Republika Srbija
Apelacioni sud u Beogradu
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
5.03.2012.

Kž1 Po2 10/11

REPUBLIKA SRBIJA
APELACIONI SUD U BEOGRADU
Kž1 Po2 10/11
Dana 05.03.2012. godine
B e o g r a d

 

U IME NARODA


APELACIONI SUD U BEOGRADU, Odeljenje za ratne zločine, u veću sastavljenom od sudija: Radmile Dragičević-Dičić, predsednika veća, Siniše Važića, mr Sretka Jankovića, Omera Hadžiomerovića i dr Miodraga Majića, članova veća, uz učešće višeg sudijskog saradnika Rosande Dževerdanović-Savković, kao zapisničara, u krivičnom postupku protiv okr. AA, zbog krivičnog dela ratni zločin protiv civilnog stanovništva iz čl. 142 st. 1 KZ SRJ, odlučujući o žalbi branioca okr. AA, adv. AB, izjavljenoj protiv presude Višeg suda u Beogradu, Odeljenje za ratne zločine K-Po2 47/2010 od 23.09.2011. godine, u sednici veća održanoj dana 05.03.2012. godine, u odsustvu uredno obaveštenog Tužioca za ratne zločine, a u prisustvu okr. AA i njegovog branioca adv. AB, doneo je

P R E S U D U


ODBIJA SE kao neosnovana žalba branioca okr. AA, adv. AB, a presuda Višeg suda u Beogradu, Odeljenje za ratne zločine K-Po2 47/2010 od 23.09.2011. godine, POTVRĐUJE.

 

O b r a z l o ž e nj e


Presudom Višeg suda u Beogradu, Odeljenje za ratne zločine K-Po2 47/2010 od 23.09.2011. godine, okr. AA oglašen je krivim zbog izvršenja krivičnog dela ratni zločin protiv civilnog stanovništva iz člana 142 stav 1 KZ SRJ, pa je primenom napred navedenog zakonskog propisa i odredbi članova 5, 33, 38, 41 i 50 KZ SRJ, osuđen na kaznu zatvora u trajanju od 12 (dvanaest) godina, u koju mu se uračunava vreme provedeno u pritvoru od 18.04.2010. godine pa nadalje, te je obavezan okrivljeni da na ime troškova krivičnog postupka plati iznos od 7.000,00 dinara na ime troškova za svedoke, 30.637,61 dinara na ime troškova veštačenja i 20.000,00 dinara na ime paušala sudu, a sve u roku od 15 dana od dana pravnosnažnosti presude, pod pretnjom prinudne naplate, dok je oštećena O1 radi ostvarivanja imovinsko-pravnog zahteva upućena na parnicu.

Protiv navedene presude blagovremeno je žalbu izjavio branilac okr. AA, adv. AB, zbog bitnih povreda odredaba krivičnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, povrede krivičnog zakona i povrede tačke 6 Ženevske konvencije o ljudskim pravima, sa predlogom da Apelacioni sud u Beogradu, nakon održanog pretresa, prvostepenu presudu ukine i predmet vrati na ponovno suđenje pred potpuno izmenjenim većem ili prvostepenu presudu preinači, tako što će okr. AA osloboditi od optužbe za krivično delo iz člana 142 stav 1 KZ SRJ.

Tužilac za ratne zločine je u podnesku KTRZ.br.5/10 od 22.12.2011. godine, predložio da Apelacioni sud u Beogradu odbije kao neosnovanu žalbu branioca okr. AA, adv. AB, te prvostepenu presudu potvrdi.

Apelacioni sud u Beogradu – Odeljenje za ratne zločine, održao je sednicu veća, u skladu sa odredbom člana 448 ZKP-a, u odsustvu uredno obaveštenog Apelacionog javnog tužioca u Beogradu, a u prisustvu okr. AA i njegovog branioca adv. AB, na kojoj je razmotrio spise predmeta, pa je nakon razmatranja navoda i predloga iz žalbe, kao i mišljenja Tužioca za ratne zločine, te objašnjenja navoda žalbe koje je dao branilac okrivljenog, a nakon što je prvostepenu presudu ispitao u okviru osnova, dela i pravca pobijanja koji su istaknuti u žalbi, na osnovu odredbe člana 451 stav 1 ZKP-a i po službenoj dužnosti na osnovu odredbe člana 451 stav 2 ZKP-a, našao:

-žalba je neosnovana.

Žalbom branioca okrivljenog pobija se prvostepena presuda zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438 stav 2 tačka 2 ZKP-a, tako što se ističe da presuda nema razloga o odlučnim činjenicama, usled čega nije moguće ispitati zakonitost i pravilnost iste.

Međutim, Apelacioni sud u Beogradu, Odeljenje za ratne zločine, suprotno napred navedenim žalbenim navodima, nalazi da je prvostepeni sud o svim činjenicama važnim za donošenje presude dao dovoljne, jasne i argumentovane razloge, koji u pogledu odlučnih činjenica ne sadrže nikakve protivrečnosti niti nejasnoće, te je prvostepeni sud u pobijanoj presudi kojom je okr. AA oglasio krivim, dao detaljne razloge koje u svemu kao pravilne prihvata i veće ovoga suda.

Branilac okrivljenog u žalbi dalje ističe da je okr. AA državljanin Republike Hrvatske gde ima i prebivalište, da je pokojni PP imao prebivalište i bio državljanin takođe Republike Hrvatske, kao i da relevantni svedoci imaju i prebivalište i državljanstvo Republike Hrvatske, uz činjenicu da se predmetni događaj desio u Republici Hrvatskoj, pa branilac postavlja pitanje iz kojih “pobuda” Republika Srbija vodi krivični postupak protiv AA.

Prvostepeni sud je na strani 29 svoje odluke, naveo zakonski osnov kojim je određena nadležnost Višeg suda u Beogradu, Odeljenja za ratne zločine, u ovoj konkretnoj krivično-pravnoj stvari. Naime, Zakonom o organizaciji nadležnosti državnih organa u postupku za ratne zločine, propisano je da je Odeljenje za ratne zločine Višeg suda u Beogradu nadležno za vođenje postupka za krivična dela koja su izvršena na teritoriji bivše SFRJ, bez obzira na državljanstvo, učinioca ili žrtve, a radi se između ostalog o krivičnim delima protiv čovečnosti i međunarodnog prava određena u glavi XVI SFRJ i teškim kršenjima međunarodnog humanitarnog prava izvršenim na teritoriji bivše Jugoslavije od 01.01.1991. godine, koja su navedena u Statutu Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju.

Prema oceni Apelacionog suda u Beogradu, Odeljenje za ratne zločine, neosnovano se prvostepena presuda žalbom branioca pobija i zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, uz isticanje da nema dokaza da je okrivljeni AA, kritičnom prilikom, lišio života PP, uz osporavanjem ocene suda o izvedenim dokazima i njegovih činjenično-pravnih zaključaka.

Međutim, Apelacioni sud u Beogradu nalazi da je prvostepeni sud na osnovu svih potrebnih i izvedenih, te pravilno cenjenih dokaza, činjenično stanje potpuno i pravilno utvrdio i došao do nesumnjivog zaključka da je okr. AA izvršio radnje opisane u izreci prvostepene presude. Pri tome je prvostepeni sud izvedene dokaze cenio kako pojedinačno, tako i u njihovoj međusobnoj povezanosti, kao i u sklopu odbrane okrivljenog.

Naime, iz iskaza svedoka S1, prvostepeni sud je na nesumnjiv način utvrdio da je okr. AA kritičnom prilikom, dana 31.10.1991. godine ušao u kuću porodice O1, iz koje je ovaj svedok potom čuo pucnje, a kada je okrivljeni izašao rekao mu je da je ubio čoveka u prisustvu njegove supruge. Iskaz ovog svedoka prvostepeni sud je pravilno prihvatio kao jasan, logičan i uverljiv, te saglasan iskazu oštećene O1 koja je navela da je kritičnog dana naoružan i uniformisan vojnik ušao u njihovu kuću i u njenom prisustvu, rafalom u telo, ubio njenog supruga, a zatim napustio kuću. U izjavljenoj žalbi, kao uostalom i tokom ovog krivičnog postupka, osporava se kredibilitet svedoka S1, isticanjem da ovaj svedok ima razloga da neosnovano tereti okrivljenog, jer su u sukobu. Međutim, veće ovoga suda je izneti žalbeni navod ocenilo kao neosnovanim, imajući u vidu da je ovaj svedok na glavnom pretresu decidirano izjavio da nije u zavadi sa okrivljenim i da između njih dvojice nije bilo fizičkog sukoba, što je u saglasnosti sa iskazom svedoka S2, koji je takođe izjavio da svedok S1 i okrivljeni nisu bili u sukobu, kao i sa iskazom svedoka S3 koji je naveo da nije znao za postojanje navodnog sukoba između okrivljenog i S1, kako je sve to na strani 37 svoje odluke objasnio i prvostepeni sud.

Izjavljenom žalbom osporava se i ocena iskaza svedoka S3, data od strane prvostepenog suda, tako što se ističe da je nelogično da čovek na putu gde je prolazilo stotinu vojnika nađe vojničku kapu, bez bilo kakvog obeležja, inicijala, imena, znaka vlasnika i u njoj prepozna kapu određenog vojnika koga inače vidi dva puta u životu, uz osporavanje da je ovaj svedok, dan nakon kritičnog događaja, upravo okrivljenog pitao da li je kapa njegova.

Apelacioni sud u Beogradu je cenio kao pravilan postupak prvostepenog suda kada je iskaz svedoka S3 u najvećoj meri prihvatio kao logičan i uverljiv, te u mnogo čemu saglasan sa iskazom svedoka S1 i iskazom oštećene koja je kritičnom prilikom ostavila kapu lica koje je lišilo života njenog muža, na ulici, a koju kapu je našao upravo svedok S3 i sutradan pitao okr. AA da li je kapa njegova. Svedok S3 je u svom iskazu datom na zapisniku o ispitivanju svedoka sačinjenom u Županijskom sudu u Bjelovaru dana 20.05.2010. godine bio decidiran da je nakon dan ili dva, kapu koju je pronašao na putu, ispred kuće porodice O1, upravo dana kada je i on učestvovao u “čišćenju” Rastovca, poneo sa sobom i u prodavnici pitao okrivljenog kome je pokazao kapu da li je njegova, našta mu je ovaj odgovorio da nije. Navedeni svedok je prilikom ispitivanja na glavnom pretresu dana 05.04.2011. godine naveo da je sutradan u trgovini, u kojoj je bilo puno ljudi, pitao čija je kapa, a okrivljeni AA je rekao da kapa nije njegova, ističući da je toga dana sve prisutne pitao čija je kapa, ali prema oceni Apelacionog suda pravilno je postupio prvostepeni sud kada je prihvatio navode iz iskaza svedoka S3 da je u prodavnici pitao okrivljenog kome je pokazao kapu, da li je ista njegova, jer prema oceni ovoga veća, navodi svedoka S3 izneti prilikom njegovog prvog ispitivanja dana 20.05.2010. godine su verodostojni, a njegovo kasnije isticanje da je sve prisutne pitao čija je kapa, predstavlja pokušaj ublažavanja krivično-pravne situacije okr. AA. U odnosu na ovu činjenicu posebno treba imati u vidu da svedok S3 i oštećena O1, na isti način opisuju spornu kapu sivo-zelene boje.

  Potom se u žalbi branioca se ističe, a u odnosu na iskaz oštećene O1, da je ona navela da osoba koja je ubila PP sigurno nema ni brkove, ni bradu, dok je okr. AA u to vreme imao brkove, kao i da je svom sinu O2 pričala šta se dogodilo, rekavši i to da je ubica pred kuću došao “Landroverom” i da je pucao iz pištolja. Međutim, izneti žalbeni navodi od strane Apelacionog suda u Beogradu ocenjeni su kao neosnovani.

Naime, pravilan je zaključak prvostepenog suda da, s obzirom na godine života oštećene, te protek vremena, kao i traumu i stres kojima je bila izložena, iskaz oštećene, koja je opisala događaj onako kako ga se seća, a koji se kako je to već napred navedeno uklapa u jednu logičnu celinu sa iskazom svedoka S1, treba prihvatiti, a okolnosti koje se odnose na neke činjenice koje nisu neposredno u vezi sa samim kritičnim događajem, nisu prema pravilnoj oceni prvostepenog suda od značaja za verodostojnost iskaza oštećene, koji je u bitnim i ključnim delovima pouzdan, te potkrepljen i saglasan iskazima svedoka S1 i svedoka S3, kao i materijalnim dokazima u spisima predmeta, što sve ukupno daje jednu objektivnu sliku događaja, onako kako se on i odigrao.

Isticanje u žalbi branioca okrivljenog da je bilo neophodno obaviti suočenje između O1, jedinog očevica smrti PP, i okrivljenog, od strane Apelacionog suda u Beogradu je ocenjeno kao neosnovano, a ovo imajući u vidu da je oštećena navela da je okrivljenog AA prvi put videla tog 31.10.1991. godine, a s obzirom na protek vremena ne bi mogla danas da ga prepozna, pa bi samim tim, suočenje između oštećene i okrivljenog bi bilo bespredmetno. S tim u vezi, pravilno je postupio prvostepeni sud kada je na osnovu člana 337 stav 1 tačka 1 ZKP, pročitao iskaze oštećene O1, date na zapisnicima sačinjenim u Županijskom sudu u Bjelovaru dana 29.04.2010. godine i dana 21.07.2011. godine, pri tome naročito imajući u vidu mišljenje sudskog veštaka dr V1 iznetog na glavnom pretresu dana 30.05.2011. godine, nakon izvršenog uvida u medicinsku dokumentaciju oštećene, da imajući u vidu njenu životnu dob i teška oboljenja, putovanja su za nju zdravstveni rizik i predstavljaju poseban fizički, a samim tim i psihički napor, pa je i eventualni dolazak u sud otežan.

Branilac okr. AA u svojoj žalbi ističe da ovaj okrivljeni za ceo dan 31.10.1991. godine ima alibi, s obzirom da ga je proveo na punktu Ivanovo selo, zajedno sa GG, po naređenju njihovog zapovednika DD. Međutim, prema oceni Apelacionog suda, ovakvu odbranu okrivljenog nisu potvrdili ni svedoci odbrane S4, S5 i S6, koji su u svojim iskazima naveli da okrivljeni nije imao nikakve veze sa punktom, već da je trebalo da obezbeđuje dubinu teritorije i da čuva zapovedništvo grada, odnosno, nijedan od ovih svedoka nije ni znao gde se uopšte toga dana tačno nalazio okrivljeni, osim svedoka S5 koji misli da ga je video na punktu kod Ivanovog sela, neposredno pre napada, odakle je inače bila polazna tačka napada na Rastovac, što se uklapa sa iskazima svedoka S1 i svedoka S3, da su sa tog punkta svi zajedno krenuli u akciju.

Navod iz žalbe kojim se osporava tvrdnja suda da svedok Kisela potvrđuje iskaz svedoka S1 o ulasku u Restovac u parovima sa zadatkom pretresanja kuća, ocenjen je kao neosnovan, s obzirom da je svedok S1 u svom iskazu naveo da je u Rastovac ušao zajedno sa okr. AA i da su bili u paru, te da su u akciji “čišćenja” imali zadatak da ulaze u kuće kako bi videli koga ima u kućama, pa je i svedok S3 u svom iskazu naveo da je u kritično vreme bilo “čišćenje” Rastovca, u kojem je i on učestvovao, kao i da je okr. AA takođe išao u Rastovac, iako nije išao sa njim, navodeći da su išli u parovima, ali da on ne zna ko je sa njim bio u paru, misli da je bio pravi vojnik iz Bjelovara.

Potom se u žalbi ističe da je prvostepeni sud bez valjanog obrazloženja odbio da sasluša predložene svedoke, DD i GG, ali je Apelacioni sud u Beogradu navedeni žalbeni navod ocenio kao neosnovan, s obzirom da je prvostepeni sud u obrazloženju izneo jasne i za ovaj sud prihvatljive razloge zašto je odbio kao suvišne predloge da se kao svedoci saslušaju napred navedena lica. Naime, pravilan je zaključak prvostepenog suda da saslušanje DD i GG ne bi dovelo do boljeg razjašnjenja ove krivično-pravne stvari, to jest do promene nesporno utvrđenog činjeničnog stanja, koje je i prema oceni ovoga veća, na nesumnjiv način utvrđeno izvedenim i pravilno cenjenim dokazima, kako pojedinačno, tako i u njihovoj međusobnoj povezanosti, pa bi saslušanje napred navedenih lica kao svedoka, dovelo do nepotrebnog odugovlačenja ovog krivičnog postupka.

Osim iznetog, u žalbi branioca okrivljenog se navodi da je sud zapisnike svedoka koji su u Bjelovaru saslušavani, morao izdvojiti iz spisa, jer se na njima ne može zasnivati sudska odluka, a što predstavlja bitnu povredu odredaba krivičnog postupka, jer su ti svedoci pročitali i potpisali zapisnike o saslušanju u postupku protiv NN lica.

Prema oceni Apelacionog suda napred izneti žalbeni navod je neosnovan, s obzirom da su zapisnici koje je sud pročitao, a koji su sačinjeni pred sudom druge države, sačinjeni po zamolnici, te u svemu uzeti i sastavljeni u skladu sa zakonom, pa je prvostepeni sud pravilno postupio kada je odbio predlog odbrane da se iz spisa predmeta izdvoje zapisnici o saslušanju svedoka S3, S1, S2, S7 i O1 od 29.04.2010. godine, koji su dati pred Županijskim sudom u Bjelovaru, dajući za ovakvu svoju odluku jasne i argumentovane razloge. Naime, predmetni zapisnici su sačinjeni na zakonom propisan način, u zakonitom postupku pred nadležnim državnim organom, istražnim sudijom nadležnog suda, u prisustvu županijskog državnog odvjetništva, pri čemu su svedocima prethodno predočena njihova prava i obaveze predviđene zakonom, te je međunarodna pravna pomoć pružena u skladu sa odredbama Ugovora između Savezne Republike Jugoslavije i Republike Hrvatske o pravnoj pomoći u krivičnim stvarima, a na osnovu zamolnica prvostepenog suda za pružanje međunarodne pravne pomoći u istražnom postupku protiv okr. AA zbog krivičnog dela razni zločin protiv civilnog stanovništva iz člana 142 stav 1 KZ SRJ. Pri tome, napred pomenuti svedoci, prilikom ispitivanja na glavnom pretresu, naveli su da su pred Županijskim sudom u Bjelovaru davali iskaz u krivičnom postupku protiv okr. AA.

Imajući u vidu da su sve odlučne činjenice pravilno i potpuno utvrđene, po oceni Apelacionog suda u Beogradu, Odeljenje za ratne zločine, prvostepeni sud je pravilno izveo zaključak o pravnoj oceni i radnji okr. AA, te pravilno odlučio o njegovoj krivici i pravnom kvalifikacijom iz člana 142 stav 1 KZ SRJ, pravilno je primenjen zakon, jer se u radnjama okrivljenog stiču kako objektivna, tako i subjektivna obeležja krivičnog dela za koje je oglašen krivim.

Apelacioni sud u Beogradu je povodom žalbe branioca okrivljenog, izjavljene u njegovu korist, ispitao po službenoj dužnosti odluku o krivičnoj sankciji, a u smislu odredbe člana 451 stav 2 tačka 1 ZKP-a, s obzirom da je žalba izjavljena zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i zbog povrede krivičnog zakona, ali ne i zbog odluke o kazni.

Ispitujući prvostepenu presudu u delu odluke o krivičnoj sankciji, Apelacioni sud u Beogradu nalazi da je prvostepeni sud odlučujući o vrsti i visini kazne koju okrivljenom treba izreći, imao u vidu sve okolnosti iz člana 41 KZ SRJ, koje su od uticaja na odmeravanje kazne. Od olakšavajućih okolnosti na strani okr. AA sud je cenio njegove porodične prilike, da je oženjen i otac petoro dece, njegovu životnu dob, dok je kao otežavajuće okolnosti cenio pobude iz kojih je ovaj okrivljeni ubio PP, okolnosti pod kojim je delo izvršeno, kada bez razloga nasilno ulazi u tuđu kuću, viče, baca na kauč starijeg čoveka koji ga ničim nije ugrozio, i onda ga hladnokrvno ubija samo zato što je druge etničke pripadnosti, ostavivši ga smrtno ranjenog da u sopstvenoj kući i na svom krevetu iskrvari do smrti. Imajući u vidu napred navedene utvrđene olakšavajuće i otežavajuće okolnosti, pravilno je prvostepeni sud okrivljenog osudio na kaznu zatvora u trajanju od 12 godina, u koju mu je uračunao i vreme provedeno u pritvoru, pravilno zaključivši da će se istom ostvariti kako generalna tako i specijalna prevencija.

I po oceni Apelacionog suda u Beogradu, Odeljenje za ratne zločine, ovako izrečena kazna je adekvatna težini izvršenog krivičnog dela, stepenu krivice okrivljenog i ista je nužna da se u okviru opšte svrhe izricanja krivičnih sankcija ostvari svrha kažnjavanja.

U žalbi branioca okrivljenog ističe se da se postavlja pitanje koji je pravni osnov da AA dana 18.04.2010. godine bude lišen slobode, a da pri tome, ne postoji dokaz o pokretanju krivičnog postupka, tj. ne postoji krivična prijava, niti poternica izdata od strane nadležnog ili nenadležnog suda. Međutim, Apelacioni sud u Beogradu je uvidom u spise predmeta utvrdio da je okr. AA zadržan 18.04.2010. godine, a da je 19.04.2010. godine podneta krivična prijava, kao i zahtev za sprovođenje istrage, tako da ispitivanje osnovanosti lišenja slobode okr. AA, čak i ukoliko mu je eventualno inicijalno bilo mesta, u ovoj fazi krivičnog postupka se ne bi moglo dovoditi u pitanje.

Imajući u vidu da se, prema oceni Apelacionog suda u Beogradu, žalbom branioca okr. AA, ne dovodi u sumnju pravilnost i zakonitost prvostepene presude, to je ista ocenjena i odbijena kao neosnovana.

Iz iznetih razloga, Apelacioni sud u Beogradu, Odeljenje za ratne zločine, na osnovu odredbe člana 457 ZKP-a, doneo je odluku kao u izreci presude.

Zapisničar            Predsednik veća-sudija
Rosanda Dževerdanović-Savković    Radmila Dragičević-Dičić

Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Svetlana Antić

Factum infectum fieri nequit – Učinjeno ne može postati neučinjeno (Plaut)