvostepena presuda ukine i predmet vrati prvostepenom sudu na ponovno suđenje, ili pak da se preinači u delu odluke o kazni i okrivljenima izreknu kazne zatvora u dužem trajanju, a da se žalbe okrivljenog AA1 i branilaca okrivljenih odbiju kao neosnovane.

Apelacioni sud u Beogradu je održao sednicu veća u skladu sa članom 447 ZKP, na kojoj je razmotrio spis, zajedno sa pobijanom presudom i žalbama, pa je nakon ocene žalbenih navoda i predloga, kao i predloga iz odgovora na žalbu, te predloga zamenika tužioca Tužilaštva za organizovani kriminal iznetog u podnesku Ktž.br. 7/13 od 18.03.2013.godine, našao:

- da su žalbe branioca okrivljenog BB1 – advokata BA1 i branioca okrivljenih AA3 i AA4 - advokata AB34 delimično osnovane i to u samo delu koji se odnosi na odluke o kaznama na koje su osuđeni okrivljeni BB1, AA3 i AA4, dok su u preostalom delu, kao i žalbe: Tužilaštva za organizovani kriminal, okrivljenog AA1, njegovog branioca advokata AB1, branioca okrivljenog AA - advokata AB, branioca okrivljenog AA2 - advokata AB2, branioca okrivljenih AA5, AA6 i AA7 - advokata AB567, branioca okrivljenog AA8 - advokata AB8, branioca okrivljenog AA0 - advokata AB0, branioca okrivljenog BB - advokata BA, branioca okrivljenog BB2 - advokata BA2, branioca okrivljenog BB3 - advokata BA3, branioca okrivljenog BB4 - advokata BA4, branioca okrivljenog BB5 - advokata BA5, branioca okrivljenog BB6 - advokata BA6, branioca okrivljenog BB7 - advokata BA7, branioca po službenoj dužnosti okrivljenog BB8 - advokata BA8, branioca okrivljenog AA6 - advokata AB6 i branioca okrivljenog BB9 - advokata BA9, neosnovane.

Tako, neosnovano se žalbama Tužilaštva za organizovani kriminal, okrivljenog AA1, njegovog branioca advokata AB1, branioca okrivljenog AA - advokata AB, branioca okrivljenog AA2 - advokata AB2, branioca okrivljenog BB1 – advokata BA1, branioca okrivljenih AA3 i AA4 - advokata AB34, branioca okrivljenih AA5, AA6 i AA7 - advokata AB567, branioca okrivljenog AA8 - advokata AB8, branioca okrivljenog AA0 - advokata AB0, branioca okrivljenog BB - advokata BA, branioca okrivljenog BB2 - advokata BA2, branioca okrivljenog BB3 - advokata BA3, branioca okrivljenog BB4 - advokata BA4, branioca okrivljenog BB5 - advokata BA5, branioca okrivljenog BB6 - advokata BA6, branioca po službenoj dužnosti okrivljenog BB8 - advokata BA8, branioca okrivljenog AA6 - advokata AB6 i branioca okrivljenog BB9 - advokata BA9, prvostepena presuda pobija zbog bitnih povreda odredaba krivičnog postupka.

Naime, po nalaženju ovog suda, prvostepena presuda nije zahvaćena bitnom povredom iz člana 438 stav 1 tačka 8 ZKP. Postoje određena odstupanja u činjeničnom opisu preduzetih protivpravnih radnji koji je dat u izreci prvostepene presude, u odnosu na činjenični osnov iz dispozitiva optužnog akta. Međutim, kada se izvrši njihovo suštinsko poređenje, jasno je da se prvostepena presuda odnosi samo na lica koja su optužena i samo na protivpravne radnje i krivična dela koja su predmet optužnice, odnosno da se radi o istim inkriminisanim događajima. Stoga, suprotno žalbenim navodima, prvostepeni sud izmenama činjeničnog osnova nije dirao u subjektivni i objektivni identitet optužbe, već je samo stilizovao izreku prvostepene presude i faktički je upodobio činjeničnom stanju koje je utvrdio tokom dokaznog postupka, pre svega po pitanju vremena i načina preduzimanja pojedinih radnji od strane okrivljenih, uz jasnije i konkretnije opise istih, a ostajući u okvirima događaja i krivičnih dela iz optužnog akta. Samim tim su neosnovani i žalbeni navodi da je prvostepeni sud predmetnim izmenama prekoračio optužni akt, pošto okrivljenima nije stavio na teret veći broj, ili teže protivpravne radnje od onih za šta ih tužilac TOK tereti.

Takođe, pobijana presuda nije zahvaćena ni bitnim povredama iz člana 438 stav 1 tačka 11 ZKP, niti iz člana 438 stav 2 tačka 2 ZKP. Izreka prvostepene presude je razumljiva, nije protivrečna sama sebi, razlozima presude, ni stanju u spisima i predstavlja supstrat utvrđenog činjeničnog stanja. U obrazloženju prvostepene presude su dati jasni razlozi za svaki stav i svaku tačku iz izreke, pri čemu deo obrazloženja koji se odnosi na činjenično stanje i ocenu verodostojnosti dokaza, predstavlja celinu koja daje odgovore na sva bitna pitanja, značajna za pravilno i zakonito odlučivanje u ovoj krivičnopravnoj stvari. Stoga su u istom, suprotno žalbenim navodima, dati odgovarajući razlozi o odlučnim činjenicama i činjeničnim zaključcima, koji su potpuno, logično i detaljno obrazloženi, a ovaj sud ih u potpunosti prihvata. Osim toga, u pobijanoj presudi ne postoji protivrečnost između onoga što se navodi u razlozima presude o sadržini isprava i iskazima datim u postupku i samih tih isprava i zapisnika.

S'obzirom na to, pobijana presuda, po oceni ovog suda, ima propisani sadržaj, a zadovoljena je i forma koju zakon nalaže, pri čemu iz iste jasno i nedvosmisleno proizlazi kakvi su zaključci prvostepenog suda, kako po pitanju, vremena, mesta i načina izvršenja krivičnih dela za koje su gore imenovani okrivljeni oglašeni krivim i u vezi sa tim da njihove radnje, onako kako su izložene u izreci pobijane presude, predstavljaju radnje izvršenja krivičnih dela (pri čemu su iste, kao i krivica, na valjan način opisane i pravilno analizirane, individualizovane i konkretizovane), tako i po pitanju zaključaka da nije dokazano da su okrivljeni VV1 i VV izvršili krivična dela koja su im stavljena na teret i da ih zbog toga treba osloboditi od optužbi.

Stoga se u gore navedenim žalbama neosnovano ističe da su u izreci i obrazloženju prvostepene presude dati nedovoljni i nerazumljivi razlozi po pitanju pojedinih odlučnih činjenica, jer je prvostepeni sud u pobijanoj presudi o svim odlučnim činjenicama dao jasne i dovoljne razloge, pri čemu ih je na odgovarajući način izložio (npr. da li su u konkretnom slučaju ilegalni emigranti uopše strani državljani, mesta gde su ilegalno ulazili na teritoriju tadašnje SCG, postojanja organizovane kriminalne grupe, njenog organizatora, svesti okrivljenih o postojanju iste, svom članstvu i delovanju u njoj, kao i u vezi toga da je izvršavanje konkretnih zadatka u okviru delatnosti iste uzročno-posledično povezano sa delovanjem drugih članova i usmereno na uspešno ostvarivanje krajnjeg cilja zbog kog je grupa i organizovana, te zbog čega su pojedini okrivljeni oglašen krivim i osuđen za produženo krivično delo nedozvoljen prelaz državne granice i krijumčarenje ljudi iz člana 350 stav 3 u vezi stava 2 u vezi člana 61 stav 1 KZ itd.). U pobijanoj presudi su, suprotno navodima iz žalbi, dati razlozi gde su nastupile posledice predmetnog krivičnog dela, pošto je isto svršeno kada lice nedozvoljeno pređe državnu granicu, kao i za to da su okrivljeni znali ili mogli znati da su u pitanju strani državljani koji ilegalno borave na teritoriji Republike Srbije.

Dalje, po nalaženju ovog suda, prvostepena presuda se ne zasniva na dokazima na kojima se po odredbama ZKP ne može zasnivati, niti na dokazima koji su pribavljeni na način koji nije u skladu sa odredbama ZKP, tako da ne sadrži ni povredu iz člana 438 stav 2 tačka 1 ZKP.

Naime, član 232 stav 2 ZKP, koji je važio u vreme kada su preduzete konkretne mere nadzora i snimanja telefonskih razgovora i drugih komunikacija, kao i član 504e istog ZKP, između ostalog propisuju da istražni sudija na pisani i obrazloženi predlog javnog tužioca može narediti nadzor i snimanje telefonskih razgovora i drugih komunikacija lica za koja postoje osnovi sumnje da su izvršila krivična dela nabrojana u članu 504a u tačkama 1, 2 i 3 ZKP. Samim tim je jasno u kojoj fazi krivičnog postupka su se predmetne mere mogle primeniti, pošto se u zakonskom tekstu navodi da je, kao uslov, dovoljno postojanje ''osnova sumnje''. Dalje, tada važeći član 504lj ZKP je propisivao da se, u odnosu na lica za koja su postojali osnovi sumnje da su sama ili zajedno sa drugim licima pripremala krivično delo organizovanog kriminala, pored ostalih mera (pružanje simulovanih poslovnih usluga, sklapanje simulovanih pravnih poslova, angažovanje prikrivenih islednika itd.), mogle primeniti i mere iz članova 232 i 234 ZKP, odnosno nadzor i snimanje telefonskih i drugih razgovora, ili komunikacija i dr.. Time je polje primene datih mera prošireno i na samu pripremu bilo kojeg krivičnog dela organizovanog kriminala (a koja su bila određena članom 504a tada važećeg ZKP, u vezi člana 2. Zakona o organizaciji i nadležnosti državnih organa u suzbijanju organizovanog kriminala).

Kada se, u kontekstu napred navedenog, analiziraju naredbe o tajnom nadzoru telefonskih komunikacija u spisu, kao i zakonski osnov, vremenski okvir, te krivična dela zbog kojih su, u vreme donošenja istih, u odnosu na okrivljene postojali osnovi sumnje, jasno je da su konkretni audio zapisi telefonskih razgovora (a samim tim i transkripti istih) pribavljeni u skladu sa zakonom, te da su neosnovani žalbeni navodi da se, zbog njihove nepodobnosti kao dokaza, na njima ne može zasnovati sudska odluka. Naime, mere nadzora i snimanja telefonske komunikacije okrivljenih (iz kojih su predmetni audio zapisi i njihovi transkripti proistekli) su, u vreme kada su preduzete, bile potpuno zakonite, pošto su prema okrivljenima primenjivane na osnovu naredbi istražnog sudije nadležnog suda koje su, u momentu izdavanja, bile zasnovane na zakonu, jer su postojali osnovi sumnje da se radi o krivičnim delima organizovanog kriminala, pa je primenjen član 504lj u vezi člana 232 tada važećeg ZKP.

Pošto prilikom donošenja datih naredbi za nadzor telefonskih komunikacija nije prekršen zakon, samim tim, po oceni ovog suda, ni telefonski razgovori okrivljenih nisu snimani nezakonito, tako da je pravilan zaključak prvostepenog suda da se u konkretnom slučaju radi o razgovorima koje su, shodno tada važećim propisima, nadležni državni organi Republike Srbije mogli da nadziru, a kasnije i da ih upotrebe kao dokaz, posebno kada se ima u vidu da su lica koja su bila pod nadzorom i optužena za krivična dela organizovanog kriminala i što predmetni snimci i njihovi transkripti ni za jedno optuženo lice ne predstavljaju jedine, ili isključive dokaze.

Dalje, neosnovani su i žalbeni navodi da su transkripti snimljenih telefonskih razgovora sačinjeni suprotno tada važećem ZKP, jer posebne izveštaje nije sačinio istražni sudija, već služeno lice MUP R.Srbije. Naime, prvostepeni sud je pravilno našao da su snimci telefonskih razgovora iz kojih su predmetni transkripti proistekli, rezultat primene mera iz odgovarajućih naredbi istražnog sudije donetim shodno članovima 323 i 504lj tada važećeg ZKP, a da su, sa svoje strane, službena lica MUP koja su te mere izvršavala, bila u obavezi da istražnom sudiji dostave snimke i posebne izveštaje. Pritom, transkripti snimljenih telefonskih razgovora su rezultat odluke istražnog sudije da se konkretni snimci, shodno članu 504z stavovi 1 i 2 tada važećeg ZKP, u celini ili delimično prepišu, pa činjenica ko je sačinio posebne izveštaje uz njih, nije procesna smetnja, niti to može predmetni dokaz učiniti nezakonitim, kako se to u žalbama branilaca okrivljenih pledira.

Takođe, ovaj sud je kao neosnovane ocenio i žalbene navode vezane za nedostatke u identifikaciji lica koja su bila u telefonskoj komunikaciji, zbog nenavođenja broja telefona preko koga se vrši komunikacija. Naime, prvostepeni sud je pravilno imao u vidu da član 504z tada važećeg ZKP, nije propisivao kako se označavaju sagovornici, iz čega je pravilno zaključio da, u vreme kada su prema okrivljenima primenjivane date mere nadzora, identifikacija broja telefona sagovornika preko koga je vršena komunikacija nije bila nužna, tako da taj nedostatak ne čini da transkripti, kao materijalni dokazi, budu nezakoniti.

Na kraju, nisu osnovani ni navodi iz žalbe okrivljenog AA1 i njegovog branioca da prvostepeni sud nije mogao da koristi kao dokaz snimljene telefonske razgovore ovog okrivljenog, jer su neki od njih slušani i u drugim postupcima koji su vođeni protiv njega (konkretno u predmetima KP 23/07 i KP 2/07). Po oceni ovog suda, a kako je topravilno zaključio i prvostepeni sud, osnovna naredba kojom je određen nadzor i snimanje telefonske komunikacije ovog okrivljenog, doneta je 28.07.2006.godine pod brojem Kri.Pov.P. 525/06. Međutim, ista je potom više puta dopunjavana i proširivana, tako da je faktički vezana za više krivičnih postupaka koji su protiv okrivljenog vođeni. Posledica toga je da su snimci pojedinih telefonski razgovora i njihovi transkripti, iako su faktički proistekli iz jedne naredbe, korišćeni u više različitih krivičnih postupaka, u kojima su procesuirane protivpravne radnje okrivljenog. Stoga je sasvim moguće da su neki od snimljenih razgovora iz perioda septembar – novembar 2006.godine korišćeni kao dokaz u drugim postupcima vođenim protiv ovog okrivljenog, ali to a priori ne može dovesti do toga da se ne mogu kao dokaz koristiti ostali snimci telefonskih razgovora ovog okrivljenog, koji se odnose na protivpravne radnje procesuirane u ovom postupku.

S'obzirom da nije bilo mesta izdvajanju predmetnih dokaza iz spisa, nisu osnovani ni žalbeni navodi da je prvostepeni sud preslušavanjem audio zapisa određenog broja telefonskih razgovora, čitanjem njihovih prepisa i korišćenjem istih kao dokaza na kojima zasniva svoju odluku, povredio odredbe krivične procedure, odnosno učinio bitnu povredu odredaba krivičnog postupka.

Dalje, nisu osnovane ni žalbeni navodi da nalaz i mišljenje veštaka prof. dr. EE nije podoban kao dokaz.

Tako, u žalbama branilaca okrivljenih se neosnovano ističe da se prvostepena presuda nije mogla zasnovati na predmetnom veštačenju kao dokazu, pošto isto nije sprovedeno u skladu sa zakonom, jer su tokom veštačenja korišćeni nesporni uzorci glasova okrivljenih, koji su pribavljeni suprotno važećim propisima, zbog toga što okrivljenima, pre nego što su saslušani na glavnom pretresu, nije predočeno da će se snimci njihovih iskaza, kao nesporni uzorci njihovih glasova, koristiti za potrebe veštačenja. Naime, prema stanju u spisu, okrivljeni su, pre saslušanja na glavnom pretresu, obavešteni da se tok istog tonski snima, a takođe su poučeni o svim pravima i dužnostima koje imaju tokom glavnog pretresa i upozoreni u smislu člana 4 stav 2 tačka 2 tada važećeg ZKP – da sve što izjave može biti upotrebljenog kao dokaz.

Dalje, neosnovani su i žalbeni navodi kojima se predmetnom veštačenju osporava podobnost kao dokaza, zbog lošeg kvaliteta snimaka nespornih uzoraka glasova okrivljenih koji su korišćeni. Naime, veštak je u svom nalazu (na strani 7) i u iskazu koji je dao na glavnom pretresu, objasnio da su snimci glasova okrivljenih koji se smatraju nespornim lošijeg kvaliteta u odnosu na sporne snimke, jer su okrivljeni, prilikom saslušanja u sudnici, bili dosta udaljeni od mikrofona, ali da isti nisu zahtevali upotrebu računarskih softvera (koji obradom snimka poboljšavaju njegov kvalitet), tako da je pravilan zaključak prvostepenog suda da se ne radi o jako lošim snimcima koji bi doveli u sumnju nalaz i mišljenje veštaka. Što se tiče žalbenih navoda koji se odnose na dužinu trajanja pojedinih snimaka korišćenih za veštačenje, veštak je u svom nalazu jasno naveo da je samo par snimaka po dužini i fonetskom sastavu glasova izgovorenog materijala bilo nepodobno za veštačenje, ali da, u zavisnosti od fonetskog sastava glasa, čak i nekoliko sekundi snimka glasa (10-15) može dati marker bitan za mišljenje. Stoga je jasno da je veštak, suprotno žalbenim navodima, i u kvalitativnom i u kvantitativnom smislu, imao dovoljno materijala za davanje nalaza i mišljenja.

Takođe, nisu osnovani ni žalbeni navodi kojima se nalazu i mišljenju prof. dr. EE osporava dokazna podobnost zbog metodologije koja je korišćena, sa objašnjenjem da je ciljno obrađivao samo delove snimaka da bi utvrdio sličnosti, a da bi, u slučaju da je koristio ceo materijal, rezultat bio drugačiji. Naime, veštak je u svom nalazu i u iskazu na glavnom pretresu objasnio da je koristio metod i postupak koje koriste i strani instituti i veštaci - analizirao je kompletan materijal, pa je pomoću računara, putem tzv. ''trijaže'', sa snimaka nespornih glasova izdvojio osnovne karakteristike, a nakon toga, putem tzv. ''super trijaže'', izdvojio segmente spornih glasova koji su podobni za poređenje sa nespornim glasovima (što, po oceni ovog suda, ne znači da će se, kako se to u žalbama pledira, unapred utvrditi sličnost). Pritom je dao i obrazloženje da svaki govor - glas ima biometrijske karakteristike sa brojnim varijacijama, pa i onim psihoemotivne prirode, da su u tzv. ''komunikativnom govoru'' sve varijante prisutne, ali da je, za razliku od toga, tzv. ''neposporni glas'' najčešće monoton, te da upravo to i iziskuje ''super trijažu'' i izdvajanje segmenata glasa koji su istog psihoemotivnog nivoa, odnosno uporedljivi.

Na kraju, neosnovani su i žalbeni navodi kojima se predmetnom veštačenju osporava podobnost kao dokaza, zbog toga što su u istom sadržane i analize iz oblasti lingvistike i fonetike, za koje prof. dr. EE, kao profesor Elektro-tehničkog fakulteta koji predaje na katedri za _, nije registrovan, odnosno da je faktički veštačio u materijama za koje nije upisan kao sudski veštak. Naime, po oceni ovog suda, a kako to pravilno nalazi i prvostepeni sud, analiza govora, na koju se sporno veštačenje u suštini svodi, nužno iziskuje jedan interdisciplinarni pristup i znanje, a ne isključuje ni mogućnost da veštak koristi i pomoć stručnjaka drugih profila. Predmetno veštačenje jeste obavio prof. dr EE, profesor Elektro-tehničkog fakulteta. Ali, ne mogu se prenebregnuti činjenice da se radi o eminentnom stručnjaku koji ne samo što na katedri za telekomunikacije pomenutog fakulteta predaje veći broj predmeta na redovnim, master i doktorskim studijama, već ima i dugogodišnje iskustvo iz oblasti govorne komunikacije, koja obuhvata obradu govornog signala, prepoznavanje jezika, govora i govornika, sinteze govora, forenzičko prepoznavanje govora i govornika, patologija u glasu itd. Sa druge strane, predmetno veštačenje i nije iz oblasti lingvistike i fonetike, već samo u jednom segmentu sadrži analize koje su tako označene, pri čemu je prvostepeni sud pravilno našao da činjenica da prof.dr EE nije registrovan kao sudski veštak iz tih oblasti, ne znači da on ne raspolaže stručnim znanjem i iskustvom neophodnim za analizu govora i sa tog aspekta. Pored toga, u predmetnom nalazu su sadržane i akustička i računarska analiza, koje daju identične rezultate kao i sporne analize, tako da, i kada bi se isključili rezultati fonetske i lingvističke analize, to ne bi dovelo do drugačijeg zaključak veštaka. S'obzirom na navedeno, kao neosnovane su ocenjene i primedbe da predmetni nalaz nije mogao da se koristi u delu u kome su predmet veštačenja bili glasovi na albanskom jeziku, jer veštak ne poznaje albanski jezik. Međutim, prvostepeni sud je pravilno prihvatio obrazloženje veštaka kao stručnjaka - da svaki jezik, pa i albanski, ima svoju artikulacionu bazu glasova, ali da se u istoj mogu pojaviti i glasovi iz npr. srpske artikulacione baze, koji su, ako su dostupni, dovoljni za analizu, jer se njihovim poređenjem može doći do potrebnih rezultata, bez ulaženja u oblast lingvistike, posebno ako konkretna lica imaju specifične i prepoznatljive glasove, karakteristične po kvalitetu, boji, intonaciji itd., kao što to, po veštaku, imaju okrivljeni AA i BB2,

Pored navedenog, po oceni ovog suda nisu osnovani ni navodi iz žalbi da kao dokaz nisu podobni, ni zapisnici o ispitivanju albanskih državljana u istražnom postupku, a koje je prvostepeni sud pročitao shodno članu 337 stav 1 tada važećeg ZKP, jer postoji sumnja kako u identitet ispitanih lica - pošto u zapisnicima nema konstatacije na osnovu čega je isti utvrđen, tako i u verodostojnost sadržine iskaza, odnosno sačinjenih zapisnika - jer je njihovom saslušanju, kao prevodilac, prisustvovalo lice koje nije stručno, zbog čega je te albanske državljane trebalo neposredno ispitati na glavnom pretresu u svojstvu svedoka.

Naime, iz spisa proizilazi da su ti albanski državljani u svojstvu svedoka ispitani od strane nadležnog organa u postupku koji je sproveden u skladu sa procedurom koju propisuje ZKP, jer ih je u redovnom istražnom postupku ispitao nadležni istražni sudija, pa postoji pretpostavka da je, shodno članu 102 tada važećeg ZKP, pre neposrednog ispitivanja, utvrdio njihov identitet i uzeo lične podatke, te da je bio u mogućnosti da to proveri npr. uvidom u lična dokumenta, pasoše, sertifikate i dr.

Dalje, na podobnost predmetnih zapisnika kao dokaza, ne utiče ni okolnost da je ispitivanju albanskih državljana, kao prevodilac, prisustvovalo lice koje za to nema formalne školske kvalifikacije. Naime, prvostepeni sud je pravilno zaključio da ispitivanju ne mora uvek da prisustvuje stalni sudski tumač i da je u konkretnom slučaju bilo dovoljno to što je istom prisustvovalo lice koje je albanske nacionalnosti i kome je albanski jezik maternji, tako da potpuno vlada tim jezikom. Uz to, isti je položio i zakletvu u smislu člana 95 stav 3 tada važećeg ZKP i izjavilo da će verno preneti pitanja i odgovore učesnicima u postupku. Pored svega toga, ispitan je i u svojstvu svedoka, pa su samim tim žalbe branilaca neosnovane i u delu kojim se dovodi u sumnju da je u predmetnim zapisnicima verno prenet sadržaj iskaza ispitanih lica.

Uz sve to, prvostepeni sud, suprotno žalbenim navodima, čitanjem predmetnih zapisnika nije povredio načelo neposrednosti, pošto se radi o zakonom dozvoljenom izuzetku, jer su u pitanju državljani Republike Albanije koji su na teritoriji tadašnje SCG lišeni slobode prilikom ilegalnog prelaska granice sa Republikom Hrvatskom, jer bi insistiranje na njihovom neposrednom ispitivanju vodilo odugovlačenju postupka, pošto bi obezbeđenje njihovog prisustva na glavnom pretresu bilo znatno otežano, ne samo zbog komplikovane procedure pozivanja, već i zbog činjenice da sud, u slučaju neodazivanja, ne bi imao mogućnosti da ih prinudno dovede.

Nadalje, neosnovano se žalbama Tužilaštva za organizovani kriminal, okrivljenog AA1, njegovog branioca advokata AB1, branioca okrivljenog AA - advokata AB, branioca okrivljenog AA2 - advokata AB2, branioca okrivljenog BB1 – advokata BA1, branioca okrivljenih AA3 i AA4 - advokata AB34, branioca okrivljenih AA5, AA6 i AA7 - advokata AB567, branioca okrivljenog AA8 - advokata AB8, branioca okrivljenog AA0 - advokata AB0, branioca okrivljenog BB - advokata BA, branioca okrivljenog BB2 - advokata BA2, branioca okrivljenog BB3 - advokata BA3, branioca okrivljenog BB4 - advokata BA4, branioca okrivljenog BB5 - advokata BA5, branioca okrivljenog BB6 - advokata BA6, branioca po službenoj dužnosti okrivljenog BB8 - advokata BA8, branioca okrivljenog AA6 - advokata AB6 i branioca okrivljenog BB9 - advokata BA9, prvostepena presuda pobija prvostepena presuda pobija zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja.

Naime, u tim žalbama se ne ukazuje na postojanje neke činjenice, okolnosti, ili pak dokaza koji nisu bili cenjeni od strane prvostepenog suda, a koji bi eventualno doveli u sumnju pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja, već se iznosi sopstvena ocena izvedenih dokaza i odbrana, koje je prvostepeni sud pravilno analizirao i ocenio, pri čemu je za svoje zaključke u vezi sa tim, dao jasne i logične razloge, koje u svemu prihvata i ovaj sud. Prvostepeni sud je, po nalaženju ovog suda, tokom zakonito sprovedenog dokaznog postupka, izveo sve potrebne dokaze, koje je, kao i odbrane okrivljenih, potpuno i savesno analizirao i ocenio (kako pojedinačno, tako i u međusobnoj povezanosti), pa je pravilno, svestrano i pouzdano utvrdio sve činjenice i okolnosti koje su odlučne za ishod ove krivičnopravne stvari Predmetna presuda je stoga rezultat sveobuhvatne analize procesnog materijala i u njoj su istinito i potpuno utvrđene činjenice od važnosti za donošenje zakonite i pravilne odluke, pri čemu iz izvedenih dokaza proizilazi da su okrivljeni: AA, AA1, AA5, BB6, AA2, AA8, BB2, BB, BB3, BB8, AA6, BB5, BB4, BB1, AA4, AA7, BB7, AA0, BB9 i AA3 učestvovali u izvršenju krivičnih dela nedozvoljen prelaz državne granice i krijumčarenje ljudi iz člana 350 KZ, svako u vreme, mestu i na način kako je to bliže opisano u tačkama 1 do 17 izreke prvostepene presude, dok se, sa druge strane iz tih dokaza ne može izvući pouzdan zaključak da su okrivljeni VV1 i VV izvršili krivična dela iz člana 350 KZ, onako kako im je to stavljeno na teret.

Tako, iz dokaza koje je izveo tokom predmetnog postupka (detaljno navedeni na stranama od 32 – 44 pobijane presude), prvostepeni sud je utvrdio da je okrivljeni AA, u nameri sticanja imovinske koristi, početkom aprila 2006.godine organizovao grupu, sa ciljem da većem broju državljana Republike Albanije koji, u to vreme, bez odgovarajućih viza nisu mogli da na legalan način uđu i borave na teritoriju tadašnje SCG, omogući nedozvoljeni prelaz njenih državnih granica, kao i boravak i tranzit na njenoj teritoriji, sve u cilju njihovog prebacivanja do krajnjeg odredišta – Italije; da je ista vršila krijumčarenje ljudi u međunarodnim razmerama - u Albaniji, Srbiji i Hrvatskoj i u dužem vremenskom periodu - od aprila, do novembra 2006.godine; te da je za svaku grupu lica koje je prebačena ostvarena određena novčana dobit, koju su pripadnicima organizovane grupe podelili.

Takođe, prvostepeni sud je utvrdio da je, radi realizacije plana organizovane grupe, pored delovanja okrivljenog AA, bilo neophodno i angažovanje ostalih okrivljenih, pa su tako u realizaciji plana ilegalnog prebacivanja stranih državljana preko državne granice tadašnje SCG učestvovali i okrivljeni: AA1, AA5, BB6, BB5, AA2, AA8, BB4, BB2, BB, BB3, BB8, AA6, BB1, AA4, AA7, BB7, AA0, BB9 i AA3, koji su postali članovi organizovane grupe. Osim toga, utvrđeno je da je svako od njih u okviru iste imao unapred određenu ulogu i obavljao tačno određene zadatke (koji su se sastojali u prihvatu i prevozu stranih državljana, omogućavanju da isti nedozvoljeno prelaze granicu tadašnje SCG, kao i da ilegalno borave i budu u tranzitu kroz istu do daljeg prebacivanja preko granice), da su za preduzete radnje dobijali određenu novčanu nagradu, te da su znali da konkretne radnje preduzimaju u cilju da se stranim državljanima omogući da ilegalno pređu državnu granicu SCG i Hrvatske (posebno kada se ima u vidu da su ih prebacivali do pogranične oblasti u blizini Šida koja je pogodna za ilegalni prelazak granice), kao i da su u svemu tome učestvovala druga NN lica iz Hrvatske. U prvostepenoj presudi su, na stranama 47 – 49, u 17 tačaka izložene konkretne pojedinačne protivpravne radnje okrivljenih, koje su detaljno i hronološki opisane i analizirane na stranama 54 – 78 uz konkretna objašnjenja kako su preduzete, iz kojih dokaza je to utvrđeno, kako su ocenjeni pojedini navode iz odbrana okrivljenih u vezi sa protivpravnim radnjama koje im se stavljaju na teret itd..

Prvostepeni sud je takođe utvrdio da je u inkriminisanom periodu iz Albanije u Hrvatsku prokrijumčareno ukupno 129 stranih državljana; da je za to plaćano od 3.000 do 3.500 evra po osobi; da je naknadu za njihovo prebacivanje dobijao okrivljeni AA i to od NN ''Adrijana'', ili putem službe “WESTERN UNION”, ili preko lica koja su državljane Albanije dovozili na teritoriju AP KiM; da je deo tog novca slao drugim članovima organizovane grupe - okrivljenima AA5, BB0 i AA1, kao i svojim saradnicima NN “nn1” i NN “nn2”, koji su zatim od deo tako dobijenog novca predavali licima koje su angažovani radi preduzimanja radnji oko krijumčarenja ljudi itd.. Pored toga, prvostepeni sud je utvrdio da je cena boravka po osobi za dan bila od 10 do 20 ili 35 evra; da se za prevoz po osobi plaćalo od Novog Pazara do Beograda - 50 do 100 evra, a od Beograda do Šida - 50 evra; te da je ilegalno prebacivanje preko granice u Republiku Hrvatsku po osobi koštalo od 50 do 70 evra, pi čemu je na strani 50 pobijane presude, detaljno elaborirano koliku je protivpravnu imovinsku korist svako od okrivljenih konkretno pribavio.

Prvostepeni sud je, suprotno onom što se navodi u izjavljenim žalbama, pravilno i u potpunosti analizirao izvedene dokaze i odbrane okrivljenih, za šta je dao i odgovarajuće razloge na stranama 78-81, 85, 86 i 90 pobijane presude.

Tako, kada su u pitanju iskazi ispitanih svedoka, prvostepeni sud ih je pravilno ocenio kao logične, međusobno saglasne i potkrepljene drugim materijalnim dokazima, pri čemu je dao detaljne i iscrpe razloge u vezi sa analizom i ocenom njihove verodostojnosti. Svedoci čiji su iskazi prihvaćeni su, i po nalaženju ovog suda, jasno, nedvosmisleno, detaljno i hronološki opisali bitne činjenice i okolnosti, koje se odnose na inkriminisane događaje.

Prvostepeni sud je prihvatio i ostale dokaze (kako pisane dokaze, tako i one u formi i video i audio zapisa i druge), pravilno ocenivši da su saglasni, kako međusobno, tako i sa drugim izvedenim dokazima, te da se mahom radi o ispravama, ili pisanim aktima i dokumentima, koji su ili izdati od strane nadležnih organa, ili su nastali u vezi sa ovim postupkom, a istinitost njihove sadržine, pa time i verodostojnost, ničim nije dovedena u sumnju.

Stoga, audio zapisi i transkripti snimljenih telefonskih razgovora predstavljaju materijalne i nesumnjive dokaze, koji objektivno ukazuju na konkretne činjenice - da je u pitanju organizovana koordinacija protivpravnih radnji usmerenih na nedozvoljen prelazak državne granice od strane stranih državljana, a njihova sadržina je tumačena upravo u ''korelaciji'' sa ostalim, prevashodno materijalnim dokazima, pri čemu je prvostepeni sud je, nakon potpune i pravilne analize istih, ispravno zaključio da se pojedini okrivljeni poznaju (dogovaraju da se vide, razgovaraju o poverljivim stvarima itd), da postoji i složenija povezanost između njih - određena organizovanost i međusobna koordinacija, ali i da se radi o tzv. ''šifrovanim razgovorima'', jer se koriste pojedini termini i skraćenice da se prikrije prava sadržina i cilj razgovora, a u pojedinim slučajevima se, umesto otvorenog (eksplicitnog) razgovora o događajima i pojavama, pretežno upotrebljavaju uopšteni i neodređeni termini i floskule. Stoga je, i po nalaženju ovog suda, očigledno da se radi o šiframa o kojima su se okrivljeni prethodno sporazumeli, jer sagovornici, i pored nepreciznosti i nedorečenosti u međusobnoj komunikaciji, dobro razumeju, o kome, ili o čemu govore, odnosno da se predmetni telefonski razgovori tiču upravo prevoza, tranzita i boravka ilegalnih emigranata u Srbiji, a sve u cilju da im se omogući da nelegalno pređu granicu sa Hrvatskom.

Prvostepeni sud je na pravilan način interpretirao odbrane okrivljenih (kako onih koji su priznali preduzimanje pojedinih radnji, tako i onih koji su negirali bilo kakvo učešće u izvršenju krivičnih dela koja im se stavljaju na teret), pri čemu je dao jasnu ocenu verodostojnosti navoda iz istih (pojedinačna ocena, ocena o njihovoj međusobnoj vezi, kao i u sklopu sa ostalim izvedenim dokazima), detaljno obrazloživši razloge zbog kojih ih prihvata, ili ne, i to za svaku od konkretnih protivpravnih radnji.

Tako je prihvatio odbrane pojedinih okrivljenih u delu u kojima su priznali svoje učešće u preduzimanju pojedinih protivpravnih radnji, pravilno nalazeći da su ne samo u bitnom proverene i potkrepljene ostalim procesnim materijalom, prevashodno materijalnim dokazima (uz objašnjenje koji su to dokazi, šta je utvrđeno iz istih itd.), već da oni nemaju razloga, ni interesa, da sami sebe lažno terete. Iz tih odbrana nesumnjivo proizilazi da su okrivljeni u navedenom periodu, svako na način koji opisuje, učestvovali u prevozu više stranih državljana preko teritorije SCG, pri čemu su znali da se prevoz tih lica vrši u cilju njihovog ilegalnog prelaska preko državne granice, te da su za predmetni prevoz, smeštaj i omogućavanje prebacivanja od okrivljenog AA dobijali novčanu nagradu (preko lica koja su ih angažovala ili preko lica čiji su prevoz izvršili). Takođe je prihvatio i delove odbrana okrivljenih koji su negirali pojedine navode iz optužnice, jer, sa druge strane, nije bilo dokaza koji bi te navode iz optužnog akta potvrdili.

Sa druge strane, prvostepeni sud je pravilno postupio kada nije prihvatio pojedine navode iz odbrana okrivljenih, pri čemu je i za to dao detaljne i valjane razloge (koji su bliže navedeni u obrazloženju prvostepene odluke, u delu u kome su pojedinačno analizirane odbrane). Naime, nakon odgovarajuće analize odbrana okrivljenih, prvostepeni sud je našao da određene tvrdnje ne odgovaraju istini, jer su ne samo međusobno protivrečne (pošto su se pojedini okrivljeni, o nekim bitnim činjenicama i okolnostima, tokom predmetnog krivičnog postupka različito izjašnjavali), nego su i u suprotnosti sa odbranama okrivljenih koji su priznali izvršenje krivičnog dela i detaljno i hronološki opisali protivpravne radnje koje su preduzete, kao i sa izvedenim dokazima - iskazima svedoka i materijalnim dokazima, pa je pravilno zaključio da su navodi iz odbrana okrivljenih koji su opovrgnuti izvedenim dokazima, neuverljivi i nelogični, pa time neosnovani i dati sa ciljem da se izbegne, ili umanji krivica za preduzete protivpravne radnje.

Tako, deo okrivljenih nije ni doveo u pitanje verodostojnost audio zapisa i transkripata snimljenih telefonskih razgovora, niti činjenične zaključke suda da su upravo oni u tim transkriptima po imenima ili nadimcima označeni kao sagovornici, pri čemu su okrivljeni AA1, AA8, BB8, AA6, AA4, AA0, AA9 i VV i potvrdili da su na tim snimcima njihovi glasovi i da su oni te razgovore nesumnjivo vodili, (s'tim što se neki od njih nisu izjašnjavaju o sadržini razgovora). Stoga, prvostepeni sud pravilno nije prihvatio navode iz odbrana okrivljenih koji su negirali da su sagovornici u snimljenim telefonskim razgovorima (AA5, BB6, BB5, AA2, BB4, BB2, BB, BB3 i BB7), budući da su njihove tvrdnje opovrgnute nalazom stalnog sudskog veštaka prof. dr. EE, koji je obavio veštačenje glasova na snimljenim telefonskim razgovorima i utvrdio da je stepen sličnosti spornih glasova na snimcima sa nespornim glasovima ovih okrivljenih visok.

Pored toga, prvostepeni sud je posebno analizirao i pojedine navode iz odbrana okrivljenih AA5, AA2, AA8, BB, BB8, AA6, BB1, Željka i AA3, AA7, AA0 i BB9, u kojima su imenovani priznali da su preduzeli neke od protivpravnih radnji nedozvoljenog prelaska državne granice, nedozvoljenog boravka ili tranzita kroz SCG stranih državljana, pa je pravilno našao da nisu bili do kraja iskreni i da su predmetno priznali, ne bi li, sa jedne strane, svoju odbranu što više prilagodili izvedenim dokazima, a sa druge umanjili količinu svog kriminogenog angažovanja ili značaj inkriminisanih radnji koje su preduzeli, nastojeći istovremeno da ne otkriju identitet lica sa kojima su sarađivali i da prikriju poznanstva sa ostalim saokrivljenima, sve u cilju da se ospori postojanje organizovane grupe i pripadništvo istoj. Stoga je pravilno postupio kada ni predmetne navode nije prihvatio, zaključivši da iz izvedenih dokaza proizilazi da su okrivljeni delovali u okviru organizovane kriminalne grupe i da su pojedinačne radnje preduzimali radi obezbeđenja nedozvoljenog prelaska granice licima koja nisu državljani SCG, što je bio krajnji cilj zbog koga je predmetna kriminalna grupa i organizovana, kao i da su znali da deluju kao njeni članovi, a konkretne aktivnosti su preduzimali po unapred određenim ulogama koje su dobili u okviru prethodno sačinjenog plana i organizacije, sve sa namerom da sebi i drugom omoguće sticanje nezakonite imovinske koristi. Pritom je pravilan zaključak prvostepenog suda da je irelevantno da li su se svi okrivljeni međusobno poznavali, jer to i nije uslov za postojanje organizovane kriminalne grupe, niti za pripadništvo istoj.

Predmetne činjenice, kako to prvostepeni sud pravilno nalazi, proizilaze ne samo iz izvedenih dokaza, već i iz samih odbrana pojedinih okrivljenih. Tako je okrivljeni AA5 u svojoj odbrani, između ostalog, naveo da je nezakonite aktivnosti vršio sa svojom “ekipom” - okrivljenim BB3 zv. “bb3” i VV2 zv. “vv2” (koji je u međuvremenu preminuo, pa je postupak protiv njega obustavljen), da je u vezi informacija koliko lica koja su trebala da budu prebačena, kada i gde dolazi, kontaktirao sa okrivljenim AA, a da je u vezi njihovog prebacivanja preko granice, sarađivao sa izvesnim ''vv3'', kome je pomenuta lica predavao u šumama u blizini granice sa Republikom Hrvatskom, te da mu je okrivljeni AA plaćao 180 evra po osobi koja pređe u Hrvatsku, s'tim što je 100 evra plaćao ''vv3'', a ostatak je bio za njih trojicu. Dalje, okrivljeni AA2 je, opisavši svoje angažovanje u inkriminisanim događajima, faktički objasnio kako su vrbovani pojedinci da se priključe organizaciji (u Kosovskoj Mitrovici je ''slučajno'' sreo poznanika po nadimku “vv4”, sa kojim je bio još jedan čovek koga je kasnije preko fotografije prepoznao kao okrivljenog AA, pa ga je “vv4” zamolio da, uz naknadu, preveze neke njegove rođake do Beograda, da su ga nakon toga ponovo nazvali ili “vv4” ili taj njegov prijatelj i zamolili da na isti način preveze još rođaka, što je opet prihvatio itd.). Takođe, da se predmetno krijumčarenje ljudi vršilo organizovano, potvrđuju i navodi iz odbrane okrivljenog BB2 – da mu je upravo okrivljeni AA2 predložio da se uključi u prevoz ljudi iz Albanije, uz objašnjenje da on ''radi sa AA i nekim njegovim drugom po nadimku “vv4''. Osim toga, način rada i funkcionisanje grupe, kako to prvostepeni sud pravilno nalazi, proizilazi i iz odbrane okrivljenog AA0, koji je, između ostalog, naveo da bi ga obično rođak iz Prištine nazvao i pitao da li može da obezbedi smeštaj za neke njegove drugove koji putuju na zapad, da je isti obezbeđivao prevoz tih ljudi do njegove kuće, da su mu potom drugi javljali kada grupa treba da pođe, kada je krenula, kada će biti u Beogradu, gde da ih čeka itd., da su ta lica kod njega ostajala par dana, odnosno dok njegov rođak ne bi obezbedio njihov dalji prevoz, ili dok ne bi usledio novi poziv i obaveštenje da grupu prebaci do Adaševca, gde je preuzimao drugi čovek, koji mu je plaćao 70 evra po osobi. Na kraju, sve to potvrđuju i navodi iz odbrane okrivljenog BB7, koji je priznao da je pozvao okrivljenog AA0 i objasnio mu gde treba da odveze grupu, da ih je sačekao i odveo u šumu, gde je po njih trebao da dođe čovek da bi ih odveo u Hrvatsku, te da je predmetno činio za nagradu od 100 do 200 evra.

Pored svega toga, prvostepeni sud pravilno nalazi da okolnosti vezane za postojanje i delovanje ove organizovane grupe, proizilaze i iz sadržina snimljenih telefonskih razgovora okrivljenih, koje jasno upućuju da je organizacija ilegalnog prebacivanja stranih državljana išla preko okrivljenog AA i da su u toj organizaciji učestvovala i druga lica (s'tim što su neka ostala neidentifikovana, a druga su označena samo nadimcima ili imenima - “vv4”, “vv5”, “vv6” iz Albanije, “vv7” i “vv8'' iz Hrvatske itd.). Pritom je na stranama 52 i 53 prvostepene presude, izložio sadržinu pojedinih telefonskih razgovora iz kojih jasno proizilaze da su aktivnosti vezane za ilegalno prebacivanje imigranata iz Albanije preko državne granice SGC organizovane u međunarodnim razmerama počev od njihovog dolaska iz Albanije na KiM, dogovora gde da se preuzmu, pa preko tranzita i boravka na teritoriji SCG, do dolaska do granice sa Hrvatskom i angažovanja lica iz te zemlje radi daljeg ilegalnog prebacivanja, pri čemu se iz upravo iz tih razgovora vidi i koordinacija članova ove kriminalne grupe na teritoriji same Srbije u vezi prihvata stranih državljana, njihovog smeštaja, prebacivanja iz mesta u mesto na teritoriji Srbije, prevoza do mesta u blizini granice, kontakti sa ljudima koji ih ilegalno prebacuju preko granice u Hrvatsku, dalji transport itd..

Prvostepeni sud je posebno analizirao tvrdnje iz odbrana okrivljenih da nisu znali da se radi o stranim državljanima i da su bili u zabludi da prevoze Albance sa Kosova, ili sa juga Srbije, odnosno državljanine SCG, pa iste pravilno nije prihvatio, s'obzirom da su u suprotnosti sa onim što proizilazi iz izvedenih dokaza, posebno sa iskazima stranih državljana koji su bili pasivni subjekti i sadržinom snimljenih telefonskih razgovora koji su okrivljeni vodili između sebe, jer su u međusobnoj komunikaciji koristili šifrovane termine kojima su označavali ilegalne imigrante (kao što su “igrači'', ''komadi'', ''gosti'', ''gume'', ''ovce”, razni brojevi i sl.). Navedene tvrdnje iz odbrana okrivljenih su opovrgnute i objektivnim okolnostima konkretnih događaja, vezanim za mesta gde su ilegalni emigranti preuzimani, mesta gde su boravili, način na koji su predavani između pripadnika grupe, činjenicama vezanim za vreme i način na koji su prevožena (npr. noću, u prtljažniku automobila, uz angažovanje takozvanih ''čistača'' radi upozorenja o eventualnom prisustvu policije na putu itd.). Stoga je, i po oceni ovog suda, evidentno da su okrivljeni znali da su u pitanju strani državljani, pri čemu je prvostepeni sud pravilno našao da je bez uticaja to što tokom predmetnog krivičnog postupka nisu svi strani državljani, koji su, kao pasivni subjekti, ilegalno prebacivani preko granice SCG, identifikovani imenom i prezimenom ili drugim ličnim podacima, jer to ne znači da nema krivičnog dela iz člana 350 KZ, budući da utvrđivanje ličnih podataka svakog pasivnog subjekta nije nužno.

Takođe, prvostepeni sud je pravilno prihvatio nalaz i mišljenje veštaka prof. dr. EE, ocenivši da je objektivan i dat u svemu sa pravilima struke i nauke, te stoga verodostojan. Naime, prvostepeni sud je, s obzirom na količinu snimljenog materijala, a ceneći celishodnost i troškove krivičnog postupka, pravilno odredio da se veštači samo određeni broj razgovora – ukupno 38 snimaka, pri čemu su obuhvaćeni razgovori za svakog od okrivljenih sa različitih telefonskih brojeva, koji se više puta ponavljaju, kao i nekoliko razgovora gde nije označen broj telefona, ali gde se kao sagovornici navode pojedini okrivljeni (npr. AA5 ili samo “aa5”, BB6 ili “bb6”, BB2 ili “bb2” i BB7 ili “bb7” itd.). Veštak je, sa svoje strane, identifikaciju glasova okrivljenih na tih 38 spornih snimaka vršio poređenjem sa nespornim uzorkom njihovih glasova koji su dobijeni snimanjem toka glavnog pretresa, pri čemu je korišćena skala verovatnosnih sistema sličnosti i Međunarodne asocijacije forenzičara (IAI), koja meru sličnosti ili različitosti izražava u pet nivoa – ''vrlo visok stepen verovatnoće sličnosti'', ''visok stepen verovatnoće sličnosti'', ''značajan stepen verovatnoće sličnosti'', ''određen stepen verovatnoće sličnosti'' i ''postoje sličnosti'' i ''osoba se ne može isključiti''. Pritom je, u okviru poređenja, vršio četiri analize svakog glasa ili snimka – akustičnu, lingvističku, računarsku i fonetsku, a u nalazu su prikazani rezultati svake od tih analiza i ukupan rezultat sa završnim mišljenjem - da rezultati pojedinačnih analiza glasova za svih jedanaest okrivljenih, pokazuju uglavnom visok i vrlo visok stepen sličnosti spornih i nespornih glasova (rezultati analiza dobijenih tokom veštačenja su detaljno opisani i obrazloženi na strani 87 pobijane presude). Stoga, i po oceni ovog suda, rezultati veštačenja potvrđuju činjenična utvrđenja prvostepenog suda o uključenosti okrivljenih u inkriminisane događaje.

Pored toga, ovaj sud nalazi da nisu osnovani ni žalbeni navodi koji se tiču dela nalaza veštaka koji je odnosi na okrivljenog AA. Naime, prvostepeni sud je pravilno odredio da se obavi i veštačenje glasa ovog okrivljenog iako mu se sudi u odsustvu, uz nalog da se utvrdi stepen sličnosti spornog glasa na snimcima telefonskih razgovora vođenih na albanskom jeziku, sa glasom u telefonskim razgovorima vođenim na srpskom jeziku, koji su od strane okrivljenih označeni kao glasovi ovog okrivljenog, a sve sa ciljem da se utvrdi da li je te razgovore vodilo isto lice. Pritom je, kao nesporan glas okrivljenog AA, uzet glas koji su u dva razgovora prepoznali okrivljeni AA5 i AA1, a u naredbi za veštačenje je navedeno koji snimci se dostavljaju radi veštačenja, što je i veštak konstatovao u svom nalazu i mišljenju, tako da njegova izjava na glavnom pretresu - da je radi veštačenja glasa okrivljenog AA dostavljeno i tri snimka sa glavnog pretresa, predstavlja očigledan lapsus, pa su neosnovani žalbeni navodi da je time prekršio zakletvu.

Pored toga, nisu osnovani ni navodi iz žalbi, kojima se prvostepena odluka pobija zbog povreda krivičnog zakona, a koji su, u suštini, zasnovani na stavu da je ista doneta uz bitne povrede odredaba krivičnog postupka i pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje, te da je zbog toga došlo do pogrešne primene materijalnog prava i povrede zakona.

Naime, po oceni ovog suda, prvostepeni sud je na pravilno utvrđeno činjenično stanje, pravilno primenio zakon kada je predmetne radnje okrivljenih: AA, AA1, AA5, BB6, AA2, AA8, BB2, BB, BB3, BB8 i AA6 pravno kvalifikovao kao po jedno produženo krivično delo nedozvoljen prelaz državne granice i krijumčarenje ljudi iz člana 350 stav 3 u vezi stava 2 i člana 61 KZ, a radnje okrivljenih: BB5, BB4, BB1, AA4, AA7, BB7, AA0, BB9 i AA3 kao po jedno krivično delo nedozvoljen prelaz državne granice i krijumčarenje ljudi iz člana 350 stav 3 u vezi stava 2 KZ, s'obzirom da se u njima stiču sva obeležja upravo tih krivičnih dela, pošto je tokom predmetnog krivičnog postupka utvrđeno da su, u vreme, na mestu i na način kako je to bliže opisano u izreci prvostepene presude, po predhodnom dogovoru, delujući u okviru organizovane kriminalne grupe, omogućili nedozvoljen prelaz državne granice, nedozvoljen boravak i tranzit kroz SCG, većem broju lica koji nisu državljani SCG, sve u cilju sticanja nezakonite dobiti. Pritom je pravilan zaključak prvostepenog suda da su okrivljeni AA, AA1, AA5, BB0 i BB6, AA2, AA8, Bb2, BB, BB3, BB8 i AA6 izvršili produženo krivično delo, pošto su u inkriminisanom periodu, u vremenskoj povezanosti, korišćenjem iste situacije i sa jedinstvenim umišljajem, preduzeli više protivpravnih radnji koje, svaka za sebe, predstavljaju više istovrsnih krivičnih dela.

Naime, kada se imaju u vidu način na koji su okrivljeni preduzeli inkriminisane radnje i njihovi dogovori (kako međusobni, tako i sa licima u inostranstvu (Albaniji i Hrvatskoj), prvostepeni sud je pravilno zaključio da su imenovani okrivljeni činili grupu koju je organizovao okrivljeni AA sa ciljem da u dužem vremenskom periodu, omoguće nedozvoljen prelazak granice i boravak i tranzit kroz SCG licima koja su strani državljani, te da su sve aktivnosti preduzimali kao organizovana grupa, sa unapred određenim ulogama i zadacima u okviru plana, a sve radi sticanja nezakonite dobiti.

Pritom, okrivljeni AA ne samo što je osmislio plan i delovanje grupe i što je istu organizovao tako što je angažovao članove, već je, u okviru realizacije plana, bio zadužen za tranzit albanskih državljana do krajnjeg odredišta i direktno angažovan u njihovom ilegalnom prebacivanju preko granica SCG. Tako je neposredno rukovodio svim fazama realizacije plana, pa je, u saradnji sa NN “Andrijanom” iz Albanije, albanske državljane preuzimao na području KiM, a potom je organizovao dve različite linije kojima su isti stizali do Šida i granice sa Republikom Hrvatskom - jednu preko Kosovske Mitrovice i Novog Pazara, a drugu preko Gnjilana i Bujanovca, pri čemu je direktno rukovodio tim etapama, kontrolisao i koordinisao sprovođenje pojedinačnih radnji od strane pripadnika grupe, isplaćivao naknade za obavljene usluge (direktno, ili posredstvom drugih lica) itd.

Takođe, tokom predmetnog krivičnog postupka je utvrđeno da su okrivljeni AA1, AA5, BB6, BB5, AA2, AA8, BB4, BB2, BB, BB3, BB8, AA6, BB1, AA4, AA7, BB7, AA0, BB9 i AA3, u cilju sticanja imovinske dobiti za sebe ili druge, pristupili grupi koju je organizovao okrivljeni AA i postali njeni članovi, prihvativši da svojim aktivnostima i radnjama omoguće albanskim državljanima ilegalan tranzit i boravak na teritoriji SCG, a sve da bi im se omogućio nelegalan prelazak granice sa Hrvatskom. Pritom je tokom predmetnog krivičnog postupka utvrđeno da su, posredno ili neposredno, bili u vezi sa organizatorom grupe - okrivljenim AA i postupali po njegovim nalozima, što znači da su bili potpuno svesni ne samo činjenice postojanja organizatora grupe, koji je održavao kontinuitet delovanja iste, već i toga da učestvuju u delatnosti koja je unapred planirana i da njihove radnje predstavljaju samo deo lanca čiji je cilj ilegalno prebacivanje stranih državljana preko teritorije SCG i granice sa Hrvatskom. Takođe je pravilan zaključak prvostepenog suda da to što pojedini okrivljeni nisu bili upoznati sa celim postupkom realizacije plana, ili nisu bili neposredno povezani sa svim članovima grupe, ne znači da nisu bili pripadnici iste, pošto je nesporno da su, po unapred dogovorenom planu, svi imali tačno određene uloge u pojedinim fazama prebacivanja stranih državljana preko teritorije SCG i granice sa Hrvatskom, i da im je bilo jasno da se taj cilj može postići samo ako svako od njih preduzme konkretnu radnju u nizu.

Dalje, kada je u pitanju saznanje da su ilegalni migranti strani državljani, prvostepeni sud je pravilno zaključio da su svi okrivljeni znali da se radi o državljanima Republike Albanije koji, preko Srbije, ilegalno putuju u Evropsku uniju. Naime, to proizilazi iz činjenica da su ti ljudi skrivani (npr. u šumi), da su kroz Srbiju prevoženi noću ili u ranim jutarnjim časovima, da je pri tom organizovano ''osmatranje'' da li na putu ima policije pomoću tzv. ''čistača'' itd.. Zbog toga se neosnovano u žalbama ponavljaju teze da su okrivljeni mislili da se radi o ''šiptarima'', odnosno Albancima sa područja AP Kosova i Metohije i preševske doline, koji su državljani Republike Srbije.

Prvostepeni sud je, u pogledu subjektivnog odnosa učinilaca prema krivičnom delu, pravilno opredelio svest i umišljaj okrivljenih i u obrazloženju pobijane presude o tome dao odgovarajuće razloge.

Pritom je pravilno našao da je kod okrivljenog AA postojala i svest da organizuje grupu koja će omogućiti tranzit ilegalnim emigrantima iz Albanije preko teritorije SCG, jer mu je namera bila da se određeni broj ljudi udruži da bi vršili krivično delo iz člana 350 stav 2 KZ, a sve u cilju sticanja nezakonite imovinske koristi, dok su ostali okrivljeni kao pripadnici grupe bili svesni da se udružuju iz koristoljublja i da kroz aktivnosti koje se ogledaju u prihvatu, smeštaju i tranzitu preko granice SCG, omogućavaju licima koji nisu državljani SCG ilegalan prelazak preko njenih granica, posebno što im je bilo sasvim jasno da se to može ostvariti samo ako neko u lancu delovanja obezbedi dolazak stranih državljana u SCG, drugi njihov prihvat i boravak, treći tranzit kroz SCG itd., kao i da svako od angažovanih mora da koordinisano preduzme radnje u nizu, jer je to uslov da se dati cilj - ilegalno prebacivanje stranih državljana preko državne granice i sprovede.

Stoga je pravilan je zaključak prvostepenog suda da je kod okrivljenih postojala svest i volja da budu deo organizovane grupe čiji su se pripadnici udružili radi prevoza, tranzita, boravka stranih državljana – ilegalnih migranata iz Albanije i njihovog prelaska preko državnih granica, da su bili svesni da su članovi iste, da deluju kao grupa u okviru koje je sve unapred organizovano i svaki član ima svoju ulogu, da svako od njih protivpravne radnje preduzima u okviru aktivnosti grupe, jer obavlja zadatke iz plana koji su mu povereni, da je njihovo delovanje u uzročno-posledičnoj vezi sa delovanjem drugih članova, te da omogućavanjem boravka i tranzita kroz SCG stranim državljanima – ilegalnim emigranata iz Albanije, radi njihovog ilegalnog prelaska preko državnih granica, vrše krivična dela, jer učestvuju u lancu ilegalnog tranzita albanskih državljana ka zemljama Evropske unije.

Kada se pri tome ima u vidu da su konkretne protivpravne radnje preduzimali u stanju uračunljivosti, to znači da su predmetna krivična dela izvršili sa direktnim umišljajem, jer su bili svesni svojih radnji i posledica istih i hteli njihovo nastupanje, a time i izvršenje dela,

Po nalaženju ovog suda, u žalbi Tužilaštva za organizovani kriminal se neosnovano ističe da se iz izreke prvostepene presude ne može zaključiti na koji način je odlučeno o tački 1 optužnice - kojom je okrivljenima AA i AA1 stavljeno na teret krivično delo iz člana 346 stav 1 KZ, a okrivljenima AA5, BB3 i BB8 iz člana 346 stav 2 u vezi stava 1 KZ i da je prvostepeni sud povredio krivični zakon u korist ovih okrivljenih kada ih nije oglasio krivim za krivična dela iz člana 346 stavovi 1 i 2 KZ. Pritom su neosnovani i navodi iz žalbe TOK da je u pobijanoj presudi izostala suštinska analiza stava da se radnjom izvršenja krivičnog dela iz člana 350 stav 3 u vezi stava 2 KZ, konzumira krivično delo iz člana 346 stavovi 1 i 2 KZ.

Naime, prvostepeni sud je na strani 93 pobijane presude obrazložio zbog čega nije prihvatio pravnu kvalifikaciju iz optužnog akta Tužilaštva za organizovani kriminal, pri čemu je dao jasne razloge zašto imenovane okrivljene nije oglasio krivim za data krivičnih dela, pravilno nalazeći da se u radnjama za koje se terete ne stiču i elementi krivičnog dela zločinačko udruživanje iz člana 346 stavovi 1 i 2 KZ.

Tako, radnje koje su u predmetnoj optužnici opisane kao radnje izvršenja krivičnog dela zločinačko udruživanje iz člana 346 KZ, i po oceni ovog suda, predstavljaju kvalifikatornu okolnost i bitna obeležja kvalifikovanog oblika krivičnog dela iz člana 350 stav 3 u vezi stava 2 KZ (koji predviđa težu kaznu ukoliko je krivično delo iz člana 350 stav 2 KZ učinjeno od strane organizovane kriminalne grupe), pa je pravilan zaključak prvostepenog suda da se u konkretnom slučaju pripadanje kriminalnoj grupi ne može smatrati obeležjem posebnog krivičnog dela.

Naime, radnja izvršenja krivičnog dela iz člana 346 stavovi 1 i 2 KZ se sastoji u organizovanju grupe ili drugog udruženja radi vršenja krivičnih dela za koja se po zakonu može izreći kazna zatvora od tri godine ili teža, odnosno u pristupanju takvoj grupi ili udruženju, pripadanju istoj i vršenju krivičnih dela u okviru te grupe ili udruženja. Pritom to ''organizovanje'' podrazumeva stvaranje grupe (najmanje tri lica) ili drugog udruženja (''banda'' i slična organizacija), plana za vršenje krivičnih dela, dodelu uloga pojedinim pripadnicima i preduzimanje svih drugih mera neophodnih za funkcionisanje organizacije, a delo je dovršeno samim organizovanjem ili pristupanjem organizaciji, pa nije potrebno da je krivično delo zbog kog je grupa, odnosno udruženje organizovano i izvršeno.

Sa druge strane, krivično delo iz člana 350 stav 3 u vezi stava 2 KZ postoji kada je krivično delo iz stava 2 – omogućavanje licima koja nisu državaljani Republike Srbije nedozvoljen prelazak granice, ili nedozvoljen boravak i tranzit kroz Republiku Srbiju, izvršeno od strane organizovane grupe, ili kada je krijumčaren veći broj lica, pri čemu je za postojanje ovog kvalifikovanog oblika dovoljno da se udruži najmanje dva lica sa tim ciljem i da je preduzeta samo jedna radnja u kojoj se stiču elementi bića krivičnog dela iz člana 350 stav 2 KZ.

Kada se uzme u obzir činjenično stanje koje je utvrđeno u ovoj krivičnopravnoj stvari, jasno je da u radnjama imenovanih okrivljenih postoje neki od navedenih elemenata krivičnog dela iz člana 346 KZ, ali i sva obeležja krivičnog dela iz člana 350 stav 3 u vezi stava 2 KZ. Pošto vršenje krivičnog dela iz člana 350 stav 2 KZ od strane organizovane grupe, kao što je to ovde slučaj, predstavlja kvalifikatornu okolnost za postojanje težeg oblika tog krivičnog dela iz člana 350 stav 3 u vezi stava 2 KZ, to je prvostepeni sud pravilno zaključio da se kvalifikatorni elementi jednog krivičnog dela – u ovom slučaju iz člana 350 stav 3 u vezi stava 2 KZ, ne mogu istovremeno smatrati i obeležjima bića drugog krivičnog dela - iz člana 346 KZ, jer su već konzumirani elementima bića onog prvog krivičnog dela.

Samim tim se neosnovano u žalbi tužioca Tužilaštva za organizovani kriminal ističe da je prvostepeni sud zanemario činjenicu da je članom 346 KZ propisano posebno krivično delo, kojim su sankcionisane radnje usmerene na samo organizovanje kriminalne grupe radi vršenja krivičnih dela za koja se po zakonu može izreći kazna zatvora od tri godine ili teža i da je isto svršeno onog momenta kada nastane neki od oblika zločinačkog udruživanja. Krivično delo iz člana 346 KZ podrazumeva postojanje grupe sa svojom organizacijom i hijerarhijom, utvrđenim načinom funkcionisanja, podelom uloga, prostorom delovanja i dr., kao i postojanje svesti kod svakog člana grupe o pripadnosti istoj, ulozi, zadacima u okviru grupe i druga subjektivna obeležja, tako da je stepen organizovanosti ovakve grupe mnogo veći od onog koji se traži za krivično delo iz člana 350 stav 3 KZ, koje podrazumeva obično ''organizovanje'' radi vršenja krivičnog dela iz člana 350 stav 2 KZ, a što je upravo slučaj u ovoj krivičnopravnoj stvari. Pored toga, u konkretnom slučaju je predmetnoj kriminalnoj organizaciji, stavljeno na teret da je organizovana samo za vršenje krivičnog dela iz člana 350 stav 2 KZ, a ne i nekih drugih krivičnih dela. Stoga, to što kod organizatora postoji umišljaj i svest da stvara grupu koja ima za cilj vršenje krivičnog dela za koje je zaprećena kazna zatvora od tri godine i teža, a kod pripadnika svest da su članovi grupe koja je organizovana radi vršenja tog krivičnih dela, nije od prevashodnog značaja, posebno jer su njihovi umišljaji usmereni i na organizovano vršenje krivičnog dela iz člana 350 stav 3 u vezi stava 2 KZ.

Ispitujući pobijanu presudu u delu odluke o kazni, ovaj sud je našao da žalbe Tužilaštva za organizovani kriminal, okrivljenog AA1, njegovog branioca advokata AB1, branioca okrivljenog AA - advokata AB, branioca okrivljenog AA2 - advokata AB2, branioca okrivljenih AA5, AA6 i AA7 - advokata AB567, branioca okrivljenog AA8 - advokata AB8, branioca okrivljenog AA0 - advokata AB0, branioca okrivljenog BB - advokata BA, branioca okrivljenog BB2 - advokata BA2, branioca okrivljenog BB3 - advokata BA3, branioca okrivljenog BB4 - advokata BA4, branioca okrivljenog BB5 - advokata BA5, branioca okrivljenog BB6 - advokata BA6, branioca okrivljenog BB7 – advokata BA7, branioca po službenoj dužnosti okrivljenog BB8 - advokata BA8, branioca okrivljenog AA6 - advokata AB6 i branioca okrivljenog BB9 - advokata BA9, nisu osnovane ni po tom pitanju.

Naime, za svoju odluku o krivičnim sankcijama – u konkretnom slučaju kaznama zatvora na koje je osudio imenovane okrivljene, prvostepeni sud je dao jasne i valjane razloge, koje je za svakog od njih u dovoljnoj meri individualizovao i konkretizovao, a iste u svemu prihvata i ovaj sud. Pritom je uzeo u obzir sve činjenice i okolnosti predviđene članom 54 KZ, koje su relevantne i od uticaja na izbor vrste krivične sankcije i njenu visinu, pa ih je pravilno ocenio i dao im adekvatan značaj, pri čemu je u dovoljnoj meri objasnio i koje je okolnosti konkretnog slučaja imao u vidu kada je odmeravao kazne okrivljenima i kako su one uticale na odluku o visini istih

Tako je pravilno, radi što ostvarenja principa individualizacije kazne, cenio uloge koju su pojedini okrivljeni imali u okviru grupe, a koje su izražene kroz stepen angažovanosti radi realizacije zadataka i broj preduzetih protivpravnih radnji, pa je tako, kao otežavajuće okolnosti u odnosu na okrivljenog AA, pored većeg broja preduzetih radnji, cenio i to što je organizovao grupu, angažovao druge okrivljene i kordinirao njihovo delovanje; u odnosu na okrivljenog AA1 – to što je rukovodio posebnom linijom za prevoz emigranata od Bujanovca (autobusima do Beograda, a taksijem do Šida), u okviru koje je sinhronizovao delovanje drugih članova grupe, dogovarao se o ceni njihovih usluga i vršio im isplatu; u odnosu na okrivljenog BB8 – to što je angažovao druge okrivljene u cilju preduzimanja inkriminisanih radnji; u odnosu na okrivljene AA5 i BB3 i AA6 – to što njihova aktivnost nije bila ograničena samo na jedan segment u procesu nelegalnog prebacivanja stranih državljana preko granice, jer su preduzimali ne samo radnje njihovog prevoza, već i radnje smeštaja, ali i radnje prebacivanja emigranata na teritoriju Republike Hrvatske.

Pored toga, prvostepeni sud je okrivljenima AA1, AA5, BB5, AA8, BB4, BB2, BB3, AA6, BB7 i AA0 kao otežavajuću okolnost cenio raniju osuđivanost, pri čemu je imao u vidu vrstu i težinu krivičnih dela za koja su osuđivani, kao i vreme koje je proteklo od poslednjih osuda, s'tim što je ranijoj osuđivanosti okrivljenih AA1, AA5, BB3, BB7 i AA0 pravilno dao poseban značaj, jer su u pitanju istovrsna krivična dela.

Sa druge strane, prvostepeni sud je pravilno, kao olakšavajuće okolnosti, većini okrivljenih cenio njihove porodične prilike i činjenicu da su roditelji (okrivljeni AA1 - otac četvoro dece, od kojih dvoje maloletno, okrivljeni BB6 - otac četvoro dece, od kojih dvoje maloletno, okrivljeni AA2 – otac jednog maloletnog deteta, okrivljeni AA8 - otac dvoje maloletne dece, okrivljeni BB4 - otac četvoro maloletne dece, okrivljeni BB2 - otac dvoje maloletne dece, BB – otac troje maloletne dece, BB8 - otac četvoro punoletne dece, AA6 – otac dvoje punoletne dece, AA7 - otac dvoje punoletne dece, AA0 - otac dvoje punoletne dece), dok je u odnosu na okrivljene BB6, AA2, BB, BB8, AA7 i BB9, kao olakšavajuću okolnost cenio njihovu neosuđivanost.

Na kraju, prvostepeni sud je okrivljenom BB8, kao olakšavajuću okolnost cenio njegove zdravstvene prilike, kao i zdravstvene prilike njegove supruge, a okrivljenom BB zdravstveno stanje njegove maloletne dece, jer su o tome priložili odgovarajuću medicinsku dokumentaciju.

Pored svega toga, prvostepeni sud je pravilno imao u vidu da se u konkretnom slučaju radi o krivičnim delima koja zadiru u pitanje funkcionisanja bezbednosti i sigurnosti granica i koja su predmet Međunarodnih konvencija koje regulišu borbu protiv krijumčarenja ljudi i sprečavanje eksploatacija ljudi koji se krijumčare.

Kada se uzmu u obzir okolnosti konkretnog slučaja, raniji životi okrivljenih, ponašanje nakon izvršenja krivičnog dela i stepen povređivanja zaštićenog dobra, isti su, i po nalaženju ovog suda, opravdano osuđeni na efektivne zatvorske kazne i to: okrivljeni AA - u trajanju od 6 godina, okrivljeni AA1 - u trajanju od 4 godine, okrivljeni AA5 - u trajanju od 3 godine, okrivljeni BB6 - u trajanju od 1 godine i 6 meseci, okrivljeni BB5 - u trajanju od 1 godine i 4 meseca, okrivljeni AA2 - u trajanju od 1 godine i 6 meseci, okrivljeni AA8 - u trajanju od 1 godine i 6 meseci, okrivljeni BB4 - u trajanju od 1 godine, okrivljeni BB2 - u trajanju od 2 godine, okrivljeni BB - u trajanju od 2 godine, okrivljeni BB3 - u trajanju od 3 godine, okrivljeni BB8 - u trajanju od 3 godine, okrivljeni AA6 - u trajanju od 3 godine, okrivljeni AA7 - u trajanju od 1 godine, okrivljeni BB7 - u trajanju od 1 godine i 4 meseca, okrivljeni AA0 - u trajanju od 1 godine i 4 meseca i okrivljeni BB9 - u trajanju od 1 godine (s'tim što je, shodno članu 63 stav 1 KZ, pojedinim okrivljenima u kazne zatvora na koje su osuđeni, uračunato i vreme provedeno u pritvoru i to: okrivljenom AA5 - od 21.01. do 16.03.2009.godine, okrivljenom BB5 - od 21.07. do 10.09.2010.godine, okrivljenima AA2 i AA8 - od 30.08. do 22.09.2006.godine, okrivljenima BB8, AA3, AA6 i AA7 - od 13.10. do 13.11.2006.godine, okrivljenom BB4 - od 13.02. do 14.03.2007.godine, okrivljenom BB2 - od 13.02. do 12.04.2007.godine, okrivljenom BB - od 02.10. do 03.11.2008.godine i okrivljenom BB7 - od 19.06. do 14.07.2008.godine). Ovako odmerene kazne zatvora odgovaraju težini i posledicama izvršenih krivičnih dela i stepenu krivice okrivljenih, tako da će se njima ostvariti svrha krivičnih sankcija iz člana 4 KZ, kao i svrha kažnjavanja iz člana 42 KZ. Radi se o kaznama koje su nužne i dovoljne da se ostvari svrha individualne prevencije u odnosu na svakog od okrivljenih pojedinačno, u smislu da ubuduće ne čine krivična dela, kao i svrha opšte prevencije, odnosno vaspitni uticaj na druge da ne ispoljavaju asocijalno ponašanje i izražavanje društvene osude za predmetno krivično delo, te jačanje morala i učvršćivanje obaveze poštovanja zakona.

Međutim, kada su u pitanju okrivljeni BB1 i AA3 i AA4, ovaj sud je našao da su osnovane žalbe njihovih branilaca, u delu koji se odnosi na visinu kazni koje su im izrečene. Naime, prvostepeni sud je i kada su u pitanju ovi okrivljeni, pravilno utvrdio okolnosti iz člana 54 KZ, ali im nije dao odgovarajući značaj kada je imenovanim okrivljenima odmeravao kazne zatvora zbog izvršenih krivičnih dela (osudivši okrivljene BB1 i AA3 na kazne zatvora u trajanju od po jedne godine, a okrivljenog AA4 na kaznu zatvora u trajanju od 1 godine i 2 meseca).

Po oceni ovog suda, osnovano se u žalbama branilaca ovih okrivljenih navodi da se u njihovim slučajevima, svrhe iz člana 4 i 42 KZ, mogu postići i blažim kaznama. Stoga je iste uvažio i prvostepenu presudu preinačio samo u delu u kome je sadržana odluka o kazni u odnosu na ove okrivljene, tako što ih je zbog izvršenih krivičnih dela osudio na kazne zatvora u kraćem vremenskom trajanju: okrivljenog BB1 - u trajanju od osam meseci, a okrivljenog AA4 – u trajanju od jedne godine i okrivljenog AA3 – u trajanju od dest meseci (kojima je, shodno članu 63 KZ, u te kazne uračunao i vreme koje su proveli u pritvoru).

Pritom je uzeo u obzir sve okolnosti iz člana 54 KZ, koje su od uticaja da izbor krivične sankcije bude odgovarajući, a visina iste pravilno odmerena, pa je u odnosu na okrivljenog AA4 kao otežavajuću okolnost cenio da je ranije osuđivan, ali ne zbog istovrsnih krivičnih dela, dok je kao olakšavajuće okolnosti cenio da je količina kriminogene delatnosti u njegovom slučaju manja i da je otac jednog maloletnog deteta, koje mu je nakon razvoda povereno na staranje i samostalno vršenje roditeljskog prava. U odnosu na okrivljenog BB1 je kao otežavajuću okolnost cenio njegovu raniju osuđivanost, pri čemu je imao u vidu vrstu i težinu krivičnih dela i vreme koje je proteklo od osude, dok je kao olakšavajući okolnost cenio da je otac troje dece, od kojih je dvoje maloletno, količinu kriminogene delatnosti (s'obzirom da je u pitanju jedna radnja), te činjenicu da je pribavio malu protipravnu imovinsku korist – 40 litara TNG, pa im je dao značaj naročito olakšavajućih okolnosti osudivši ga na kaznu zatvora ispod zakonom propisanog minimuma – deset meseci. Na kraju, kada je u pitanju okrivljeni AA3, ovaj sud je, kao olakšavajuće okolnosti na njegovoj strani, cenio da je neosuđivan, porodičan, otac dvoje punoletne dece i malu količinu kriminogene delatnosti (s'obzirom da je u pitanju jedna radnja), kojima je, u odsustvu otežavajućih okolnosti, takođe dao značaj naročito olakšavajućih osudivši i ovog okrivljenog na kaznu zatvora ispod zakonom propisanog minimuma – osam meseci.

Naime, ovaj sud nalazi da su, kada se uzmu u obzir okolnosti slučaja, ličnost okrivljenih kao izvršilaca i stepen povređivanja zaštićenog dobra, upravo osude na kazne zatvora u navedenom trajanju adekvatne. Iste odgovaraju težini i posledicama izvršenih krivičnih dela i stepenu krivice okrivljenih i nužne su, ali i dovoljne, da se, u okviru opšte svrhe izricanja krivičnih sankcija iz člana 4 KZ, postigne svrha kažnjavanja iz člana 42 KZ, pošto će se njome ostvariti ciljevi individualne prevencije (u smislu uticaja na okrivljene da se ubuduće ne pojavljuju kao izvršioci krivičnih dela), opšte prevencije (u smislu vaspitnog uticaja na druge da ne ispoljavaju asocijalno ponašanje i ne čine teška i društveno opasna krivična dela), te izraziti društvena osuda za predmetno krivično delo i pospešiti jačanje morala i učvršićavanje obaveze poštovanja zakona.

Pri svemu tome, kao neosnovani su ocenjeni navodi iz žalbi branilaca okrivljenih koji se odnose na odluku o meri bezbednosti. Naime, prvostepeni sud je pravilno, na osnovu člana 350 stav 4 KZ, od okrivljenih BB9, BB, BB8, AA4, AA3 i AA8 oduzeo putnička vozila bliže navedena u izreci presude, pošto je nesumnjivo utvrđeno da su ista koristili radi izvršenja krivičnih dela za koja su oglašeni krivim. Pritom, na pravilnost te odluke nisu od uticaja činjenice vezane za to kako su vozila stečena, ko su im formalni vlasnici, koliko vrede u odnosu na nezakonito stečenu dobit, da li su korišćena radi vršenja samostalne taksi delatnosti itd.. Takođe je pravilno od okrivljenih AA2, AA8, BB4, BB2, BB, BB8, AA6, AA4, AA7, BB9, AA3 oduzeo i sve mobilne telefone i SIM kartice bliže navedene u potvrdama o privremeno oduzetim predmetima, pošto su i ti predmeti korišćeni za uspostavljanje međusobne komunikacije radi dogovor oko činjenja krivičnih dela, odnosno kao sredstva za izvršenje istih, jer je očigledno da protivpravne radnje ne bi mogle biti preduzete bez korišćenja mobilnih telefona.

Takođe nisu osnovani ni navodi iz žalbi koji se odnose na oduzimanje imovinske koristi i obavezivanje pojedinih okrivljenih da u tom smislu u budžet Republike Srbije uplate iznose bliže navedene u izreci prvostepene presude. Naime, prvostepeni sud je pravilno, na osnovu članova 91, 92, stav 1 i 538 stavovi 1 i 2 i 541 stav 2 ZKP, od okrivljenih BB8 i AA3 oduzeo novac za koji je utvrdio da predstavlja deo imovinske koristi pribavljene izvršenjem krivičnih dela, a takođe je pojedine okrivljene (koji su navedeni u izreci pobijane presude) pravilno obavezao da, na ime preostalog dela tako stečene imovinske koristi, plate iznose bliže navedene u izreci prvostepene presude. Pritom, ta odluka prvostepenog suda nije ''proizvoljna'', jer je, suprotno onom što se navodi u žalbama, prvostepeni sud, na stranama od 81 do 85 pobijane presude, detaljno izložio dokaze iz kojih je utvrdio koliko je visina pojedinačne imovinske koristi koje su okrivljeni stekli preduzimajući predmetne protivpravne radnje, tako da je za svoje zaključke u vezi sa ovim pitanjem dao valjane razloge, koje ovaj sud u celosti prihvata. Pošto je iz obrazloženja pobijane presude jasno kako je prvostepeni sud došao do konkretnih iznosa, bez uticaja su navodi vezani za ''troškove za gorivo'', da su okrivljeni imovinsku korist ostvarivali ''sukcesivno, u više navrata i u manjim iznosima'' a novac trošili odmah itd.. Pri svemu tome, radi se o iznosima koji se ni veštačenjem ne bi mogli egzaktno utvrditi, a prvostepeni sud je, u pobijanoj presudi, visinu protivpravne imovinske koristi opredelio u iznosima koji su najpovoljniji po okrivljene.

Takođe su neosnovani i žalbeni navodi TOK koji se odnose na odluku prvostepenog suda sadržanu u stavu drugom izreke – da okrivljene AA9 i VV oslobodi od optužbe da su izvršili krivično delo iz člana 350 KZ.

Naime, po oceni ovog suda, prvostepeni sud je pravilno našao da dokazi koji su izvedeni tokom predmetnog krivičnog postupka ne potvrđuju navode iz optužnog akta koji se odnose na okrivljene AA9 i VV, pa je pravilno zaključio da nema dovoljno dokaza da su preduzeli protivpravne radnje, u vreme, mestu i na način kako im je to optužnicom Tužilaštva za organizovani kriminal KTS.br. 16/06 stavljeno na teret.

Tako, tokom predmetnog krivičnog postupka je utvrđeno da je okrivljeni AA9 kritičnom prilikom 30.08.2006.godine bio u vozilu kojim je okrivljeni AA8 prevozio ilegalne emigrante. Ali, ta okolnost, kao ni tumačenje transkripta telefonskog razgovora između okrivljenih Aleksandra i AA9 od 29.08.2006.godine u 22:43, koji se citira u žalbi TOK, ne može da utiče na pravilnost zaključaka prvostepenog suda.

Naime, tačno je da tokom tog razgovora, okrivljeni AA8 u jednom trenutku okrivljenom AA9 kaže: “Ja ne znam bate, evo daću ti ja, idi ti sutra jednu, da odmorim...”, na šta mu okrivljeni AA9 odgovara: “Ne zajebavaj, ne valja tako, dok se ja ne uhodam tamo jedno dvije znaš...”. Takođe se u žalbi TOK osnovano navodi da se iz sadržine istog nameću zaključci da razgovaraju o nedozvoljenom tranzitu stranih državljana, da je okrivljeni AA9 znao da se okrivljeni AA8 time bavi i da se radi o poslu sa znatnim rizikom, da je i sam imao nameru da se uključi u taj posao i da je njegov motiv da kritičnom prilikom krene sa AA8 bio da se bliže upozna sa načinom na koji se isti obavlja (zbog čega prvostepeni sud pravilno nije ni prihvatio suprotne navode iz odbrane okrivljenog AA9 - da je kritičnom prilikom sa okrivljenim AA8 pošao za Novi Sad po suprugu u ćerku, da mu je isti rekao da su dva čoveka koja su prevozili stoperi, te da je u toku vožnje shvatio da nešto nije u redu, jer ti ljudi nisu znali srpski jezik, pa je hteo da izađe iz vozila).

Međutim, pravilan je zaključak prvostepenog suda da sve to nije dovoljno za zaključak da je učestvovao u izvršenju krivičnog dela koje mu se stavlja na teret. Naime, iz izvedenih dokaza ne proizilazi da je datom prilikom imao bilo kakvu konkretnu ulogu u prevozu emigranata, pošto iz snimljenih telefonskih razgovora ne proizilazi da je u toku tog prevoza bio u kontaktu sa još nekim koji je bio angažovan na tome, niti da je nekim svojim aktivnostima na bilo koji način omogućio ili olakšao okrivljenom AA8, koji je kritičnom prilikom vršio ilegalnih tranzit stranih državljana, da to i sprovede. Sa druge strane, prvostepeni sud pravilno nalazi, da biti suvozač u automobilu u kome se nalaze i strani državljani u ilegalnom tranzitu ne predstavlja radnju izvršenja predmetnog krivičnog dela, a da sam motiv zbog čega se nalazi u vozilu (želja da se bliže upozna sa poslom u koji je nameravao da se uključi), a koji je napred bliže naveden, ne ulazi u pojam krivice i nema značaja za zasnivanje iste.

Takođe, prvostepeni sud je, nakon analize izvedenih dokaza, pravilno našao da isti nisu dovoljni za zaključak da je okrivljeni VV izvršio krivično delo nedozvoljeni prelaz državne granice i krijumčarenje ljudi iz člana 350 stav 3 u vezi stava 2 KZ, na način, u vreme i mestu kako mu je to stavljeno na teret, gore pomenutim optužnim aktom.

Naime, kako to prvostepeni sud pravilno zaključuje, tokom predmetnog krivičnog postupka nisu izvedeni dokazi iz kojih bi se pouzdano moglo zaključiti da je okrivljeni kritičnom prilikom imao nameru da strane državljane prebaci od Beograda do Šida, kako bi im omogućio da se, nelegalnim prelaskom granice SCG, prebace na teritoriju Hrvatske.

Tako, prvostepeni sud je pravilno našao da bi se iz telefonske komunikacije koju su okrivljeni AA8 i VV ostvarili 30.08.2006.godine u popodnevnim časovima moglo zaključiti da je između njih postojao dogovor da okrivljeni VV preuzme lica koja je AA8 svojim vozilom dovozio na područje Beograda.

Međutim, prvostepeni sud je pravilno našao i to da sadržina njihovih razgovora ne upućuje da je okrivljeni VV znao, ili da je mogao znati da treba da preuzme strane državljane koji se ilegalno nalaze na teritoriji SCG, niti da je kod njega postojala svest da se radi o ilegalnom prevozu istih, posebno što iz tih razgovora proizilazi da je upravo VV insistirao da se preuzimanje lica obavi na javnom i prometnom mestu – benzinskoj pumpi NIS na autoputu, poznatijoj kao ''Zmaj'', govoreći pritom AA8 da ga, pošto je kasnio, sačeka i sedne i popije piće. Na te zaključke ne upućuju ni sadržine razgovora koje je okrivljeni AA8 vodio sa VV9, iskazi svedoka SS i SS1, niti video-zapisi od 30.08.2006.godine.

Sem toga, okrivljeni je, kako prvostepeni sud pravilno zaključuje, lišen slobode odmah po ulasku ilegalnih emigranata u njegov automobil, tako da nije ni imao vremena, niti je mogao da, nakon eventualnog neposrednog kontakta sa njima, posumnja da nisu u pitanju rođaci VV9, već strani državljani koji su u ilegalni tranzitu, na putu ka granici sa Hrvatskom, preko koje su trebali da nelegalno pređu i upute se dalje, ka Italiji.

Pritom, prema stanju u spisu, okrivljeni je, u vreme preduzimanja protivpravnih radnji, bio mlađe punoletno lice, nije poznavao nikog iz grupe, nikada nikog nije prevozio, ne poznaje teritoriju ni ljude na granici između Srbije i Hrvatske.

Stoga, suprotno onome što se u žalbi TOK implicira, pravilni su zaključci prvostepenog suda da nema dokaza na osnovu kojih bi se, van svake sumnje, utvrdilo da je kod ovog okrivljenog postojala svest da treba da preuzme i preveze strane državljane koji se ilegalno nalaze na teritoriji Republike Srbije, odnosno umišljaj upravljen na ilegalni prevoz stranih državljana.

Pritom, na pravilnost zaključaka prvostepenog suda ne može da utiče tumačenje koje se u žalbi TOK iznosi u vezi sadržine razgovora koje su okrivljeni VV i AA8 vodili 30.08.2006.godine u 15:33 i 16:02 časova - da konkretnom prilikom VV nije prvi put učestvovao u prevozu stranih državljane, te da zbog toga što je svestan nezakonitosti tog delovanja, okrivljenom AA8 govori da, dok ga čega, sedne i popije piće unutra, da ne bi sedeo u kolima i izložio se opasnosti da bude zatečen sa stranim državljanima. Takođe, ni iz činjenice da on učestalo komunicira sa okrivljenim AA8, koji ga čega na pomenutoj benzinskoj pumpi na auto-putu, se ne može nedvosmisleno zaključiti da se ne radi o pružanju usluge prijatelju, već o organizovanom ilegalnim prebacivanju stranih državljana preko državne granice u kome je okrivljeni VV samo jedan u nizu izvršilaca.

Na kraju, sud mora da se tokom celog postupka rukovodi osnovnim načelima koja su navedena u odredbama zakona koji reguliše vođenje postupka, kao i načelima iz materijalnopravnog propisa koji se primenjuje. Pretpostavka nevinosti okrivljenog je upravo jedno od tih načela, shodno kom navodi iz optužnog akta koji tokom postupka ne budu sa sigurnošću dokazni, moraju biti tumačeni na način koji je povoljniji za okrivljenog, odnosno koji ide u prilog njegovoj odbrani.

Stoga je prvostepeni sud pravilno postupio kada je okrivljene AA9 i VV, shodno članu 423 tačka 2 ZKP, oslobodio optužbe da su izvršili po jedno krivično delo nedozvoljeni prelaz državne granice i krijumčarenje ljudi iz člana 350 stav 3 u vezi stava 2 KZ.

Imajući u vidu napred navedeno, i ostali navodi iz žalbi okrivljenog AA1 i branilaca okrivljenih su ocenjeni kao neosnovani.

Tako se u žalbi branioca okrivljenog AA, advokata AB, prvostepena presuda neosnovano pobija zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, odluke o krivičnoj sankciji i oduzimanja imovinske koristi. Naime, ovaj okrivljeni je oglašen krivim zbog produženog krivičnog dela nedozvoljen prelaz državne granice i krijumčarenje ljudi iz člana 350 stav 3 u vezi stava 2 i člana 61 KZ, pri čemu su protivpravne radnje koje je preduzeo opisane u tačkama 1, 2, 3, 4, 5, 6, 7, 8, 9, 10, 11, 13, 14, 15, 16 i 17 izreke presude, dok su u obrazloženju dati jasni razlozi vezani za same radnje izvršenja predmetnog krivičnog dela, postojanje organizovane grupe, kao i o tome na koji način je okrivljeni učestvovao u izvršenju krivičnog dela i u čemu se ogleda njegova uloga.

Pritom, prvostepeni sud nije pogrešno zaključio da je ovaj okrivljeni, u vremenskom periodu od početka aprila 2006. do kraja novembra 2006.godine organizovao grupu sa ciljem da, radi sticanja dobiti, po unapred određenim zadacima i ulogama, u dužem vremenskom periodu, u međunarodnim razmerama, vršio više krivičnih dela nedozvoljen prelaz državne granice i krijumčarenje ljudi iz člana 350 stav 3 KZ, za koje se može izreći kazna zatvora od četiri godine ili teža, a čiji su pripadnici, pored više NN lica sa teritorije Hrvatske i Albanije, postali i okrivljeni AA1, AA5, BB6, BB5, AA2, AA8, BB4, BB2, BB, BB3, BB8, AA6, BB1, AA4, AA7, BB7, AA0, BB9 i AA3, da je pri tom bio svestan svog dela i hteo njegovo izvršenje, da je znao da delo zabranjeno i da je u okviru delatnosti te grupe većem broju lica koja nisu državljani tadašnje SCG, omogućen nedozvoljen prelaz državne granice SCG, nedozvoljeni boravak i tranzit kroz istu, sve u vreme, na mestu i način kako je to opisano u izreci presude pod tačkama od 1 do 11 i od 13 do 17. Jer, suprotno žalbenim navodima, upravo odbrane okrivljenih AA5, AA2 i BB2 u korelaciji sa materijalnim dokazima – transkriptima i nalazom veštaka, pouzdano ukazuju da je okrivljeni AA učestvovao u preduzimanju navedenih radnji i učinio produženo kr. delo iz čl. 350 st. 3 u vezi st. 2 i čl.61 KZ.

Kada je u pitanju odluka o kazni, prvostepeni sud, po nalaženju ovog suda, istu nije odmerio prestrogo, pa činjenice da je isti neosuđivan i da je od inkriminisanog događaja proteklo 6 godina, kada se imaju u vidu brojne otežavavajuće okolnosti, ne mogu dovesti do drugačije odluke o kazni. Na kraju, svoju odluku da okrivljenog AA obaveže da na ime imovinske koristi uplati 20.700 evra, prvostepeni sud pravilno obrazlaže time da je upravo u njegovoj organizacija prokrijumčareno 127 ljudi, da je za njihovo nelegalni prebacivanje od NN vv6 dobijao novac, te da mu je, od tog novca (pošto je plaćao svoje saradnike i druge okrivljene), po licu ostajalo najmanje između 160 i 170 eura, što u zbiru daje navedeni iznos. Stoga, zaključci prvostepenog suda u vezi sa navedenim nisu proizvoljni.

Dalje, i žalbe okrivljenog AA1 i njegovog branioca AA1 advokata AB1 su ocenjene kao neosnovane. Naime, prvostepeni sud je utvrdio da je okrivljeni AA1 zbog krivičnog dela iz člana 346 stav 1 KZ i člana 350 stav 3 u vezi stava 2 KZ, koja je izvršio u periodu april 2005. godine do 21.05.2005.godine, osuđen pravosnažnom presudom Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje KP.br. 231/10 od 28.06.2010.godine; da je, zbog radnji preduzetih u periodu od 13.jun – 13.08.2006.godine, osuđen za krivično delo iz člana 350 stav 3 u vezi stava 2 i člana 61 KZ presudom Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje KP.br. 2/07 od 25.12.2007.godine; te da je zbog radnji preduzetih u periodu početak 2007. do kraja aprila 2007.godine, osuđen za istovetno krivično delo pravosnažnom presudom Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje KP.br. 23/07 od 10.10.2008.godine; a da je u predmetnom krivičnom postupku pred istom sudskom instancom oglašen krivim za istovetno krivično delo i radnje preduzete u periodu septembar – 13.oktobar 2006.godine, pa je pravilno zaključio da se ne može smatrati da postoji presuđena stvar, pošto ne postoji objektivni identitet između izreke ranijih pravosnažnih presuda i izreke donete presude, jer se radi o različitom vremenskom periodu izvršenja krivičnih dela. Takođe su neosnovani žalbeni navodi da je u konkretnom slučaju eventualno reč o prekršaju i da se u radnjama okrivljenih ne stiču obeležja krivičnog dela iz člana 350 KZ koje im se stavlja na teret, jer nema bitnog objektivnog obeležja ovog krivičnog dela – državne granice, pošto je reč o administrativnoj granici sa pokrajinom Kosovo i Metohija, koja je, po Ustavu Republike Srbije, sastavni deo njene teritorije), s'obzirom da je u pitanju i nelegalan prelaza granice sa Republikom Hrvatskom.

Takođe, u žalbi branioca okrivljenog AA0, advokata AB0, neosnovano ističe da prvostepeni sud nije potpuno utvrdio činjenično stanje u vezi sa tim da li su 8 lica koja su bespravno boravili na teritoriji Srbije strani državljani. Takođe, prvostepeni sud je uvidom u pravosnažnu presudu Četvrtog opštinskog suda u Beogradu K.br. 1459/06 od 28.11.2006.godine utvrdio da je okrivljeni AA0 osuđivan za krivično delo iz člana 350 stav 3 u vezi stava 2 KZ i radnje preduzete tokom avgusta meseca 2006. godine, pa je pravilno našao da ne postoji presuđena stvar, s obzirom da je u datom krivičnom postupku oglašen krivim zbog radnji preduzetih 14. i 15.07.2006.godine.

Dalje, u žalbi branioca okrivljenog BB4, adv. BA4, se neosnovano ističe da prvostepeni sud nije opredelio ko su pasivni subjekti, kao i da nije utvrdio da li je ovaj okrivljeni znao da se uopšte radi o stranim državljanima, da li je kretanje tih lica u bilo kom trenutku bilo pod zabranom itd., a prvostepeni sud je, suprotno žalbenim navodima, u obrazloženju presude dao razloge zbog čega nije prihvatio njegovu odbranu datu tokom predmetnog krivičnog postupka.

Nisu osnovani ni navodi iz žalbe branioca okrivljenog BB1. Iz obrazloženja pobijane presude se jasno vide pojedinačne radnje izvršenja svakog od okrivljenih, a prvostepeni sud je pouzdano utvrdio da je i ovaj okrivljeni znao da učestvuje u ilegalnom tranzitu više stranih državljana i to tako što je svojim vozilom išao ispred druga dva vozila u kojima su ta lica bila, ne bi li okrivljene AA2 i AA8 koji su ih prevozili na vreme obavestio da na putu ima policije. Na pravilnost zaključaka prvostepenog suda u vezi sa tom činjenicom nije od uticaja okolnost da se niko od stranaca nije prevozio u njegovom automobilu i što on sa njima nije imao nikakav neposredan kontakt, jer to i nisu preduslovi za saznanje koja se lica i zbog čega prevoze. Pored toga, u žalbi se neosnovano navodi da je presuda u odnosu na ovog okrivljenog doneta na osnovu indicija i da nije dokazano da je njegova radnja – vožnja ispred ostala dva vozila, radi obaveštavanja o policiji, bila apsolutno neophodna, bez obzira što je okrivljeni AA2 i pre i posle ovog događaja strane državljane prevozio bez ''čistača''.

Pored toga, ni žalbeni navodi branioca okrivljenog BB6, advokata BA6 - da je činjenično stanje pogrešno utvrđeno i da sa stanovišta materijalnih propisa nije primenjen zakon u kontekstu procesnih pravila, nisu osnovani. Tako, u toj žalbi se neosnovano ističe da u pobijanoj presudi nije na odgovarajući način objašnjeno postojanje pasivnih subjekata dela, jer je prvostepeni sud, kada je u pitanju okrivljeni BB6, pouzdano utvrdio da su 12 NN lica, sa čijim se prevozom on dovodi u vezu, strani državljani, kao i da je on znao da su pitanju strani državljani, pri čemu su transkripti razgovora i veštačenje, na kojima prvostepeni sud zasniva svoje činjenične zaključke, odgovarajući dokazi za predmetna činjenična utvrđenja.

Ni žalbeni navodi branioca okrivljenog BB5, advokata BA5, nisu osnovani. Prvostepena presuda nije zasnovana na dokazima na kojima se, po odredbama ZKP, ne može zasnovati, jer je, suprotno žalbenim navodima, postojala naredba istražnog sudije za slušanje telefonske komunikacije okrivljenih. Dalje, upravo se na osnovu dokaza koji su izvedeni može izvesti pouzdan zaključak da je okrivljeni BB5 postupao na način na koji mu je to stavljeno na teret i da je izvršio krivično delo iz člana 350 stav 3 u vezi stava 2 i člana 61 KZ, jer se u njegovim radnjama stiču sva subjektivna i objektivna obeležja tog krivičnog dela. Naime, isto čini onaj ko u nameri sebi ili drugom pribavi kakvu korist, omogućava drugom nedozvoljen prelaz granice i nedozvoljen boravak ili tranzit kroz Srbiju, a okrivljeni je, po prethodnom dogovoru sa okrivljenim BB6 svojim vozilom u dva navrata trebao da preveze četiri lica od Novog Pazara – do naplatne rampe Šimanovci, sve u cilju da se tim licima omogući nedozvoljen prelaz granice. Tokom predmetnog postupka su izvedeni dokazi da 200 evra, koji su oduzeti od BB5 prilikom hapšenja, predstavljaju imovinsku korist pribavljenu izvršenjem dela, kao i dokazi da je okrivljeni BB5 predmetne protivpravne radnje preduzeo u okviru grupe, pri čemu je u pobijanoj presudi u dovoljnoj meri opisano koje je konkretne radnje preduzeo.

Takođe, kao neosnovani su ocenjeni i navodi iz žalbe branioca okrivljenog BB8. Prvostepena presuda je pravilno zasnovana na audio zapisima i transkriptima snimljenih telefonskih razgovora, koji su sačinjeni u skladu sa tada važećim odredbama ZKP, kao i na veštačenju spornih glasova. Takođe je pouzdano utvrđeno da su lica koja je okrivljeni BB8 prevozio strani državljani, kao i da je kod okrivljenog postojala svest o toj odlučnoj činjenici, kao i da su ta lica u nedozvoljenom tranzitu kroz Republiku Srbiju, tako da su na adekvatan način utvrđene i činjenice vezane za direktan umišljaj, jer je imao svest o svim bitnim obeležjima dela – znao je da je u konkretnom slučaju u pitanju ilegalno prebacivanje stranih državljana preko državne granice, te da je jedan članova grupe koja je za to organizovana i jedan od učesnika u lancu predmetnog ilegalnog prebacivanja preko državne granice. Na kraju, u obrazloženju prvostepene presude je, suprotno žalbenim navodima, u dovoljnoj meri obrazloženo na osnovu čega je zaključeno da je okrivljeni stekao imovinsku korist od najmanje 1.650 evra, a prvostepeni sud je odbranu okrivljenog cenio i u vezi sa tim, pri čemu pravilno nije prihvatio objašnjenje da je kritičnom prilikom samo obavljao posao taksi prevoznika za koji je tražio naknadu.

Žalba branioca okrivljenog AA6, adv. AB6 je takođe neosnovana, posebno što se ista prevashodno odnosi na delove prvostepene presude i činjenična utvrđena prvostepenog suda koji se tiču okrivljenog AA. Suprotno tim žalbenim navodima, prvostepeni sud je do zaključaka iznetih u prvostepenoj presudi na strani 53 - da je upravo taj okrivljeni organizator ove grupe, pravilno došao na osnovu snimljenih telefonskih razgovora, kao i nalaza veštaka EE.

U žalbi branioca okrivljenog BB9, adv. BA9 se neosnovano navodi da je pobijanom presudom optužba prekoračena, jer se iz iste jasno vidi koje je protivpravne aktivnosti okrivljeni preduzeo – većem broju lica je omogućio nedozvoljen prelazak granice SCG, kao i nedozvoljen boravak i tranzit kroz SCG, a u izreci presude su naznačene činjenice i okolnosti koje čine obeležje krivičnog dela za oglašen krivim, kao i da je to učinio u nameri da sebi ili drugom pribavi korist. Takođe, suprotno navodima iz žalbe, razlozi presude nisu protivrečni izreci, a u istoj su navedeni razlozi o činjenicama koje su predmet dokazivanja, kao i o činjenicama relevantnim za postojanje umišljaja, a time i krivičnog dela koje mu se stavlja na teret. Pored toga, u obrazloženju je u dovoljnoj meri objašnjeno zbog čega prvostepeni sud nalazi da je deo njegove odbrane u suprotnosti sa izvedenim dokazima (strana 65 presude). Na kraju, predmetna presuda po nalaženju ovog suda, nije doneta na osnovu pogrešno utvrđenog činjeničnog stanja, kako se to neosnovano u žalbi ističe. Prvostepeni sud nije pogrešno utvrdio da je okrivljeni bio svestan svog dela i hteo njegovo izvršenje, odnosno da je postupao sa direktnim umišljajem kako u odnosu na osnovno krivično delo, tako i u odnosu na kvalifikatorne okolnosti (strana 93 presude), jer je znao da su lica koja je 25.06.2006.godine svojim vozilom prevezao, nedozvoljeno prešla granicu, da su bili u nedozvoljenom tranzitu, kao i da su povezana sa ilegalnim prelaskom granice i tranzitom, bez obzira što ta lica nije prevozio do druge granice, već od Novog Pazara do Beograda. Na to ukazuje činjenica da je po ta lica došao u šumu pored Novog Pazara (gde su se ista skrivala čekajući da budu prevezena), što potvrđuje da je okrivljeni znao da prevozi strane državljane koji se ilegalno nalaze u Srbiji (strana 65 presude).

Takođe, nisu osnovani ni navodi iz žalbe branioca okrivljenog AA2, advokata AB2. Naime, suprotno onom što se navodi u ovoj žalbi, razlozi presude nisu protivrečni izreci kada je u pitanju deo obrazloženja u kome se daju razlozi da je okrivljeni AA2 preduzeo protivpravne radnje opisane u tačkama 10 i 11 izreke pobijane presude kao član organizovane grupe (strane 51 i 54), čiji su se članovi bavili ilegalnim prevozom, smeštajem i omogućavanjem prelaska granice albanskim državljanima, a sve u cilju sticanja imovinske koristi za sebe i druge članove grupe, pri čemu okolnost da neki okrivljeni nisu bili upoznati sa celim postupkom realizacije plana i da nisu bili u direktnoj vezi sa svim ostalim članovima, ne znači da nisu bili pripadnici grupe, pošto je nesporno da su svi imali određene etapne uloge u unapred ugovorenom planu u realizaciji ilegalnog prebacivanja stranih državljana, jer im je nesumnjivo moralo biti jasno da se to prebacivanje može izvršiti samo ako svako od njih preduzme određene radnje u nizu, potrebne da se postigne konačni cilj. Takođe, suprotno žalbenim navodima, u pobijanoj presudi su dati odgovarajući razlozi za svest o pripadnosti grupi i zabranjenosti dela, kao i da su pasivni subjekti bili strani državljani. Na kraju, u prvostepenoj presudi je pravilno i u potpunosti utvrđeno i činjenično stanje vezano za visinu imovinske koristi koju je AA2 obavezan da plati - 650 evra, a razlozi u vezi sa tim su dati na stranama 81 – 85 pobijane presude.

Osim toga, nisu osnovani ni navodi iz žalbe branioca okrivljenog AA8, advokata AB8 - da je prvostepena presuda obuhvaćena bitnom povredom odredaba krivičnog postupka jer je optužba prekoračena i da postoji povreda člana 3 stav 1 Zakona o organizaciji i nadležnosti državnih organa u suzbijanju organizovanog kriminala krivičnog zakona, jer je u pogledu krivičnog dela koje je predmet optužbe primenjen zakon koji se ne može primeniti. Takođe, u predmetnoj žalbi se neosnovano ističe da je izreka presude protivrečna sama sebi a razlozi presude protivrečni izreci i da ista faktički nema razloga u pogledu vremena izvršenja krivičnog dela, vremenskog perioda u kome su pojedini okrivljeni bili angažovani, unapred određenim zadacima i ulogama. Naime, kada su u pitanju protivpravne radnje za koje je okrivljeni AA8 oglašen krivim, a koje su opisane pod tačkama 11 i 12 izreke pobijane presude, iz obrazloženja iste jasno proizilazi na osnovu kojih dokaza je prvostepeni sud zaključio da su u pitanju strani državljani, odakle su ta lica, od kada se nalaze na teritoriji Republike Srbije, da li su u pitanju strani državljani, da li su ilegalno prešli granicu SCG itd, kao i da je isti bio svestan da se bavi nedozvoljenim aktivnostima i da to čini u sastavu grupe, odnosno da je predmetne radnje preduzeo sa direktnim umišljajem. Pritom, okolnost da nije bio upoznat sa celom organizacijom i da nije bio u direktnoj vezi sa ostalim članovima grupe, i po oceni ovog suda, ne znači da nije bio pripadnik iste, jer je nesporno da su njeni članovi imali određene etapne uloge po unapred dogovorenom planu o realizaciji ilegalnog prebacivanja stranih državljana i da mu je nesumnjivo moralo biti jasno da se prebacivanje može izvršiti samo ako svako od njih preuzme određene radnje u nizu potrebne da se postigne konačan cilj.  Stoga se u predmetnoj žalbi neosnovano navodi da nema dokaza da je okrivljeni AA8 predmetno krivično delo učinio sa direktnim umišljajem, odnosno da je znao da su SS i SS1 strani državljani i da su ilegalno prebačeni na teritoriju Srbije, te da ih vozi da bi bili prebačeni ilegalno na teritoriju Hrvatske.

Ni navodi iz žalbe branioca okrivljenog BB3, advokata BA3 nisu osnovani. Po nalaženju ovog suda, u žalbi se pogrešno navodi da je prvostepeni sud, uz bitne povrede odredaba krivičnog postupka, prekoračio optužbu i da je uz nepotpuno i netačno utvrdio činjenično stanje pogrešno primenivši krivični zakon na štetu okrivljenog BB3. U konkretnom slučaju, u odnosu na ovog okrivljenog, jeste bilo osnova da se vodi krivični postupak za krivično delo iz oblasti organizovanog kriminala, pa je zato upravo Posebno odeljenje Višeg suda u Beogradu i bilo nadležno. Takođe, prvostepena presuda nije zasnovana na dokazu na kome se po odredbama ZKP-a ne može zasnivati. Naime, prvostepeni sud je pravilno koristio materijal koji je nastao sprovođenjem tajnog nadzora komunikacije okrivljenih, za koji je postojala odgovarajuća naredba istražnog sudija, a prvostepena presuda je mogla biti zasnovana na nalazu i mišljenju sudskog veštaka EE. Osim toga, tokom predmetnog krivičnog postupka su izvedeni dokazi iz kojih proizilazi da je okrivljeni BB3 preduzeo protivpravne radnje opisane u tačkama 5, 6, 7, 9 i 10 izreke pobijane presude, a u obrazloženju iste su dati razlozi za činjenične zaključke prvostepenog suda u vezi sa tim da je to učinio u okviru organizovane kriminalne grupe, po unapred utvrđenom planu, radi pribavljanja protivpravne imovinske koristi, pri čemu je u tim radnjama učestvovao u periodu od 09.06. do 29.06.2006.godine, svestan da se cilj zbog koga je grupa i organizovana - omogućavanje albanskim državljanima da ilegalno prelaze granicu SCG, može ostvariti samo ako svako od članova grupe, pa i on, preduzmu određene radnje u nizu (strana 54 prvostepene presude). Pritom omogućavanje stranim državljanima da ilegalno pređu granicu, je samo jedna od mogućih radnji izvršenja krivičnog dela iz člana 350 KZ, u koje takođe spadaju i ilegalni tranzit tih lica preko državne teritorije (koji se i vrši njihovim prevozom od mesta do mesta na teritoriji države), kao i omogućavanje ilegalnog boravka tih lica na državnog teritoriji. Stoga, za postojanje predmetnog krivičnog dela i nije od prevashodne važnosti posebno utvrđivati kada je i gde tačno (u smislu mesta) izvršen ilegalan prelazak granice. Takođe, okolnost da se svi članovi grupe nisu međusobno poznavali, ne potire postojanje organizovane grupe, unapred pripremljenog plana delovanja, da je svaki član imao svoju ulogu i zadatak itd. S'obzirom na navedeno, nisu osnovani ni žalbeni navodi da je prvostepena presuda doneta na osnovu netačno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i da je povređen zakon na štetu okrivljenog BB3, jer je dokazano da je učestvovao u činjenju krivičnog dela za koje ga je prvostepeni sud oglasio krivim. Pored svega toga, po oceni ovog suda, i odluka o krivičnoj sankciji u odnosu na ovog okrivljenog je pravilno izrečena, a prvostepeni sud je prilikom odlučivanja o kazni pravilno cenio i težinu njegovih postupaka. Na kraju, prvostepeni sud je dao dovoljne razloge kada je u pitanju pribavljena imovinska korist od 960 eura (strana 84 obrazloženja), pa su neosnovani žalbeni navodi da je prilikom donošenja te odluke u odnosu na okrivljenog BB3 pošao od potpuno proizvoljnih pretpostavki.

Pored toga, ni navodi iz žalbe branioca okrivljenog BB advokata BA, nisu osnovani. U obrazloženju pobijane presude su dati jasni, konkretni i detaljni razlozi na osnovu kojih se došlo do zaključka da je ovaj okrivljeni dana 09.06. i 11.06.2006.godine, sa NN licem, preuzeo 18 stranih državljana i prevezao ih od Novog Pazara do mesta Kuzminu (tačke 5 i 6 izreke presude). Pored toga, na nesumnjiv način je utvrđeno da je okrivljeni dana 25.06.2006.godine prevozio dva strana državljana, za koje je kasnijom kontrolom utvrđeno da su državljani Albanije, kao i da je bio svestan da toga. Na kraju, kada je u pitanju kazna zatvora na koju je osuđen, prvostepeni sud je na strani okrivljenog, pravilno kao olakšavajuće okolnosti cenio da nije osuđivan, da je otac troje maloletne dece i da mu dvoje dece boluje od astme, pri čemu je tim okolnostima, suprotno navodima iz žalbe, dao pravilan značaj. Stoga su činjenice da je jedini hranilac porodice, da nema stalni posao ni imovine, da prima samo minimalac od 11.000 dinara, da živi na politički nestabilnom prostoru - KiM, da se pokajao zbog onoga što je učinio, da je od dela prošlo skoro 7 godina i da je u međuvremenu uspostavljen bezvizni režim i za državljane Albanije, bez bitnijeg uticaja na odluku o kazni.

Dalje, nisu osnovani ni navodi iz žalbe branioca okrivljenih AA3 i AA4, advokata AB34. Po nalaženju ovog suda, neosnovano se u toj žalbi navodi da je izreka presude nerazumljiva i da je time učinjena bitna povreda odredaba ZKP. Takođe se neosnovano navodi da je na glavnom pretresu prvostepeni sud povredio pravo odbrane, jer nije prihvatio predloge da se izvedu određeni dokazi, kao i da je činjenično stanje pogrešno i nepotpuno utvrđeno i da je to doprinelo da prvostepeni sud u konkretnom slučaju donese pogrešnu odluku. Naime, tokom predmetnog krivičnog postupka je utvrđeno da su AA3 i AA4 preduzeli protivpravne radnje opisane u tački 17 izreke pobijane presude. Tako, iz izvedenih dokaza proizilazi da su okrivljeni AA1, AA i NN lice 11.10.2006.godine prebacili dvanaest stranih državljana na područje Opštine Bujanovac, da su iste 12.10.2006.godine okrivljeni AA1 i njegov saradnik NN u večernjim satima, nakon postignutog dogovora, predali okrivljenom AA7 - vozaču autobusa koji saobraćaja na relaciji Skoplje-Beograd, da ih je isti prevezao do Beograda, gde ih je 13.10.2006.godine na dogovorenom mestu - ispred “Hitne pomoći” na auto-putu, preuzeo okrivljeni BB8, pri čemu je šest stranih državljana smestio u svoje vozilo marke “_”, registarskih oznaka _, a ostalih šest stranih državljana je okrivljeni AA3 smestio u svoje putničko vozilo marke “_”, registarskih oznaka _, dok je okrivljeni AA4 svojim vozilom marke “_”, registarskih oznaka _ išao ispred njih sa zadatkom da ih obaveštava da li ima policije na putu. Ali, na auto-putu u pravcu Šida, u blizini skretanja za Sremsku Mitrovicu, je došlo do kvara na vozilu okrivljenog BB8, pa su strani državljani prešli u vozilo okrivljenog AA4. Sve to je činjeno u nameri da se strani državljani predaju okrivljenom AA6 da bi ih prebacio u Hrvatsku, a sa kojim se o tome putem mobilnog telefona prethodno dogovarao okrivljeni BB8, s tim što su sprečeni od strane pripadnika SBPOK-a 13.10.2006.godine, koji su ih zaustavili oko 6:30 sati na auto-putu kod naplatne rampe Adaševci. Pritom, prvostepeni sud je na strani 90 pobijane presude dao razloge zbog čega je poklonio veru svedocima albanskim državljanima koji su zatečeni u vozilima okrivljenih AA3 i AA4, a na strani 91 je obrazložio zbog čega nije prihvatio primedbe branioca koje se odnose na stručnost lica koje je, u svojstvu prevodioca, prisustvovalo ispitivanju tih albanskih državljana, a te razloge prihvata i ovaj sud. Pored toga, kada je u pitanju odluka o krivičnoj sankciji, prvostepeni sud je, suprotno onom što se navodi u žalbi, imao u vidu porodične i lične prilike okrivljenih, da okrivljeni AA3 nije osuđivan, a da okrivljeni AA4 jeste zbog krivičnih dela iz oblasti saobraćaja i iznude, kao i da mu je maloletno dete dodeljeno na brigu i staranje. Na kraju, nisu osnovani ni žalbeni navodi kojima se, kroz opis i analizu taksi delatnosti, pledira da okrivljeni u konkretnom slučaju nisu pribavili protivpravnu imovinsku korist, kao ni tvrdnje da su bili u ''neotklonjivoj pravnoj zabludi'', jer su bili svesni da rade nešto nedozvoljeno i voljno su se upustili u nezakonite radnje, za koje su ''angažovani'' od strane svog kolege taksiste okrivljenog BB8, što sve ukazuje da je kod njih postojao umišljaj i da su hteli izvršenje dela.

Po nalaženju ovog suda nisu osnovani žalbeni navodi branioca okrivljenih AA5, AA6 i AA7, advokata AB567 da je u prvostepenoj presudi sadržana bitna povreda zbog toga što izreka presude nije nerazumljiva, ima valjane razloge o odlučnim činjenicama, a razlozi presude kojima sud ocenjuje dokaze nisu protivrečni stanju u spisu. Samim tim nisu osnovani ni žalbeni navodi da su pogrešni razlozi doveli do pogrešne primene materijalnog zakona i da se zbog toga utvrđene odlučne činjenice (iz kojih sud pravilno izvlači zaključke o postojanju krivičnih dela i krivice okrivljenih) ne mogu prihvatiti kao pravilne. Naime, prvostepenom presudom je okrivljeni AA5 pravilno oglašen krivim zbog protivpravnih radnji opisanih u tačkama 1, 7, 9 i 10 izreke, okrivljeni AA6 zbog protivpravnih radnji opisanih u tačkama 14, 15, 16 i 17, a okrivljeni AA7 zbog protivpravne radnje opisane u tački 17, pošto je tokom predmetnog krivičnog postupka utvrđeno da su određenom broju stranih državljana omogućili nedozvoljeni prelaz granice SCG, kao i nedozvoljeni boravak ili tranzit kroz SCG. Pritom su znali da se radi o licima koja su nedozvoljeno prešla granicu Srbije i bili u nedozvoljenom tranzitu, a u toku postupka je utvrđeno da se radi o državljanima Albanije. Takođe, prvostepeni sud je pravilno odmerio imovinske koristi, kao i kazne na koje je osudio imenovane okrivljene.

Takođe, ni navodi iz žalbe branioca okrivljenog BB2, advokata BA2, nisu osnovani. U toku predmetnog krivičnog postupka je dokazano da je okrivljeni BB2 bio član organizovane grupe, da je bio svestan načina njenog postojanje i delovanja, kao i svoje uloge u toj grupi, ali i toga da je postizanje konačnog cilja moguće samo preduzimanjem svih radnji u nizu. Pritom, činjenica da nije bio u neposrednom kontaktu sa svim članovima grupe, ne isključuje njegovo saznanje i svest o postojanju organizacije, pri čemu, s'obzirom na njegov hijerarhijski rang u okviru same grupe, nije ni morao da zna koliko je još lica uključeno, niti da ih sve upozna. Takođe je na pouzdan način utvrđen broj stranih državljana kojima je okrivljeni navodno omogućio ilegalan boravak na teritoriji SCG, kao i da je za to pribavio korist od 680 evra.

Na kraju, kao neosnovana je ocenjena i žalba branioca okrivljenog BB7, advokata BA7, koja je izjavljena zbog odluke o krivičnoj sankciji, jer je prvostepeni i kada je u pitanju ovaj okrivljeni, pravilno i u potpunosti ocenio sve okolnosti iz člana 54 KZ i pravilno mu odmerio kaznu zatvora na koju ga je osudio, pa njegovo korektno držanje tokom postupka, kao i priznanje i izraženo kajanje, ne bi doveli do drugačije odluke po tom pitanju, kao ni činjenice da je delo izvršeno 2006.godine, da je u ranoj mladosti ostao bez oca i da je odrastao u teškim uslovima, da se izdržava sopstvenim radom i da ima verenicu sa kojom očekuje brak, koje, po oceni ovog suda ne predstavljaju naročito olakšavajuće okolnosti. Takođe, prvostepeni sud je raniju osuđivanost ovog okrivljenog pravilno cenio kao otežavajuću okolnost.

Apelacioni sud u Beogradu je prilikom odlučivanja analizirao i cenio i ostale navode i tvrdnje iz izjavljenih žalbi, ali ih nije posebno izlagao i obrazlagao, jer nisu od uticaja da odluka u ovoj krivičnopravnoj stvari bude drugačija.

Zbog svega napred navedenog, Apelacioni sud u Beogradu je, na osnovu članova 457 i 459 ZKP, odlučio kao u izreci.

Zapisničar-sudijski pomoćnik    Predsednik veća-sudija
Žak Pavlović       Zoran Savić

Factum infectum fieri nequit – Učinjeno ne može postati neučinjeno (Plaut)