Republika Srbija
Apelacioni sud u Beogradu
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
17.06.2013.

Kž2 Po1 226/13

REPUBLIKA SRBIJA
APELACIONI SUD U BEOGRADU
POSEBNO ODELjENjE
Kž2 Po1 226/13
Dana 17.06.2013. godine
B E O G R A D

 

APELACIONI SUD U BEOGRADU, Posebno odeljenje, u veću sastavljenom od sudija Siniše Važića, predsednika veća, mr Sretka Jankovića i dr Miodraga Majića, članova veća, sa višim sudijskim saradnikom Igorom Rmandićem kao zapisničarem, u postupku trajnog oduzimanja imovine prema okr. AA i dr., odlučujući o žalbi Tužioca za organizovani kriminal u Beogradu Oik.br.2/11 od 24.05.2013. godine, žalbi branioca okrivljenog AA, advokata AB, izjavljenim protiv rešenja Višeg suda u Beogradu, Posebno odeljenje Toi-Po1 br. 15/12 od 21.03.2013. godine, u sednici veća održanoj dana 17. juna 2013. godine, doneo je

R E Š E Nj E


ODBIJAJU SE kao neosnovane, žalba Tužioca za organizovani kriminal i žalba branioca okrivljenog AA, advokata AB, izjavljene protiv rešenja Višeg suda u Beogradu, Posebno odeljenje Toi-Po1 br. 15/12 od 21.03.2013. godine.


O b r a z l o ž e nj e

Rešenjem Višeg suda u Beogradu, Posebno odeljenje Toi-Po1 br. 15/12 od 21.03.2013. godine, u stavu I delimično se usvaja zahtev Tužilaštva za organizovani kriminal Oik.br.2/11 od 29.11.2012. godine za trajno oduzimanje imovine, pa se od okrivljenog AA, JMBG _, trajno oduzima stan broj 11, površine 66m2 u Novom Sadu, ulica Danila Kiša br. 17, upisana u list nepokretnosti broj 7976, KO Novi Sad II, parcela 1031/1 i odlučeno je da će oduzetom imovinom do pravnosnažnog okončanja postupka za trajno oduzimanje imovine, upravljati Direkcija za upravljanje oduzetom imovinom a u skladu sa članom 46 stav 2 Zakona o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela.

Istim rešenjem u stavu II izreke, odbijen je zahtev Tužilaštva za organizovani kriminal Oik.br.2/11 od 29.11.2012. godine za trajno oduzimanje imovine i to od:

1. Okrivljenog AA1 JMBG _ i to stana aa, vanknjižno vlasništvo.

2. Trećeg lica AA2 JMBG _, stana aa1 i poslovnog prostora aa2 i

3. Trećeg lica AA3 JMBG _ i to poslovnog prostora aa3, vanknjižno vlasništvo.

Protiv navedenog rešenja, blagovremeno su žalbe izjavili:

-Tužilac za organizovani kriminal i to zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, pobijajući rešenja u stavu II tačka 1 izreke, koji deo se odnosi na okrivljenog AA1, sa predlogom da Apelacioni sud u Beogradu uvaži žalbu i pobijano rešenje u tom delu ukine i predmet uputi prvostepenom sudu na ponovni postupak;

-branilac okrivljenog AA, advokat AB i to u odnosu na stav I izreke pobijanog rešenja, kojim se od okrivljenog AA oduzima stan bliže opisan u izreci prvostepenog rešenja, i to zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka, povrede materijalnog zakona i pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, sa predlogom da Apelacioni sud u Beogradu ukine pobijano rešenje i predmet vrati prvostepenom sudu na ponovnu odluku, ili isto preinači, tako što će odbiti zahtev Tužioca za organizovani kriminal za trajno oduzimanje spornog stana.

Odgovor na žalbu Tužioca za organizovani kriminal blagovremeno je podneo branilac okrivljenog AA1, advokat AB, sa predlogom da se žalba javnog tužioca izjavljena u odnosu na stav II tačka 1 izreke prvostepenog rešenja, koji deo se odnosi na okrivljenog AA1, odbije kao neosnovana.

Apelacioni sud u Beogradu, Posebno odeljenje, je održao sednicu veća na kojoj je razmotrio spise predmeta zajedno sa pobijanim rešenjem i žalbama, pa je po oceni žalbenih navoda i predloga, našao:

Žalbe su neosnovane.

Naime, ovaj sud nalazi da je pravilno prvostepeni sud u stavu I izreke, delimično usvojio zahtev Tužioca za organizovani kriminal, pa je od okrivljenog AA, trajno oduzeo stan bliže označen u izreci pobijanog rešenja.

Naime, žalbom branioca okrivljenog AA, advokata AB, prvostepeno rešenje se pobija u odnosu na okrivljenog AA i to tako što se ukazuje da prvostepeni sud prilikom donošenja odluke u ovom postupku nije uzeo u obzir deo zakonito stečenih prihoda porodice AAP, a posebno okrivljenog AA kome se oduzima stan, jer je neprihvatljiv zaključak prvostepenog suda da je zarada okrivljenog AA u periodu od 1987. godine pa do 2002. godine, dakle u periodu od 14 godina, iznosila samo 3.663,76 eura, budući da je prvostepeni sud dužan da ovu „navodnu zaradu okrivljenog AA“ uporedi u najmanjem zagarantovanim ličnim dohotkom čija se vrednost uvek kreće oko 200 eura u dinarskoj protivvrednosti, a što po nalaženju branioca okrivljenog ukazuje da je sud obračun zakonito stečenih prihoda i vrednosti imovine upoređivao makar i sa najmanjom zagarantovanom zaradom, mogao bi samo doći do zaključka da ne postoji znatna nesrazmera između imovine koja mu se oduzima i zakonito stečenih prihoda, kao odlučne činjenice u smislu Zakona o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela. Napred navedeno i u kontekstu odbrane okrivljenog AA, koji je tokom postupka ukazao da je od svojih ličnih i poslovnih prijatelja po potrebi pozajmljivao veće iznose novca, budući i da je bio osnivač profitabilnih zanatskih radnji i privrednih društava u kojima je ostvarivao značajne prihode, a da je iza smrti svoje supruge nasledio značajan iznos novca, što sve ukazuje da se prvostepeno rešenje ne može ispitati, zbog čega je i potrebno da se od strane Apelacionog suda u Beogradu, Posebno odeljenje ukine i vrati prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje.

Apelacioni sud u Beogradu, Posebno odeljenje nalazi da je prvostepeni sud odlučujući o zahtevu Tužilaštva za organizovani kriminal za trajno oduzimanje imovine okrivljenom AA, pravilno doneo odluku kao u izreci pobijanog rešenja, za koju je dao jasne i argumentovane razloge, koji proizilaze iz izvedenih dokaza, na osnovu kojih je i utvrdio činjenično stanje koje je detaljno analizirao i obrazložio.

Naime, ispitujući postojanje formalnog uslova za primenu Zakona o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela, postojanje pravnosnažne presude kojom je utvrđeno da je učinjeno krivično delo iz člana 2 navedenog zakona, ovaj sud je utvrdio da je okrivljeni AA oglašen krivim zbog izvršenja krivičnog dela udruživanje radi vršenja krivičnih dela iz člana 346 stav 2 Krivičnog zakonika za koje mu je utvrđena kazna zatvora u trajanju od 1 (jedne) godine i zbog izvršenja produženog krivičnog dela poreska utaja iz člana 229 stav 3 u vezi sa stavom 1 Krivičnog zakonika u vezi sa članom 33 i 61 Krivičnog zakonika, za koje mu je utvrđena kazna zatvora u trajanju od 3 (tri) godine i 6 (šest) meseci i novčana kazna u iznosu od 5.000.000,00 dinara, a takođe je uzeta kao utvrđena kazna zatvora u trajanju od 2 (dve) godine na koju je AA osuđen po pravnosnažnoj presudi Okružnog suda u Beogradu, Posebno odeljenje K.P.br.20/06 od 10.07.2008. godine, te je osuđen na jedinstvenu kaznu zatvora u trajanju od 6 (šest) godina, na novčanu kaznu u iznosu od 5.000.000,00 dinara, koju je dužan da plati u roku od 30 dana od dana pravnosnažnosti presude, a ukoliko okrivljeni izrečenu novčanu kaznu ne plati u navedenom roku, ista će biti zamenjena kaznom zatvora i to tako što će se za svakih započetih 1.000,00 dinara izrečene novčane kazne odrediti kao jedan dan kazne zatvora, a koja presuda je doneta na osnovu sporazuma o priznanju krivice zaključenog između Tužilaštva za organizovani kriminal, okrivljenog i njegovog branioca.

Prvostepeni sud je prilikom ocene zakonito stečenih prihoda okrivljenog AA, a prema podacima Republičkog fonda za PIO za period od 1990 do 2002. godine, utvrdio da je isti ostvario ukupnu neto zaradu u iznosu od 3.663,76 eura, a ceneći napred navedeni dokaz kao i iskaze svedoka koji su ispitani na glavnom ročištu i to iskaz SS2, SS3 i SS4, nesporno utvrdio da postoji očigledna nesrazmera između zakonitih prihoda koje je okrivljeni AA stekao do 23.09.2002. godine i vrednosti imovine – stana u _, za koji je, a na ime kupoprodajne cene nepokretnosti dao iznos od 3.415.003,60 dinara, odnosno 56.407,62 eura i to odmah po zaključenju ugovora, a na osnovu ugovora o udruživanju sredstava za izgradnju stanova i stambenih infrastruktura od 23.09.2002. godine, zaključenog između okrivljenog AA sa Stambenom zadrugom "AA",.

Prvostepeni sud je obrazlažući ovu svoju odluku, naveo i da je cenio tvrdnje okrivljenog AA koji je osporavao zahtev za trajno oduzimanje imovine i pri tome naveo da je u radnom odnosu od 1987. godine do 2002. godine, da je pet godina radio kao vodoinstalater u privatnoj radnji u kojoj je imao veliki promet i ostvarivao značajne prihode, te da je tokom 1993 – 1994. godine imao oročena novčana sredstva u Ljubljanskoj i Vojvođanskoj banci, ali je iste navode ocenio kao neosnovane, budući da tokom postupka okrivljeni iste navode nije potkrepio niti jednim pisanim dokazom, zbog čega je pravilno prvostepeni sud ovakve tvrdnje okrivljenog o navodno stečenim prihodima, a bez opredeljenja iznosa ostvarene zarade u navedenom periodu i bez dokaza da su isti prihodi ostvareni, kao i bez dokaza o postojanju navodnih štednih uloga iznosa, pravilno nije prihvatio.

Kada su u pitanju navodi branioca okrivljenog AA, u kojima se ukazuje da prvostepeni sud nije na adekvatan način cenio navode okrivljenog date u toku prvostepenog postupka u kome se navodi da je okrivljeni od svojih ličnih i poslovnih prijatelja po potrebi pozajmljivao veće iznosa novca, ovaj sud nalazi da su neosnovani, budući da je u prvostepenom postupku cenio iskaz svedoka SS4 koji je objasnio da je u toku višegodišnjeg druženja sa AA često pozajmljivao novac od AAP, ali i da je pozajmljivao novac AAP, da su pozajmljivali međusobno i veće sume novca, s tim što navedeni svedok nije mogao sa sigurnošću da opredeli ni vreme, ni iznos novca koji su pozajmljivali jedan drugom i kada su jedan drugom vraćali dug, zbog čega je iskaz navedenog svedoka i ocenjen bez značaja na drugačiju odluku suda. Jedini dokaz koji postoji u spisima predmeta koji se tiče novca koji je okrivljeni pozajmljivao od svedoka SS4 je presuda na osnovu priznanja Osnovnog suda u Subotici 2P.br.404/11 od 09.02.2012. godine iz koje je utvrđeno da okrivljeni AA obavezan da tužiocu SS4 isplati pozajmljeni iznos od 50.000 eura u dinarskoj protivrednosti i to polovinu od 25.000 eura do 01.01.2013. godine, a drugu polovinu do 01.01.2014. godine, ali iz navedene presude proizilazi da je okrivljeni AA od svedoka SS4 novac pozajmio tokom 2005. godine, dakle tri godine nakon što je kupio sporni stan i u celosti ga otplatio.

Ceneći navode branioca okrivljenog da je prvostepeni sud dužan da utvrđenu neto zaradu okrivljenog AA, uporedi ili uveća sa zagarantovanim ličnim dohotkom, čija se vrednost kreće oko 200 eura u dinarskoj protivvrednosti, čime bi se došlo do zaključka da ne postoji znatna nesrazmera između imovine koja mu se oduzima i zakonito stečenih prihoda, ovaj sud nalazi da je ista neosnovana, budući da se radi o periodu od 1990. godine do 2002. godine, za koji period iznos na koji pledira branilac okrivljenog, se ne može uzeti kao nesumnjivo utvrđen kao iznos po kojem je bio određen obračun zagarantovane zarade.

S obzirom na napred navedeno, za svoju odluku da u konkretnom slučaju ima mesta trajnom oduzimanju spornog stana opisanog bliže u izreci prvostepenog rešenja i to pod stavom I, prvostepeni sud je našao utemeljenje u činjenici da u spisima predmeta postoje dokazi koji govore u prilog činjenici da je okrivljeni ostvario zakonite prihode i to zaradu iz radnog odnosa za okrivljenog AA u vremenskom periodu od 1990. godine do 2002. godine i to u iznosu od 3.663,76 eura, da ukupan iznos prihoda i imovine porodice AAP za period od 1990 – 2010. godine iznosi 440.001,14 eura, da su u periodu od 1990. godine pa do 2010. godine članovi porodice AAP ostvarili prihode u iznosu od 78.320,39 eura, od čega je AA ostvario ukupno 22.496,94 eura prihoda, te ako se ima u vidu iznos od 3.415.003,60 dinara, odnosno (56.407,62 eura) koji predstavlja kupoprodajnu cenu spornog stana, te da je celokupna kupoprodajna cena isplaćena danom zaključenja ugovora, da je uz ostvarene prihode okrivljeni AA imao i rashode koji se između ostalog odnose i na troškove života i to potrošačka korpa za četvoročlanu porodicu u periodu od 2003. do 2011. godine koja je iznosila 38.111,58 evra, to i po nalaženju veća Apelacionog suda u Beogradu, Posebno odeljenje, nesumnjivo ukazuje da postoji očigledna nesrazmera između zakonito stečenih prihoda okrivljenog AA i vrednosti stečene imovine, odnosno da je u konkretnom slučaju reč o nesumnjivo utvrđenoj velikoj disproporciji, a što sve ukazuje da vrednost sporne nepokretnosti u višestrukom iznosu prevazilazi zakonito stečene prihode okrivljenog, zbog čega je i pravilno prvostepeni sud doneo odluku kao u izreci pobijanog rešenja i to u stavu I.

Po nalaženju ovog suda neosnovano se žalbom Tužioca za organizovani kriminal osporava pobijano rešenje i to u delu pod stavom II tačka 1 izreke rešenja i to koji se odnosi na okrivljenog AA, a kojim stavom se odbija zahtev Tužilaštva za organizovani kriminal za trajno oduzimanje imovine i to stana površine aa, upisana u Katastru nepokretnosti KO Novi Sad I broj parcele _, broj lista nepokretnosti _, vanknjižno vlasništvo.

Ispitujući postojanje formalnog uslova za primenu Zakona o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela u odnosu na okrivljenog AA1, ovaj sud je utvrdio da je okrivljeni AA1, oglašen presudom Višeg suda u Beogradu, Posebno odeljenje K.Po1 br. 83/11 od 06.12.2011. godine pravnosnažna 06.12.2011. godine, oglašen krivim zbog izvršenja krivičnog dela udruživanje radi vršenja krivičnih dela iz člana 346 stav 2 Krivičnog zakonika, za koje mu je utvrđena kazna zatvora u trajanju od 1 (jedne) godine i produženo krivično delo poreska utaja u saizvršilaštvu iz člana 229 stav 3 u vezi sa stavom 1 KZ u vezi sa članom 33 i članom 61 KZ, za koje mu je utvrđena kazna zatvora u trajanju od 2 (dve) godine i 6 (šest) meseci i novčana kazna u iznosu od 2.000.000,00 dinara, nakon čega je osuđen na jedinstvenu kaznu zatvora u trajanju od 3 (tri) godine i 4 (četiri) meseca i novčanu kaznu u iznosu od 2.000.000,00 dinara, koju novčanu kaznu je dužan da plati u roku od 30 dana od dana pravnosnažnosti presude, a ukoliko okrivljeni izrečenu novčanu kaznu ne plati u navedenom roku, ista će biti zamenjena kaznom zatvora i to tako što će se svakih započetih 1.000,00 dinara izrečene novčane kazne odrediti kao jedan dan zatvora, a koja presuda je doneta na osnovu sporazuma o priznanju krivice zaključenog između Tužioca za organizovani kriminal, okrivljenog i njegovog branioca.

Naime, osporavajući prvostepeno rešenje u odnosu na okrivljenog AA1, Tužilac za organizovani kriminal ukazuje da ostaje nejasno na koji način je sud utvrdio da postoji očigledna nesrazmera između imovine okrivljenog i zakonito stečenih prihoda, budući da iz obrazloženja pobijanog rešenja proizilazi da su prihodi okrivljenog u periodu od 2003. godine do 2009. godine 5.566,39 eura, a da je potrošačka korpa za navedeni period iznosila 28.689 eura, te da je prvostepeni sud neosnovano u zakonite prihode i cenio činjenicu koju je naveo okrivljeni, u kojoj ukazuje da mu je deda koji preminuo 2000. godine, na samrti ostavio 10.000 nemačkih maraka, da je 15.000 eura dobio povodom ispraćaja u vojsku 2003. godine, a napred navedeno u kontekstu dužeg vremenskog perioda koji je protekao od momenta kada je okrivljeni dobio navedeni novac, jer se ti prihodi realno ne mogu dovesti u vezi sa kupovinom predmetne nepokretnosti na kojoj je okrivljeni stekao pravo svojine u drugoj polovini 2006. godine.

U cilju provere navoda sud je saslušao okrivljenog AA1 koji je u svom izjašnjenju pred sudom osporio zahtev za trajno oduzimanje imovine Tužilaštva za organizovani kriminal, koji je naveo da je deo novca koji je uložio u kupovinu stana dobio na ime poklona povodom ispraćaja u vojsku koji je organizovao 2003. godine u iznosu od 15.000 eura, te da je 2008. godine pravio svadbu na kojoj je bilo preko 500 ljudi, da je dobio preko 23.000 eura na ime poklona, da su roditelji njegove supruge dali oko 13.000 eura kao poklon za kupovinu stana, kao i da mu je 5.000 eura dala majka prilikom organizovanog ispraćaja u vojsku, kao i da mu je 10.000 nemačkih maraka dao deda koji je preminuo 2000. godine. Prvostepeni sud je detaljnom analizom navoda okrivljenog AA1, te navoda Tužilaštva i svih priloženih dokaza – iskaza svedoka SS, svedoka SS1, presude Višeg suda u Beogradu, Posebnog odeljenja K.Po1 br. 83/11 od 06.12.2011. godine, nesumnjivo zaključio da je okrivljeni AA1 stekao određene zakonite prihode i to ne samo iz radnog odnosa u SUR Kelebija, nego i iz drugih izvora – prodaje nepokretnosti – stambeno poslovne zgrade u Subotici za ugovorenu kupoprodajnu cenu od 2.160.000,00 dinara ili 25.000,00 evra, a sve na osnovu ugovora gde se okrivljeni javlja kao prodavaca zajedno sa svojim bratom AA4, novca koji je dobio od pokojnog dede u iznosu od 10.000 nemačkih maraka, poklona povodom ispraćaja u vojsku 15.000 eura, poklona od majke za venčanje u iznosu od oko 5.000 eura, poklon od tasta i tašte oko 12.000 eura, te poklona koji su ukupno dobili na venčanju u iznosu od 23.000 eura. Stoga, pravilno je zaključio prvostepeni sud, da su novčana sredstva stečena na ovako različite načine između ostalog korišćena i za sticanje imovine – stana aa. S toga, pravilan je zaključak prvostepenog suda koji u potpunosti prihvata i ovaj sud, da u konkretnom slučaju ne postoji nesrazmera, a naročito ne očigledna nesrazmera između vrednosti imovine – navedenog stana u Novom Sadu i zakonito stečenih prihoda okrivljenog AA1, budući da nema dokaza koji bi ukazali da se do navedenog stana moglo doći samo izvršenjem krivičnog dela, a sve s obzirom na utvrđene brojne izvore zakonito stečenih prihoda koje je okrivljeni AA1 imao, i zašta je prvostepenom sudu priložio adekvatne dokaze, zbog čega je i žalba Tužioca za organizovani kriminal ocenjena kao neosnovana.

S obzirom na napred navedeno, žalbeni navodi Tužioca za organizovani kriminal da je pobijano rešenje u stavu II tačka 1 izreke doneto usled pogrešno utvrđenog činjeničnog stanja, te da okrivljeni AA nije svojim tvrdnjama osporio zahtev tužilaštva, zbog čega je prvostepeni sud morao prihvatiti zahtev Tužilaštva kao osnovan i doneti rešenje kojim se trajno oduzima imovina od okrivljenog AA1, ocenjuju se kao neosnovani, a imajući u vidu napred navedene jasne i uverljive razloge prvostepenog suda, i jer nije pružen niti jedan dokaz da je od strane okrivljenog AA1 novac pribavljen vršenjem krivičnih dela, odnosno da nema dokaza da je imovina-stan u Novom Sadu opisan u izreci rešenja okrivljenog AA1, u očiglednoj nesrazmerni sa zakonito stečenim prihodima.

Iz iznetih razloga, na osnovu odredbi člana 467 stav 4 Zakonika o krivičnom postupku, doneta je odluka kao u izreci rešenja.


Zapisničar       Predsednik veća-sudija
Igor Rmandić s,r       Siniša Važić s,r

Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Svetlana Antić

SIS

Factum infectum fieri nequit – Učinjeno ne može postati neučinjeno (Plaut)