Republika Srbija
Apelacioni sud u Beogradu
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
10.08.2011.

Kž2 Po1 182/11


REPUBLIKA SRBIJA
APELACIONI SUD U BEOGRADU
Kž2 Po1 br. 182/11
Dana 10.08.2011. godine
B E O G R A D


APELACIONI SUD U BEOGRADU, Posebno odeljenje, u veću sastavljenom od sudija Veroljuba Cvetkovića, predsednika veća, Mirjane Popović i Savke Gogić, članova veća, uz učešće višeg sudijskog saradnika Marine Barbir, kao zapisničara, u krivičnom predmetu okrivljenog AA i dr., u postupku za privremeno oduzimanje imovine, odlučujući o žalbama Tužioca za organizovani kriminal, branioca okrivljenog AA, advokata AB i AB1 kao trećeg lica izjavljenim protiv rešenja Višeg suda u Beogradu POI Po1 br. 18/11 od 14.04.2011. godine u sednici veća održanoj dana 10.08.2011. godine doneo je


R E Š E Nj E


ODBIJA SE žalba Tužioca za organizovani kriminal izjavljena protiv stava III rešenja Višeg suda u Beogradu Posebnog odeljenja POI Po1 br. 18/11 od 14.04.2011. godine.

UVAŽAVANjEM žalbi branioca okrivljenog AA, advokata AB i trećeg lica BB, UKIDA se rešenje Višeg suda u Beogradu, Posebnog odeljenja Poi Po1 br. 18/11 od 14.04.2011. godine u stavu I izreke i u tom delu spisi vraćaju prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje.


O b r a z l o ž e nj e


Rešenjem Višeg suda u Beogradu Poi Po1 br. 18/11 od 14.04.2011. godine delimično je usvojen je zahtev Tužilaštva za organizovani kriminal OIK br. 8/10 od 28.03.2011. godine za privremeno oduzimanje imovine pa je od okrivljenog AA privremeno oduzeta imovina i to stan aa, stavom drugim odbijen je deo zahteva Tužilaštva za organizovani kriminal u delu pod tačkom 1 koji se odnosi na muški ručni sat marke „aa1“, dva ručna muška sata marke „aa2“, muški ručni sat „aa3“ 1992/2, muški ručni sat „aa4“, muški ručni sat „aa5“, muški ručni sat marke „aa6“, muški ručni sat „aa7“ i džepni sat sa lancem žute boje. Stavom trećim rešenja odbijen je deo zahteva Tužilaštva za organizovani kriminal za privremeno oduzimanje imovine u delu pod tačkom 3 prema trećem licu VV odnosno pravo svojine na putničkom motornom vozilu marke „aa8“.

Protiv navedenog rešenja žalbe su izjavili:

-tužilac za organizovani kriminal u odnosu na stav treći izreke, zbog pogrešno utvrđenog činjeničnog stanja, predlažući da Apelacioni sud u Beogradu pobijano rešenje u stavu trećem izreke ukine i vrati prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje.

-branilac okrivljenog AA, advokat AB, zbog bitnih povreda odredaba krivičnog postupka, pogrešne primene materijalnog prava i pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, predlažući da Apelacioni sud uvaži žalbu, preinači pobijano rešenje ili istu ukine u pobijanom delu i vrati na ponovni postupak.

-treće lice, BB, zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da Apelacioni sud preinači pobijano rešenje u delu koji se odnosi na njega ili isto ukine i donese rešenje kojim mu se stan vraća u vlasništvo.

Podneskom Ktž.br. 207/11 od 07.07.2011. godine Tužilac za organizovani kriminal predložio je da Apelacioni sud odbije žalbe branioca okrivljenog AA i trećeg lica, BB, u odnosu na tačku 1. izreke, a da uvaži žalbu Tužioca za organizovani kriminal u odnosu na odluku iz tačke 3. i u tom delu ukine rešenje i vrati prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje.

Razmatrajući spise predmeta i pobijano rešenje, a po oceni navoda iznetih u izjavljenim žalbama, kao i mišljenje nadležnog tužioca, Apelacioni sud u Beogradu je, u sednici veća održanoj dana 10.08.2011. godine, našao:

žalbe branioca okrivljenog AA i trećeg lica BB su osnovane, dok je žalba Tužioca za organizovani kriminal neosnovana.

Naime, odlučujući o zahtevu Tužioca za organizovani kriminal za oduzimanje putničkog motornog vozila marke „aa8“ od trećeg lica, VV, prvostepeni sud je zaključio da je VV kupio predmetno vozilo od GG, te da je naveden kao vlasnik u registracionom listu i saobraćajnoj dozvoli, pa okolnost da je vozilo bilo u posedu optuženog AA, jer mu je isto vozilo VV pozajmio da bi ga privremeno koristila supruga AA1, pri čemu ne postoje dokazi o vlasništvu AA na ovom vozilu kao ni dokazi da je on ranije bio vlasnik tog vozila, pa da je svoje pravo svojine preneo na treće lice, u konkretnom slučaju VV, po nalaženju prvostepenog suda, ukazuju da se ne radi o imovini proistekloj iz krivičnog dela u smislu odredbe člana 3 Zakona o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela, pa je u tom delu zahtev tužioca odbijen.

Tužilac za organizovani kriminal u izjavljenoj žalbi nije sporio da je formalni vlasnik putničkog vozila treće lice, VV, međutim smatra da je prvostepeni sud pogrešno zaključio da je on i stvarni vlasnik navedenog vozila i da je to vozilo kupio iz sopstvenih legalnih izvora prihoda, jer je takav zaključak u suprotnosti sa izvedenim dokazima, koji, po mišljenju tužioca, ukazuju da je stvarni vlasnik vozila okrivljeni AA. Tužilac smatra da iz izvedenih dokaza proizilazi da je VV uvek ostvarivao skromne zakonite prihode koji nisu bili dovoljni za podmirenje njegovih osnovnih životnih potreba, a posebno za kupovinu motornog vozila velike vrednosti, a pored toga, nije mogao precizno da navede cenu po kojoj je to vozilo kupio od prethodnog vlasnika, kao ni izvore prihoda iz kojih je kupio to vozilo, već je samo naveo da je to vozilo kupio od ušteđevine što nije u skladu sa pribavljenim dokazima u njegovim zakonitim prihodima. Po mišljenju tužilaštva i okolnosti pod kojima se putničko vozilo našlo u posedu okrivljenog AA i njegove supruge AA1, nisu logične s obzirom da iz potvrda o oduzetim predmetima proizilazi da su od okrivljenog AA istovremeno oduzeta još tri putnička motorna vozila, pa nije bilo nikakve potrebe da predmetno vozilo pozajmljuje od VV. Osim toga, kako je u vreme oduzimanja vozila VV bio zaposlen kod svog brata VV1, u preduzeću koje je registrovano za promet i servisiranje automobila, nije bilo razloga da predmetno putničko vozilo prodaje posredstvom okrivljenog AA, kako to proizilazi iz njihovih iskaza. Tužilac smatra da je nesumnjivo da je predmetno putničko vozilo zapravo kupljeno novcem okrivljenog AA jer se protiv okrivljenog vodi krivični postupak zbog neovlašćene proizvodnje i prodaje velikih količina opojne droge marihuane od koje se ostvaruje velika nelegalna zarada - više nego dovoljno za kupovinu predmetnog automobila iz čega proizilazi da je okrivljeni AA stvarni vlasnik tog vozila, a treće lice VV se pojavljuje samo kao formalni vlasnik i kupac tog vozila na koga je okrivljeni AA u ovom konkretnom slučaju preneo deo svoje imovine proistekle iz krivičnog dela, s tim što je VV ubrzo nakon kupovine vozilo predao u posed okrivljenom AA, kao stvarnom vlasniku kako bi ovaj mogao njime prikriveno raspolagati i vršiti svoje vlasničko pravo u odnosu na to vozilo.

Po nalaženju Apelacionog suda, s obzirom na trenutno stanje u spisima predmeta, ovakav stav tužioca je neprihvatljiv budući da za primenu zakonskih odredbi o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela od trećeg lica nije dovoljno izneti pretpostavku da je predmetno vozilo kupljeno novcem okrivljenog AA, jer postoji osnovana sumnja da je izvršio krivično delo iz člana 246 stav 1 KZ i time pribavio protivpravnu imovinsku korist. U konkretnom slučaju, kada treće lice ima zakonit pravni osnov upravljen na sticanje prava svojine – ugovor o prodaji i dokaz o vlasništvu – registracioni list, a tužilac nije predložio, niti priložio dokaz u prilog svojoj tezi da su sredstva od kojih je kupljeno predmetno vozilo potiču iz imovine proistekle iz krivičnog dela u smislu člana 3 tačka 2 Zakona o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela, nema mesta oduzimanju predmetne imovine od trećeg lica, kako je to pravilno i zaključio prvostepeni sud, pa je žalba javnog tužioca u celosti ocenjena neosnovanom.

Razmatrajući pobijano rešenje u stavu prvom izreke presude u delu u kome je od okrivljenog AA oduzet stan aa, Apelacioni sud nalazi da se osnovano žalbama branioca okrivljenog advokata AB i trećeg lica, BB ukazuje da su razlozi koje je prvostepeni sud dao nejasni i proizvoljni, zbog čega je prvostepeno rešenje u ovom delu moralo biti ukinuto.

Ovo stoga što prema stanju u spisima predmeta proizilazi da je Tužilaštvo za organizovani kriminal u zahtevu OIK br. 8/10 od 30.03.2011. godine predložilo da se predmetni stan oduzme od trećeg lica, BB kao vlasnika, što je suprotno izreci pobijanog rešenja prema kojoj se stan oduzima od okrivljenog AA, koga prvostepeni sud, prema obrazloženju rešenja, smatra „stvarnim vlasnikom“.

Naime, prvostepeni sud izvodi „nesumnjiv“ zaključak da je „stvarni vlasnik“ predmetnog stana (aa) okrivljeni AA jer je u njegovom stanu pronađen ugovor o kupoprodaji stana i kompletna dokumentacija koja se odnosi na uređenje enterijera stana i pripadajućeg tavanskog prostora na ime supruge okrivljenog, AA1, koja je projekat uređenja i ugovorila i u celosti isplatila dok, iako je prema ugovoru o kupoprodaji stana, kupac treće lice, BB, on nije potpisao zapisnik o predaji u posed predmetnog stana niti se njegovo ime nalazi na interfonu ni na spisku stanara nanavedenoj adresi kod JKP Infostan, pa prema zaključku prvostepenog suda on nikada nije bio u posedu predmetnog stana niti je vlasnik stana.

Kao što se osnovano ukazuje u izjavljenim žalbama branioca okrivljenog i trećeg lica ovakav stav prvostepenog suda je neprihvatljiv.

Zakonom o osnovama svojinskopravnih odnosa, članom 20 stav 1 propisano je da se pravo svojine stiče po samom zakonu, na osnovu pravnog posla i nasleđivanjem. Isti Zakon u članu 33 propisuje da se na osnovu pravnog posla pravo svojine na nepokretnost stiče upisom u javnu knjigu ili na drugi odgovarajući način određen zakonom. Iz navedenog proizilazi da je BB, kao kupac, na osnovu pravnog posla-ugovora o kupoprodaji, stekao pravo svojine na predmetnom stanu. Okolnost da li je okrivljeni BB u posrednoj ili neposrednoj državini stana, nije ni od kakvog uticaja na njegovo pravo svojine na stanu a postojanje prava svojine na nepokretnostima se, u svakom slučaju, ne može utvrđivati na osnovu spiska stanara.

Zakon ne poznaje institute „stvarnog“ i „formalnog“ vlasnika, kako to navodi prvostepeni sud i zbog toga su Zakonom o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela jasno opredeljena svojstva i međusobni odnosi lica od kojih se, po odredbama ovog zakona, može oduzeti imovina proistekla iz krivičnog dela.

Stoga je prvostepeni sud bio dužan da prvenstveno utvrdi ko je vlasnik predmetnog stana, pa, kako iz spisa proizilazi da je to treće lice, BB, ispita da li je i na koji način, stan pribavljen sredstvima okrivljenog AA odnosno sredstvima koja proističu iz imovine proistekle iz krivičnog dela te na koji način je prenet na treće lice, BB. U slučaju da ostaje pri stavu da je okrivljeni AA vlasnik predmetnog stana, prvostepeni sud je bio dužan da utvrdi po kom osnovu upravljenom na sticanje prava svojine je okrivljeni AA pribavio predmetni stan i preneo ga na treće lice – BB, a onda donese odluku o osnovanosti zahteva Tužioca za organizovani kriminal za privremeno oduzimanje imovine proistekle iz krivičnog dela u pogledu lica prema kome je zahtev podnet.

Prilikom ponovnog odlučivanja o zahtevu Tužioca za organizovani kriminal u ovom delu, prvostepeni sud će, imajući u vidu odredbe člana 3 tačka 2, 3, 6 i 7 Zakona o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela, najpre izvršiti ocenu predloženih, odnosno izvedenih dokaza na okolnost vlasništva na predmetnom stanu, te da li je predmetni stan pribavljen iz imovine okrivljenog, a zatim način na koji je okrivljeni eventualno preneo tu imovinu na treće lice, pa ove okolnosti ceniti u međusobnoj povezanosti sa zakonitim prihodima okrivljenog, imajući u vidu i ostale navode žalbi branioca okrivljenog i trećeg lica, nakon čega će biti u mogućnosti da donese zakonitu i pravilnu odluku za koju će dati jasne i ubedljive razloge.

Imajući napred navedeno Apelacioni sud u Beogradu na osnovu člana 401 stav 3 ZKP je odlučio kao izreci.

Zapisničar, Predsednik veća-sudija
Marina Barbir Veroljub Cvetković

Factum infectum fieri nequit – Učinjeno ne može postati neučinjeno (Plaut)