Republika Srbija
Apelacioni sud u Beogradu
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
21.10.2011.

Kž2 Po1 272/11

REPUBLIKA SRBIJA
APELACIONI SUD U BEOGRADU
Kž2 Po1 272/11
Dana 21.10.2011. godine
B E O G R A D

 


  APELACIONI SUD U BEOGRADU, Posebno odeljenje, u veću sastavljenom od sudija: Zorana Savića, predsednika veća, Aleksandre Zlatić i Duška Milenkovića, članova veća, sa višim sudijskim saradnikom-zapisničarem Tanjom Slavković, u postupku za privremeno oduzimanje imovine proistekle iz krivičnog dela, podnet prema okrivljenom AA, zbog krivičnog dela udruživanje radi vršenja krivičnih dela iz člana 346 stav 5 KZ-a i dr., rešavajući po žalbi Tužilaštva za organizovani kriminal, izjavljenoj protiv rešenja Višeg suda u Beogradu, Posebno odeljenje Poi-Po1 br.26/11 od 16.09.2011. godine, a koje je ispravljeno rešenjem Višeg suda u Beogradu, Posebno odeljenje Poi-Po1 br.26/11 od 16.09.2011. godine, dana 21.10.2011. godine, doneo je


R E Š E Nj E

  ODBIJA SE kao neosnovana žalba Tužilaštva za organizovani kriminal, izjavljena protiv rešenja Višeg suda u Beogradu, Posebno odeljenje Poi-Po1 br.26/11 od 16.09.2011. godine, koje je ispravljeno rešenjem Višeg suda u Beogradu, Posebno odeljenje Poi-Po1 br.26/11 od 20.09.2011. godine.


O b r a z l o ž e nj e

  Rešenjem Višeg suda u Beogradu, Posebno odeljenje Poi-Po1 br.26/11 od 16.09.2011. godine, koje je ispravljeno rešenjem Višeg suda u Beogradu, Posebno odeljenje Poi-Po1 br.26/11 od 20.09.2011. godine, Viši sud u Beogradu, Posebno odeljenje, oglasio se stvarno nenadležnim za postupanje po zahtevu Tužilaštva za organizovani kriminal OIK.S-21/09 od 17.01.2011. godine, za privremeno oduzimanje imovine od optuženog AA.

  Protiv navedenog rešenja žalbu je izjavilo Tužilaštvo za organizovani kriminal, zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka, povrede krivičnog zakona, pogrešno utvrđenog činjeničnog stanja, sa predlogom da Apelacioni sud u Beogradu, Posebno odeljenje, pobijano rešenje Višeg suda u Beogradu, Posebno odeljenje Poi-Po1 br.26/11 od 16.09.2011. godine preinači, tako što će se Viši sud u Beogradu, Posebno odeljenje, oglasiti stvarno nadležnim za postupanje u navedenom predmetu ili pak da pobijano rešenje ukine i predmet vrati prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje.

  Punomoćnik okrivljenog AA – advokat AB je sudu dostavio odgovor na žalbu Tužioca za organizovani kriminal, sa predlogom da Apelacioni sud u Beogradu, Posebno odeljenje, odbije kao neosnovanu žalbu, uz predlog branioca okrivljenog da Apelacioni sud u Beogradu svojom preinačujućom odlukom uredi dispozitiv prvostepene odluke i stavi tačku na ovaj predmet.

  Tužilaštvo za organizovani kriminal je u pismenom podnesku Ktž.br.303/11 od 05.10.2011. godine predložio da Apelacioni sud u Beogradu, Posebno odeljenje, uvaži kao osnovanu žalbu Tužilaštva za organizovani kriminal, te da donese odluku, a shodno tužiočevom žalbenom predlogu.

  Apelacioni sud u Beogradu, Posebno odeljenje, je održao sednicu veća, na kojoj je razmotrio spise predmeta zajedno sa pobijanim rešenjem, koje je ispitao u smislu člana 401 stav 5 ZKP-a i žalbom, odgovorom na žalbu, pa je po oceni žalbenih navoda i predloga, te stava Tužilaštva za organizovani kriminal datog u napred navedenom podnesku, našao:

  Žalba je neosnovana.

  Žalbom Tužilaštva za organizovani kriminal pobija se prvostepeno rešenje, tako što se ističe da je sud u konkretnom slučaju pogrešno utvrdio činjenično stanje, kao i da je povredio zakon, tako što je primenio zakon koji nije smeo biti primenjen u konkretnom slučaju. Pored toga, sud nije u obrazloženju rešenja naveo razloge o odlučnim činjenicama na kojima zasniva svoju odluku, a pri čemu su dati razlozi potpuno nejasni. U žalbi se takođe ističe da nije sporna odredba člana 4 Konvencije Ujedinjenih nacija protiv transnacionalnog organizovanog kriminala, ali je sporno to što sud nije integralno tumačio sve odredbe te Konvencije, već se pozvao samo na član 4, čime je povredio jedan od osnovnih principa krivičnog prava – princip integralnog tumačenja zakona. Sud se pre svega u svojoj odluci nije uopšte osvrnuo na citirani član 13 stav 1 Konvencije Ujedinjenih nacija protiv transnacionalnog organizovanog kriminala, kao ni na član 18 stav 21 tačka 6 Konvencije, koja kaže da se uzajamna pravna pomoć može odbiti ako zamoljena država smatra da bi izvršenje zahteva verovatno štetilo njenom suverenitetu, bezbednosti, javnom redu ili drugim bitnim interesima te države. Ukoliko bi drugostepeni sud prihvatio stav da dostava odluke našeg suda drugoj državi potpisnici Konvencija predstavlja automatsku povredu njenog suvereniteta, time bi ne samo zakon bio pogrešno primenjen, već bi se Republika Srbija lišila mogućnosti da brzo i efikasno postupa pri oduzimanju imovine stečene kriminalom pred svojim sudovima, prebacujući i kompletan teret donošenja odluke pred nadležne organe drugih država, pa se shodno navedenom i predlaže kao u žalbi.

  Nasuprot ovim žalbenim navodima, Apelacioni sud nalazi da je prvostepeni sud pravilno postupio kada je doneo odluku kao u izreci ožalbenog rešenja i oglasio se stvarno nenadležnim za postupanje po zahtevu Tužilaštva za organizovani kriminal OIK.S-21/09 od 17.01.2011. godine, za privremeno oduzimanje imovine od optuženog AA.


  Tužilaštvo za organizovani kriminal je na osnovu člana 21 Zakona o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela podnelo zahtev za privremeno oduzimanje imovine pod brojem OIK.21/09 dana 17.01.2011. godine, kojim je tražilo da se privremeno oduzme imovina koju poseduje optuženi AA i to stan aa, stan aa1.

  Naime, na ročištu održanom dana 24.01.2011. godine, na kome su prisustvovali zamenik Tužioca za organizovani kriminal – Saša Ivanić, te punomoćnik okrivljenog, advokat iz Beograda – AB, Tužilac je izneo dokaze o imovini, čije se privremeno oduzimanje traži, okolnosti i osnovanost sumnje da ta imovina proističe iz krivičnog dela, kao i okolnosti koje ukazuju na opasnost da bi njeno kasnije oduzimanje bilo otežano ili onemogućeno.

  Punomoćnik optuženog AA, advokat AB, je osporio navode Tužilaštva, pa je u tom pravcu predložio da se odbije kao neosnovan zahtev postupajućeg zamenika Tužioca za organizovani kriminal za oduzimanje imovine u odnosu na okrivljenog AA, navodeći da kada su u pitanju prava na nepokretnostima isključiva nadležnost sudova određena je mestom gde se nepokretnost nalazi, da je prema našim propisima koji se shodno primenjuju u ovom postupku, sud u toku celog postupka dužan da pazi da li rešavanje nekog pravnog pitanja spada u sudsku nadležnost i da se u konkretnom slučaju otvara pitanje nenadležnosti domaćeg suda. Dalje je naveo da Tužilaštvo u svom zahtevu nije dalo obrazloženje po kom osnovu i na osnovu kog zakona ili međunarodnog sporazuma smatra da je domaći sud nadležan u ovoj pravnoj stvari, da je pravno nesumnjivo da domaći sud nije nadležan za rešavanje po zahtevu Tužilaštva, kao i da je svaka odluka suda po navedenom zahtevu neizvršiva, da Zakon o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela Republike Srbije u odeljku 5 propisuje međunarodnu saradnju, te da se u članu 50 navedenog zakona nadležnost domaćeg Tužilaštva i suda određuje u skladu sa međunarodnim ugovorima, da se odredbom člana 52 uređuju pretpostavke za pružanje pomoći u smislu člana 51 Zakona, odnosno na slučajeve kada domaći pravosudni organi postupaju po zamolnici strane države, a da je Tužilaštvo pribavljalo dokaze o imovini AA po sopstvenoj zamolnici od strane države, te pozvao sud da vodi računa o svojoj nadležnosti i da odbaci zahtev Tužilaštva, obzirom da je naš sud apsolutno nenadležan.

  Sud je na istom ročištu izvršio uvid u dokaze predložene od strane Tužilaštva za organizovani kriminal i to izveštaj Provincijalnog tužilaštva u vv br. 49/10 od 24.11.2010. godine, dopis Ministarstva unutrašnjih poslova – Generalne direkcije policije Provincijalnog komeserijata u vv od 12.11.2010. godine, izveštaj Poreske agencije Filijale u vv od 03.11.2010. godine, nalog Provincijalnog tužilaštva u vv u predmetu br. 49/10 od 06.10.2010. godine, te izvod iz vlasničkog registra u vv1 i zamolnicu Tužilaštva za organizovani kriminal Kt.S.br.17/09 od 03.06.2010. godine.


  Razmatrajući podneti zahtev Tužilaštva, sud je pošao od pojma imovine i utvrdio da Zakon pod imovinom proisteklom iz krivičnog dela podrazumeva imovinu okrivljenog, svedoka saradnika ili ostavioca, koje je u očiglednoj nesrazmeri sa njegovim zakonito stečenim prihodima (član 3 tačka 2), uključujući tu i imovinu prenetu na treće lice kao vlasnika (član 3 tačka 6 i 7 Zakona). Prema ovim odredbama nije od značaja da li je u pitanju krivično delo koje je već predmet određenog krivičnog postupka ili neko drugo krivično delo, jer je dovoljno da očigledna nesrazmera između imovine s jedne strane i zakonito stečenih prihoda s druge strane samo po sebi ukazuje na osnovanu sumnju da se do takve i tolike imovine moglo doći samo izvršenjem krivičnog dela.

  Prvostepeni sud je imao u vidu napred citiranu odredbu Zakona kojom je definisan pojam imovine, pa je iz navedene odredbe pravilno zaključio da nije određeno na koju imovinu se odnosi primena citiranog Zakona, odnosno da li pod udar Zakona dolazi imovina koja se nalazi u inostranstvu, zbog čega se prethodno pre meritornog razmatranja zahteva sud upustio upravo u procenu svoje nadležnosti za postupanje u konkretnom slučaju, obzirom na to da je predmet podnetog zahteva za privremeno oduzimanje imovine, imovina koja se nalazi u inostranstvu, u državi _, provincija vv, opština vv1, odnosno na teritoriji koja je van stvarne nadležnosti sudova Republike Srbije.

  Prvostepeni sud je imao u vidu Konvenciju Ujedinjenih nacija protiv transnacionalnog organizovanog kriminala, Konvenciju Saveta Evrope o pranju, traženju, zapleni i oduzimanju prihoda stečenih kriminalom i o finansiranju terorizma, Zakon o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela – Republike Srbije. Zakon jasno predviđa način na koji se sprovodi postupak privremenog oduzimanja imovine proistekle iz krivičnog dela, odnosno da se postupak pokreće molbom za saradnju koju država molilja upućuje zamoljenoj državi.

  Konkretno, članom 4 Konvencije Ujedinjenih nacija, stavom prvim, propisano je da su države potpisnice dužne da svoje obaveze po Konvenciji izvršavaju na način koji je u skladu sa načelima suverene ravnopravnosti i teritorijalnog integriteta država, kao i načelima nemešanja u unutrašnje stvari drugih država, dok je stavom dva propisano da nijedna odredba Konvencije ne daje pravo nekoj od država potpisnica da na teritoriji druge države vrši nadležnosti i funkcije koje su isključivo rezervisane za organe vlasti te druge države na osnovu njenih zakona.

  Citiranu odredbu Konvencije Ujedinjenih nacija sud je doveo u vezu sa Zakonom o oduzimanju imovine stečene izvršenjem krivičnih dela – Republike Srbije, kojim je detaljno regulisana procedura i postupak oduzimanja imovine i to tako što je članom 53 predviđeno da se molba inostranog organa za saradnju u smislu odredbe ovog zakona dostavlja domaćem Javnom tužilaštvu, odnosno sudu preko Ministarstva nadležnog za pravosuđe, kao i da se na isti način inostranom organu dostavlja molba, odnosno odluka domaćeg Javnog tužilaštva, kako to pravilno zaključuje prvostepeni sud, u ovom slučaju, sudu nadležnom organu države _.

  Imajući u vidu napred navedeno, po nalaženju Apelacionog suda, prvostepeni sud je prilikom donošenja odluke imao u vidu argumentaciju Tužilaštva koje je nadležnost Posebnog odeljenja Višeg suda u Beogradu izvodila iz člana 21 Zakona, međutim, prvostepeni sud je pravilno u konkretnom slučaju zaključio da je u obavezi da pazi na svoju stvarnu i mesnu nadležnost tokom čitavog postupka, zbog čega je i po nalaženju Apelacionog suda u Beogradu, Posebno odeljenje, pravilno prvostepeni sud doneo odluku kao u izreci rešenja, shodno članu 37 ZKP-a, dok se suprotni žalbeni navodi Tužilaštva za organizovani kriminal, kojima se ukazuje da je sud u konkretnom slučaju pogrešno utvrdio činjenično stanje, kao i da je povredio zakon tako što je primenio zakon koji nije smeo biti primenjen u konkretnom slučaju, pri čemu sud u obrazloženju rešenja nije naveo razloge o odlučnim činjenicama, ocenjuju kao neosnovani, iz već napred jasnih i argumentovanih razloga datih od strane prvostepenog suda, koje kao pravilne prihvata i Apelacioni sud u Beogradu, Posebno odeljenje.

  Prema načelima međunarodne saradnje propisanim Konvencijom o pranju, traženju, zapleni i konfiskaciji prihoda stečenih kriminalom i o finansiranju terorizma (tzv.Varšavska konvencija), pomoć u donošenju privremenih mera u cilju oduzimanja ove imovine sprovodi se prema odredbama unutrašnjeg prava zamoljene države, što je u skladu i sa potrebom hitnog postupanja u cilju sprovođenja ovih mera. I Zakon o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela u glavi V reguliše međunarodnu saradnju u ovoj oblasti i nadležnost domaćeg javnog tužilaštva, odnosno suda, a odredbom člana 54 stav 3 ovog Zakona se definiše da molba za zabranu raspolaganja, odnosno privremeno oduzimanje ove imovine sadrži i odluku o pokretanju krivičnog postupka ili zahtev za pokretanje postupka za trajno oduzimanje (dakle ne i odluku o oduzimanju, koja je očigledno u nadležnosti organa zamoljene države) za razliku od stava 4 istog člana, koji, u slučaju podnošenja molbe za trajno oduzimanje treba da sadrži i odluku o trajnom oduzimanju ove imovine – dakle odluku države molilje koja i tada, mora biti u skladu sa međusobnim ugovorima država u pitanju ili odredbama odgovarajućih konvencija.

  Stoga je pravilan zaključak prvostepenog suda da nije nadležan za postupanje po zahtevu za privremeno oduzimanje navedene nepokretne imovine u inostranstvu, te je Tužilaštvo za organizovani kriminal ovlašćeno da pred nadležnim organima Kraljevine _ pokrene zamolnim putem postupak za privremeno oduzimanje ove imovine. Pri tome, neosnovan je navod punomoćnika vlasnika imovine, advokata AB, da zahtev Tužilaštva za organizovani kriminal treba odbaciti, a ovo jer je zahtev podnet od nadležnog organa, ali ne pred nadležnim sudom, te isti nije nedozvoljen, već je sud Republike Srbije nenadležan za donošenje takve odluke. Obzirom na prisutan međunarodni element, nemoguće je pobijanim rešenjem određivati nadležnost ma kog organa Kraljevine _, jer bi to, takođe predstavljalo mešanje u unutrašnje stvari druge države, te bi svakako bilo u suprotnosti sa međunarodnim konvencijama, tim pre što je način komunikacije u međunarodnom pravu podnošenje zamolnice, a ne zahteva (konkretno zahteva za privremeno oduzimanje imovine).

  Sa svega napred izloženog, Apelacioni sud u Beogradu, Posebno odeljenje, je doneo odluku kao u izreci rešenja, shodno odredbi člana 401 stav 3 ZKP-a.

Zapisničar     PREDSEDNIK VEĆA-SUDIJA
Tanja Slavković, s.r.     Zoran Savić, s.r.

Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Svetlana Antić

TS/MI
 

Factum infectum fieri nequit – Učinjeno ne može postati neučinjeno (Plaut)