Republika Srbija
Apelacioni sud u Beogradu
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
4.04.2012.

Kž2 Po1 124/12

REPUBLIKA SRBIJA
APELACIONI SUD U BEOGRADU
Kž2 Po1 124/12
Dana 04.04.2012. godine
B E O G R A D


APELACIONI SUD U BEOGRADU, Posebno odeljenje, u veću sastavljenom od sudije Veroljuba Cvetkovića, predsednika veća i sudija Nadežde Mijatović i Dragoljuba Đorđevića, članova veća, sa višim sudijskim saradnikom Zoricom Avramović, zapisničarem, u postupku za privremeno oduzimanje imovine prema okrivljenom AA i trećem licu AA1, odlučujući o žalbi Tužioca za organizovani kriminal, izjavljenoj protiv rešenja Višeg suda u Beogradu, Posebnog odeljenja – Poi Po1 br. 7/12 od 31.01.2012. godine, u sednici veća održanoj dana 04.04.2012. godine, doneo je


R E Š E Nj E

ODBIJA SE kao neosnovana žalba Tužioca za organizovani kriminal, izjavljena protiv rešenja Višeg suda u Beogradu, Posebnog odeljenja, Poi-Po1 br. 7/12 od 31.01.2012. godine.


O b r a z l o ž e nj e

Rešenjem Višeg suda u Beogradu, Posebnog odeljenja, Poi-Po1 br. 7/12 od 31.01.2012. godine, odbijen je zahtev Tužilaštva za organizovani kriminal OIK. br. 10/11 od 24.01.2012. godine, za privremeno oduzimanje imovine i to od:

1. Okrivljenog AA, od oca _, rođenog _. godine u _, Opština Čačak, JMBG 1910959782830, sa prebivalištem u Beogradu, Opština Savski venac, ul. bb,

-stan broj aa2 upisan u list nepokretnosti broj _ KO Savki venac,

-garaža – parking mesto broj _ u suterenu 1, površine 24 m2, koja se nalazi u stambenoj zgradi u aa2 (novi naziv ulica _), na kat.parceli broj _, upisane u list nepokretnosti broj _ KO _.

2.Trećem lica AA1– sina okrivljenog, rođenog _. godine u _, Opština _, JMBG _, sa prebivalištem u Beogradu, Opština _, ulica _,

-stan aa,

-garaža aaa1, upisana u list nepokretnosti broj _ KO _.

Protiv navedenog rešenja, blagovremeno je žalbu izjavio Tužilac za organizovani kriminal, zbog bitne povrede odredaba postupka iz člana 437 tačka 1 u vezi člana 438 stav 2 tačka 2 Zakonika o krivičnom postupku, zbog povrede Krivičnog zakona iz člana 437 tačka 2 u vezi člana 439 tačka 2 Zakonika o krivičnom postupku, zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja iz člana 437 tačka 3 u vezi člana 440 Zakonika o krivičnom postupku, sa predlogom da Apelacioni sud u Beogradu, ukine rešenje Višeg suda u Beogradu, Posebnog odeljenja Poi-Po1 br. 7/12 od 31.01.2012. godine i predmet vrati prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje.

Apelacioni sud u Beogradu, održao je sednicu veća, na kojoj je razmotrio spise predmeta zajedno sa pobijanim rešenjem i žalbom Tužioca za organizovani kriminal, pa je po oceni žalbenih navoda i predloga našao:

-Žalba Tužioca za organizovani kriminal je neosnovana.

Po nalaženju Apelacionog suda u Beogradu, pravilno je prvostepeni sud odlučujući o zahtevu Tužilaštva za organizovani kriminal, u smislu odredbe člana 21 i člana 24 stav 2 i 3 Zakonika o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela, nakon utvrđivanja ko su vlasnici imovine koja je predmet podnetog zahteva, kao i da li postoji osnovana sumnja da je imovina proistekla iz krivičnog dela i da li ukoliko se utvrdi da je imovina proistekla iz krivičnog dela postoji opasnost da bi kasnije oduzimanje te imovine bilo otežano ili onemogućeno zaključio:

Da se pod imovinom proisteklom iz krivičnog dela podrazumeva imovina okrivljenog – svedoka saradnika ili ostavioca koja je u očiglednoj nesrazmeri sa njegovim zakonito stečenim prihodima (član 3 tačka 2 Zakona o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela), uključujući tu i imovinu prenetu na treće lice kao vlasnika (član 3 tačka 6 i 7 Zakona o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela), prema kojim odredbama nije od značaja da li je u pitanju krivično delo koje je već predmet određenog krivičnog postupka ili neko drugo krivično delo, već je dovoljno da očigledna nesrazmera između imovine sa jedne strane i zakonito stečenih prihoda sa druge strane sama po sebi ukazuje na osnovanu sumnju da se do takve i tolike imovine moglo doći samo izvršenjem krivičnog dela. Naime, po nalaženju ovog suda odlučujući da li u konkretnom slučaju postoji očigledna nesrazmera između imovine koja je predmet zahteva sa jedne strane i zakonito stečenih prihoda okrivljenog i trećeg lica sa druge strane, pravilno se prvostepeni sud upustio u ocenu zakonito stečenih prihoda okrivljenog AA i trećeg lica AA1, kao i zakonito stečenih prihoda trećih lica prema kojima je sprovedena finansijska istraga i to prihoda BB, BB1 i BB2 utvrđujući da je u samom zahtevu tužilaštva navedeno da je okrivljeni AA u periodu od 1997. godine, do 2010. godine, ostvario zakonite prihode od 751.154 evra, što je potvrđeno izvedenim dokazima predloženim od strane tužilaštva (dokumentacijom dostavljenom od strane Ministarstva finansija – poreske uprave broj 43-001150-04/2011-18 i 23.08.2011. I.br. 4700543/2011 – 30 od 28.06.2011. godine), kao i da zakonite prihodi trećeg lica AA1, koji su navedeni u zahtevu i lica prema kojima je vođena finansijska istraga – prihodi BB, BB1 i BB2u navedenom periodu, pa je po odbijanju troškova života od zakonitog prihoda svih navedenih lica uključujući i prihode okrivljenog, Tužilaštvo izvelo tvrdnju da su ostvarili zakonit prihod od 777.405 evra, koji iznos se sa stanovišta Tužilaštva može smatrati kao nesporan zakonit prihod lica prema kojima je sprovedena finansijska istraga, a koji iznos je sud prihvatio kao nesporan zakonit prihod, te se upuštajući u utvrđivanje postojanja visine i drugih zakonitih prihoda odlučujući o zahtevu upustio u utvrđivanje drugih zakonitih prihoda koji su u zahtevu tužilaštva zanemareni.

Naime, pravilno je prvostepeni sud prilikom utvrđivanja zakonitih prihoda imao u vidu određene prihode čije se postojanje vidi iz dokaza koje je sudu dostavilo tužilaštvo kao i iz navoda zahteva u kom su evidentirane određene transakcije (krediti prodaje nepokretnosti i poklon), a što sve nije uzeto u obzir od strane tužilaštva prilikom obrazlaganja zakonitih prihoda, te uzimajući sve transakcije koje su potkrepljene izvedenim dokazima, pravilno je prvostepeni sud zaključio da su u pogledu prihoda okrivljenog AA zahtevom tužilaštva zanemarani prihodi iz radnog odnosa koje je okrivljeni ostvario pre 1997. godine, budući da iz dokumentacije Republičkog fonda PIO 01 broj:181-3636/11 od 01.06.2011. godine konkretno iz uverenja – podaci o osiguranju i podaci o stažu osiguranja zaradama, naknadama zarada i visini uplaćenih doprinosa (M-4), za okrivljenog AA proizilazi da je okrivljeni ostvarivao određene prihode i pre 1997. godine i to počev od 1988. godine, dakle 10 godina pre trenutka koje tužilaštvo uzima u obzir pri utvrđivanju zakonitosti prihoda okrivljenog, što je ista situacija i kod prihoda iz radnog odnosa bivše supruge okrivljenog, BB, u kom slučaju je zanemaren period od 1987. godine, pa do 1996. godine, dok je kod sestre okrivljenog BB1 zanemaren period od 1995. godine, pa do 1997. godine, što sve ukupno predstavlja izostavljeni period ostvarenih prihoda kroz 20 godina radnog staža navedenih lica kao i činjenica da su prihodi bivše supruge okrivljenog, BB2 cenjeni samo u periodu od 2009. godine, pa do 2010. godine, dok iz uverenja PIO fonda proizilazi da je BB2 bila zaposlena i u periodu od 1981 do 1986. godine, kao i da je prijavljena od 1999. godine u “Prive kafe”, što sve ukazuje da tužilaštvo u svom zahtevu nije uzelo u obzir sve zakonite prihode lica prema kojima je sprovedena finansijska istraga, koje sve činjenice ukazuju da su okrivljeni AA i prethodno navedena lica BB, BB1 i BB2 ostvarili zakonite prihode iz radnog odnosa koji su viši od onih koje tužilaštvo navodi u svom zahtevu, pa samim tim i suma zakonito stečenih prihoda je zasigurno veća od 777.405 evra.

Dalje, prilikom procene prihoda okrivljenog AA i lica prema kojima je sprovedena finansijska istraga, pravilno je prvostepeni sud imao u vidu i prihode koji su ostvareni od prodaje nepokretnosti, a koje tužilaštvo takođe zanemaruje, navodeći određene prodaje nepokretnosti, ali ne uzimajući novac dobijen realizacijom tih prodaja kao prihod, niti uvodeći isti kao osnov koji bi mogla poslužiti za sticanje druge imovine i ne ceneći činjenicu da su određene nepokretnosti kupljene od sredstava koja su dobijena iz dugoročnih kredita iako u svom zahtevu navodi postojanje tih kredita, koje činjenice se po pravilnom nalaženju prvostepenog suda moraju uzeti u obzir prilikom ocene zahteva tužilaštva i donošenja odluke po zahtevu, pa je pravilno prvostepeni sud utvrdio da je u odnosu na okrivljenog AA zanemaren prihod od 525.876,40 evra, u odnosu na treće lice BB iznos od 1.000.000,00 dinara, u odnosu na BB1 iznos od 75.000 evra, iz čega prema pravilnom zaključivanju prvostepenog suda nesumnjivo proizilazi da je okrivljeni AA imao višestruko više prihode od onih koji su navedeni u zahtevu tužilaštva, kao i da su dva stana prema izvedenim dokazima kupljena putem kredita koji se i dalje otplaćuje, što ukazuje da su dva stana trebala biti izuzeta iz prikazane sumarne vrednosti evidentirane celokupne imovine, a da je novac dobijen putem kredita trebalo uvrstiti u aktivu okrivljenog, odnosno u novac koji predstavlja osnov za zakonito sticanje te imovine.

Imajući u vidu sve napred navedene razloge koje je dao prvostepeni sud, odnosno imajući u vidu iznose koji su izostavljeni u zahtevu tužilaštva za organizovani kriminal, tokom postupka prvostepeni sud je pravilno utvrdio da razlika između prihoda koji su predstavljeni od strane tužilaštva i stvarnih prihoda koji su okrivljeni i treća lica imala kao stvarno ostvarene prihode, predstavlja iznos od 651.216,40 evra, koji iznos je i zanemaren od strane tužilaštva, odnosno sabirajući zanemareni iznos sa iznosom od 777.405 evra, pravilno je prvostepeni sud došao do sume od 1.428.621,40 evra, koji iznos predstavlja stvarne prihode koje su okrivljeni i treća lica ostvarili.

Potom, pravilno je prvostepeni sud upuštajući se u procenu celokupne vrednosti imovine lica prema kojima je sprovedena finansijska istraga, u odnosu na dva stana, stan aa2, i stan broj aa sa po jednim garažnim mestom, prilikom utvrđivanja vrednosti nepokretnosti uzimao kao merodavne one iznose koji su navedeni u rešenjima poreskih organa i to u rešenjima u kojima je određivan porez na prenos apsolutnih prava, pravilno zaključujući da su ista izdata od strane nadležnog državnog organa, čija je nadležnost upravo procena vrednosti objekata, i pored primedbi koje je iznosilo tužilaštvo u par navrata, navodeći da su nerealni sa realnim stanjem stvari, te ista prihvatio, budući da navedena rešenja predstavljaju zvaničnu dokumentaciju nadležnog državnog organa, koja su doneta u trenutku kada su kupoprodaje obavljene, uzimajući u obzir u tom trenutku tržišne uslove na lokacijama nepokretnosti i faze u kojima su se objekti nalazili prilikom kupoprodaje, kao i kada je prihvatio overene kupoprodajne ugovore u slučajevima u kojima nije bilo procene Poreske uprave, budući da oni predstavljaju jedine relevantne ponuđene i izvedene dokaze.

Ceneći zakonito stečene prihode okrivljenog i trećih lica prema kojima je sprovođenja finansijska istraga, zatim utvđujući kriterijume za procenu vrednosti imovina, dokaze koje su predložili tužilaštvo, odbrana i punomoćnik trećeg lica, pravilno je sud nakon utvrđivanja pojedinačnih vrednosti imovine koja je bila predmet finansijske istrage kao i osnov odnosno način na koji je imovina stečena, a o kojoj vrednosti nepokretnosti je prvostepeni sud detaljnije izložio na 8, 9, 10, 11, 12, 13, 14, 15 i 16 strani obrazloženja pobijanog rešenja, uzimajući pri tom vrednost celokupne imovine svih lica prema kojima je sprovođena finansijska istraga, s obzirom da vrednost imovine predstavlja realan trošak koja su navedena lica imala za sticanje imovine, dok vrednost stana koji je BB1 dobila na poklon nije uzet u obzir jer se radi o bezteretnom sticanju, kao ni vrednost imovine za koju je utvrđeno da više nije u vlasništvu okrivljenog AA (stan aa3) stečen po osnovu ugovora o poklonu, koji je potom raskinut dana 17.07.2010. godine, jasno proizilazi da je prilikom donošenja odluke sud imao u vidu pored imovine čije se oduzimanje traži i imovinu za koju nije traženo oduzimanje, ceneći pri tom i činjenice da je tužilaštvo u svom zahtevu zanemarilo prihode koje je utvrdio sud, a koji nisu navedeni u zahtevu tužilaštva kao nesporni, pokušavajući na taj način da prikaže što veću disproporciju između vrednosti imovine i zakonitih prihoda i ukaže na osnovanost svog zahteva. Takođe, po nalaženju Apelacionog suda u Beogradu, pravilno je prvostepeni sud imajući u vidu sve napred navedene dokaze kao i činjenice na kojima je zasnovano prvostepeno rešenje utvrdio ukupnu vrednost celokupne imovine u iznosu od 1.444.535 evra, koja imovina predstavlja zakonit prihod okrivljenog AA i lica prema kojima je sprovedena finansijska istraga dok je kako je već prethodno obrazloženo utvrđeno da je zakonit prihod AA i lica prema kojima je sprovedena finansijska istraga 1.428.621,40 evra, što daje razliku u vrednosti imovine i zakonitih prihoda od 15.913,60 evra, koja suma predstavlja nešto više od 1% ukupno utvrđenih zakonitih prihoda, i kao takva se po pravilnom nalaženju prvostepenog suda ne može podvesti pod nesrazmeru između zakonito ostvarenih prihoda i vrednosti imovine koja bi učinila zahtev tužilaštva osnovanim, posebno kada se ima u vidu da zakon traži mnogo veći stepen nesrazmere – očigledna nesrazmera.

Potom, pravilno je prvostepeni sud prilikom donošenja odluke imao u vidu i da tužilaštvo kako je već obrazloženo ne uzima u obzir celokupne prihode ostvarene iz radnog odnosa lica prema kojima je sprovedena finansijska istraga, jer je u zahtevu tužilaštva zanemareno preko 20 godina radnog staža i prihoda ostvarenih tim radom, što bi da je uzeto u obzir uz prethodno nesporno utvrđene prihode dovelo do sume zakonskih prihoda koja je viša od utvrđene vrednosti imovine, ali se pravilno prvostepeni sud nije upuštao u precizno utvrđivanje prihoda iz radnog odnosa koji su zanemareni od strane tužilaštva iako je to nepovoljnije po okrivljenog, jer je pored napred navedenog utvrđenog činjeničnog stanja, zahtev tužilaštva ocenjen kao neosnovan.

Da postoji još veći stepen neosnovanosti zahteva Tužilaštva za organizovani kriminal po pravilnom nalaženju prvostepenog suda vidi se i u slučaju kada bi bili cenjeni samo prihodi i imovina AA i AA1 – lica prema kome je uperen zahtev tužilaštva, čime bi se došlo do računice da je vrednost celokupne njihove imovine 865.728 evra (od čega je 675.781 evro vrednost imovine koja se vodi na AA, a 189.947 evra vrednost imovine koja se vodi na AA1), imajući u vidu da su utvrđeni zakoniti prihodi samo okrivljenog AA iz kojih je mogao steći imovinu vrednu 1.277.031 evro (zbir 751.155 evra iz zahteva, 129.249,40 evra i 15.374 evra utvrđeni prihodi od prodaje stana, kao i 131.253 evra i 250.000 evra po osnovu kredita), nesumnjivo proizilazi da su zakoniti prihodi okrivljenog AA viši za 411.303,40 evra od utvrđene vrednosti celokupne imovine okrivljenog i njegovog sina, a koji su jedino označeni kao stranke u ovom postupku privremenog oduzimanja imovine.

Još drastičniji primer neosnovanosti zahteva tužilaštva bi bilo kada bi se uzela u obzir samo imovina koja je predmet zahteva tužilaštva za privremeno oduzimanje imovine, koju čine zapravo dva stana u ulici aa2, čija je utvrđena vrednost 110.000 evra sa garažnim mestom broj _ u suterenu, čija je utvrđena vrednost 10.000 evra, čije je oduzimanje od okrivljenog AA traženo i stan aa1, sa garažnim mestom broj _ čija je utvrđena vrednost 164.000 evra čije je oduzimanje traženo od trećeg lica AA1, došlo bi se do činjenice da ukupno utvrđena vrednost imovine čije se oduzimanje traži je 284.000 evra, te ako bi se taj iznos uporedio sa zakonito stečenim prihodima od 751.154 evra (nesporni navodi TOK-a), moglo bi se zaključiti do koje mere je zahtev tužilaštva neosnovan.

Imajući u vidu sve napred navedeno, pravilno je prvostepeni sud zaključio da u konkretnom slučaju na osnovu izvedenih dokaza i utvrđenog činjeničnog stanja ne postoji nesrazmera, a pogotovo ne očigledna nesrazmera između imovine koja je predmet zahteva Tužilaštva za organizovani kriminal i zakonito stečenih prihoda okrivljenog i trećeg lica, i da nema dokaza koji bi ukazivali na osnovanu sumnju da se do takve i tolike imovine moglo doći samo izvršenjem krivičnog dela, te kako tužilaštvo u svom predlogu nije pružilo nijedan dokaz kojim bi dokazalo da postoji i opasnost da bi imovina mogla biti preneta na treća lica, to je zahtev tužilaštva odbio kao neosnovan u celosti.

Imajući u vidu napred navedeno, žalbene navode tužilaštva kojima se rešenje pobija zbog bitnih povreda odredaba Zakonika o krivičnom postupku , zbog povrede Krivičnog zakonika, kao i zbog pogrešno utvrđenog činjeničnog stanja, a koji se suštinski svode na osporavanje navoda iz obrazloženja pobijanog rešenja, odnosno u kojima se ističe da prvostepeni sud nije izveo pravilan zaključak jer nije pravilno utvrdio vrednost zakonito stečenih prihoda okrivljenog i lica prema kojima je bila sprovedena finansijska istraga, sa stvarnom vrednošću imovine, kao i da nije pravilno utvrdio stvarnu vrednost imovine, budući da se u nekim slučajevima javlja razlika između stvarne vrednosti stana, kao i vrednosti po kojoj je sud vršio procenu, isti su po nalaženju Apelacionog suda u Beogradu neosnovani, iz razloga što je prvostepeni sud donoseći pobijano rešenje dao jasne i u svemu prihvatljive razloge za ovaj sud, na kojima je zasnovao svoju odluku, a koje kao pravilno utvrđene u potpunosti prihvata i ovaj sud i nalazi da istima pravilnost, a ni zakonitost pobijanog rešenja nije dovedeno u pitanje, budući da je tokom postupka prvostepeni sud pravilno utvrdio sve odlučne činjenice koje su od značaja za donošenje pravilne i zakonite odluke, odnosno pravilno utvrdio zakonito stečene prihode kako okrivljenog, tako i trećih lica prema kojima je bila usmerena finansijska istraga, kao i vrednost imovine, te upoređivanjem stvarno stečenih prihoda i vrednosti imovine, pravilno zaključio da ne postoji nesrazmera između zakonitih prihoda i stečene imovine.

Sa iznetih razloga, Apelacioni sud u Beogradu, Posebno odeljenje je u smislu člana 467 stav 4 Zakonika o krivičnom postupku, odlučio kao u izreci rešenja.


Zapisničar       Predsednik veća-sudija
Zorica Avramović, s.r.     Veroljub Cvetković, s.r.

Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Svetlana Antić
 

Factum infectum fieri nequit – Učinjeno ne može postati neučinjeno (Plaut)