Republika Srbija
Apelacioni sud u Beogradu
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
24.01.2011.

Kž1 Po2 10/10

REPUBLIKA SRBIJA
APELACIONI SUD U BEOGRADU
Kž1 Po2 10/2010
Dana 24.01.2011. godine
B E O G R A D


U IME NARODA


APELACIONI SUD U BEOGRADU – Odeljenje za ratne zločine, u veću sastavljenom od sudija Siniše Važića - predsednika veća, Sonje Manojlović, mr Sretka Jankovića, dr Miodraga Majića i Omera Hadžiomerovića - članova veća, sa višim sudijskim saradnikom Mirjanom Nović - zapisničarem, u krivičnom predmetu protiv optuženog AA, zbog krivičnog dela ratni zločin protiv civilnog stanovništva iz člana 142. stav 1. KZ SRJ, odlučujući o žalbi branioca optuženog AA, advokata AB, izjavljenoj protiv presude Višeg suda u Beogradu – Odeljenje za ratne zločine K. PO2. br. 32/10 od 25.06.2010. godine, u sednici veća održanoj u smislu odredbe člana 375. ZKP, u odsustvu uredno obaveštenog javnog tužioca Tužilaštva za ratne zločine, a u prisustvu optuženog AA i njegovog branioca, advokata AB, dana 24.01.2011. godine, doneo je


P R E S U D U


ODBIJA SE kao neosnovana žalba branioca optuženog AA, advokata AB, pa se presuda Višeg suda u Beogradu – Odeljenje za ratne zločine K. PO2. br. 32/2010 od 25.06.2010. godine POTVRĐUJE.


O b r a z l o ž e nj e


Presudom Višeg suda u Beogradu – Odeljenje za ratne zločine K. PO2. br. 32/2010 od 25.06.2010. godine optuženi AA oglašen je krivim zbog izvršenja krivičnog dela ratni zločin protiv civilnog stanovništva iz člana 142. stav 1. Krivičnog zakona Savezne Republike Jugoslavije i osuđen na kaznu zatvora u trajanju od 5 (pet) godina. Na osnovu odredbe člana 196. stav 4. ZKP odlučeno je da troškovi krivičnog postupka padaju na teret budžetskih sredstava suda, a na osnovu odredbe člana 206. stav 2. ZKP oštećeni su za ostvarivanje imovinsko-pravnog zahteva upućeni na parnicu.

Protiv navedene presude žalbu je izjavio:

- branilac optuženog AA, advokat AB, zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i povrede krivičnog zakona, sa predlogom da drugostepeni sud uvaži podnetu žalbu i preinači ožalbenu presudu, te optuženog oslobodi od optužbe ili da ožalbenu presudu ukine, a predmet vrati prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje.

Javni tužilac Tužilaštva za ratne zločine je u podnesku KTRZ. br. 14/07 od 10.11.2010. godine predložio da drugostepeni sud odbije žalbu branioca optuženog AA kao neosnovanu, a prvostepenu presudu potvrdi.

Apelacioni sud u Beogradu - Odeljenje za ratne zločine je održao sednicu veća u smislu odredbe člana 375. stav 1. ZKP, u odsustvu uredno obaveštenog javnog tužioca Tužilaštva za ratne zločine i u prisustvu optuženog AA i njegovog branioca advokata AB, na kojoj je razmotrio sve spise predmeta, pa je nakon ocene navoda žalbe i predloga javnog tužioca Tužilaštva za ratne zločine, našao:

Žalba je neosnovana.

Po nalaženju Apelacionog suda u Beogradu, prvostepeni sud nije učinio bitne povrede odredaba krivičnog postupka na koje se ukazuje u žalbi, niti one na koje ovaj sud, kao drugostepeni, u smislu odredbe člana 380 ZKP, pazi po službenoj dužnosti.

Žalbeni navodi branioca optuženog da je prvostepeni sud učinio bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 368 stav 1 tačka 11 ZKP ocenjeni su kao neosnovani, jer po oceni ovog suda izreka pobijane presude nije nerazumljiva, niti protivrečna, a u obrazloženju su dati jasni i argumentovani razlozi o svim odlučnim činjenicama, koje razloge i ovaj sud u potpunosti prihvata. Nasuprot ovakvim navodima, Apelacioni sud u Beogradu nalazi da je prvostepeni sud tokom sprovedenog postupka izveo sve potrebne dokaze koje je analizirao, kako pojedinačno, tako i u međusobnoj vezi, pa je na osnovu istih došao do pravilnog činjenično-pravnog zaključka o postojanju svih bitnih elemenata krivičnog dela za koje ga je oglasio krivim.

Ne mogu se prihvatiti navodi branioca da je prvostepeni sud morao pravilnije da ceni odbranu optuženog, s obzirom na to da je po oceni ovog suda prvostepeni sud detaljno analizirao datu odbranu, dao jasne i argumentovane razloge zašto ne prihvata odbranu optuženog, pri tome ocenjujući istu kao neistinitu, neuverljivu, nedoslednu i sračunatu na izbegavanje krivice.

Neosnovano se u žalbi branioca optuženog navodi da se prvostepeni sud u obrazloženju presude ne upušta u protivrečnu sadržinu iskaza svedoka S1, S2 i S3, kada je u pitanju vreme događaja, te nanošenje povreda svedoku S1, već u izreci presude na prost način sublimira sva tri iskaza svedoka, bez prave, logične i životne analize različitosti u njihovim kazivanjima u kontekstu svih društveno-socijalnih prilika u kojima se svedoci nalaze prilikom davanja iskaza. Ovo stoga što je prvostepeni sud na strani 23 ožalbene presude imao u vidu razlike koje su date u iskazima saslušanih svedoka, te odstupanja u iskazima svedoka-oštećenih, ali pravilno nalazi da su iskazi svedoka-oštećenih dosledni u bitnim elementima, odnosno u pogledu suštine predmetnog krivičnog dela, te da su pouzdani, a da mala odstupanja nisu dovoljna da bi se ceo iskaz ocenio kao nepouzdan. Istovremeno, prvostepeni sud je pravilno našao da se nekonzistentnosti kod svedočenja oštećenih mogu pripisati proteku vremena, s obzirom na to da je prošlo 19 godina od događaja, kao i lošijem kvalitetu sećanja, te činjenici da su oštećeni doživeli izvesne traume usled događaja, kako i sami obrazlažu izmene svedočenja. Iskaze svedoka, koje je prvostepeni sud prihvatio, po oceni ovog suda pravilno ih je ocenio kao logične, te našao da, kao takvi, daju objektivnu sliku događaja i način na koji se odigrao, kao i da su u ključnim delovima pouzdani, a da ni u jednom momentu dati iskazi nisu doveli u pitanje činjenicu da je u predmetnom periodu optuženi dolazio u zatvor u Staru Gradišku i tukao oštećene, čime se demantuje odbrana optuženog, a što sve prihvata i ovaj sud, kao drugostepeni. Istovremeno, pravilno je prvostepeni sud, nakon sprovedenog postupka, utvrdio da su navedene činjenice potvrđene i iskazima svedoka S4 i S5, koji su naveli da imaju posredna saznanja da je optuženi odlazio u zatvor u Staru Gradišku i tukao zarobljenike.

Apelacioni sud u Beogradu je prilikom razmatranja prvostepene presude i navoda žalbe, imao u vidu da branilac u žalbi ističe da prvostepeni sud ne navodi, niti obrazlaže razlike u iskazu svedoka S3 u pogledu činjenice da li ga je optuženi tukao sa ili bez ključa u rukama, ali je takve navode ocenio kao neosnovane. Ovo s toga što je takav navod oštećenog irelevantan, jer se u izreci ožalbene presude optuženi ne oglašava krivim da je oštećenom S3 nanosio velike patnje, povrede telesnog integriteta i zdravlja, ključem.

U žalbi branioca optuženog se dalje ističe da je prvostepeni sud učinio bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 368 stav 2 ZKP, s obzirom na to da je povredio pravo na odbranu optuženog AA, time što je pročitao na glavnom pretresu ranije date iskaze sva tri svedoka-oštećena u ovom krivičnom postupku.

Međutim, po oceni Apelacionog suda u Beogradu ovakvi navodi su neosnovani. Ovo s toga što je prvostepeni sud u toku postupka pokušao da obezbedi prisustvo i da neposredno sasluša svedoka-oštećene S1 i S3, ali su svedoci-oštećeni zbog starosti i bolesti odbili da dođu u Beograd radi neposrednog saslušanja, kao i da budu ispitani putem video-konferencijske veze iz Županijskog suda u Zagrebu, iz kog razloga su ispitani u mestu svog prebivališta, posredstvom međunarodne pravne pomoći, koja je pružena na zahtev predsednika veća prvostepenog suda, u skladu sa odredbama Ugovora između SRJ i Republike Hrvatske o pravnoj pomoći u građanskim i krivičnim stvarima. Pre svega, o ispitivanju navedenih svedoka optuženi i njegov branilac advokat AB su bili uredno obavešteni u smislu odredbe člana 251 stav 5 ZKP, te se radnja ispitivanja mogla preduzeti i u odsustvu obaveštenih lica. U prilog činjenici da se ne mogu prihvatiti navodi odbrane iz žalbe, da je prvostepeni sud grubo kršio prava na odbranu optuženog AA, kao i pravo na pravično suđenje ide i to da su navedeni svedoci saslušani u prisustvu branioca optuženog, advokata AB1, što je konstatovano na zapisnicima o ispitivanju. Istovremeno, prvostepeni sud je pravilno primenio odredbu člana 337 stav 1 tačka 1 ZKP, te u toku dokaznog postupka pročitao iskaz pokojnog oštećenog S2, s obzirom na to da je oštećeni prema dopisu Ministarstva pravosuđa Republike Hrvatske preminuo, što ukazuje da je stav prvostepenog suda pravilan, te da su bili ispunjeni uslovi da se iskaz svedoka-oštećenog, koji je dat pred nadležnim sudom, pročita.

Pri tome, ovaj sud je imao u vidu i navode odbrane da je optuženom povređeno pravo na odbranu time što je u toku postupka onemogućeno suočenje svedoka oštećenih i optuženog, ali je takve navode ocenio kao neosnovane i prihvatio u svemu razloge prvostepenog suda koji su navedeni na strani 30, u drugom pasusu obrazloženja ožalbene presude.

Ispitujući prvostepenu presudu u delu koji se odnosi na utvrđeno činjenično stanje, čija se potpunost i pravilnost žalbom branioca osporava, Apelacioni sud u Beogradu nalazi da navodi žalbe, da okrivljeni nije imao svojstvo pripadnika teritorijalne odbrane, da nisu saslušani svedoci S6, S7, S8, S9 i S10 koji su u kritičnom periodu živeli u selu Borovcu na okolnost da li je optuženi ispoljavao bilo kakvu mržnju ili nasilje zbog toga što su različite nacionalnosti, te da nije izvršeno medicinsko veštačenje kojim bi se utvrdilo da li su oštećeni imali bilo kakvih posledica po zdravlje, pogotovo da se one imaju smatrati trajnim i teškim, nemaju osnova.

Branilac u žalbi dalje navodi da je prvostepeni sud pogrešnom i selektivnom ocenom dokaza, pre svega jednog broja saslušanih svedoka, došao do potpuno pogrešnog zaključka, da je optuženi AA u vremenskom periodu od početka oktobra meseca 1991. godine do kraja januara 1992. godine imao svojstvo pripadnika teritorijalne odbrane Republike Srpske Krajine. Naime, prema stanju u spisima, a i po oceni drugostepenog suda, optuženi AA je formalno vratio oružje, međutim, ne i uniformu, te prema stanju u spisima predmeta jasno proizlazi da je bio pripadnik jedne od strana u sukobu. Istovremeno, pravilno je prvostepeni sud analizirao i ocenio iskaz svedoka S11, u delu u kome navodi da je optuženi AA, polovinom devetog meseca do desetog meseca, nakon pogibije brata __ povučen sa položaja, kad ga je svedok lično rasporedio u Crveni krst da radi na distribuciji humanitarne robe, a da je pravilo bilo da pripadnici Teritorijalne odbrane mogu da budu radno angažovani i u Crvenom krstu, iz kog iskaza proizlazi da optuženi AA nije bio “izbačen” iz teritorijalne odbrane. Po oceni ovog suda, prvostepeni sud je pravilno analizirao i iskaz navedenog svedoka u delu gde je naveo da je optuženi bio izbrisan sa spiska TO i da nije bio njihov član, navodeći da je takav iskaz neistinit, neubedljiv i dat kako bi pomogao optuženom.

Ne mogu se prihvatiti žalbeni navodi da su svedoci - oštećeni potvrdili odbranu optuženog u delu da je prilikom dolaska u zatvor bio obučen u civilno odelo, a ne u vojničku uniformu, s obzirom na to da je svedok-oštećeni S1 bio izričit u tome da je optuženi bio u uniformi, dok su oštećeni S3 i S2 naveli da je bio u civilu. Po oceni ovog suda, ovakvi iskazi svedoka se ne mogu ceniti kao protivrečni, s obzirom na to da su svedočili o različitim danima, bez obzira što je optuženi tvrdio da je u zatvoru bio samo jednom, ali i činjenica da li je bio u uniformi ili ne, nije od presudnog značaja za postojanje ovog krivičnog dela i ne dovodi u sumnju zaključak prvostepenog suda da je optuženi postupao na način kako je to u izreci ožalbene presude navedeno. Istovremeno, prvostepeni sud je pravilno i na nesumnjiv način utvrdio da je optuženi bio pripadnik TO bez obzira na oblik angažovanja u njenom okviru i zadržao to svojstvo bez obzira da li je u uniformi i naoružan, a ovako zauzet stav potvrđuje i navod svedoka S11 da je 70% pripadnika TO imalo uniformu, a 30% nije, čiji iskaz je prvostepeni sud prihvatio u ovom delu.

Po mišljenju Apelacionog suda u Beogradu, prvostepeni sud je dokazima izvedenim na glavnom pretresu i njihovom svestranom ocenom, nesumnjivo utvrdio da je optuženi u svemu postupao na način kako je to opisano u izreci prvostepene presude. Naime, prvostepeni sud je pravilno na osnovu odbrane optuženog, te iskaza saslušanih oštećenih S1, S2 i S3, svedoka, te drugih dokaza, a što je sve navedeno na stranama 7 - 11 ožalbene presude, na nesumnjiv način u svemu pravilno utvrdio da je optuženi AA preduzeo radnje opisane u izreci presude, u kojima su sadržana sva bitna obeležja krivičnog dela za koje je oglašen krivim. Prema stanju u spisima jasno proizlazi da je optuženi AA bio pripadnik teritorijalne odbrane Srpske Autonomne Oblasti Krajina – Republike Srpske Krajine, o čemu je prvostepeni sud na strani 26 ožalbene presude dao jasne i argumentovane razloge, koje u svemu prihvata i ovaj sud. Naime, prvostepeni sud je razmatrajući status optuženog AA utvrdio da je krivično delo počinio u vreme oružanog sukoba između JNA, u čijem sastavu su bile jedinice i TO SAO Krajine, i da je optuženi, kao pripadnik teritorijalne odbrane, delovao kao učesnik jedne od strana u sukobu.

Ne može se prihvatiti žalbeni navod da je prvostepeni sud zauzeo stav da su Crveni krst i Teritorijalna odbrana jedno te isto. Ovo s obzirom na to da je takav navod u obrazloženju ožalbene presude citiran samo kao deo iskaza saslušanog svedoka S12, a ne kao zaključivanje prvostepenog suda.

Branilac optuženog je u žalbi istakao i to da je prvostepeni sud u toku dokaznog postupka propustio da ceni iskaz svedoka S13, ali je po oceni ovog suda navod neosnovan, jer je prvostepeni sud na strani 36 i 37 ožalbene presude naveo da je prilikom donošenja odluke imao u vidu i ostale dokaze koji su izvedeni u toku postupka, ali da iskaze ostalih svedoka, pa ni svedoka S13, nije posebno obrazlagao smatrajući da nemaju saznanja o događajima koji su predmet optužbe.

Pobijajući prvostepenu presudu zbog nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja branilac je istakao da sud nije saslušao predložene svedoke hrvatske nacionalnosti, niti svedoka S14, ali po oceni Apelacionog suda u Beogradu takvi navodi ne stoje, jer je prvostepeni sud na strani 36 naveo i obrazložio iz kog razloga je takve predloge branioca odbio, smatrajući da saslušanje predloženih svedoka ne bi dovelo do boljeg niti potpunijeg razjašnjenja stvari. U prilog činjenici da je prvostepeni sud pravilno odbio predlog odbrane za saslušanje svedoka S14 govori i to što bi i prema navodima žalbe, svedok mogao da se izjasni o zajedničkom dolasku iz Borovca u Staru Gradišku, načina na koji je optuženi ušao u krug i prostorije zatvora, te koliko je vremena ostao u zatvoru, a utvrđivanje tih okolnosti svakako i po oceni ovog suda ne bi dovelo do drugačije ocene izvedenih dokaza ili zauzetog stava u pogledu odlučnih činjenica.

Branilac neosnovano ističe da bi u ponovnom postupku prvostepeni sud morao da pribavi preko Ministarstva pravde Republike Srpske evidenciju svih lica koja su u kritičnom periodu bila angažovana u zatvoru u Staroj Gradiškoj kao stražari, a sve sa ciljem da se utvrdi da li je optuženi više puta dolazio u zatvor te da li je zlostavljao i mučio zatvorenike. Ovo s toga što je prvostepeni sud na strani 38 ožalbene presude naveo da je na zahtev suda, Ministarstvo odbrane Bosne i Hercegovine dostavilo dopis da ne poseduju relevantne podatke i dokumentaciju vezano za KPZ Stara Gradiška.

Prvostepeni sud se na istoj strani ožalbene presude, u drugom pasusu, osvrnuo i na predlog odbrane da sud pribavi medicinsku dokumentaciju o eventualnim pregledima, povredama i lečenju oštećenih, a na čemu odbrana insistira i u podnetoj žalbi, te je pravilno prvostepeni sud odbio predloge smatrajući da je stepen povređivanja oštećenih nebitan, s obzirom da je optuženi oglašen krivim zbog povrede telesnog integriteta i zdravlja oštećenih. Mora se imati u vidu i to da neka postupanja, sama po sebi ne dovode u sumnju patnju žrtava, što ukazuje takođe na to da je pravilno prvostepeni sud našao da se, s obzirom na radnje optuženog koje je prema oštećenima preduzimao, telesne i duševne boli i patnje koje su oštećeni pretrpeli, ne mogu dovesti u pitanje, iz kog razloga je ovaj sud žalbene navode kojima se osporava presuda u delu vezanom za utvrđivanje nastupelih posledica kod oštećenih, smatra neutemeljenim.

Apelacioni sud u Beogradu je našao da je prvostepeni sud na pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje pravilno primenio krivični zakon, nalazeći da su u radnjama optuženog AA sadržana sva bitna obeležja krivičnog dela ratni zločin protiv civilnog stanovništva iz člana 142 stav 1. Krivičnog zakona Savezne Republike Jugoslavije, za koje delo ga je oglasio krivim, kao i odredbe IV Ženevske konvencije o zaštiti građanskih lica za vreme rata od 12.08.1949. godine i odredbe člana 3. i 27, te odredbe dopunskog Protokola II uz Ženevske konvencije od 12.08.1949. godine o zaštiti žrtava nemeđunarodnih oružanih sukoba. Naime, prvostepeni sud je u toku postupka na nesumnjiv način utvrdio da su oštećeni bili civilna lica koja nisu učestvovala u neprijateljstvima, da su za vreme oružanog sukoba koji nije imao međunarodni karakter, lišeni slobode i zatvoreni u vezi oružanog sukoba, da su se nalazili u zatvoru Stara Gradiška u vlasti jedne od strana u sukobu, koje činjenice kao pravilne prihvata i ovaj sud i nalazi da iste nisu dovedene u sumnju žalbenim navodima branioca optuženog.

S obzirom na to da, u smislu odredbe člana 383 ZKP, žalba zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i povrede krivičnog zakona, izjavljena u korist optuženog, sadrži u sebi i žalbu zbog odluke o krivičnoj sankciji, drugostepeni sud je prvostepenu presudu preispitao i u tom delu, te našao da je odluka o kazni pravilna i na zakonu zasnovana. Naime, pravilno je prvostepeni sud na strani optuženog od olakšavajućih okolnosti cenio da nije osuđivan, kao i njegove nepovoljne materijalne prilike, da je nezaposlen, a od otežavajućih okolnosti činjenicu da je u više navrata prema više lica kritičnom prilikom nanosio velike fizičke i duševne patnje, pri tome iskazujući upornost i bezobzirnost, te da je njegov motiv bila osveta zbog ubistva brata, kao i različita nacionalna pripadnost oštećenih. Imajući u vidu navedene utvrđene okolnosti, kao i visinu zaprećene kazne za ovo krivično delo, pravilno je prvostepeni sud optuženog AA osudio na kaznu zatvora u trajanju od pet godina, nalazeći da je navedena kazna nužna i istovremeno dovoljna da bi se ostvarila svrha kažnjavanja propisana odredbom člana 33 KZ SRJ.

Sa iznetih razloga, Apelacioni sud u Beogradu je na osnovu odredbe člana 388 ZKP, odlučio kao u izreci ove presude.

Zapisničar Predsednik veća-sudija
Mirjana Nović, s.r. Siniša Važić, s.r.

Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnica
Svetlana Antić

Factum infectum fieri nequit – Učinjeno ne može postati neučinjeno (Plaut)