Republika Srbija
Apelacioni sud u Beogradu
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
2.04.2013.

Kž2 Po1 104/13

REPUBLIKA SRBIJA
APELACIONI SUD U BEOGRADU
POSEBNO ODELjENjE
Kž2 Po1 104/13
Dana 02.04.2013. godine
B E O G R A D

 

APELACIONI SUD U BEOGRADU, Posebno odeljenje, u veću sastavljenom od sudija Slobodana Rašića, predsednika veća, Nade Zec i Milimira Lukića, članova veća, sa višim sudijskim saradnikom Aleksandrom Simić, zapisničarem, u postupku za trajno oduzimanje imovine AA od trećih lica AA1, AA2, AA3 i privrednog društva "AA", odlučujući o žalbama Tužioca za organizovani kriminal, optuženog AA, branilaca optuženog AA, advokata AB i advokata AB1, trećeg lica AA1 i punomoćnika trećeg lica AA1, advokata AB2, izjavljenim protiv rešenja Višeg suda u Beogradu, Posebno odeljenje, Toi-Po1 br. 10/12 od 29.01.2013. godine, u sednici veća održanoj dana 02. aprila 2013. godine, doneo je


R E Š E Nj E

ODBIJAJU SE kao neosnovane žalbe Tužioca za organizovani kriminal, optuženog AA, branilaca optuženog AA, advokata AB i advokata AB1, trećeg lica AA1 i punomoćnika trećeg lica AA1, advokata AB2, izjavljene protiv rešenja Višeg suda u Beogradu, Posebno odeljenje, Toi-Po1 br. 10/12 od 29.01.2013. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Rešenjem Višeg suda u Beogradu, Posebno odeljenje, Toi-Po1 br. 10/12 od 29.01.2013. godine, u stavu I izreke, usvojen je delimično zahtev Tužilaštva za organizovani kriminal OIK.br.17/11 od 11.01.2012. godine, pa je od trećeg lica AA1 trajno oduzeto: aa, u dinarskoj protivvrednosti 75.778,50 EURA, stan aa1, u dinarskoj protivvrednosti 75.778,50 EURA i putničko vozilo marke aa2 i odlučeno je da će oduzetom imovinom do pravnosnažnog okončanja postupka za trajno oduzimanje imovine, na osnovu člana 34 stav 5 Zakona upravljati Direkcija za upravljanje oduzetom imovinom.

Istim rešenjem u stavu II izreke, odbijen je zahtev Tužilaštva za organizovani kriminal OIK.br.17/11 od 11.01.2012. godine za trajno oduzimanje imovine i to od:

1. trećeg lica AA2 stana aa3, u dinarskoj protivvrednosti od 150.137,50 EURA,

2. trećeg lica AA3 stana aa4, u dinarskoj protivvrednosti 92.000 EURA,

3. trećeg lica AA2, stana aa5, sa pripadajućim podrumom od 4m2, vrednosti 4.000.000,00 dinara i

4. trećeg lica – privrednog društva „AA“ DOO, putničkog vozila aa6, putničkog vozila aa7, putničkog vozila aa8, putničkog vozila aa9 i putničkog vozila marke aa10.

Protiv navedenog rešenja žalbe su izjavili:

-Tužilac za organizovani kriminal, zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka i pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, sa predlogom da Apelacioni sud u Beogradu preinači pobijano rešenje u stavu II, kojim je odbijen zahtev Tužilaštva za organizovani kriminal za trajno oduzimanje imovine od AA2 i AA3 i u celosti usvoji zahtev Tužilaštva za organizovani kriminal OIK.br.17/09 od 11.01.2012. godine,

-optuženi AA, zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka, povrede krivičnog zakona i pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, sa predlogom da se pobijano rešenje u stavu I preinači, tako što će se odbiti zahtev Tužioca za organizovani kriminal u vezi imovine koja pripada AA1 i njegovoj porodici,

-branilac optuženog AA – advokat AB, zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka, povrede krivičnog zakonika, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, sa predlogom da se pobijano rešenje u stavu I izreke, koji se odnosi na treće lice AA1 ukine ili preinači, tako što će se i u tom delu odbiti zahtev Tužilaštva za organizovani kriminal u vezi oduzete imovine,

-branilac optuženog AA, advokat AB1, zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka, povrede zakona i pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, sa predlogom da se prvostepeno rešenje u stavu I izreke preinači i odbije zahtev TOK za oduzimanje imovine AA1 ili da se eventualno preinači pobijano rešenje, tako što će se od AA1 oduzeti jedan od dva kupljena stana,

-treće lice AA1, zbog bitnih povreda odredaba krivičnog postupka, povrede krivičnog zakona i pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, sa predlogom da se žalba uvaži, i

-punomoćnik trećeg lica AA1, advokat AB2, zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka, bitne povrede odredaba krivičnog zakona i pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, sa predlogom da se rešenje preinači i odbije zahtev Tužilaštva za oduzimanje imovine AA1.

Apelacioni sud u Beogradu, Posebno odeljenje, je održao sednicu veća na kojoj je razmotrio spise predmeta zajedno sa pobijanim rešenjem i žalbama, pa je po oceni žalbenih navoda i predloga, našao:

Žalbe su neosnovane.

Najpre, ovaj sud nalazi da je pravilno prvostepeni sud u stavu I izreke usvojio delimično zahtev Tužioca za organizovani kriminal, pa je od trećeg lica AA1 trajno oduzeo dva stana i putničko vozilo, a koji su bliže označeni u izreci rešenja.

Naime, prvostepeni sud je na bazi dokumentacije koju mu je dostavilo tužilaštvo nesumnjivo utvrdio povezanost optuženog AA sa trećim licem AA1, kao i to da je prilikom kupovine predmetnih stanova i vozila AA preko AA1 pokušao da sebe prikrije kao pravog vlasnika sporne imovine, odnosno da je imovina koja vodi poreklo iz krivičnih dela AA korišćena prilikom kupovine dva stana i vozila na ime AA1.

Tako, iz dokumentacije koja je sudu dostavljena od strane tužilaštva i to iz dopisa Fonda PIO Rep. Srpska – Filijala Istočno Sarajevo od 01.03.2011. godine i uverenja o podacima iz matične evidencije osiguranika, nesporno je utvrđeno da je treće lice AA1 u periodu od 01.01.2001. godine do 31.05.2004. godine i od 01.06.2004. godine do 31.12.2005. godine, ostvario zaradu od oko 10.000,00 eura, a u prilog ostvarivanja navedene zarade govori i izveštaj o plati za mesec jul 2005. godine koje je treće lice AA1 predao na ročištu od 29.01.2013. godine, u kome je navedeno da je mesečna plata trećeg lica u tom periodu oko 260 eura. Prvostepeni sud je izvršio uvid i u radnu knjižicu izdatu u Republici Srpskoj br. 93090 – reg. broj 43/02 iz koje proizilazi da je treće lice AA1 u navedenom periodu bio zaposlen u Vojnoj pošti 7590-20 Han Pijesak i Vojnoj pošti 7599-6 Pale, kao i da je pre navedenog perioda treće lice imalo zasnovan radni odnos i to u Vojnoj pošti broj 3001 Beograd, u periodu od 01.06.1997. godine do 31.12.2001. godine, koji period je tužilaštvo zanemarilo, i pravilno našao da kako je u radnoj knjižici samo evidentiran staž bez bilo kojih drugih podataka i dokaza, to nije mogla da se utvrdi zarada u tom periodu.

Pri tome treće lice AA1 sudu nije dostavio podatke o svojim prihodima u spornom periodu, niti se obraćao sudu sa eventualnim zahtevom za pribavljanje izveštaja, pa je pravilan zaključak prvostepenog suda da navedeno ukazuje na njegovu pasivnu ulogu u ovom postupku, s obzirom da je postupak privremenog oduzimanja imovine prema AA1 započeo februara 2010. godine, te je u periodu dužem od dve godine AA1 mogao i trebalo, da je zaista imao interes da opovrgne navode tužilaštva, da pribavi sve dokaze koji mu idu u korist, a što nije učinio. Prvostepeni sud je uvidom u isplate sa računa banaka, bliže označenih na strani 18. obrazloženja pobijanog rešenja, nesumnjivo utvrdio da su često podizani manji iznosi, a periodično veće sume, pa s obzirom na to da je od 31.12.2005. godine AA1 nezaposleno lice, koje prema sopstvenom iskazu u tom periodu živi kao podstanar (mesečni trošak oko 210 eura) i ostvaruje periodične prihode baveći se obezbeđenjem restorana i klubova, o čemu nije priložio dokaze, pravilno zaključio da je novac podizan za zadovoljavanje tekućih troškova života AA1. Pri tome su cenjene tvrdnje AA1 da novac koji mu je slat iz inostranstva, kao i da ušteđevinu nije držao na računu iz straha i nepoverenja u banke, ali iste pravilno sud nije prihvatio, jer je uvidom u kretanje priliva i odliva sa računa AA1 utvrđeno da su nekada određena, ne mala sredstva, stajala na računima i u dužem vremenskom periodu, kao i da postupci AA1 demantuju njegove tvrdnje da je novac odmah podizao i štedeo, tako što ga je držao „u šteku u kući“, jer se iz izvoda kod „Reiffeisen banke“ utvrđuje da je u par navrata lično AA1 vršio uplate na devizni račun kod „Reiffeisen banke“, što uz činjenicu da je na računu konstantno imao oko 10.000 dolara, ne bi činila osoba koja nema poverenje u banke. Takođe, pravilno prvostepeni sud nije prihvatio ni tvrdnje AA1 da je prilikom kupovine spornih stanova bio pomognut i od strane roditelja sa 15.000 eura, jer o navedenoj pomoći nije pružio nijedan dokaz, već je sudu dostavljen dokaz – fotokopija ugovora o kupoprodaji od 18.04.2003. godine, iz koga proizilazi da BB, otac AA1, prodaje stan za 30.000 KM – oko 15.000 eura, što bi moglo predstavljati osnovu za pozajmicu AA1, ali je u dokaznom postupku izveden kao dokaz i kupoprodajni ugovor od 13.05.2003. godine iz koga se vidi da je AA1 kupio stan za 20.000 KM u Srpskom Sarajevu, a kako je u tom trenutku AA1 imao nepunih šest godina radnog staža, a prva devizna štedna knjižica Razvojne banke AD Banja Luka je otvorena 09.12.2002. godine i na njoj do tog trenutka nije bilo uplata, pravilno zaključuje prvostepeni sud da je novac od prodaje stana BB iskorišćen za kupovinu navedenog stana AA1 u Srpskom Sarajevu.

Dakle, pravilno zaključuje prvostepeni sud da bez obzira na utvrđene činjenice da je AA1 imao određene prihode, ti prihodi nikako nisu mogli biti dovedeni u vezi sa kupovinom stanova koji su predmet zahteva tužilaštva, pri čemu je činjenicu da je stan samo fiktivno kupljen na ime AA1, a da je pravi vlasnik zapravo AA, prvostepeni sud nesumnjivo utvrdio iz iskaza svedoka BB1, osobe koja je bila zaposlena u firmi „_“ koja je vršila izgradnju, dok je svedok konkretno bio zadužen za prodaju spornih stanova i koji je naveo da su kod njega došli AA i njegov otac AA2, da su mu objasnili da ih zanima stan za njihovog rođaka, te da im je on dao skice kako bi rođak izabrao stan, da je na potpisivanje ugovora došao AA1 koji je uplatio novac, kao i da je u jednom periodu sredinom 2008. godine u izgradnji stanova došlo do zastoja, te da se po pitanju zastoja opet jedino interesovao AA, koji je dolazio sa svojim ocem AA2 da vidi šta se dešava, da je AA i dalje nastavio da pokazuje interesovanje za stanove, pa je tako svedok objasnio da je jednom prilikom sreo AA koji živi u zgradi pored samog gradilišta i koji ga je tom prilikom pitao kada AA1 može da dođe da pogleda stanove, a što sve ukazuje na doslednost AA u nastojanju da prikrije pravog vlasnika imovine. Ovo posebno imajući u vidu činjenicu da je svedok BB1 naveo da se nakon tog susreta AA1 nije njemu javio, niti je došao kako bi pogledao stanove, imajući pri tome u vidu i službenu belešku koja je uzeta u smislu člana 504đ, tada važećeg ZKP dana 01.12.2009. godine od građanina BB1 iz koje proizilazi da se AA, nakon uzimanja skice, a pre nego što je AA1 pristupio potpisivanju ugovora, još jednom pojavio u prostorijama firme MP „_“, da je tom prilikom njemu saopštio koje je stanove njegov rođak odabrao, da će sa njim potpisati ugovor i da će AA1 izvršiti plaćanje.

Dalje, prvostepeni sud je nesporno utvrdio da su u vreme kupovine stanova koji se vode na AA1, optuženi AA i treće lice AA1 nezaposlena lica, bez ikakvih zakonitih prihoda, a uz realne troškove života, te kako novčana sredstva koja je AA1 imao nisu dovoljna za sticanje nijedne nepokretnosti, a pogotovo jer sredstva koja je dobijao iz inostranstva nisu dovedena u vezu sa sticanjem imovine, to imajući u vidu navedeno pravilno zaključuje prvostepeni sud da je između zakonitih prihoda AA1 i vrednosti imovine postoji više nego očigledna nesrazmera, te da novac za kupovinu stanova vodi poreklo od kriminalne delatnosti AA.

I u pogledu vozila koja se vode na treće lice AA1, čije je oduzimanje takođe traženo zahtevom TOK-a, prvostepeni sud je nesumnjivo utvrdio da, kada se cena predmetnog vozila dovede u uzročno – posledičnu vezu sa činjenicom da su u periodu kupovine optuženi AA i treće lice AA1 nezaposlena lica, bez ikakvih zakonitih prihoda, ali sa realnim troškovima života, kao i sa činjenicom da je kupovina obavljena neposredno posle pravnosnažno utvrđenog perioda izvršenja krivičnih dela – okvirni period maj – jul 2009. godine, za koja je oglašen krivim AA, u nedostatku dokaza o poreklu novca za kupovinu vozila, odnosno u nedostatku veze između legalnih prihoda i rashoda AA1, sve navedeno ukazuje na očiglednu nameru prikrivanja AA kao pravog vlasnika vozila i na fiktivnu kupovinu vozila na ime AA1, zbog čega je pravilno prvostepeni sud i u ovom delu usvojio zahtev tužilaštva za trajno oduzimanje imovine.

Imajući u vidu napred navedene jasne i uverljive razloge prvostepenog suda, to su suprotni žalbeni navodi optuženog AA i njegovih branilaca, trećeg lica AA1 i njegovog punomoćnika ocenjeni kao neosnovani. Naime, nasuprot iznetim žalbenim navodima, prvostepeni sud je dao jasne razloge za svoj zaključak da se radi o imovini optuženog AA koja je proistekla iz krivičnog dela, a koju je on preneo na treće lice AA1, pa su navodi žalbi da je neshvatljiv zaključak prvostepenog suda da je pravi vlasnik navedenih stanova i vozila AA, pošto je isti pokazao interesovanje za stanove, raspitujući se oko dinamike, izgradnje i završetka istih, da nije navedena nijedna činjenica koja bi na bilo kakav način povezala bilo koje krivično delo i predmetne stanove i automobil, te da na osnovu izvedenih dokaza proizilazi da u odnosu na AA nije ni trebalo pokrenuti postupak ni privremenog ni trajnog oduzimanja imovine, imajući u vidu da on ne poseduje ništa od imovine, niti se ova oduzeta imovina mogla oduzeti od trećeg lica AA1, jer on nema nikakve veze sa njegovim stanovima i automobilom, ocenjuju kao neosnovani i u ovim žalbama ne navodi se nijedna okolnost koja bi bila od uticaja na drugačiju odluku suda. Takođe, prvostepeni sud je u svemu postupio po primedbama na koje mu ja ukazano rešenjem Apelacionog suda u Beogradu, Posebno odeljenje Kž2 Po1 428/12 od 31.10.2012. godine, pa su i u ovom delu suprotni žalbeni navodi ocenjeni kao neosnovani.

Po oceni ovoga suda, pravilno je prvostepeni sud u stavu II izreke rešenja odbio zahtev Tužilaštva za organizovani kriminal za trajno oduzimanje imovine od trećih lica AA2, AA3 i privrednog društva „Red line rent-a-car“ DOO, o čemu su u obrazloženju rešenja dati jasni i uverljivi razlozi.

Najpre, u cilju provere navoda AA2 da je stan aa stekao iz legalnih novčanih sredstava od novca dobijenog prodajom kuće u _, džipa „_“, teretnog kombija, kao i od ušteđevine i nasledstva, a da je stan aa5 kupljen od pozajmice dobijene od SS i SS1, prvostepeni sud je detaljnom analizom navoda AA2, navoda tužilaštva i svih priloženih dokaza, a koji su bliže označeni od 6. do 11. strane obrazloženja rešenja, nesumnjivo zaključio da su treće lice AA2 i njegova supruga SS2 ostvarili određene zakonite prihode iz radnog odnosa, koji su viši od onih koje tužilaštvo navodi u zahtevu, pa je samim tim suma zakonito stečenih sredstava koja su korišćena za sticanje imovine veća, primarno iz radnog odnosa, potom kupoprodaja vozila koja su mogla biti kupljena iz utvrđenih legalnih prihoda, kupoprodaja kuće u _, kredit, koje prihode je tužilaštvo zanemarilo, a koje činjenice su potkrepljene kako tvrdnjama trećih lica i saslušanih svedoka, tako i izvedenim pisanim dokazima (ugovorima, potvrdama, izvodima, radnim knjižicama ... ). Stoga pravilno zaključuje prvostepeni sud da su novčana sredstva stečena radom i drugim napred navedenim legalnim osnovima korišćena za sticanje imovine stana aa1, u pogledu stana aa nesumnjivo je utvrđeno da je AA2 pravi vlasnik navedenog stana, da je stan kupljen iz legalnih i zakonitih prihoda AA2 i njegove supruge SS2 koji su, pored troškova života bili dovoljni za sticanje nepokretnosti bez ikakvih upliva novca AA, pa je u tom smislu, a u nedostatku bilo kakve nesrazmere između utvrđenih prihoda i vrednosti imovine, prvostepeni sud pravilno prihvatio kao apsolutno valjan osnov sticanja svojine – ugovor o kupoprodaji nepokretnosti koji je overen kod Prvog opštinskog suda u Beogradu i izvod iz lista nepokretnosti br. _ KO Novi Beograd od 14.10.2009. godine, koji AA2 označavaju kao vlasnika nepokretnosti, imajući u vidu i da tužilaštvo nije pružilo nijedan dokaz da je imovina optuženog AA preneta na treće lice AA2, te da je predmetni stan stečen od imovine optuženog AA koja vodi poreklo od izvršenja krivičnih dela, a zbog čega je pored činjenice da je AA2 prema uverenju suda mogao kupiti nepokretnost u ul. aau i zakonitih prihoda, pravilno odbijen zahtev tužilaštva za trajno oduzimanje. Ovo stoga što u konkretnom slučaju ne postoji nesrazmera, a pogotovo ne očigledna nesrazmera između vrednosti imovine – navedenog stana u ulici aau i zakonito stečenih prihoda trećeg lica, te da nema dokaza koji bi ukazivali da se do navedenog stana moglo doći samo izvršenjem krivičnih dela koja se optuženom AA stavljaju na teret, kao ni izvršenjem nekog drugog krivičnog dela, a pogotovo da nema dokaza da je imovina preneta sa optuženog AA na treće lice AA2.

Što se tiče stana u ulici aa5, pravilno zaključuje prvostepeni sud da isti nije mogao biti stečen iz legalnih i utvrđenih zakonitih prihoda AA2 i njegove supruge SS2. Stoga pravilno nije prihvatio navode AA2 da je stan kupio na osnovu dve pozajmice od po 25.000 eura koji su mu dali SS1 i SS, kao ni tvrdnju da je pokriće za pozajmice bio stan u Istočnom Sarajevu, sa prodajom stana u Sarajevu (21.06.2007. godine), koja je bila osnov za vraćanje pozajmice prema AA2 i transfer novca u Beograd od prodaje stana (05.07.2007. godine), vremenski ne poklapa sa kupovinom stana u ul. aau (09.06.2006. godine), već sa kupovinom dva stana na ime AA1 (28.06.2007. godine), kupovinom koja je usledila nedelju dana posle prodaje stana AA u Sarajevu. Imajući u vidu navedeno, pravilan je zaključak prvostepenog suda da za ovaj stan nije nesporno utvrđeno da je kupljen od novca AA2, već da je kupljen iz nekih drugih sredstava, ali da nije dokazano da ta sredstva vode poreklo od optuženog AA, jer sudu nisu dostavljeni dokazi koji bi ga uverili da je optuženi AA imao učešće u kupovini predmetnog stana, odnosno da se radi o imovini optuženog koja je proistekla iz krivičnog dela i koja je preneta na treće lice AA2, pa je pravilno i u ovom delu sud odbio zahtev tužilaštva za trajno oduzimanje imovine.

Po nalaženju ovoga suda, pravilno je prvostepeni sud odbio zahtev tužilaštva za trajno oduzimanje imovine prema trećem licu AA2, jer nisu pruženi dokazi da je AA imovinu koju je stekao izvršenjem nekog od krivičnog dela preneo na svog brata AA3, a sama činjenica da je neko u rodbinskim vezama sa optuženim AA ne može značiti da je i imovina tog lica pribavljena novcem iz kriminogene sfere, a ceneći pri tom celokupnu dokumentaciju, iskaze trećeg lica AA3 i svedoka SS4, SS3 i SS2, koje iskaze je pravilno prihvatio kao pojedinačno logične i međusobno saglasne i iz kojih se nesumnjivo zaključuje da je stan u ulici aa4 kupljen od ličnih sredstava i pozajmice i da u tom smislu nema nikakve veze sa kriminalnom delatnošću optuženog AA. Pri tome je prvostepeni sud imao u vidu i presudu K-Po1 br. 235/10 kojom je pravnosnažno utvrđeno da je AA imao veliki broj kontakata sa raznim licima kako iz kriminalnog miljea, tako i običnim ljudima, ali da nigde nije zabeležen kontakt između njega i brata AA3, pa je stoga pravilno prihvatio i tvrdnju AA3 da je upravo zbog činjenice da je zbog svog brata mogao da napusti pristojan i sređen život u Sarajevu početkom 2006. godine, bio ljut na svog brata, te da sa njim nije imao gotovo nikakvih kontakata, a posebno ne onih koji bi ukazivali da je stan koji se vodi na AA3 prikriveno vlasništvo AA.

Takođe, pravilno je prvostepeni sud odbio zahtev tužilaštva za trajno oduzimanje imovine prema trećem licu – privrednom društvu „AA“ DOO, jer je utvrđujući zakonite prihode osnivača i vlasnika preduzeća SS5, pravilno našao da je očigledno da su novčana sredstva za kupovinu vozila u najvećoj meri bila obezbeđena i pre otvaranja firme i to iz sasvim drugih izvora i da se u toku trajanja postupka na osnovu priloženih dokaza nesumnjivo zaključuje da su netačne tvrdnje SS5 o poreklu novca. Međutim, kako sudu nisu priloženi dokazi iz kojih bi mogao doneti nesporan zaključak odakle vodi poreklo novac koji je korišćen za kupovinu vozila, i pored toga što postoji očigledna nesrazmera između vrednosti imovine i prihoda trećeg lica, navedenog privrednog društva, kao i njegovog vlasnika SS5, te da je novac za kupovinu vozila obezbeđen iz nekih drugih sredstava, čije je poreklo prema priloženim dokazima sudu ostalo nepoznato, te da sudu nije pružen nijedan dokaz da je od strane sada osuđenog AA novac pribavljen vršenjem krivičnih dela unet preko nevenčane supruge SS5 u treće lice privredno društvo „AA“ DOO, pravilno je prvostepeni sud zahtev tužilaštva za trajno oduzimanje imovine i u ovom delu odbio kao neosnovan.

Sledstveno tome, žalbeni navodi Tužioca za organizovani kriminal da je pobijano rešenje u stavu II izreke donet uz bitne povrede odredaba krivičnog postupka i po osnovu pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, te da treća lica nisu svojim tvrdnjama osporila zahtev tužilaštva, pa je prvostepeni sud morao prihvatiti zahtev tužilaštva kao opravdan i doneti rešenje kojim se trajno oduzima imovina od trećih lica, ocenjuju se kao neosnovani, a imajući u vidu napred navedene jasne i uverljive razloge prvostepenog suda da nije pružen nijedan dokaz da je od strane sada osuđenog AA novac pribavljen vršenjem krivičnih dela, odnosno da nema dokaza da je AA imovinu koju je stekao izvršenjem nekog od krivičnih dela preneo na navedena treća lica.

Sa iznetih razloga, a na osnovu odredbe člana 467 stav 4 Zakonika o krivičnom postupku, doneta je odluka kao u izreci rešenja.

Zapisničar,       Predsednik veća-sudija,
Aleksandra Simić, s.r.     Slobodan Rašić, s.r.

Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Svetlana Antić

Factum infectum fieri nequit – Učinjeno ne može postati neučinjeno (Plaut)