Republika Srbija
Apelacioni sud u Beogradu
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
18.10.2012.

Kž2 Po1 432/12

REPUBLIKA SRBIJA
APELACIONI SUD U BEOGRADU
Kž2 Po1 432/12
dana 18.10.2012.godine
B E O G R A D

 

APELACIONI SUD U BEOGRADU, Posebno odeljenje, u veću sastavljenom od sudija Slobodana Rašića, predsednika veća, Veroljuba Cvetkovića i Dragoljuba Đorđevića, članova veća, u krivičnom postupku privremenog oduzimanja imovine proistekle iz krivičnog dela protiv trećeg lica AA i dr., odlučujući o žalbi tužioca Tužilaštva za organizovani kriminal, izjavljenoj protiv rešenja Višeg suda u Beogradu, Posebnog odeljenja K.Po1 br. 305/10, Poi.Po1 br. 9/12 od 03.07.2012.godine u sednici veća održanoj dana 18.10.2012.godine, doneo je


R E Š E Nj E

ODBIJA SE, kao neosnovana žalba tužioca Tužilaštva za organizovani kriminal, izjavljena protiv rešenja Višeg suda u Beogradu, Posebno odeljenje K.Po1 br. 305/10, Poi.Po1 br. 9/12 od 03.07.2012.godine.


O b r a z l o ž e nj e

Rešenjem Višeg suda u Beogradu, Posebno odeljenje K.Po1 br. 305/10, Poi.Po1 br. 9/12 od 03.07.2012.godine, odbijen je zahtev Tužilaštva za organizovani kriminal OIK.br.20/10 od 07.09.2011.godine za privremeno oduzimanje imovine i to: od trećeg lica AA - jedne polovine stana aa; od trećeg lica BB - stana aa1.

Protiv navedenog rešenja, žalbu je izjavio tužilac Tužilaštva za organizovani kriminal, zbog pogrešno utvrđenog činjeničnog stanja, sa predlogom da se isto ukine i predmet vrati prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje.

Apelacioni sud u Beogradu, Posebno odeljenje je održao sednicu veća na kojoj je razmotrio spis zajedno sa pobijanim rešenjem i žalbom, pa je nakon ocene žalbenih navoda i predloga, našao:

- žalba je neosnovana.

Po nalaženju ovog suda, prvostepeno rešenje nije doneto na osnovu pogrešno utvrđenog činjeničnog stanja. Naime, prvostepeni sud je, na osnovu zakonito sprovedenog dokaznog postupka, potpune i ispravne analize i ocene izvedenih dokaza – kako ponaosob, tako i u njihovoj međusobnoj povezanosti, pravilno i potpuno utvrdio sve činjenice i okolnosti koje su od važnosti za odlučivanje po predmetnom zahtevu TOK. Pritom je odlučne činjenice vezane za vrednost nepokretnosti i visinu ukupnih prihoda lica na koje se zahtev TOK neposredno ili posredno odnosi, prevashodno utvrdio na osnovu ugovora overenih u sudu i pisane dokumentacije u spisu (koju je pravilno cenio kao podobnu za utvrđivanje činjenica od važnosti za donošenje odluke u ovoj krivičnopravnoj stvari, s'obzirom da se radi o ispravama nadležnih državnih organa i drugih ustanova, koje su zasnovane na zakonu, izdate u granicama nadležnosti i ovlašćenja i čiju verodostojnost stranke tokom postupka nisu dovele u sumnju).

Tako, kada je u pitanju AA, u žalbi se neosnovano navodi da je prvostepeni pogrešno utvrdio da se ne radi o imovini koja je na nju preneta i iz toga pogrešno zaključio da ona nema svojstvo trećeg lica u smislu Zakona o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela. Ovo zato što je, s'obzirom na stanje u spisu, prvostepeni sud je, po nalaženju ovog suda, pravilno zaključio da AA ne može imati svojstvo trećeg lica, kada je u pitanju imovina koja je predmet zahteva TOK - jedna polovina stana aa, jer ne ispunjava objektivni uslov iz člana 3 stav 1 tačka 6 Zakona o oduzimanju imovine – da se radi o imovini koja je na nju preneta.

Naime, nesporno je da je vrednost predmetnog stana 250.000 evra i da je veći deo sredstava za kupovinu istog obezbeđen iz kredita banke “Hipo Alepe Adria bank”, koji je servisiran sa tekućeg računa pokojnog AA1, ali i to da je AA u kupovinu tog stana uložila 75.000 evra iz svoje posebne imovine (dobijenih prodajom stana u Beogradu aa2 koji je nasledila od roditelja) i to 25.000 evra na ime kapare, a 50.000 evra na ime preostalog dela kupovne cene. Pritom, to što je ona u kupovinu stana time uložila oko 30 % od ukupne cene, ne znači da je njen udeo u vlasništvu proporcionalan tome, jer njeno pravo vlasništva nad tim stanom ne proizilazi samo iz te činjenice već, kako je to prvostepeni sud pravilno zaključio, i iz toga da se radi o imovini koja je stečena u bračnoj zajednici. Naime, u momentu kada su aplicirali za kredit i ušli u posed stana, AA1 i AA su živeli zajedno, u braku, tako da se radi o tzv. ''bračnoj tekovini'', odnosno imovini koja je zajednički stečena za vreme trajanja braka. Prvostepeni sud je pritom pravilno postupio kada je u celosti prihvatio navode iz iskaza ranije okrivljenog vlasnika, sada pokojnog AA1 i iskaza AA - da su troškove kredita zajednički otplaćivali, jer je AA sve vreme u bračnoj zajednici sa njim, pa je imala stvarni interes da učestvuje u otplati kredita, a kada se uporede njena primanja iz stalnog radnog odnosa (oko 1.000 evra mesečno) i visina mesečnog anuiteta kredita (od 130.000 do 140.000 dinara, odnosno 2.128,87 švajcarskih franaka), bila je i platežno sposobna da učestvuje u otplati dela rata za kredit. Stoga je bez uticaja to što je formalni nosilac kredita pokojni AA1 i što su kreditni anuiteti formalno isplaćivani sa njegovog tekućeg računa, na koji su mu uplaćivane zarade iz stalnog radnog odnosa na "AA".

Pored toga, pravilni su i zaključci prvostepenog suda po pitanju toga da li se u konkretnom slučaju uopšte i radi o imovini proistekloj iz krivičnog dela u smislu Zakona o oduzimanju takve imovine. Naime, AA je u kupovinu tog stana uložila svoju posebnu imovinu – 75.000 evra, a ostatak cene do 250.000 evra je plaćen sredstvima iz kredita dobijenog od “Hipo Alpe Adria bank” (291.500 švajcarskih franaka, sa rokom otplate do 31.07.2025.godine, kada za plaćanje dospeva poslednji anuitet). Samim tim je jasno da je prvostepeni sud pravilno zaključio da, u suštini, AA1 i AA nisu stekli puno vlasništvo na predmetnom imovinom, posebno što je banci kredit samo delimično otplaćen i što joj je potrebno isplatiti još oko 200.000 evra, da bi se u celosti vratio.

Dalje, ni žalbeni navodi koji se odnose na treće lice BB i stanu aa1 nisu osnovani.

  Naime, iz spisa proizilazi da je stan aa1 u privatnom vanknjižnom vlasništvu sina BB1, BB i da je vrednost istog prilikom kupovine opredeljena na 130.000 evra (što proizilazi iz ugovora o kupoprodaji nepokretnosti u izgradnji Ov.br. 9409/09 od 10.04.2009.godine). Kako se radi o imovini koja je preneta na BB, prvostepeni sud je pravilno utvrđivao eventualno postojanje nesrazmere između vrednosti te imovine i zakonitih prihoda lica koja su sa istom u vezi, pa je pravilno imao u vidu, pored prihoda okrivljenog BB1, i prihode članova njegovog porodičnog domaćinstva – bivše supruge VV i majke BB2. Pritom je nesporno utvrdio da su, pre kupovine predmetnog stana, VV bivša _B1 i BB1 bili u višedecenijskoj bračnoj zajednici, da su tokom iste, kao lekari, ostvarivali zaradu na "AA" (u proseku po 100.000 dinara mesečno), da je BB1 pored toga imao i redovna mesečna primanja na osnovu članstva u Upravnom odboru te ustanove (od januara 2003. do decembra 2009.godine), da je VV sticala prihode i po osnovu ugovora o delu, da su prihode sticali i izdavanjem u zakup stana i garaže aa2 (za iznos od oko 600 DEM mesečno, u periodu od 1996. do 2001.godine, odnosno za oko 300 evra mesečno od 2002. godine pa nadalje, što je utvrđeno uvidom u ugovore o zakupu pomenutih nepokretnosti u spisu i iz iskaza BB1 i VV, kojima je prvostepeni sud pravilno poklonio veru), da su ostvarivali prihode i po osnovu izdavanja dela kuće aa3 u Beogradu (za novčane iznose koji su se kretali u rasponu od 1.200 do 2.500 DEM, što je takođe utvrđeno uvidom u odgovarajući ugovoru o zakupu u spisu, te iz iskaza ispitanih svedoka), te da je BB1, po osnovu prodaje stana aa4, stekao 24.200 tadašnjih DEM (što je utvrđeno iz ugovora u kupoprodaji nepokretnosti OV.br.2476/98 od 16.04.1998.godine i izjava overenih u sudu, koje se nalaze u spisu), kao i da je u zajedničkom domaćinstvu sa njima, živela i majka BB1, BB2, penzioner sa mesečnim primanjima od oko 300 evra.

S'obzirom na sve te činjenice, prvostepeni sud pravilno zaključio da između legalnih prihoda BB1 i članova njegovog porodičnog domaćinstva i vrednosti predmetne nepokretnosti ne postoji očigledna nesrazmera, koja višestruko i upadljivo prevazilazili zakonite prihode i da nema dokaza koji bi ukazivali na osnovanu sumnju da se do takve i tolike imovine moglo doći samo izvršenjem krivičnog dela, a što je, shodno članu 3 stav 1 tačka 2 Zakona o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela, neophodan uslov za primenu instituta privremenog oduzimanja imovine.

Pritom, prvostepeni sud je pravilno prihvatio navode iz iskaza BB1 i VV da iznos od 120.000 evra, koji je BB1 dao VV za kupovinu predmetnog stana, predstavlja njihovu zajedničku ušteđevinu, iako se to eksplicitno ne ističe u sporazumu o deobi njihove zajedničke imovine od 2009.godine i objašnjenje da nije bilo potrebe da se u tom sporazumu predmetna novčana sredstva posebno označe kao zajednička imovina, s'obzirom na dogovor da se ista upotrebe za kupovinu stana njihovom sinu. Kada se uzmu u obzir njihova životna dob i dužine radnog staža, poslovi i funkcije koje su obavljali, dodatni prihode koje su ostvarivali, kao i dužina trajanja njihove bračne zajednice (od 1987. do 2008. godine), realno je da su iz zakonitih prihoda koje su ostvarivali mogli i da izmiruju tekuće životne potrebe, ali i da štede, posebno što je troškove zajedničkog života delimično snosila i majka BB1 koja je sa njima živela u zajednici odnosno da je moguće da su, kao supružnici, zajednički uštedeli 120.000 evra. Stoga je pravilan zaključak prvostepenog suda da je sredstva za kupovinu stana aa1, koji je predmet zahteva TOK, bilo moguće obezbediti iz redovnih i zakonitih izvora prihoda (pri čemu je razliku do 130.000 evra, kolika je vrednost stana – 10.000 evra, VV obezbedila pozajmicom od roditelja).

Član 3 stav 1 Zakona o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela, u tački 2 propisuje da se imovinom proisteklom iz krivičnog dela smatra imovina okrivljenog, svedoka-saradnika ili ostavioca koja je u očiglednoj nesrazmeri sa njegovim zakonitim prihodima, dok u tački 6 propisuje da se trećim licem u smislu tog zakona, smatra fizičko ili pravno lice na koje je preneta imovina, za koju postoji osnovana sumnja da je proistekla iz krivičnog dela. Kada se napred navedene činjenice posmatraju u kontekstu ovih zakonskih odredbi, prvostepeni sud je pravilno zaključio da u konkretnim slučajevima nije utvrđeno postojanje objektivnih uslova za primenu instituta privremenog oduzimanja imovine, pa je pravilno zahtev TOK odbio kao neosnovan.

Zbog iznetih razloga, Apelacioni sud u Beogradu, Posebno odeljenje, je na osnovu člana 467 stav 4 ZKP, odlučio kao u izreci ovog rešenja.

Zapisničar,      Predsednik veća-sudija,
Žak Pavlović      Slobodan Rašić

 

Factum infectum fieri nequit – Učinjeno ne može postati neučinjeno (Plaut)