Republika Srbija
Apelacioni sud u Beogradu
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
4.10.2011.

Kž2 Po1 256/11

REPUBLIKA SRBIJA
APELACIONI SUD U BEOGRADU
Kž2 Po1 256/11
dana 04.10.2011.godine
B E O G R A D


APELACIONI SUD U BEOGRADU, Posebno odeljenje, u veću sastavljenom od sudija Zorana Savića, predsednika veća, Aleksandre Zlatić i Mirjane Popović, članova veća, sa sudijskim pomoćnikom Žakom Pavlovićem kao zapisničarem, u krivičnom predmetu okrivljenog AA, zbog krivičnog dela iz člana 246 stav 1 KZ i dr., odlučujući o žalbi tužioca Tužilaštva za organizovani kriminal OIK.S. 17/09 od 12.09.2011.godine, izjavljenoj protiv rešenja Višeg suda u Beogradu, Posebno odeljenje Poi-Po1 br.41/11 od 02.09.2011.godine, u sednici veća održanoj dana 04. oktobra 2011.godine, doneo je


R E Š E Nj E

ODBIJA SE, kao neosnovana, žalba tužioca Tužilaštva za organizovani kriminal OIK.S. 17/09 od 12.09.2011.godine, izjavljena protiv rešenja Višeg suda u Beogradu, Posebno odeljenje, Poi-Po1 br.41/11 od 02.09.2011.godine.


O b r a z l o ž e nj e

Viši sud u Beogradu, Posebno odeljenje, se rešenjem Poi-Po1 br.41/11 od 02.09.2011.godine, oglasio stvarno nenadležnim za postupanje po zahtevu tužioca Tužilaštva za organizovani kriminal OIK.S. 17/09 od 25.08.2011.godine za privremeno oduzimanje imovine od okrivljenog AA.

Protiv navedenog rešenja žalbu je blagovremeno izjavio tužilac Tužilaštva za organizovani kriminal, zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka i povrede krivičnog zakona, sa predlogom da Apelacioni sud u Beogradu ukine rešenje Posebnog odeljenja Višeg suda u Beogradu Poi-Po1 br. 41/11 od 02.09.2011.godine i predmet vrati na dalje postupanje, ili isto preinači, tako što će oglasiti Posebno odeljenje Višeg suda u Beogradu stvarno nadležnim za postupanje u navedenom predmetu.

Tužilac Tužilaštva za organizovani kriminal je, u podnesku Ktž.br.286/11 od 21.09.2011.godine, predložio da Apelacioni sud u Beogradu uvaži žalbu Tužilaštva za organizovani kriminal OIK.S. 17/09 od 12.09.2001.godine, koja je izjavljena protiv rešenja Višeg suda u Beogradu, Posebno odeljenje Poi-Po1 br. 41/11 od 02.09.2011.godine.

Apelacioni sud u Beogradu, Posebno odeljenje, je održao sednicu veća, na kojoj je razmotrio celokupne spise predmeta zajedno sa pobijanim rešenjem (koje je ispitao po službenoj dužnosti u smislu člana 401 stav 5 ZKP) i žalbom, pa je po oceni žalbenih navoda i predloga, kao i predloga tužioca Tužilaštva za organizovani kriminal iz podneska Ktž.br.286/11 od 21.09.2011.godine, našao:

- žalba je neosnovana.

Prvostepeni sud je, tumačeći odredbe Zakona o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela, Konvencije Ujedinjenih nacija protiv trans-nacionalnog i organizovanog kriminala i Konvencije Saveta Evrope o pranju, traženju, zapleni i oduzimanju prihoda stečenih kriminalom i finansiranju terorizma, pravilno postupio kada se u konkretnom slučaju oglasio stvarno nenadležnim. Pritom je cenio sve činjenice koje su relevantne za donošenje predmetne odluke, pa je za istu dao jasne i razumljive razloge, koje je na pravilan način izložio i obrazložio, a iste, kao takve, u svemu prihvata i ovaj sud.

Tako, iz spisa predmeta proizilazi da je tužilac Tužilaštva za organizovani kriminal 25.08.2011.godine Višem sudu u Beogradu – Posebnom odeljenju, podneo zahtev OIK.S.17/09 za privremeno oduzimanje imovine od okrivljenog AA, u kome je predložio da se od istog privremeno oduzme 138.748 akcija Preduzeća "BB" (30,0023% ukupne vrednosti kapitala tog preduzeća), sa obrazloženjem da postoji osnovana sumnja da je ta imovina proistekla iz krivičnog dela. Pritom se pozvao na nepravnosnažnu presudu Višeg suda u Beogradu K.Po1 br. 235/10 od 26.11.2010.godine, kojom je okrivljeni AA oglašen krivim da je, zajedno sa okrivljenima VV i GG, izvršio krivično delo neovlašćeno stavljanje u promet opojnih droga iz člana 246 stav 2 u vezi stava 1 KZ. U predmetnom zahtevu su iznete imovinske i druge prilike okrivljenog AA i istaknuto je da postoji očigledna nesrazmera između vrednosti imovine koju okrivljeni poseduje i njegovih zakonitih prihoda, kao i da postoji opasnost da okrivljeni AA, do donošenja konačne odluke suda o oduzimanju imovine, navedene akcije otuđi savesnom kupcu i tako oteža i onemogući njihovo kasnije eventualno oduzimanje. Nakon ročišta koje je održao dana 02.09.2011.godine, u smislu člana 24 Zakona o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela Republike Srbije, te razmatranja celokupnih spisa predmeta, zajedno sa navodima iz zahteva tužioca i branioca okrivljenog, prvostepeni sud je doneo odluku da se oglasi stvarno nenadležnim za postupanje po predmetnom zahtevu za privremeno oduzimanje imovine. Pritom je svoju odluku da se oglasi stvarno nenadležnim za postupanje po predmetnom zahtevu za privremeno oduzimanje predmetne imovine, pravilno objasnio time da je taj postupak, pošto se imovina koja je predmet zahteva nalazi u inostranstvu, trebalo pokrenuti pred nadležnim organima države na čijoj se teritoriji ista nalazi.

Naime, prema važećim propisima, sud je dužan da u toku celog postupka pazi da li rešavanje nekog konkretnog pravnog pitanja spada u njegovu nadležnost. Kako su, u konkretnom slučaju, predmet zahteva za privremeno oduzimanje imovine akcije preduzeća čije je sedište na teritoriji druge države, odnosno imovina koja se nalazi u inostranstvu (Republici Srpskoj – BiH), prvostepeni sud je pravilno zaključio da, pre nego što se upusti u meritorno odlučivanje po predmetnom zahtevu TOK-a, faktički prvo treba razmotriti pitanja vezana za nadležnost za postupanje po datom zahtevu, obzirom na međunarodni element koji je evidentno prisutan.

Zakon o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnih dela Republike Srbije, u odredbama članova 50 do 60, reguliše neka pitanja vezana za međunarodnu saradnju u ovoj oblasti. Obzirom da te odredbe konkretnije regulišu upravo slučajeve sa elementom inostranosti, iste faktički predstavljaju lex specialis u odnosu na odredbe člana 21 predmetnog zakona koje regulišu i stvarnu, mesnu i funkcionalnu nadležnost u postupku za privremeno oduzimanje imovine u tzv. redovnim situacijama. Tako, u članu 50 je propisano da se međunarodna saradnja, u cilju oduzimanja imovine proistekle iz krivičnog dela (u slučajevima sa ''elementom inostranosti''), ostvaruje ''na osnovu međunarodnog ugovora'', a to znači shodno ratifikovanim međunarodnim ugovorima i konvencijama, te da se odredbe zakona primenjuju tek ako međunarodnog sporazuma nema, ili ako neka pitanja nisu uređena međunarodnim sporazumom. Dalje, u stavu 1 člana 51 istog zakona, propisano je da međunarodna saradnja, podrazumeva, pored ostalog i zabranu raspolaganja i privremeno ili trajno oduzimanje imovine proistekle iz krivičnog dela, a u stavu 2 da se nadležnost domaćeg organa – tužilaštava ili sudova, određuje shodnom primenom odgovarajućih zakonskih odredbi o međunarodnoj pravnoj pomoći i izvršenju međunarodnih ugovora u krivično-pravnim stvarima. Član 53 Zakon o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnih dela propisuje da se molba inostranog organa za saradnju, nadležnom domaćem tužilaštvu, ili sudu dostavlja preko ministarstva nadležnog za pravosuđe, te da se na isti način odluke domaćih organa – tužilaštva ili suda, dostavljaju inostranim organima. Na kraju, u članu 54 predmetnog zakona sadržane su odredbe o molbi za saradnju, pri čemu se u stavu 3 definiše ''molba za zabranu raspolaganja, odnosno privremeno oduzimanje imovine proistekle iz krivičnog dela'' i propisuje da ista, pored opštih podataka propisanih u stavu 2 datog člana, sadrži i odluku o pokretanju krivičnog postupka, ili zahtev za pokretanje postupka za trajno oduzimanje imovine proistekle iz krivičnog dela.

Dalje, Republika Srbija je potpisnica nekoliko konvencija i međunarodnih ugovora koji se tiču upravo saradnje u borbi protiv organizovanog kriminala na međudržavnom nivou, među kojima se, kao značajne za pitanje imovine proistekle iz krivičnog dela, mogu navesti upravo akti na koje se u svojoj odluci pozvao prvostepeni sud - Konvencija Ujedinjenih nacija protiv trans-nacionalnog organizovanog kriminala (u daljem tekstu Konvencija UN) i Konvencija Saveta Evrope o pranju, traženju, zapleni i oduzimanju prihoda stečenih kriminalom i o finansiranju terorizma (u daljem tekstu Varšavska konvencija). Iz odredbi tih konvencija proizilazi da postoji mogućnost da države potpisnice ostvare određene ingerencije u vezi privremenog oduzimanja imovine, za koju postoji osnovana sumnja da je proistekla iz kriminalne delatnosti, a nalazi se na teritoriji druge države potpisnice. Naime, iste predviđaju određene institute putem kojih, na zahtev jedne strane ugovornice, druga strana ugovornica može da preduzme određene mere privremenog karaktera, u cilju sprečavanja prometa, prenosa ili raspolaganja takvom imovinom koja se nalazi na njenoj teritoriji. Tako, Konvencija UN, u članu 2f, između ostalog propisuje mere ''pretresa, zaplene i zamrzavanja'' koje predstavljaju privremene mere zabrane prenosa, pretvaranja, raspolaganja ili premetanja imovine, ili privremeno čuvanje, ili kontrolu nad istom, a u članu 18 tačka 3c predviđa i uzajamnu pravnu pomoć između država potpisnica po pitanju tih mera. Varšavska konvencija (Konvencija Saveta Evrope), u članovima 21, 22 i 23, pored ostalog, predviđa mogućnost da se, po zahtevu države molilje privremeno zabrani raspolaganje imovinom, putem mera ''zamrzavanja'' ili ''zaplene'' iste, što u stvari predstavlja privremenu zabranu transfera uništenja, konverzije, raspolaganja, ili kretanja imovine, ili privremeno preuzimanje staranja, ili kontrole nad imovinom. Pritom je propisano da se saradnja po pitanju tih mera privremenog karaktera, faktički vrši preko odgovarajućeg zahteva koji organi države molilje upućuju nadležnim organima zamoljene države, pri čemu se ne traži da tom zahtevu predhodi bilo kakva odluka. To znači da je taj zahtev, po svojoj suštini, inicijalni akt za pokretanje odgovarajućeg postupka i da u sebi ne sadrži nikakvu meritornu odluku po pitanju konkretne imovine, pošto ista tek treba da proistekne iz postupka koji se pokreće (a koji je, po logici stvari, u nadležnosti zamoljene države, jer se na njenoj teritoriji nalazi konkretna imovina).

Uz sve to, pomenutim konvencijama se istovremeno štiti i suverenitet država potpisnica, pa tako Konvencija UN propisuje da se obaveze iz tog akta izvršavaju u skladu sa načelima suverene ravnopravnosti, teritorijalnog integriteta i nemešanja u unutrašnje stvari država potpisnica, dok Varšavska konvencija, u svojim načelima međunarodne saradnje, propisuje i da se pomoć u donošenju privremenih mera u cilju oduzimanja imovine stečene kriminalom, sprovodi prema odredbama unutrašnjeg prava zamoljene države. Stoga je prvostepeni sud pravilno, prilikom donošenja pobijane odluke, imao u vidu i odredbe odgovarajućeg zakona države na čijoj se teritoriji nalazi konkretna imovina, tačnije način na koji je postupak privremenog oduzimanja imovine u slučajevima sa elementom inostranosti regulisan Zakonom o oduzimanju imovine stečene izvršenjem krivičnog djela Republike Srpske

Obzirom na izneto, jasno je da odredbe Zakona o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnih dela Republike Srbije u konkretnom slučaju pružaju okvir za međudržavnu saradnju po datim pitanjima, pošto u članovima 50 i 51 direktno upućuju na norme međunarodnog prava u slučajevima sa ''elementom inostranosti'', a u članovima 53 i 54 stav 3, predviđaju molbu za zabranu raspolaganja, odnosno privremeno oduzimanje, kao inicijalni akt - zahtev za pokretanje odgovarajućeg postupka međudržavne saradnje, te način na koji se taj postupak pokreće – upućivanjem molbe preko ministarstva pravde nadležnom organu u zamoljenoj državi. Dalje, postoje i konvencije koje se tiču date pravne situacije, koje su potpisale i ratifikovale kako Republika Srbija - kao zainteresovana strana, tako i BiH - na čijoj se teritoriji nalazi imovina koja je predmet zahteva TOK-a. Odredbe tih međunarodnih akata su faktički postale integralni deo njihovog unutrašnjeg prava, jer kada se akti međunarodnog javnog prava – konvencije, međunarodni ugovori i dr., potpišu i ratifikuju od strane jedne države, one postaju deo njenog unutrašnjeg zakonodavstva. Iz svega toga proizilazi da državni organi Republike Srbije imaju mogućnost da, u okvirima proceduralnih mogućnosti koje predviđa Zakon o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnih dela Republike Srbije, putem instituta predviđenih gore navedenim konvencijama, traže preduzimanje određenih mera u odnosu na imovinu koja se nalazi u BiH.

Stoga se postavlja samo pitanje koji bi to državni organ Republike Srbije, kao države molilje, bilo ovlašćen da uputi molbu, odnosno zahtev organima BiH - Republike Srpske, kao zamoljene države, kako bi se preduzele odgovarajuće mere privremenog karaktera u odnosu na imovinu koja je predmet datog zahteva TOK-a (a koje bi bile ekvivalentne merama koje podrazumeva institut privremenog oduzimanja imovine u domaćem pravu). Kada se pomenute konvencije posmatraju u kontekstu jednog od ciljeva zbog koga su donete - da se državnim organima zemalja potpisnica olakša pristup imovini koja potiče iz kriminalne delatnosti, a nalazi se na teritoriji drugih država potpisnica, najlogičnije je da je to organ države molilje koji je inače ovlašćen da pokrene takav postupak u redovnoj proceduri pred domaćim organima, kako bi se sam postupak skratio u najvećoj mogućoj meri i tako omogućilo ostvarenje svrhe datog instituta – da se onemogući da se predmetna imovina otuđi savesnom kupcu i tako oteža, ili spreči eventualno kasnije oduzimanje iste. Prema Zakonu o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela, za pokretanje postupka za privremeno oduzimanje imovine pred domaćim sudom, nadležan je tužilac TOK-a. Stoga je, po nalaženju ovog suda, isti ovlašćen da, kao domaći organ, u skladu sa onim što je propisano u pomenutim međunarodnim aktima, a u vezi sa odredbama članova 50, 51. 53 i 54 stav 3 Zakona o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnih dela, na propisani način uputi molbu za zabranu raspolaganja organima države na čijoj se teritoriji imovina nalazi i tako pokrene postupak za privremeno oduzimanje iste pred nadležnim organima (odnosno da diplomatskim putem uputi odgovarajući zahtev organima u BiH - Republici Srpskoj da preduzmu određene mere privremenog karaktera prema konkretnoj imovini okrivljenog AA, kako bi isti taj zahtev sproveli i iste primenili). Na takav stav upućuju i odredbe Zakona o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela, jer se u članu 54 stav 3 propisuje da molba za zabranu raspolaganja, odnosno privremeno oduzimanje, sadrži odluku o pokretanju krivičnog postupka, ili zahtev za pokretanje postupka za trajno oduzimanje imovine proistekle iz krivičnog dela, a ne odluku koja bi se ticala bilo kakvog oduzimanja imovine.

Imajući u vidu napred navedeno, prvostepeni sud je, po nalaženju ovog suda, pravilno postupio kada se u konkretno slučaju, shodno odredbama člana 37 ZKP, oglasio stvarno nenadležnim. Pritom je pravilno našao da donošenje meritorne odluke od strane domaćeg suda u formi rešenja o privremenom oduzimanju imovine koja se nalazi u inostranstvu, ne bi bilo u duhu međudržavne saradnje, ali ni u skladu sa važećim odredbama međunarodnog prava koje konkretnije regulišu upravo pitanja vezana za imovinu proisteklu iz kriminalnih aktivnosti. Naime, prema pomenutim konvencijama, saradnja između država potpisnica po pitanju mera privremenog karaktera, faktički se vrši preko zahteva, koji je inicijalni akt za pokretanje odgovarajućeg postupka, pri čemu se ne traži da tom zahtevu predhodi bilo kakva meritorna odluka u vezi imovine, jer ista tek treba da proistekne iz postupka pred organima zamoljene države na čijoj se teritoriji imovina nalazi. Uz to, pomenutim konvencijama se istovremeno štiti i suverenitet država potpisnica, jer se propisuje da se obaveze iz istih, pa i pomoć u donošenju privremenih mera u cilju oduzimanja imovine stečene kriminalom, sprovode prema odredbama unutrašnjeg prava zamoljene države, sa objašnjenjem da nijedna odredba iz tog akta ne daje pravo nekoj od država potpisnica da, na teritoriji druge države potpisnice, vrši nadležnosti i funkcije koje su isključivo rezervisane za njene organe vlasti. Donošenjem rešenja o privremenom oduzimanju imovine koja se nalazi u inostranstvu od strane domaćeg suda, na određen način bi se zalazilo u jedan od domena suvereniteta države na čijoj se teritoriji ta imovina nalazi. Naime, to rešenje bi predstavljalo akt kojim jedna država donosi odluku u vezi sa imovinom koja se nalazi na teritoriji druge države, iako nad istom ni formalno, ni faktički nema neposredne ingerencije po bilo kom pitanju i tako državu na čijoj se teritoriji nalazi imovina, dovodi pred ''svršen čin''. Stoga, takvo rešenje ne može faktički da predstavlja ''samo'' inicijalni akt na osnovu koga se pokreće neki od postupaka predviđenih međunarodno-pravnom regulativom, jer u sebi već sadrži i meritornu odluku koja se tiče određene imovine, iako konkretne akte prema imovini može preduzimati samo država na čijoj se teritoriji ista nalazi.

Pored svega toga, postavlja se i pitanje potencijalne (ne)mogućnosti da se takvo rešenje izvrši. Naime, isto se ne može sprovesti putem ''zahteva'' koje države potpisnice upućuju drugim država potpisnicama, pošto se tim zahtevom pokreće postupak u kome meritorna odluka tek treba da se donese, a predmetno rešenje istu već sadrži. Sa druge strane, iako sadrži meritornu odluku, takvo rešenje se ne bi moglo sprovesti i izvršiti ni kroz ''nalog'' koje države potpisnice upućuju drugim država potpisnicama, pošto se to tiče drugog instituta – konfiskacije, odnosno trajnog oduzimanja imovine (za koju je neophodno da postoji pravosnažna odluka o oduzimanju imovine koju je, po sprovedenom postupku, izrekao sud). Stoga, kao jedina opcija da se takvo rešenje, kojim se privremeno oduzima imovina koja se nalazi u inostranstvu, sprovede i izvrši, ostaje postupak međunarodne pravne pomoći i priznanja pravosnažne sudske odluke. Ali, za eventualno sprovođenje i izvršenje rešenja kroz takav postupak potrebno je duže vreme, jer taj postupak iziskuje izvesno trajanje celokupne procedure, pošto podrazumeva i odgovarajuća procesna prava zainteresovanih učesnika, kao i pravo na pravne lekove. To je pak u koliziji sa samom suštinom ovog instituta - privremeno predupređenje potencijalnog otuđenja konkretne imovine, kako bi se obezbedilo eventualno oduzimanje iste. Pored svega toga, zamoljena država, odnosno njen nadležni organ ima mogućnost i da odbije saradnju i da ne izvrši odluku suda države molilje koji se odnosi na imovinu koja se nalazi na njenoj teritoriji, ukoliko smatra da će time biti ugrožen njen suverenitet, ili da to ne bi bilo u skladu sa načelima suverene ravnopravnosti, teritorijalnog integriteta i nemešanja u unutrašnje stvari drugih država (Konvencija UN), odnosno ukoliko je tražena mera u suprotnosti sa ostalim načelima njenog pravnog sistema, ili bi izvršenje zahteva verovatno naštetilo njenom suverenitetu, bezbednosti, javnom redu, ili drugim, suštinskim interesima (Varšavska konvencija).

Obzirom na izneto, žalbeni navodi tužioca TOK-a su ocenjeni kao neosnovani. Naime, tom žalbom se, u suštini, ne dovodi u sumnju pravilnost i zakonitost prvostepenog rešenja, niti se u istoj ističe bilo koja relevantna činjenica ili okolnost koja bi eventualno mogla da dovede do drugačije odluke suda u konkretnom slučaju, već se daje sopstveno, šire tumačenje odredbi zakona i konvencija koje je prvostepeni sud pravilno primenio. U pobijanom rešenju prvostepeni sud ne daje ''svoje'' značenje izraza ''imovina'', već samo navodi da su jedini zakonski uslovi za njeno privremeno oduzimanje, u smislu Zakona o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela, da je u očiglednoj nesrazmeri sa zvaničnim, ili zakonito stečenim prihodima lica na koje se zahtev odnosi (pošto to ukazuje na postojanje osnovane sumnje da se mogla steći činjenjem krivičnih dela), uz konstataciju da u tom zakonu nije eksplicitno određeno da li se isti odnosi na svu imovinu konkretnog lica (pa i onu koja se eventualno nalazi u inostranstvu), ili samo na imovinu koja se nalazi u zemlji. Samim tim, u prvostepenom rešenju nije sadržan ''dodatni uslov'' za postupanje po predmetnom zahtevu TOK-a – da se imovina koja je predmet zahteva mora nalaziti na teritoriji Republike Srbije, niti zaključci da postoje osnovi za različit pravni tretman imovine, zavisno od toga da li se nalazi u zemlji, ili u inostranstvu. Dalje, princip ''ko može više, može i manje'' se ne može tumačiti na način kako se to čini u predmetnoj žalbi, jer institut privremenog oduzimanja imovine nije identičan institutu trajnog oduzimanja iste. Naime, postoji razlika u pravnoj prirodi tih instituta, kao i u uslovima koji se traže za primenu istih, nezavisno od toga da li se imovina nalazi na teritoriji Republike Srbije, ili u inostranstvu. Privremeno oduzimanje takve imovine je suštinski skup mera privremenog karaktera (iako predstavlja deo celine u postupanju koje bi moglo da vodi trajnom oduzimanju imovine), a postupci međudržavne saradnje za preduzimanje takvih mera (tzv.mere ''zaplene'' i ''zamrzavanja'', propisane gore navedenim konvencijama), pokreću se odgovarajućim ''zahtevom'', pri čemu se kao uslov ne traži postojanje sudske odluke vezane za tu imovinu. Sa druge strane, kada je u pitanju trajno oduzimanje takve imovine (tzv.''konfiskacija'' po navedenim aktima međunarodnog prava), postupak međudržavne saradnje se pokreće ''nalogom'', kome mora da prethodi pravnosnažna odluka (jer je ''konfiskacija'' faktički, po pravnoj prirodi, penalna mera kojom se trajno oduzima imovina, a koju izriče sud, po sprovedenom postupku, pa tako Konvencija UN izričito predviđa da država potpisnica, za krivična dela navedena u članovima 2 i 3 konvencije, može zahtevati od druge države potpisnice da izvrši konfiskaciju imovine koja se nalazi na njenoj teritoriji, tek pošto njeni organi donesu odgovarajuću odluku, čije bi se izvršenje tražilo u postupku međunarodne pravne pomoći). Stoga, kada je u pitanju međudržavna saradnja, odnosno slučajevi sa međunarodnim elementom, oduzimanju prava svojine na imovini po nalogu suda, ili drugog nadležnog organa države molilje mora da predhodi donošenje odluke o trajnom oduzimanju imovine od strane suda države molilje, što za privremeno oduzimanje nije potrebno, jer se samo traži da postoji odgovarajući zahtev od strane nadležnog organa države molilje. Ovo veće je cenilo i ostale navode iz predmetne žalbe, ali iste nije posebno izlagalo i obrazlagalo, jer je našlo da nisu od uticaja da odluka suda u konkretnom slučaju eventualno bude drugačija. Obzirom na navedeno, predmetna žalba je u celosti ocenjena kao neosnovana.

Zbog napred navedenog, na osnovu člana 401 stav 3 ZKP, odlučeno je kao u izreci ovog rešenja.

Zapisničar, PREDSEDNIK VEĆA-SUDIJA,
Žak Pavlović Zoran Savić

ŽP

Factum infectum fieri nequit – Učinjeno ne može postati neučinjeno (Plaut)