Republika Srbija
Apelacioni sud u Beogradu
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
18.10.2013.

Kž2 Po1 361/13

REPUBLIKA SRBIJA
APELACIONI SUD U BEOGRADU
Kž2 Po1 361/13
Dana 18.10.2013. godine
B E O G R A D

 

APELACIONI SUD U BEOGRADU, Posebno odeljenje, u veću sastavljenom od sudija Zorana Savića, predsednika veća, Vučka Mirčića i Mirjane Popović, članova veća, sa višim sudijskim saradnikom Irenom Jušković, kao zapisničarem, u postupku za trajno oduzimanje imovine proistekle iz krivičnog dela od osuđenog AA i trećeg lica AA1, odlučujući o žalbama Tužioca za organizovani kriminal i branioca osuđenog i punomoćnika trećeg lica, izjavljenim protiv rešenja Višeg suda u Beogradu, Posebno odeljenje, Toi.Po1 br.17/12 od 10.05.2013. godine, u sednici veća održanoj dana 18. oktobra 2013. godine, doneo je


R E Š E Nj E

ODBIJAJU SE kao neosnovane žalbe Tužioca za organizovani kriminal i branioca osuđenog AA i punomoćnika trećeg lica AA1, adv. AB, izjavljene protiv rešenja Višeg suda u Beogradu, Posebno odeljenje, Toi.Po1 br.17/12 od 10.05.2013. godine.


O b r a z l o ž e nj e

Rešenjem Višeg suda u Beogradu, Posebno odeljenje Toi.Po1 br.17/12 od 10.05.2013. godine, u stavu jedan izreke, usvojen je zahtev Tužilaštva za organizovani kriminal Oik.S.14/09 od 28.12.2012. godine, izmenjen aktom od 25.04.2013. godine, pa je od osuđenog AA, koji je pravnosnažno osuđen zbog izvršenja krivičnog dela neovlašćena proizvodnja, držanje i stavljanje u promet opojnih droga iz člana 246 stav 2 u vezi stava 1 KZ i krivičnog dela nedozvoljeno držanje oružja i eksplozivnih materija u saizvršilaštvu iz člana 348 stav 3 u vezi sa stavom 2 i 1 KZ-a u vezi sa članom 33 KZ, trajno oduzeta imovina – stan aa.

Istim rešenjem, u stavu drugom izreke odbijen je kao neosnovan zahtev Tužilaštva za organizovani kriminal Oik.S.14/09 od 28.12.2012.godine, izmenjen aktom od 25.04.2013. godine, da se od osuđenog AA i trećeg lica AA1 trajno oduzme imovina – stan aa1.

Rešenjem Višeg suda u Beogradu, Posebno odeljenje Toi.Po1 br.17/12 od 19.07.2013. godine, ispravljeno je rešenje Višeg suda u Beogradu, Posebno odeljenje Toi.Po1 br.17/12 od 10.05.2013. godine, u delu pravne pouke, u kome je označeno da se protiv navedenog rešenja može izjaviti žalba u roku od tri dana od dana prijema pismenog otpravka rešenja, tako što umesto roka od tri dana treba da stoji rok od petnaest dana, a u preostalom delu rešenje ostaje neizmenjeno.

Protiv navedenog rešenja žalbe su izjavili:

-Tužilac za organizovani kriminal, zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 437 tačka 1 ZKP-a u vezi člana 438 stav 2 tačka 2 i 3 ZKP-a i zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja iz člana 437 tačka 3 ZKP-a u vezi člana 440 ZKP-a, sa predlogom da Apelacioni sud u Beogradu uvaži žalbu i pobijano rešenje ukine u pobijanom delu i uputi predmet prvostepenom sudu na ponovni postupak, a ukoliko utvrdi da je činjenično stanje pravilno utvrđeno, preinači u pobijanom delu rešenje i usvoji zahtev Tužilaštva za organizovani kriminal i od trećeg lica, AA1, trajno oduzme stan aa1;

-branilac osuđenog AA i punomoćnik trećeg lica AA1, adv. AB, iz svih zakonskih razloga, sa predlogom da Apelacioni sud u Beogradu ukine pobijano rešenje i predmet vrati na ponovno odlučivanje ili da pobijano rešenje preinači tako što će doneti odluku da se odbija predlog tužioca za trajno oduzimanje imovine, u odnosu na stav 1 izreke rešenja, te da se u odnosu na odbijajući deo rešenja u vezi zahteva Tužilaštva za trajno oduzimanje imovine, potvrdi prvostepena odluka.

Apelacioni sud u Beogradu, Posebno odeljenje, održao je sednicu veća, na kojoj je razmotrio spise predmeta, zajedno sa pobijanim rešenjem i žalbama, pa je po oceni žalbenih navoda i predloga, našao:

Žalbe su neosnovane.

Najpre, ovaj sud nalazi da je pravilno prvostepeni sud u stavu prvom izreke usvojio zahtev Tužioca za organizovani kriminal, pa je od osuđenog AA trajno oduzeo imovinu – stan u Beogradu, koji je bliže označen u stavu prvom izreke rešenja.

Naime, pravilno je prvostepeni sud iz spisa predmeta utvrdio da je stan aa. godine kupio osuđeni AA za iznos od 70.000 evra, što proizilazi iz govora koji je zaključen između Građevinskog preduzeća "AA", kao prodavca i AA, kao kupca, a koji je overen kod Petog opštinskog suda u Beogradu pod Ov.37291/07 dana 24.12.2007. godine, a pri tome je u svom izjašnjenju u toku postupka osuđeni AA potvrdio da je vlasnik predmetne nepokretnosti. Dalje, prilikom utvrđivanja da li je reč o imovini osuđenog AA, koja je u očiglednoj nesrazmeri sa njegovim zakonitim prihodima, pravilno je prvostepeni sud uzeo u obzir da je osuđeni AA oglašen krivim zbog toga što je u vremenskom periodu od sredine 2007. godine do 28.07.2008. godine bio član organizovane kriminalne grupe, koja se bavila preprodajom opojne droge, i to tako što je ta kriminalna grupa, čiji je organizator sin osuđenog AA1, takođe osuđeni AA2, u navedenom vremenskom periodu krajnjim korisnicima prodala najmanje 21.890,82 grama smeše heroina i najmanje 922,76 grama smeše kokaina, pri čemu je heroin prodavan za 800,00 dinara ili 10 eura za pola grama heroina, odnosno po ceni od 1.500,00 dinara za jedan gram heroina, a po ceni od 3.500,00 dinara za jedan gram kokaina, pri čemu je od osuđenog AA pravnosnažnom presudom oduzeta imovinska korist pribavljena izvršenjem krivičnog dela u iznosu od 189.000 evra, pa je sud pravilno uzeo u obzir da je predmetni stan sa pripadajućom garažom kupljen 24.12.2007. godine, odnosno u vreme kada je osuđeni AA vršio krivično delo zbog koga je oglašen krivim u krivičnom postupku koji je prethodio postupku za trajno oduzimanje imovine. Prvostepeni sud je cenio imovinske prilike osuđenog AA, kao i imovinske prilike njegove supruge AA1, sa kojom živi u porodičnom domaćinstvu, pa je imao u vidu da iz podataka u spisima premeta, konkretno izveštaja PIO Fonda, proizilazi da se osuđeni AA nalazi u penziji od 01.07.1994. godine, te da se njegova penzija kretala od momenta penzionisanja u iznosu od 266,86 dinara do oko 30.000,00 dinara mesečno tokom 2007. godine, kao i da isti od 01.08.2004. godine od druge države mesečno dobija deo penzije i to od BiH u iznosu od 143,84 KM, a da su mesečna primanja njegove supruge AA1 u vreme kupovine predmetnog stana iznosila oko 20.000,00 dinara mesečno, odnosno plata koju je ista primala u "AA1".

Prvostepeni sud je pravilno cenio da je do kupovine stana došlo u vreme izvršenja krivičnog dela, te prirodu krivičnog dela za koje je osuđeni AA oglašen krivim, odnosno da je reč o krivičnom delu neovlašćena proizvodnja, držanje i stavljanje u promet opojnih droga iz člana 246 stav 2 u vezi stava 1 KZ, čiji je osnovni motiv ostvarivanje značajne imovinske koristi, te da je prema pravnosnažnoj presudi od osuđenog AA oduzeta značajna suma novca, koja predstavlja imovinsku korist pribavljenu izvršenjem krivičnog dela, te sam iznos kupoprodajne cene od 70.000 evra, a pri tome je uzeo u obzir i zakonite prihode osuđenog i njegove supruge, a koji zbirno predstavlja iznos koji je na granici iznosa dovoljnog za zadovoljavanje mesečnih potreba jedne porodice, odnosno nije takvog karaktera da bi omogućio ušteđevinu neophodnu za kupovinu predmetnog stana, iz čega je pravilno zaključio da navedeni stan predstavlja imovinu osuđenog koja je u očiglednoj nesrazmeri sa njegovim zakonitim prihodima, te da su ispunjeni uslovi za trajno oduzimanje stana od osuđenog AA.

Pri tome, prvostepeni sud je uzeo u obzir navode osuđenog AA, da je od momenta kada je penzionisan radio „na crno“ za iznos od 1.500 maraka, a potom 1.500 evra, ali takve navode nije prihvatio, obzirom da sem njegove reči i paušalnih navoda svedoka SS i SS1, osuđeni nije ponudio nijedan dokaz o svojim primanjima, a navodni poslodavac mu je, prema njegovim rečima, preminuo. Pritom je sud cenio i sve druge navode osuđenog, o tome na koji način je on obezbedio novac za predmetni stan aa, ali sva ta primanja o kojima osuđeni govori potiču iz davnog perioda i ne mogu dokazati da je osuđeni predmetni stan aa kupio od svojih zakonitih prihoda, kako je pravilno zaključio prvostepeni sud. Takođe, sud je cenio iskaze svedoka koje je predložio osuđeni, SS i SS1, pa iste nije prihvatio, ceneći s jedne strane da je reč o privilegovanim svedocima, tazbinskim srodnicima osuđenog AA, pa je sud našao da su ovi svedoci pristrasni, a nije mogao prihvatiti iskaze ovih svedoka ni iz razloga što su krajnje paušalni, bez navođenja tačnih podataka o primanjima osuđenog.

Dakle, pravilno je zaključio prvostepeni sud da je stan aa, sa pripadajućom garažom, imovina osuđenog koja je proistekla iz krivičnog dela u smislu odredbe člana 3 stav 2 Zakona o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela, odnosno, da je reč o imovini osuđenog AA, koja je u očiglednoj nesrazmeri sa njegovim zakonitim prihodima, pa je u ovom delu usvojio zahtev Tužilaštva za trajno oduzimanje imovine.

Imajući u vidu napred navedene jasne i uverljive razloge prvostepenog suda, to su suprotni žalbeni navodi branioca osuđenog i punomoćnika trećeg lica ocenjeni kao neosnovani. Naime, nasuprot iznetim žalbenim navodima, prvostepeni sud je dao jasne razloge za svoj zaključak da se radi o imovini osuđenog AA, koja je proistekla iz krivičnog dela, kako je to gore navedeno, pa su navodi žalbe da je sud pogrešno utvrdio činjenično stanje, jer se iz dokaza koje je priložila odbrana vidi vreme kada je podignut novac u iznosu od 45.780 eura sa knjižice „Komercijalne banke“, vlasništvo AA, pa taj period nije suviše dug da bi se mogao dovesti u vezu sa kupovinom navedenih stanova, kao i da su AA-i imali prihode od izdavanja stanova koji su izvan prosečne zarade nekog domaćinstva, jer iz spisa predmeta proizilazi da je u sefu „Komercijalne banke“ osuđenog pronađeno 196.000 eura, te da je činjenica da se stanovi osuđenog i njegove supruge izdaju godinama, da su prodali imovinu i da je sve zakonito stečena imovina, o čemu su priloženi i dokazi, pa su ovi navodi ocenjeni kao neosnovani, te se u žalbi ne navodi nijedna okolnost koja bi bila od uticaja na drugačiju odluku ovoga suda, posebno jer je prvostepeni sud za svoju odluku dao jasne, uverljive i argumentovane razloge, koje u svemu kao pravilne prihvata i ovaj sud.

Po oceni ovog suda, pravilno je prvostepeni sud u stavu drugom izreke rešenja odbio zahtev Tužilaštva za organizovani kriminal, za trajno oduzimanje imovine od osuđenog AA i trećeg lica AA1, stan bliže opisan u stavu drugom izreke pobijanog rešenja, o čemu su u obrazloženju rešenja dati jasni i uverljivi razlozi.

Najpre je pravilno prvostepeni sud zaključio da je vlasnik predmetne nepokretnosti treće lice, AA1, koja je svojinu nad predmetnim stanom stekla po osnovu ugovora o kupoprodaji nepokretnosti, zaključenog dana 18.04.2007. godine između BB, kao prodavca i nje, kao kupca, koji ugovor je overen u Trećem opštinskom sudu i u kom ugovoru je konstatovano da je isplaćena celokupna kupoprodajna cena po predmetnom ugovoru, a nakon ovog ugovora i sam osuđeni je dana 14.12.2007. godine zaključio ugovor o kupovini predmetnog stana sa BB, a potom i aneks dana 24.12.2007. godine, koji su overeni u sudu, pa je presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P.br.64754/10 od 15.09.2011. godine, koja je postala pravnosnažna dana 21.10.2011. godine, usvojen tužbeni zahtev tužioca AA2, pa je utvrđeno da je ništav ugovor o kupoprodaji nepokretnosti, koji je dana 14.12.2007. godine zaključio osuđeni AA sa BB, a koji se odnosi na stan u ulici Lukijana Mušickog br. 15, što je utvrđeno uvidom u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu, te je nakon donošenja ove presude vlasnik predmetnog stana treće lice AA1, s obzirom da njen ugovor od 18.04.2007. godine nije osporen i pravno je validan osnov za sticanje prava svojine na predmetnom stanu, sa pripadajućim garažama, a AA1 nije sporila da je trenutni vlasnik stana, što je potvrdio i osuđeni AA.

Stoga je pravilno prvostepeni sud odbio zahtev Tužilaštva za organizovani kriminal za trajno oduzimanje predmetnog stana od osuđenog AA, obzirom da isti nije vlasnik stana i od njega se ne može ni oduzeti, te je pravilno zaključio da zahtev Tužilaštva za trajno oduzimanje predmetnog stana od trećeg lica AA1 je neblagovremeno podnet, zbog čega je odbio ovaj zahtev. Ovo stoga što je zahtev u odnosu na AA1 podnet dana 25.04.2013. godine, što je van roka od godinu dana od dana donošenja pravnosnažne presude, koji je bio predviđen Zakonom o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela, koji je bio važeći u vreme donošenja pravnosnažne presude, odnosno van roka od tri meseca od dana prijema pravnosnažne presude, koji je propisan Zakonom o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela, koji je bio važeći dana 25.04.2013. godine i trenutno je važeći, a predmetna presuda postala je pravnosnažna 22.02.2012. godine, a Tužilaštvo za organizovani kriminal primilo je dana 23.07.2012. godine. U tom smislu, pravilno prvostepeni sud nije prihvatio navode Tužilaštva, da zahtev usmeren na treće lice predstavlja samo proširenje ili izmenu zahteva u odnosu na osuđenog AA, imajući u vidu da su odredbama Zakona o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela jasno propisani rokovi u kojima se može podneti zahtev, kako u odnosu na osuđenog lica, tako i u odnosu na treće lice, što znači da je to pitanje rešeno Zakonom o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela, pa u ovom slučaju nema mesta shodnoj primeni odredbi Zakonika o krivičnom postupku, kako je pravilno našao prvostepeni sud.

Iz navedenih razloga, pravilno je prvostepeni sud našao da zahtev Tužioca za organizovani kriminal za trajno oduzimanje stana aa1, sa pripadajućim garažama, treba odbiti, kako u odnosu na osuđenog AA, tako i u odnosu na treće lice AA1, a što je prihvatio i ovaj sud.

Sledstveno tome, žalbeni navodi Tužioca za organizovani kriminal, da je pobijano rešenje u stavu drugom izreke doneto uz bitne povrede odredaba krivičnog postupka i po osnovu pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja su ocenjeni kao neosnovani. Naime, bez uticaja na zakonitost i pravilnost pobijanog rešenja u stavu drugom su navodi žalbe da je osuđeni na ročištu za trajno oduzimanje imovine, održanom dana 10.05.2013. godine, izjavio da je taj stan njegov, da ga je preneo na sebe, a platio kompletno, kao i poreze, kao i izjava trećeg lica AA1 na ročištu održanom dana 10.05.2013. godine da je stan porodični, da VV lično ne poznaje, te da je VV tužio njenog supruga da se ugovor poništi, a suprug je priznao tužbeni zahtev da stan ne bi bio oduzet i da ne bi pripao državi, a imajući u vidu da iz spisa predmeta proizilazi da osuđeni AA nije vlasnik stana i isti se od njega ne može oduzeti, a za šta je prvostepeni sud dao napred navedene jasne i uverljive razloge, koje prihvata i ovaj sud. Takođe, navodi žalbe Tužioca za organizovani kriminal, kojima se ističe da je u pobijanom rešenju pogrešno tumačen Zakon o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela, te da je zahtev za trajno oduzimanje imovine podnet u zakonom predviđenom roku i sadrži sve neophodne elemente, su neosnovani, imajući u vidu da je prvostepeni sud detaljno obrazložio da su Zakonom o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela jasno propisani rokovi u kojima se može podneti predmetni zahtev u odnosu na osuđeno lice i u odnosu na treće lice, a kako je to pitanje rešeno Zakonom o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela, to je pravilno zaključio prvostepeni sud da nema mesta shodnoj primeni odredbi Zakonika o krivičnom postupku, koji Zakon o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela dozvoljava samo kada je reč o pravnim pitanjima koja nisu regulisana ovim Zakonom.

Ovaj sud je cenio i ostale navode u izjavljenim žalbama, te je našao da se istima ne dovodi u sumnju zakonitost i pravilnost pobijanog rešenja.

Sa iznetih razloga, a na osnovu odredbi člana 467 stav 4 Zakonika o krivičnom postupku, doneta je odluka kao u izreci ovog rešenja.

Zapisničar      PREDSEDNIK VEĆA-SUDIJA
Irena Jušković, s.r.    Zoran Savić, s.r.

Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Svetlana Antić

Factum infectum fieri nequit – Učinjeno ne može postati neučinjeno (Plaut)