Republika Srbija
Apelacioni sud u Beogradu
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
4.10.2012.

Kž1 Po2 2/12

REPUBLIKA SRBIJA
APELACIONI SUD U BEOGRADU
Kž1 Po2 2/12
Dana 04.10.2012. godine
B e o g r a d
Nemanjina br. 9

 

U IME NARODA

APELACIONI SUD U BEOGRADU, Odeljenje za ratne zločine, u veću sastavljenom od sudija Siniše Važića, predsednika veća, Sonje Manojlović, mr Sretka Jankovića, Omera Hadžiomerovića i dr Miodraga Majića, članova veća, uz učešće višeg sudijskog saradnika Mirjane Janković-Nedić, zapisničara, u krivičnom postupku protiv okrivljenog AA i dr., zbog krivičnog dela ratni zločin protiv civilnog stanovništva iz člana 142 stav 1 KZ SRJ u vezi sa članom 22 KZ SRJ, odlučujući o žalbama Tužioca za ratne zločine i branilaca okrivljenog BB, izjavljenim protiv presude Višeg suda u Beogradu – Odeljenja za ratne zločine K-Po2.br.23/2010 od 08.12.2011. godine, u sednici veća održanoj dana 03. i 04. oktobra 2012. godine, u prisustvu Tužioca za ratne zločine, Milana Petrovića, okrivljenog BB i njegovih branilaca, advokata BA i BA1, a u odsustvu uredno obaveštenog okrivljenog VV, nakon većanja i glasanja dana 04. oktobra 2012. godine, doneo je većinom glasova


P R E S U D U

I Uvažavanjem žalbe Tužioca za ratne zločine PREINAČUJE SE presuda Višeg suda u Beogradu – Odeljenja za ratne zločine K-Po2.br.23/2010 godine od 08.12.2011. godine, u pogledu odluke o krivičnoj sankciji, tako što Apelacioni sud u Beogradu, Odeljenje za ratne zločine, okrivljenog BB i AA, zbog krivičnog dela ratni zločin protiv civilnog stanovništva iz člana 142 stav 1 KZ SRJ u saizvršilaštvu u vezi sa članom 22 KZ SRJ, za koje su prvostepenom presudom oglašeni krivim, primenom navedenih zakonskih propisa i odredbi člana 5, 33, 38, 41 i 50 KZ SRJ, a u odnosu na okrivljenog AA i člana 42 i 43 KZ SRJ, OSUĐUJE i to: okrivljenog BB na kaznu zatvora u trajanju od 20 /dvadeset/ godina, u koju mu se uračunava vreme provedeno u pritvoru od 02. januara 2010. godine, pa nadalje, do upućivanja u ustanovu za izdržavanje kazne, a okrivljenog AA na kaznu zatvora u trajanju od 3 /tri/ godine, u koju mu se uračunava vreme provedeno u pritvoru od 21.12.2007. godine do 05.02.2008. godine, dok se navedena žalba u ostalom delu kao i žalba branioca okrivljenog BB, advokata BA1, odbijaju kao neosnovane i prvostepena presuda u nepreinačenom delu u odnosu na navedene okrivljene i u oslobađajućem delu u odnosu na okrivljenog VV, POTVRĐUJE.

II ODBACUJE se kao nedozvoljena žalba branioca okrivljenog BB, advokata BA, izjavljena protiv presude Višeg suda u Beogradu, Odeljenja za ratne zločine K-Po2.br.23/2010 od 08.12.2011. godine.


O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Beogradu, Odeljenja za ratne zločine K-Po2.br.23/2010 od 08.12.2011. godine, okrivljeni AA i okrivljeni BB oglašeni su krivim zbog izvršenja krivičnog dela ratni zločin protiv civilnog stanovništva iz člana 142 stav 1 KZ SRJ u saizvršilaštvu u vezi sa članom 22 KZ SRJ, pa su primenom navedenih zakonskih propisa i odredbi člana 5, 33, 38, 41 i 50 KZ SRJ, te člana 356 ZKP-a, a u odnosu na okrivljenog AA i člana 42 i 43 KZ SRJ osuđeni i to: okrivljeni AA na kaznu zatvora u trajanju od 1 godine i 6 meseci, u koju mu se uračunava vreme provedeno u pritvoru počev od 21.12. 2007. godine, kada je lišen slobode pa do 05.02.2008. godine, kada mu je pritvor ukinut, a okrivljeni BB na kaznu zatvora u trajanju od 15 godina, u koju mu se uračunava vreme koje provodi u pritvoru, počev od 02. januara 2010. godine, kada je lišen slobode, pa nadalje. Na osnovu odredbe člana 196 stav 3 i 4 ZKP-a okrivljeni AA je obavezan da na ime paušala plati sudu iznos od 10.000,00 dinara, a okrivljeni BB iznos od 20.000,00 dinara, sve u roku od 30 dana od pravnosnažnosti presude, pod pretnjom prinudnog izvršenja, dok su oslobođeni obaveze plaćanja troškova krivičnog postupka u preostalom delu. Istom presudom, a na osnovu odredbe člana 355 tačka 2 ZKP-a, okrivljeni VV oslobođen je od optužbe da je izvršio krivično delo ratni zločin protiv civilnog stanovništva iz člana 142 stav 1 KZ SRJ u vezi sa članom 22 i 24 KZ SRJ, a na osnovu odredbe člana 197 stav 1 ZKP-a, odlučeno je da troškovi krivičnog postupka u ovom delu padnu na teret budžetskih sredstava suda.

Protiv navedene presude žalbe su izjavili:

-Tužilac za ratne zločine, zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka, pogrešno utvrđenog činjeničnog stanja i odluke o krivičnim sankcijama, sa predlogom da Apelacioni sud u Beogradu, Odeljenje za ratne zločine, preinači prvostepenu presudu u delu odluke o krivičnoj sankciji u odnosu na okrivljenog BB tako što će mu izreći kaznu zatvora u trajanju od 20 godina, a da osuđujući deo presude u odnosu na okrivljenog AA i oslobađajući deo presude u odnosu na okrivljenog VV ukine i predmet vrati prvostepenom sudu na ponovno suđenje ili pak da u odnosu na okrivljenog AA preinači prvostepenu presudu u delu odluke o krivičnoj sankciji, tako što će mu izreći strožiju kaznu, a koji predlog proizlazi iz sadržine žalbe;

-branilac okrivljenog BB, advokat BA1, zbog bitnih povreda odredaba krivičnog postupka, povrede Krivičnog zakona, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i odluke o krivičnoj sankciji, sa predlogom da Apelacioni sud u Beogradu pobijanu presudu ukine i predmet vrati prvostepenom sudu na ponovni postupak ili da istu preinači i okrivljenom izrekne blažu kaznu, istovremeno zahtevajući da zajedno sa okrivljenim BB bude obavešten o sednici veća drugostepenog suda,

-branilac okrivljenog BB, advokat BA, zbog bitnih povreda odredaba krivičnog postupka i povrede Krivičnog zakona, sa predlogom da Apelacioni sud u Beogradu pobijanu presudu ukine i predmet vrati prvostepenom sudu na ponovni postupak, i sa zahtevom da zajedno sa okrivljenim bude obavešten o sednici veća drugostepenog suda. Branilac je na sednici veća drugostepenog suda odustao od izjavljene žalbe.

Odgovore na žalbu Tužioca za ratne zločine podneo je branilac okrivljenih BB i VV, advokat BA1, sa predlogom da Apelacioni sud u Beogradu navedenu žalbu odbije kao neosnovanu i prvostepenu presudu u oslobađajućem delu u odnosu na okrivljenog VV potvrdi, a da u odnosu na okrivljenog BB donese odluku u smislu svog žalbenog predloga, istovremeno zahtevajući da zajedno sa okrivljenim VV bude obavešten o sednici veća drugostepenog suda.

Tužilac za ratne zločine je, u podnesku KTŽ br.1/2012.godine od 07.05.2012.godine, predložio da Apelacioni sud u Beogradu uvaži žalbu Tužioca za ratne zločine i prvostepenu presudu u odnosu na okrivljenog BB preinači u delu odluke o kazni, tako što će mu izreći kaznu zatvora u trajanju od 20 godina, a da presudu u odnosu na okrivljene AA i VV ukine i predmet u odnosu na ove okrivljene vrati prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Apelacioni sud u Beogradu – Odeljenje za ratne zločine, održao je sednicu veća u smislu odredbe člana 448 ZKP-a, u prisustvu Tužioca za ratne zločine Milana Petrovića, okrivljenog BB i njegovih branilaca advokata BA1 i BA, branioca okrivljenog VV, advokata BA1, a u odsustvu uredno obaveštenog okrivljenog VV, na kojoj je razmotrio spise predmeta, pa je nakon razmatranja navoda i predloga iz žalbi, odgovora na žalbu, kao i mišljenja Tužioca za ratne zločine, objašnjenja navoda žalbe koje je dao Tužilac za ratne zločine i branilac okrivljenog BB, advokat BA, koji je izjavio da odustaje od žalbe izjavljene dana 24.04.2012.godine, te objašnjenja navoda iz odgovora na žalbu koje je dao branilac okrivljenog VV, advokat BA1, a nakon što je prvostepenu presudu ispitao u okviru osnova, dela i pravca pobijanja koji su istaknuti u žalbama, na osnovu odredbe člana 451 stav 1 ZKP-a, odlučio je kao u izreci presude.

Žalbom branioca okrivljenog BB pobija se prvostepena presuda zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka tako što se ističe da je prvostepeni sud povredio odredbe o ispitivanju svedoka jer je svedoke pre davanja iskaza u ovom krivičnom postupku bez zakonske osnove pitao da li ostaju pri ranije datim iskazima, (iz predmeta Kv.5/05, u kome je u fazi istrage Ki.V.3/05 koja je prethodila tom postupku bio obuhvaćen i ovde okrivljeni BB), a takođe se ističe da ovaj okrivljeni nije imao branioca u navedenom postupku, zbog čega branilac smatra da je u konkretnom slučaju povređeno pravo na odbranu okrivljenog BB. Dalje se u žalbi ističe da se bitna povreda odredaba krivičnog postupka ogleda i u tome što je prvostepeni sud u pobijanoj presudi dokaze izvedene u ovom postupku cenio tako što je analizirao dokaze izvedene u drugim postupcima – u predmetu Kv.5/05, odnosno uzimao je u obzir dokaze koji su pred sudom izvedeni u postupku u kojem okrivljeni BB nije bio obuhvaćen optužnicom i u kojem nije imao ostvareno pravo na odbranu, te je po mišljenju branioca nejasno na osnovu koje zakonske odredbe prvostepeni sud ceni dokaze iz drugih predmeta. U obrazloženju žalbe se navode konkretni primeri gde se prvostepeni sud poziva na iskaze zaštićenih svedoka date na ranijim glavnim pretresima u pomenutom krivičnom postupku.

Po oceni Apelacionog suda, izneti žalbeni navodi neosnovani jer je zahtevom za sprovođenje istrage Tužilaštva za ratne zločine od 17.02.2005.godine u predmetu Okružnog suda u Beogradu Ki.V.br.3/05, osim okrivljenog ŽŽ, ZZ, EE, DD, ĐĐ, II i JJ, (u odnosu na koje su donete pravnosnažne presude) bio obuhvaćen i ovde okrivljeni BB, zv. “BB1”, kome je rešenjem istražnog sudije Ki.V.br.3/05 od 18.03.2005. godine određen pritvor iz razloga predviđenih odredbom člana 142 stav 2 tačka 1 i 5 ZKP-a i protiv kojeg je prekinuta istraga, jer nije bio dostižan državnim organima, a koja je u odnosu na okrivljenog BB nastavljena kada je po navedenom rešenju lišen slobode dana 02.01.2010. godine, od kada je sve vreme imao branioca. Imajući u vidu da su događaji i radnje krivičnog dela koji su predmet ovog krivičnog postupka, kao i lokacije na kojima su se isti odigrali, bili u znatnoj meri i predmet pravnosnažno okončanog postupka koji se vodio pred Većem za ratne zločine Okružnog suda u Beogradu pod brojem Kv.5/05, u kome je u fazi istrage bio obuhvaćen i ovde okrivljeni BB, a u koje spise je u dokaznom postupku prvostepeni sud izvršio uvid, te na glavnom pretresu održanom dana 02. decembra 2011. godine, na osnovu odredbe člana 337 stav 1 tačka 1 i 2 ZKP-a pročitao iskaze zaštićenih svedoka iz predmeta Ki.V.br.3/05 i Kv.5/05 kao i izjave svedoka prikupljene od strane istražitelja MKTJ pre pokretanja navedenih postupaka (koje su zajedno sa ostalim dokazima posredstvom Tužilaštva za ratne zločine Republike Srbije dostavljeni istražnom sudiji Veća za ratne zločine Okružnog suda u Beogradu u postupku Ki.V. 3/05, a čije korišćenje se u žalbi osporava, o čemu će u nastavku presude biti više reči), a koji su pobrojani na stranama 20 i 21 pobijane presude, te kako su transkripti o saslušanju oštećenih - zaštićenih svedoka u navedenim postupcima dostavljeni okrivljenom i njegovom braniocu pre iznošenja odbrane okrivljenog VV u ovom krivičnom postupku, jasno je da u konkretnom slučaju ne može biti govora o povredi prava na odbranu, kako se to tvrdi u žalbi njegovog branioca. Zbog toga su napred izneti žalbeni navodi branioca ovog okrivljenog ocenjeni kao neosnovani.

Naime, okrivljeni BB i njegov branilac bili su upoznati sa ranije datim iskazima oštećenih u kojima su se izjašnjavali o radnjama preduzetim od strane lica sa nadimkom ,,BB1“ na lokalitetima obuhvaćenim optužnicom (a za koje je tokom postupka nesumnjivo utvrđeno da se radi o okrivljenom BB), čiji iskazi su pročitani u dokaznom postupku i čine sastavni deo ovog spisa, a osim toga, okrivljeni i njegov branilac su imali mogućnost da prilikom neposrednog saslušanja oštećenih u ovom krivičnom postupku stavljaju primedbe na njihove iskaze i da postavljaju pitanja, te tako proveravaju njihov kredibilitet. Imajući u vidu navedeno, po oceni ovog suda, činjenica da je predsednik veća oštećene koji su ispitivani u svojstvu svedoka, pre davanja iskaza pitao da li ostaju pri ranijim iskazima datim pre otpočinjanja ovog krivičnog postupka, nije od takvog značaja da bi mogla uticati na pravilnost obavljenog ispitivanja. Stoga su navodi žalbe branioca okrivljenog BB kojima se osporava ovakav način ispitivanja svedoka i ukazuje na odredbu člana 103 tada važećeg ZKP-a kojom je, između ostalog stavom 1, propisano da prilikom ispitivanja svedoka nije dozvoljeno služiti se obmanom niti postavljati takva pitanja u kojima je već sadržano kako bi trebalo odgovoriti, ocenjeni kao neosnovani, budući da iz sadržine transkripata o ispitivanju svedoka ovako nešto ne proizlazi.

Žalbom branioca okrivljenog BB osporava se ocena iskaza roditelja okrivljenog BB, svedoka BB4 i BB2, svedoka BB3, kuma okrivljenog BB i svedoka BB5, komšije ovog okrivljenog, u delu u kojem prvostepeni sud nije prihvatio njihove iskaze u kojima su tvrdili da je okrivljeni BB, osim na sahrani pokojnog GG, koja je bila 04. maja u Kraljevu, išao na groblje i prvo jutro posle sahrane, ( u vreme odigravanja događaja na Poljoprivrednom dobru ,,Ekonomija“ za koji je pod I tačkom 1 izreke oglašen krivim) kao i na obeležavanje sedmodnevnog i četrdesetodnevnog pomena, (a koji je padao u vreme odigravanja događaja u Domu kulture u Čelopeku, za koje je ovaj okrivljeni pod III izreke oglašen krivim), na koji način se osporava samo prisustvo okrivljenog BB na ovim lokalitetima. Osim toga, u žalbi se ukazuje da se u spisima predmeta nalazi i potvrda o lekarskom pregledu okrivljenog BB 01. i 02.06.1992. godine u bolnici u Kraljevu, te navodi da je svedok BB3 u svom iskazu na glavnom pretresu održanom dana 08.11.2011. godine objasnio da je na njegovom rođendanu dana 07. juna 1992. godine bio i okrivljeni BB, te da je par dana nakon rođendana bilo obeležavanje četrdeset dana od smrti druga ,,LjLj“ koji je poginuo u Sarajevu, kao i da je okrivljeni BB par dana nakon toga otišao u Zvornik, a takođe se ukazuje na iskaz svedoka SS1 u kojem je navela da je okrivljeni BB bio na njenoj svadbi dana 23.05.1992. godine, o čemu je kao dokaz sudu priložena fotografija sa svadbe. Po mišljenju branioca, sve napred navedeno upućuje na zaključak da je okrivljeni BB bio u kontinuitetu u Kraljevu od 16.05.1992. godine, kada se sa povlačenjem JNA vratio sa Zvorničkog ratišta, pa do polovine juna kada je ponovo otišao na područje Zvornika, a što potvrđuje navode iz odbrane ovog okrivljenog, navodeći da je neživotno i nelogično da je par dana boravio u Kraljevu, a par dana na području Zvornika, te da je s tim u vezi prvostepeni sud propustio da raspravi odbranu okrivljenog da nije mogao da izvrši delo jer je bio na drugom mestu.

Po oceni Apelacionog suda izneti žalbeni navodi su neosnovani, jer je prvostepeni sud na nesumnjiv način utvrdio prisustvo okrivljenog BB zv. “BB1” na lokalitetima iz izreke presude (na poljoprivrednom dobru “Ekonomija” najverovatnije 05. maja 1992. godine i Domu kulture u Čelopeku u periodu od oko 10. juna do oko polovine juna 1992. godine i na ,,Ciglani“ u prvoj polovini juna do pred kraj juna 1992. godine, gde okrivljeni BB inače potvrđuje svoje prisustvo tokom juna 1992. godine, gde je kao pripadnik jedinice ,,Pivarski“ i Teritorijalne odbrane Zvornik bio angažovan na dužnosti stražara i čuvara oštećenih lica muslimanske nacionalnosti, koji su tu bili na prinudnom radu), na osnovu iskaza oštećenih koji su bili zatvoreni u ovim objektima, a koji su opisivali radnje lica po nadimku “PP”, preduzete upravo u ovim objektima.

  Naime, oštećeni pod pseudonimima “F” i “četiri” su sa sigurnošću prepoznali posle skoro 20 godina okrivljenog BB kao lice koje su znali po nadimku “PP”, oštećeni “Četiri” ga se seća još iz fabrike “Standard” koja se nalazi u predgrađu Zvornika – u Karakaju gde je nakon hapšenja bio zatvoren od 04.-09.maja 1992.godine. Navedeni oštećeni, kao i oštećeni pod pseudonimima “U”, “T” i “LL1” pre “Ciglane” su boravili na poljoprivrednom dobru “Ekonomija” i isti su u svojim iskazima opisivali radnje lica po nadimku “PP” iz Kraljevačke grupe u kojoj su bili ,,LL2“ (okrivljeni AA), ,,LL“ i ,,DD1“ (ĐĐ i DD - pravnosnažno osuđeni u predmetu Okružnog suda u Beogradu K.V.br.5/05) preduzete upravo i na poljoprivrednom dobru “Ekonomija” početkom maja 1992. godine. (Inače, svedok “LL1” nije svedočio nakon hapšenja okrivljenog BB, te je prvostepeni sud u dokaznom postupku u smislu odredbe člana 337 stav 1 tačka 1 i 2 ZKP-a pročitao njegove ranije date iskaze iz predmeta Ki.V.3/05 od 28.07.2005.godine i sa glavnog pretresa u predmetu K.V.5/05 od 11.07.2006.godine, iskaz sa glavnog pretresa u predmetu protiv okrivljenih AA i VV od 08.maja 2009.godine, kao i izjavu uzetu od strane istražitelja MKTJ, u kojima je detaljno opisivao radnje lica kojeg se seća pod ovim nadimkom, na veoma sličan ili identičan način kao i ostali oštećeni). Oštećeni pod pseudonimom “U” je verno opisao lice koje je poznavao po nadimku “PP” sa više zaista karakterističnih i netipičnih detalja, kao gojaznog, sa mladežom sa jedne strane lica, u šta se sud lično uverio, sa velikim stopalima, što potvrđuje i sam okrivljeni navodeći da nosi obuću broj 48 i po, a na pitanje da li je alergičan na polenov prah, upućeno od strane oštećenog “F”, okrivljeni BB to potvrđuje, te je ovaj svedok naveo da ne može da ga zameni, pa je logično što ga je nakon toliko godina od inkriminisanih događaja i prepoznao.

Nije sporno da je okrivljeni BB u periodu svog prvog boravka na zvorničkom ratištu (do 16.maja 1992.godine kada je zajedno sa ostalim dobrovoljcima iz Kraljeva otišao iz Zvornika), početkom maja išao u Kraljevo, uz dozvolu i vozilom dobijenim od komande TO Zvornik, zbog pogibije druga GG na ratištu u Bosni, te da je dana 04.maja 1992. godine prisustvovao njegovoj sahrani. Odbrana okrivljenog BB u navedenom delu u saglasnosti je sa odbranama okrivljenog VV i okrivljenog AA, a što potvrđuju i saslušani svedoci, pripadnici jedinice ,,Pivarski" DD i ĐĐ, koji su pravnosnažno osuđeni gore navedenom presudom, između ostalog, i za radnju opisanu pod I tačka 1 izreke presude.

Neosnovano se žalbom branioca okrivljenog BB osporava zaključak prvostepenog suda da se ovaj okrivljeni odmah posle sahrane vratio u Zvornik, jer je prvostepeni sud do ovakvog zaključka došao kako na osnovu odbrane okrivljenog BB, odbrana okrivljenih VV i AA, te iskaza svedoka ĐĐ i DD čiji iskazi su u pogledu vremena boravka u Kraljevu povodom prisustva pomenutoj sahrani u visokom stepenu saglasni, tako i pismenog dokaza, propusnice Srpske opštine Zvornik – štaba TO od 03.05.1992. godine, pročitane u dokaznom postupku, ( koju je u postupku Kv.5/05 priložio pravnosnažno osuđeni ĐĐ) iz koje se utvrđuje da mu je ista izdata za izlazak iz zone dejstava sa područja Srpske opštine Zvornik u Republiku Srbiju i druge opštine Republike srpskog naroda BiH, te da važi za period od 03. do 05. maja 1992. godine. Dakle, kod činjenice da je pripadnicima kraljevačke grupe (u kojoj je bio okrivljeni BB zajedno sa navedenim licima) bilo odobreno odsustvo sa ratišta najduže tri dana, koliko su povodom prisustva sahrani i bili u Kraljevu, to je prvostepeni sud, i po oceni ovog suda, pravilno postupio kada nije prihvatio iskaze majke okrivljenog, svedoka BB2, oca okrivljenog, svedoka BB4, svedoka BB3, kuma okrivljenog i svedoka BB5, komšije okrivljenog u kojima su tvrdili da je okrivljeni BB bio prisutan na groblju svom drugu ne samo prvog jutra nakon sahrane, već i na sedam dana, pri čemu je majka okrivljenog tvrdila de je njen sin bio u kontinuitetu sve do 10.maja u Kraljevu i da se tek tada vratio u Zvornik, dok je svedok BB3 tvrdio da su i ostali Kraljevčani bili prisutni te prve subote na groblju nakon sahrane, kao i da je okrivljenog u tom periodu svaki dan viđao.

Ovakvi navodi svedoka BB2 i BB3 opovrgnuti su i ubedljivim iskazom svedoka ,,T“ koji je dosledno od svog prvog iskaza tvrdio da je upravo 07.maja 1992.godine uhapšen od strane ,,BB1“, ,,LL2“ (okr.AA) i ,,LL3“, što jasno ukazuje na prisustvo okrivljenog BB u Zvorniku i toga dana. Pri tome je prvostepeni sud pravilno postupio kada je kao krajnje neubedljive odbacio naknadne navode odbrane okrivljenog BB date nakon ispitivanja njegove majke, kada je po prvi put pomenuo da je prisustvovao četrdesetodnevnom pomenu GG u junu 1992.godine, ne mogavši da objasni zbog čega u svojoj odbrani nije pominjao i sve druge detalje i okolnosti o kojima je svedočila njegova majka, a koji bi svakako bili od interesa za njegovu odbranu – da mu je otac bio u bolnici, da ga je obilazio, da je do polovine juna navodno nekoliko puta išao u Hitnu pomoć u Kraljevu, kako je to tvrdila njegova majka, te da se zapravo ne seća koliko su još dana ostali posle sahrane u maju u Kraljevu, iako je ranije tvrdio da je tada bio tri-četiri dana kod kuće, ne pominjući prisustvo nikakvim parastosima u Kraljevu.

O svemu ovome u obrazloženju pobijane presude na stranama 51 i 52 su dati jasni, detaljni i logični razlozi zbog čega su suprotni žalbeni navodi branioca okrivljenog kojima se osporava ocena iskaza navedenih svedoka i odbrane okrivljenog ocenjeni kao neosnovani.

Dakle, kako je prisustvo okrivljenog BB na poljoprivrednom dobru ,,Ekonomija“, dana 05.05.1992. godine, (u vreme odigravanja događaja opisanog pod I tačka 1 izreke presude) neposredno po povratku iz Kraljeva, a nakon prisustva sahrani prijatelja GG poginulog na ratištu u Bosni nesumnjivo utvrđeno od strane prvostepenog suda, to su navodi žalbe branioca okrivljenog BB kojima se pokušava predstaviti da okrivljeni toga dana nije bio u Zvorniku, već u Kraljevu, ocenjeni kao neosnovani.

I u pogledu prisustva okrivljenog BB u Domu kulture u Čelopeku, (u kome su boravila 162 civilna lica muslimanske nacionalnosti iz mesta Divič, uzeta za taoce), prvostepeni sud je na stranama 43 i 44 obrazloženja pobijane presude dao jasne, uverljive i argumentovane razloge, zbog čega su žalbeni navodi branioca ovog okrivljenog kojima se tvrdi da je okrivljeni u vreme odigravanja događaja u ovom objektu (radnje opisane pod III izreke presude), bio u Kraljevu zbog obeležavanja četrdesetodnevnog pomena poginulom drugu GG, ocenjeni kao neosnovani. Ovo stoga jer je prisustvo okrivljenog BB u DKČ nesumnjivo utvrđeno iz iskaza oštećenih, zatvorenih u ovom objektu koji su lice sa nadimkom “PP” pominjali od svojih prvih iskaza datih istražiteljima MKTJ, detaljno opisujući njegove radnje i izgled. Tako, svedok “G” navodi da ga se seća kao krupnog, gojaznog, u maskirnoj uniformi, teškog oko 90 kilograma, širokih ramena, crne kose, punačkog lica, sa nožem. Ovaj svedok je u vreme davanja iskaza u fazi istrage Ki.V.3/05, koja je prethodila postupku pod brojem K.V.5/05 (dana 27.04.2005. godine) prilikom saslušanja zamolnim putem u BiH, prepoznavši “EE1” na fotografijama (među kojima su se nalazile samo fotografije tada okrivljenih DD, ĐĐ, II, EE, zvanog ,,EE1“ ŽŽ i ZZ, uz fotografije pritvorenih lica iz drugih predmeta) rekao “da ima PP znao bih, dobro bih ga poznao, krupan”. Svedoci “jedan” i “dva” koji su takođe bili zatvoreni u DKČ, pre saslušanja na glavnom pretresu, sa sigurnošću su prepoznali okrivljenog BB u liniji za prepoznavanje kao lice koje su znali pod nadimkom “PP”, a prethodno su ga i verno opisali, a što su učinili i na prethodnom pretresu u predmetu K.V.5/05 dana 16.06.2006. godine, kada su prvi put saslušavani. Detaljan opis “PP” kao krupnog, debelog čoveka, visine 175 do 180 cm, težine 90 do 100 kilograma, naoružanog samo nožem, dao je i svedok pod pseudonimom “A” još pred haškim istražiteljima 1996. godine, a na sličan način ga opisuje i svedok pod pseudonimom “B”. Osim toga i oštećeni pod pseudonimom “U”, koji inače nije bio zatvoren u Domu kulture Čelopek, već na “Ekonomiji”, a potom na “Ciglani” navodi da je slušao od zatvorenika koji su dovođeni iz Doma kulture u Čelopeku, šta “LL”, “BB1” i “EE1” rade u DKČ, dok je i oštećeni pod pseudonimom “OO11”, koji takođe nije bio zatvoren u DKČ, tvrdio da su njegovog oca i rođaka iz DKČ na “Ciglanu” doveli i tu ih ostavili, da su im oni pričali da su “BB1”, “DD1” i “LL” viđali u Domu kulture u Čelopeku, te da su povezali dešavanja u DKČ sa krvlju u gepeku automobila - “Stojadina” sa kojim su “BB1” i “LL” dolazili na “Ciglanu” i koji su im prali zatvorenici. Pored navedenih oštećenih, i svedok DD zv. “DD1” (koji je pravnosnažno osuđen, između ostalog i zbog događaja u DKČ), koji je potvrdio svoje prisustvo u Domu kulture Čelopek bar u tri navrata u junu 1992. godine prilikom boravka zatvorenih Muslimana u njemu, naveo je da su mu stražari pričali da je “PP” dolazio u DKČ i da je tamo tukao i nešto radio, ali da ne zna da li je baš sa njim ulazio u DKČ, objasnivši da su svi nosili iste maskirne uniforme, da je i “PP” imao automatsku pušku i pištolj, kao i bajonet, dok su oštećeni naveli da je “PP” imao oznake srpske vojske sa dvoglavim orlom, a što potvrđuje i svedok BB5 koji je svedočio o svojim saznanjima u vezi prisustva okrivljenog BB na sahrani u Kraljevu.

S obzirom da je tokom postupka nedvosmisleno utvrđeno da je jedini “BB1” - pripadnik kraljevačke grupe bio upravo ovde okrivljeni BB, što i sam okrivljeni potvrđuje, kao i pravnosnažno osuđeni DD i ĐĐ, pri čemu je okrivljeni BB sam naveo da nije čuo da se neko predstavljao kao “PP”, to je prvostepeni sud pravilno postupio kada nije prihvatio tezu odbrane da je moguće da je taj “PP” koji se pominje, ustvari lice po imenu KK, budući da je ova teza proverena još u fazi istrage u predmetu Ki.V.3/05 koji je prethodio postupku K.V.5/05, pribavljanjem fotografija i proverom identiteta.

Imajući u vidu sve napred navedeno, žalbeni navodi branioca okrivljenog BB kojima se pokušava predstaviti da ovaj okrivljeni nije lice o kome su govorili oštećeni, ističući da je okrivljeni u vreme inkriminisanih događaja imao dužu kosu na razdeljak, a što se može videti na fotografijama okrivljenog BB iz tog perioda koje se nalaze u spisima predmeta, te da svedoci pod pseudonimima “jedan” i “dva” prilikom ispitivanja kod istražnog sudije opisujući “BB1” navode da je isti uvek bio kratko ošišan, a koji opis je u suprotnosti sa opisom koji je dao svedok pod pseudonimom “LL1”, (oštećeni koji nije bio u DKČ, već na ,,Ekonomiji“ i ,,Ciglani“), po oceni ovog suda, bez uticaja su na napred izneti zaključak prvostepenog suda u pogledu identiteta okrivljenog BB zv. “BB1” i njegovog prisustva u DKČ.

Ukazivanje u žalbi da je okrivljeni BB dana 01. i 02.06.1992. godine bio u bolnici u Kraljevu, i 07. juna na rođendanu svedoka BB3 bez ikakvog je značaja, s obzirom da se okrivljeni ne tereti ni za jedan događaj učinjen u Domu kulture u Čelopeku u navedene dane, a kako je prisustvo okrivljenog početkom juna 1992.godine na ,,Ciglani“ nesumnjivo utvrđeno iz iskaza zaštićenih svedoka ,,U“, ,,F“, ,,T“, i ,,OO11“ to su ovi žalbeni navodi ocenjeni kao neosnovani. Bez uticaja je i navod žalbe da je svedok SS1 u svom iskazu navela da je okrivljeni BB bio na njenoj svadbi dana 23.05.1992. godine, s obzirom da mu se na teret ne stavlja nijedna radnja učinjena toga dana.

Pobijajući prvostepenu presudu zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja u odnosu na radnje opisane pod III a izreke, kojom je okrivljeni BB oglašen krivim da je 10./ 11.06.1992. godine, uoči Bajrama, u Domu kulture u Čelopeku zajedno sa sada pokojnim EE lišio života najmanje devet lica, žalbom branioca okrivljenog BB osporava se ocena suda o izvedenim dokazima, a pre svega ocena iskaza svedoka “G” data zamolnim putem u sudu BiH u Sarajevu dana 27.04.2005. godine, te iskaz svedoka “tri” sa glavnog pretresa od 29.11.2010. godine, ističući da svedoci kontradiktorno opisuju događaj vezan za ubistvo OO2 i OO9, ukazujući pri tom i na iskaze svedoka “V” i svedoka “B”, koji su prilikom saslušanja zamolnim putem u Sarajevu dana 27.04.2005. godine naveli da je “EE1” ubio OO8, dok je prvostepeni sud utvrdio da je okrivljeni BB to uradio zajedno sa “EE1”. S tim u vezi osporavaju se činjenični i pravni zaključci prvostepenog suda da je okrivljeni BB izvršio radnje opisane pod gore označenim delom izreke presude. U žalbi se dalje ističe da je prvostepeni sud iskaze navedenih svedoka selektivno cenio prihvatajući delove iskaza koji potvrđuju navode iz optužnice, dok delove iskaza koji idu u korist okrivljenog ne prihvata. Osim toga, osporava se korišćenje dokaza pribavljenih od strane MKTJ, odnosno izjava zaštićenih svedoka uzetih od istražitelja MKTJ i ističe da okrivljenom u to vreme nije bilo obezbeđeno pravo na odbranu, zbog čega se po mišljenju branioca ovi dokazi ne mogu koristiti jer su u suprotnosti sa pozitivnim zakonodavstvom Republike Srbije, tako da isključuju poštovanje uslova na pravično suđenje.

Ovi žalbeni navodi su ocenjeni kao neosnovani jer je odredbom člana 14a Zakona o organizaciji i nadležnosti državnih organa u postupku za ratne zločine predviđeno da Tužilac za ratne zločine može preduzeti krivično gonjenje na osnovu podataka i dokaza prikupljenih od strane tužioca MKTJ, te da se ti dokazi, nakon ustupanja (a što je upravo ovde slučaj) mogu koristiti kao dokazi u krivičnom postupku pred domaćim sudom, pod uslovom da su prikupljeni ili izvedeni na način predviđen Statutom i pravilima o postupku i dokazima MKTJ, dok se postojanje ili nepostojanje činjenica koje se dokazuju tim dokazima, ceni u skladu sa odredbama Zakonika o krivičnom postupku. Imajući u vidu da su izjave svedoka uzete na način predviđen Statutom i pravilima o postupku i dokazima MKTJ od strane tužioca MKTJ i od njega ovlašćenih organa, u skladu sa odredbom člana 16 i 18 Statuta MKTJ i pravila 39 Pravilnika o postupku i dokazima vezanim za vođenje istraga, to su napred izneti žalbeni navodi branioca okrivljenog BB da se ti dokazi nisu mogli koristiti u ovom krivičnom postupku, ocenjeni kao neosnovani. Naime, odredbom člana 18 stav 3 Statuta MKTJ predviđeno je da osumnjičeni ima pravo prilikom ispitivanja na branioca. Imajući u vidu da pred MKTJ nije bio pokrenut krivični postupak protiv okr. BB, u kom slučaju bi on svakako morao imati branioca (izabranog ili po službenoj dužnosti), već je reč o prikupljanju dokaza ispitivanjem između ostalih žrtava i svedoka (član 18 stav 2 Statuta i 39 (ii) Pravilnika o postupku i dokazima), to u ovom slučaju, nasuprot navodima žalbe, nije povređeno pravo okrivljenog na odbranu, pa je ovaj žalbeni navod ocenjen kao neosnovan. Ovaj sud je imao u vidu (kao uostalom i prvostepeni sud) stav Vrhovnog suda Srbije iznet u rešenju Kž2 RZ 22/08 od 21. maja 2008. godine, da se ni u slučaju haških izjava svedoka koji nisu došli na pretres, ne radi o nedozvoljenim dokazima, već da se isti mogu koristiti.

Osim toga, prvostepeni sud je ocenjujući dokaznu snagu ovih izjava, imao u vidu odredbe pravila 92 bis Pravilnika o postupku i dokazima koji daju mogućnost pretresnom veću Haškog tribunala da prihvati pismene izjave svedoka umesto usmenog svedočenja, samo kada se njima dokazuje nešto drugo, a ne dela i ponašanje optuženog za koje se on tereti, kao i da se pismene izjave mogu koristiti kada svedok pristupi u sud, kada se omogući njegovo unakrsno ispitivanje i kada on potvrdi da je izjava tačna, te je shodno navedenom pravilno zaključio da zakonodavac prilikom donošenja Zakona o organizaciji i nadležnosti državnih organa u postupku za ratne zločine, svakako nije imao za cilj, regulišući korišćenje dokaza prikupljenih od MKTJ, a posebno u slučaju kada svedoci ne dođu na pretres, da se ova mogućnost korišćenja dokaza MKTJ tumači na ekstenzivniji način u odnosu na onaj koji se primenjuje pred MKTJ. Pri tome je prvostepeni sud, primenjujući načelo slobodne ocene dokaza kao jedno od osnovnih načela našeg procesnog prava, imao u vidu i činjenicu da se korišćenjem pismenih izjava svedoka u situaciji kada isti nisu prisutni na glavnom pretresu, ograničava načelo neposrednosti u krivičnom postupku koje je, takođe, jedno od važnih načela krivičnog postupka i garant poštovanja prava odbrane. Sudska praksa Evropskog suda za ljudska prava u svojim odlukama tretira MKTJ kao sud zasnovan na zakonu, te dokaze pribavljene od strane ovog suda, smatra kao dokaze koji se mogu koristiti uz ograničenje koje predstavlja poštovanje uslova za pravično suđenje u skladu sa članom 6 Evropske konvencije o ljudskim pravima i načelo neposrednosti kao jedno od primarnih načela.

Shodno tome, prvostepeni sud je obazrivo cenio prikupljene pismene izjave u situaciji kada njihova sadržina nije mogla biti proverena neposredno na pretresu, i kada sud i stranke nisu mogli da postavljajući pitanja takvim svedocima, provere njihov kredibilitet, pa je na taj način cenio sve ranije date iskaze svedoka, kao i izjave svedoka uzete od strane istražitelja MKTJ koji nisu pristupili na glavni pretres, i to svedoka pod pseudonimima ,,“B”, “G” ,,D“, ,,Đ“, “V”, ,,Z“, ,, i Alfa“, (zatvorenih u Domu kulture u Čelopeku koji su opisivali radnje lica kojeg se sećaju pod nadimkom ,,PP“), koji su odbili da svedoče zbog veoma narušenog psihičkog i fizičkog zdravlja i čije dovođenje nije moguće (žive u inostranstvu -Bih, a svedok ,,B“ je nedostupni sudu jer živi na nepoznatoj adresi u inostranstvu) zbog čega su izjave ovih svedoka na glavnom pretresu održanom dana 02. decembra 2011. godine pročitani na osnovu odredbe člana 337 stav 1 tačka 1 ZKP-a.

U pogledu iskaza svedoka koji su pristupili na pretres, a prethodno su dali izjave o istim događajima i u postupku Kv.5/05, te istražiteljima MKTJ, koje su im i predočavane na pretresu, a sa kojima je odbrana imala mogućnosti da se upozna, prvostepeni sud je navedene izjave pravilno uzeo kao sastavni deo iskaza svedoka, tretirajući ih kao jedan jedinstveni iskaz, jer u suprotnom, i po nalaženju ovog suda, ne bi mogli biti ocenjeni na adekvatan način. S obzirom da su iskazi svedoka – žrtava, jedno od glavnih dokaznih sredstava u postupcima koji za predmet imaju krivično delo ratni zločin, kao i da je vremenski period protekao od izvršenja krivičnog dela do suđenja veoma dug, što za logičnu posledicu ima razlike i protivrečnosti, i to kako o okolnostima pod kojima su se odigrali događaji, tako i o licima koja su njihovi učesnici, prvostepeni sud se, nasuprot navodima žalbe, po oceni ovog suda , pažljivo bavio analizom i ocenom verodostojnosti ovih iskaza, kako pojedinačno, tako i u njihovoj međusobnoj vezi, ne dozvolivši da se, ukoliko se pojavi sumnja u verodostojnost i pouzdanost iskaza svedoka, to tumači na štetu okrivljenog BB. Imajući u vidu da su u obrazloženju pobijane presude dati jasni i logični razlozi iz kojih je prvostepeni sud iskaze oštećenih u vezi jednog događaja prihvatio, iako se na njegovo svedočenje o drugim dešavanjima nije oslonio, nalazeći da je iskaz svedoka u tom delu nepouzdan i najverovatnije rezultat kasnijih međusobnih prepričavanja među oštećenima, to su žalbeni navodi branioca ovog okrivljenog da je prvostepeni sud selektivno cenio iskaze oštećenih prihvatajući samo one delove kojima se potvrđuju navodi optužnice, ocenjeni kao neosnovani. S tim u vezi, neosnovano se osporava zaključak prvostepenog suda iznet na strani 28 pobijane presude da razlike u iskazima svedoka pri opisivanju detalja događaja ne mogu apriori da budu razlog za zaključak da je celokupno svedočenje određenog svedoka nepouzdano zbog toga što je njegovo svedočenje u odnosu na određeni događaj nepouzdano. Ovo iz razloga jer je prvostepeni sud donoseći ovakav zaključak imao u vidu da je u Domu kulture u Čelopeku u junu mesecu 1992.godine bilo zatvoreno 162 muškarca u prostoriji površine svega 200 m2, tako da je mogućnost opažanja određenih zbivanja zavisila i od mesta na kome su se nalazili u trenutku zlostavljanja, te činjenice da li su tom prilikom zlostavljani i oni sami ili njihovi najbliži rođaci, tako da je i po oceni ovog suda, nemoguće očekivati da o pojedinostima događaja, njihovoj hronologiji, te svim licima koja su im nanela patnje, iskazuje na potpuno saglasan način, posebno kada se ima i vidu da je u Domu vladala atmosfera straha za goli život i da su se oštećeni nalazili u posebnom psihičkom stanju. Oštećeni pod pseudonimom ,,Jedan“ to ilustruje na sledeći način: ,,Ima nas koji smo u strahu sedeli u ćošku, začepljenih ušiju i zatvorenih očiju da ne vidimo šta se dešava i kako nas udaraju, ima nas koji smo se krili pod binu da ne bi bili bijeni i da ne bi videli nekoga“.

  Imajući u vidu sve navedeno, i po nalaženju ovog suda, upravo bi u visokoj meri saglasni iskazi upućivali na činjenicu da su se svedoci dogovarali i međusobno usklađivali iskaze. Dug protek vremena, prisustvo traumatičnim scenama koje su se iz dana u dan ponavljale, te podsećanje i potom kazivanje pred sudom o njima, proizvelo je snažne emocionalne reakcije kod oštećenih, što sve dovodi do nemogućnosti da se u svakom iskazu ispriča ista priča sa istim detaljima. Međutim, ove okolnosti, i po oceni Apelacionog suda, ne mogu obezvrediti dosledno svedočenje o bitnim činjenicama, ukoliko je ono prihvaćeno kao ubedljivo, niti određene nepodudarnosti obavezno ceo iskaz čine nepouzdanim, a kako to pravilno zaključuje prvostepeni sud. Stoga su navodi žalbe branioca okrivljenog kojima se osporava ovakav zaključak prvostepenog suda ocenjeni kao neosnovani.

Nasuprot navodima žalbe branioca okrivljenog BB, prvostepeni sud je valjanom ocenom iskaza oštećenih, zatvorenih u Domu kulture u Čelopeku, na nesumnjiv način utvrdio da je okrivljeni BB učinio radnje opisane pod III a izreke presude (uoči Bajrama 10./ 11.06.1992. godine lišio života najmanje devet lica sa sada pokojnim EE), o čemu su u obrazloženju presude dati jasni, dovoljni i argumentovani razlozi, koje u svemu kao pravilne prihvata i ovaj sud, a koji navodima žalbe ničim nisu dovedeni u sumnju, zbog čega je žalba kojom se u ovom delu osporava pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja, ocenjena kao neosnovana.

Naime, od prvih iskaza datih istražiteljima MKTJ saslušani oštećeni su bili u visokom stepenu saglasni u pogledu opisivanja radnji koje su uoči Bajrama 1992. godine preduzimali pokojni EE zv. “EE1” i okrivljeni BB, zv. “BB1”, koje po svojoj brutalnosti i težini posledica obeležavaju ovaj predmet. Iz saglasnih iskaza svedoka pod pseudonimima “A”, “jedan”, “dva”, “tri”, “Alfa”, “G”, “D”, “Đ”, “B”, “V” i “Z”, prvostepeni sud je utvrdio da je uoči Bajrama 1992. godine pre dolaska grupe ljudi u kojoj su sigurno bili pokojni EE, zv. “EE1” i lice po nadimku “PP”, EE, zv. “EE1” najavio dolazak rečima “biće vam krvav Bajram”, da je po njihovom ulasku u Dom, počela tuča i maltretiranje zatvorenih, te da je tokom tog događaja koji je trajao duže vreme, po nekim oštećenima i nekoliko sati, lišeno života najmanje devet ljudi i to tako što je “EE1” pucanjem iz malokalibarske puške lišio života OO4, OO5, OO6, te OO7, kome je stavio cev puške u usta i time ga prinudio da se popne na prste, te kada je od njegovog oca OO7O, na pitanje da li mu je to jedini sin, dobio potvrdan odgovor, rekao da više ni njega neće imati, a potom, pucanjem u usta, OO7 lišio života. Prvostepeni sud je na pouzdan način takođe utvrdio da su pokojni EE i okr. BB lišili života OO8 ubadanjem noževima u telo više puta, nakon što ga je prethodno iz puške ranio sada pokojni “EE1”, dok je okrivljeni BB porezivanjem nožem po vratu lišio života OO2, OO3, OO9 i OO10, o čemu su u obrazloženju presude dati jasni i argumentovani razlozi, koje u svemu kao pravilne prihvata i ovaj sud, zbog čega su navodi žalbe kojima se u ovom delu osporava pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja ocenjeni kao neosnovani.

Ovo stoga jer iz iskaza oštećenih nesumnjivo proizilazi da su obojica okrivljenih – BB, zv. ,,BB1“ i EE zv. ,,EE1“ istovremeno ubijali navedene oštećene za Bajram 1992. godine, pa samim tim prvostepeni sud pravilno zaključuje da okrivljeni BB deluje u saizvršilaštvu sa sada pokojnim EE zv. “EE1”. Naime, oštećeni saglasno navode da dok “PP” radi nožem, “EE1” ubija iz malokalibarske puške, zatim oštećenog OO8 obojica ubadaju nožem u telo, a prethodno ga iz puške ranjava sada pokojni EE, da bi mu okrivljeni BB zabadao nož i nakon što je oštećeni pokušao da ga izvadi iz grudi, što na upečatljiv način opisuju oštećeni, (a kako je to detaljno obrazloženo u pobijanoj presudi), a pre nego što OO10 okrivljeni BB lišava života porezivanjem nožem po vratu, sada pokojni EE ga pogađa hicem iz puške. Prema tome, prvostepeni sud pravilno zaključuje da sama interpretacija doživljaja data od strane oštećenih čiji iskazi su citirani i pažljivo analizirani u pobijanoj presudi, upravo potvrđuje zaključak o zajedničkom delovanju obojice okrivljenih, tako da su sva lišenja života za Bajram rezultat zajedničkog delovanja obojice okrivljenih, rezultat radnji preduzetih sa zajedničkim ciljem, u istom vremenskom periodu, bez obzira da li ih preduzimaju pojedinačno ili zajedno, a kako je to na stranama 105 i 106 pobijane presude detaljno obrazloženo. Dakle, kako iskazi oštećenih u kojima opisuju ponašanje okrivljenih predmetnom prilikom ukazuju da okrivljeni zajedno imaju vlast nad delom, da se ne protive radnjama drugog, te da jedan hoće radnju drugog kao i svoje, to su navodi žalbe branioca okrivljenog BB da je prvostepeni sud pogrešno postupio kada je ovog okrivljenog oglasio krivim za radnje koje je izvršio sada pokojni EE, ocenjeni kao neosnovani.

U žalbi branioca okrivljenog BB navodi se da je prvostepeni sud povredio načelo in dubio pro reo, u pogledu radnje opisane pod II tačka 2 izreke pobijane presude, a naime, da je OO1 lišen života pucanjem iz vatrenog oružja od strane okrivljenog BB, , jer je po mišljenju branioca zaključak prvostepenog suda iznet na strani 82 pobijane presude u pogledu izvršenja navedene radnje izveden na osnovu pretpostavke, a što je u suprotnosti sa članom 18 ZKP-a.

Nasuprot ovim žalbenim navodima, po oceni Apelacionog suda, prvostepeni sud na pomenutoj strani presude pravilno zaključuje da, iako nijedan od oštećenih nije neposredni očevidac samog čina lišenja života oštećenog OO1, na osnovu svih izvedenih dokaza proizilazi nesumnjiv i jedini zaključak da je on lišen života pucanjem iz vatrenog oružja od strane okrivljenog BB, neposredno nakon što ga je vozilom izveo iz kruga “Ciglane”.

Naime, do ovakvog zaključka prvostepeni sud je došao pre svega imajući u vidu saglasne iskaze oštećenih zatvorenih na “Ciglani” (zaštićenih svedoka pod pseudonimima “U”, “F”, “T”, “LL1” i “OO11”), da su u vozilu sigurno bili “PP” i OO1, da su se neposredno nakon što su se odvezli, čuli pucnji, da je o tome da je “PP” ubio čoveka obavešten i DD – šef obezbeđenja na “Ciglani”, da je svedok SS (direktor “Ciglane”) obavešten da je telo bilo tu u krugu “Ciglane”, te da su DD i SS tvrdili da je i policija o tome obaveštena, da je telo oštećenog OO1 ekshumirano u istoj masovnoj sekundarnoj grobnici nastaloj nakon premeštanja primarnih grobnica u Zvorniku, u koje su smeštena tela ubijenih u Domu kulture Čelopek, Tehničko-školskom centru, Domu kulture Pilica u periodu juni 1992. godine. Osim toga, potpuno su saglasna posredna saznanja oštećenih i svedoka DD i SS u vezi okolnosti da je upravo okrivljeni BB zv. “BB1” usmrtio OO1 nakon što ga je odvezao vozilom marke “Zastava 101”, koje su videli oštećeni, a što je potvrdio i svedok DD, uz činjenicu da se ni sam tužilac u optužnici ne opredeljuje ko je bio uz “PP” kritičnom prilikom.

  Dakle, imajući u vidu da je prvostepeni sud na osnovu navedenih dokaza, a koje je cenio kako pojedinačno tako i u međusobnoj vezi i u sklopu odbrane okrivljenog BB, nesumnjivo utvrdio da je upravo ovaj okrivljeni neutvrđenog dana u drugoj polovini juna 1992. godine telesno povredio oštećenog OO1, na taj način što je u dva navrata ulazio u prostoriju na “Ciglani” u kojoj su boravili oštećeni, te je u jednom navratu izveo oštećenog OO1 koga je svojim nožem porezao u predelu vrata, usled čega je oštećeni bio sav krvav, a nakon kraćeg vremena je oštećenog OO1 ubacio u gepek putničkog vozila i odvezao iz “Ciglane”, te ga iz vatrenog oružja u neposrednoj blizini lišio života. Naime, svi oštećeni su na oštećenom OO1 videli posekotinu u predelu vrata neposredno nakon izlaska iz druge prostorije u koju ga je zajedno sa oštećenim OO uveo okrivljeni BB, a oštećeni OO opisivao je svim oštećenima šta im je “BB1” radio. (Inače, okrivljeni BB je oštećenom OO nožem odsekao kožu sa ruke na kojoj je bila tetovaža “zvezda sa polumesecom”, promera 5/6 cm, za koje radnje je ovaj okrivljeni takođe oglašen krivim, ali kako ovaj događaj nije predmet žalbe, to nije posebno komentarisan).

Neosnovano se žalbom branioca okrivljenog BB pobija prvostepena presuda zbog povrede Krivičnog zakona, jer je prvostepeni sud na pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje pravilno primenio Krivični zakon nalazeći da se u radnjama okrivljenog BB bliže opisanim u izreci presude stiču sva zakonska obeležja krivičnog dela ratni zločin protiv civilnog stanovništva iz člana 142 stav 1 KZ SRJ u saizvršilaštvu u vezi sa članom 22 KZ SRJ, za koje je i oglašen krivim, a što je sve detaljno obrazloženo u pobijanoj presudi od 114-123 strane presude, pri čemu se u žalbi ne daju konkretni razlozi u čemu se sastoji povreda Krivičnog zakona, te se ovaj sud nije mogao baviti pitanjima koja su obrađena u navedenom delu presude.

U vezi ovog žalbenog osnova pobijanja u žalbi branioca okrivljenog BB jedino se navodi se da je prvostepeni sud zanemario činjenice utvrđene u postupku da je kod određenih oštećenih nađeno oružje, iz kog razloga se branilac smatra da se ne može sigurnošću utvrditi da se u konkretnom slučaju radi o zarobljenim civilima, tako da se u konkretnom slučaju ne radi o krivičnom delu ratni zločin protiv civilnog stanovništva iz člana 142 stav 1 KZ SRJ za koje je ovaj okrivljeni oglašen krivim. Branilac ukazuje da je OO1 kod sebe imao pušku na kojoj je čak i pisala poruka da puška ubija sama. Ovi žalbeni navodi su ocenjeni kao neosnovani jer je prvostepeni sud imao u vidu činjenicu da su neki od oštećenih koji su boravili na poljoprivrednom dobru “Ekonomija”, a potom i na “Ciglani”, prilikom hapšenja kod sebe imali oružje (pomenuti oštećeni OO1, kao i svedok pod pseudonimom “U”, međutim, nasuprot navodima žalbe, i po oceni ovog suda to im ne oduzima svojstvo zaštićenih lica u smislu odredaba međunarodnog humanitarnog prava, niti ova činjenica sama po sebi ukazuje da su oni učestvovali u ratnim operacijama na strani jedne od sukobljenih strana.

S tim u vezi prvostepeni sud pravilno zaključuje da i eventualno prethodno učestvovanje u neprijateljstvima, od trenutka lišenja slobode daje takvim licima status zaštićenih lica u smislu zajedničkog člana 3 IV Ženevske konvencije, odnosno status lica onesposobljenih za borbu usled lišenja slobode. Izdvojeno posmatrano iz konteksta celog događaja i statusa najvećeg broja zarobljenih civila, zarobljavanje nekolicine lica koja su kod sebe imala oružje i odnos prema njima i posledice koje su usledile bi imalo sva obeležja krivičnog dela ratni zločin protiv ratnih zarobljenika, što je regulisano III Ženevskom konvencijom. Međutim, upravo mu okolnosti pod kojima je predmetno krivično delo izvršeno, vreme kada je izvršeno, uz nesumnjivu činjenicu da su svi ostali koji su zarobljeni bili civili i da je broj zarobljenih civila daleko premašivao broj lica koja bi se mogla smatrati zarobljenicima, daje i ovim licima status zarobljenih civila. Drugim rečima, u smislu odredaba Međunarodnog humanitarnog prava, prisustvo pojedinaca necivila unutar civilnog stanovništva, kao što je ovde slučaj, ne lišava stanovništvo civilnog karaktera jer je dovoljno da je ono pretežno civilnog karaktera. Ponašanje prema svim zarobljenim licima je bilo istovetno, i po mišljenju veća Apelacionog suda, u sebi sadrži sva subjektivna i objektivna obeležja krivičnog dela ratni zločin protiv civilnog stanovništva na koje se odnosi IV Ženevska konvencija.

  Imajući u vidu da je tokom ovog krivičnog postupka prvostepeni sud na osnovu izvedenih dokaza, a pre svega iskaza saslušanih svedoka – oštećenih nesumnjivo utvrdio da se žrtve predmetnog krivičnog dela u skladu sa odredbama IV Ženevske konvencije iz 1949. godine, te dopunskog Protokola o zaštiti žrtava nemeđunarodnog oružanog sukoba (Protokol II), smatraju licima zaštićenim u oružanom sukobu, to su napred izneti žalbeni navodi branioca okrivljenog BB, ocenjeni kao neosnovani.

Ispitujući prvostepenu presudu u delu odluke o krivičnoj sankciji u odnosu na okrivljenog BB, a povodom žalbi Tužioca za ratne zločine i branioca ovog okrivljenog, Apelacioni sud je našao da je žalba tužioca osnovana, dok je žalba branioca okrivljenog neosnovana. Po oceni ovog suda, a što se osnovano ukazuje žalbom Tužioca za ratne zločine prvostepeni sud je odlučujući o vrsti i visini krivične sankcije pravilno utvrdio sve okolnosti iz člana 41 KZ SRJ, i to kako olakšavajuće, tako i otežavajuće okolnosti na strani okrivljenog BB, međutim utvrđenim otežavajućim okolnostima nije dao adekvatan značaj, zbog čega je prvostepena presuda u delu odluke o krivičnoj sankciji uvažavanjem žalbe tužioca morala biti preinačena.

Naime, od olakšavajućih okolnosti prvostepeni sud je cenio lične i porodične prilike ovog okrivljenog – i to činjenicu da je oženjen, otac dvoje maloletne dece, njegovu životnu dob u vreme izvršenja krivičnog dela, okolnost da je pripadao kategoriji mlađih punoletnih lica, pri čemu je imao u vidu i dug vremenski period protekao od izvršenja krivičnog dela, dok je od otežavajućih okolnosti cenio težinu izvršenog krivičnog dela i posebno brojnost radnji i nastupelih posledica, izrazitu brutalnost, agresivnost, ispoljenu bezobzirnost prema žrtvama, upornost i odlučnost (radi se kontinuiranim radnjama koje je preduzimao na više lokacija – u Domu kulture u Čelopeku, na mestu zv. “Ciglan”, u junu mesecu 1992. godine, te na poljoprivrednom dobru “Ekonomija” u maju mesecu) ispoljena prilikom izvršenja dela nad bespomoćnim licima u uslovima nedostojnim za život ljudi, zajedno sa drugim učiniocima kreirajući atmosferu terora i straha u ovim objektima, pri čemu oštećeni nijednim postupkom nisu doprineli da se sa njima postupa na takav način. Pri tome je prvostepeni sud imao u vidu i činjenicu da se teške posledice krivičnog dela ogledaju i u tome da preživeli oštećeni usled psihičkog i fizičkog zlostavljanja koje su pretrpeli, i danas osećaju teške psihičke traume i trpe fizičke bolove, od kojih su mnogi napustili svoje mesto prebivališta. Zbog toga, po oceni ovog suda, a što se osnovano ukazuje i u žalbi Tužioca za ratne zločine, brojnost i težina napred navedenih otežavajućih okolnosti, a koje po svom karakteru prevazilaze uobičajene otežavajuće okolnosti, u konkretnom slučaju svakako iziskuju strožije kažnjavanje.

Ceneći te okolnosti, Apelacioni sud u Beogradu, Odeljenje za ratne zločine je uvažavanjem žalbe Tužioca za ratne zločine preinačio prvostepenu presudu u delu odluke o krivičnoj sankciji u odnosu na okrivljenog BB tako što ga je osudio na kaznu zatvora u trajanju od 20 godina, u koju će mu se primenom odredbe 50 KZ SRJ uračunati vreme provedeno u pritvoru počev od 02. januara 2010. godine, pa nadalje, do upućivanja u ustanovu za izdržavanje kazne.

Po oceni Apelacionog suda jedina adekvatna kazna u konkretnom slučaju je kazna zatvora u trajanju od 20 godina, koja je i propisana za krivično delo za koje je ovaj okrivljeni oglašen krivim i ista je srazmerna težini izvršenog krivičnog dela, prouzrokovanim posledicama, okolnostima pod kojima je krivično delo izvršeno, stepenu krivične odgovornosti okrivljenog, i ista je neophodna za ostvarivanje svrhe kažnjavanja iz člana 33 KZ SRJ, a kako se to osnovano ukazuje u žalbi tužioca.

Imajući u vidu da je uvažavanjem žalbe Tužioca za ratne zločine prvostepena presuda preinačena u navedenom delu, to je žalba branioca okrivljenog BB kojom se osporava pravilnost odluke o kazni ocenjena kao neosnovana. Isticanje u žalbi da prvostepeni sud utvrđenim olakšavajućim okolnostima nije dao adekvatan značaj, a pre svega da nije u dovoljnoj meri cenio činjenicu da je okrivljeni u vreme inkriminisanih događaja bio mlađe punoletno lice, kod svega napred navedenog, bez uticaja je na drugačiju odluku o kazni.

Apelacioni sud je cenio i ostale žalbene navode branioca okrivljenog BB, pa je našao da se istima ne dovodi u sumnju pravilnost i zakonitost pobijane presude.

Žalbom Tužioca za ratne zločine pobija se prvostepena presuda zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka u delu presude u kojem su okrivljenom AA izostavljene kao nedokazane radnje nečovečnog postupanja i pljačkanja na način opisan u dispozitivu optužnice pod tačkom 2a, tako što se ističe da postoji znatna protivrečnost o činjenicama koje su bile predmet dokazivanja, između onoga što se navodi u razlozima presude o sadržini zapisnika o iskazima svedoka datih u postupku (transkripata iskaza svedoka sa glavnom pretresa) i samih tih zapisnika, zbog čega, po mišljenju tužioca, nije moguće ispitati zakonitost i pravilnost presude. Obrazlažući ovaj žalbeni osnov pobijanja tužilac u žalbi interpretira pojedine delove iskaza zaštićenog svedoka “U”, “T” i “LL1”, ističući da je prvostepeni sud pogrešno ocenio iskaze navedenih svedoka i time izveo pogrešan zaključak da nema dokaza da je okrivljeni AA učestvovao sa drugim licima (okrivljenim BB i pravnosnažno osuđenima DD i ĐĐ), pa i samostalno u radnji krivičnog dela nečovečnog postupanja prema oštećenima zbog njihovog odvođenja u pljačkanje privatne imovine, a što je po mišljenju tužioca za posledicu imalo i pogrešno utvrđeno činjenično stanje u odnosu na navedene radnje.

Ovi žalbeni navodi su ocenjeni kao neosnovani, jer je po oceni Apelacionog suda u Beogradu, prvostepeni sud za svoj zaključak da nije dokazano da je okrivljeni AA preduzeo navedene radnje, ( da je zajedno sa okrivljenim BB i okrivljenim VV, te pravnosnažno osuđenima DD i ĐĐ, u prvoj polovini juna do pred kraj juna 1992.godine, nezakonito postupao i više puta nečovečno postupajući, oštećene izvodio iz “Ciglane”, u različitim grupama i naređivao im da iz kuća pljačkaju i oduzimaju razne predmete, te iste potom prisvajao, robu skrivao sa robom u “Ciglani”, a delimično prebacivao i u Republiku Srbiju, kako mu je stavljeno na teret), dao jasne, dovoljne, argumentovane i za ovaj sud prihvatljive razloge, te je pravilno postupio kada je navedene radnje izostavio iz izreke presude u odnosu na okrivljenog AA. Zbog toga su napred izneti žalbeni navodi Tužioca za ratne zločine kojima se osporava ocena iskaza navedenih zaštićenih svedoka, a s tim u vezi i izneti zaključak prvostepenog suda, ocenjeni kao neosnovani.

Ovo iz razloga jer je prvostepeni sud do ovakvog svog zaključka došao na osnovu izvedenih dokaza bliže navedenih u pobijanoj presudi, koje je cenio kako pojedinačno, tako i u međusobnoj vezi i u sklopu odbrane okrivljenog AA koji je negirao da je izvršio napred navedene radnje, a pre svega na osnovu iskaza zaštićenih svedoka “U”, “T”, “LL1”, “OO11” i “F”, čiji iskazi su verno interpretirani u obrazloženju pobijane presude, a potom i pravilno ocenjeni, zbog čega su za ovaj sud neprihvatljivi suprotni žalbeni navodi Tužioca za ratne zločine. Naime, oštećeni zaštićeni svedok “U”, koji je u svom iskazu objasnio da je svakodnevno išao u pljačke, nije mogao da se seti nijedne situacije, da je u iste išao sa “Savom” (okrivljenim AA), za koga je inače tvrdio da se pridružio “DD1”, “LL” (pravnosnažno osuđenima DD i ĐĐ za radnju pljačkanja) i “PP” (okrivljenom BB), tek krajem juna 1992. godine, niti je mogao da se seti da je okrivljeni AA ikada bio u kombinaciji sa njima trojicom, kada je on išao u tovarenje, navodeći samo da mu se čini da su jednom prilikom u nekoj kući našli video rikordere i, kako mu se čini, dali ih “LL2”. Oštećeni zaštićeni svedok “T”, izneo je svoje saznanje da je jedini put kada je video da “LL2” nešto uzima, bila situacija u Kozluku (nakon 26. juna 1992. godine), kada ih je “D1” vodio u pljačku, kojom prilikom se “LL2” odnekle pojavio sam i sneo dva strujomera sa sprata jedne kuće i otišao potom sam, objasnivši da njega nikada nije vodio u pljačku.

Imajući u vidu ovakav iskaz zaštićenog svedoka “T”, koji je inače detaljno govorio o svojim redovnim odlascima u pljačke, te pomenuti iskaz oštećenog “U”, kao i činjenicu da oštećeni pod pseudonimom “OO11” ne označava okrivljenog AA kao lice za koje on ima bilo posredna bilo neposredna saznanja da je učestvovalo u radnjama pljačkanja, dok radnje “PP”, “DD1” i “LL” detaljno opisuje, te da ga takođe ne označavaju ni svedoci pod pseudonimom “LL1” i “F”, iako se ovaj svedok seća da je okrivljeni AA dolazio na “Ciglanu”, ali ga ne vezuje za ove radnje, to prvostepeni sud, i po oceni Apelacionog suda, pravilno zaključuje da napred naveden iskaz zaštićenog svedoka “T” ne menja očigledni zaključak da nije dokazano da je okrivljeni AA učinio radnju pljačkanja kao radnju ratnog zločina.

Stoga se neosnovano u žalbi Tužioca za ratne zločine navodi da je prvostepeni sud iskaze zaštićenih svedoka “U”, “T” i “LL1” relativizovao i time ga pogrešno ocenio. Navodi žalbe tužioca kojima se ukazuje na iskaz zaštićenog svedoka “T” u kojem je naveo da je čuo da je i LL2 bio u grupi koja je pljačkala po Zvorniku i Diviču, iskaz zaštićenog svedoka “LL1” koji je naveo da mu se čini da je sa LL2 išao u neku ulicu pored srednje škole u gradu, te da ih je u pljačke vodio “DD1”, “LL”, odnosno da je, prema kazivanju ovog svedoka bilo njih četiri, pet, znači LL2, kako svedok navodi, kao i da je zaštićeni svedok “U” okrivljenog AA vezivao za pljačku ulja, koje izjave, kako se u žalbi navodi, prvostepeni sud nije sadržinski celovito naveo u razlozima presude, po oceni ovog suda bez ikakvog su značaja, jer navedeni delovi iskaza zaštićenih svedoka ne menjaju očigledni zaključak da nije dokazano da je okrivljeni AA učinio radnju pljačkanja kao radnju ratnog zločina.

Ovo iz razloga jer u smislu odredaba Međunarodnog humanitarnog ugovornog i običajnog prava, da bi postojali dokazi da je lice izvršilo ovu radnju, obim i učestalost prisvajanja moraju biti takvi da radnje prisvajanja podrazumevaju teške posledice za žrtvu, da predstavljaju teško kršenje odredaba Međunarodnog humanitarnog prava, a imovina mora da bude dovoljne novčane vrednosti da bi njeno otuđivanje imalo takve posledice, o čemu, i po nalaženju ovog suda, očigledno nije reč u konkretnom slučaju, a kako je to pravilno zaključio i prvostepeni sud. Zbog toga su napred izneti žalbeni navodi tužioca za ratne zločine ocenjeni kao neosnovani.

Žalbom Tužioca za ratne zločine pobija se prvostepena presuda zbog pogrešno utvrđenog činjeničnog stanja u odnosu na radnje opisane pod IIb optužnice (telesno povređivanje OO1 i OO), za koje je okrivljeni VV oslobođen od optužbe usled nedostatka dokaza, dok je u odnosu na okrivljenog AA ova radnja izostavljena iz činjeničnog opisa izreke kao nedokazana. U žalbi se navodi da je ovaj deo presude zasnovan na pogrešno utvrđenom činjeničnom stanju jer je prvostepeni sud odlučne činjenice za postojanje bitnih elemenata krivičnih dela iz člana 142 stav 1 KZ SRJ u vezi sa članom 24 KZ SRJ pogrešno utvrdio i tako izveo pogrešan zaključak da nema dokaza da su navedeni okrivljeni kao pomagači okrivljenom BB, učestvovali u radnji telesnog povređivanja dva lica. S tim u vezi u žalbi se osporava ocena iskaza zaštićenih svedoka pod pseudonimima “U”, “T”, “LL1”, “F” i svedoka SS (direktora “Ciglane”), čiji iskazi, nasuprot zaključku prvostepenog suda, po mišljenju tužioca, daju dovoljno pouzdanog osnova za zaključak da su okrivljeni AA i VV izvršili napred navedenu radnju, imajući u vidu da su zaštićeni svedoci detaljno i gotovo potpuno saglasno opisali ponašanja okrivljenih koje sud nije cenio kao važne i odlučne činjenice, već je samo konstatovao njihovo prisustvo na mestu inkriminisanog događaja. U žalbi se dalje interpretiraju pojedini delovi iskaza napred navedenih zaštićenih svedoka i iskaza svedoka SS i navodi da se iz njihovih iskaza utvrđuje da su okrivljeni AA i VV videli i znali da okrivljeni BB telesno povređuje nožem oštećene OO1 i OO ,što su i komentarisali svako na svoj način, iz kojih komentara se, po mišljenju tužioca, osnovano može zaključiti da oni svojim prisustvom ohrabruju i daju potporu okrivljenom BB, stvarajući i kod njega uverenje da su oni sa naoružanjem tu za slučaj da se drugi oštećeni pobune, te da može nesmetano učiniti sve što je hteo, dok su kod oštećenih stvorili strah i uverenje potpune bespomoćnosti za pružanje bilo kakvog otpora. Zbog toga tužilac smatra da se u radnjama okrivljenog AA i VV stiču sva bitna obeležja krivičnog dela ratni zločin protiv civilnog stanovništva u pomaganju iz člana 142 stav 1 KZ SRJ u vezi sa članom 24 KZ SRJ, za koje ih je trebalo oglasiti krivim.

Nasuprot ovim žalbenim navodima, po oceni Apelacionog suda, prvostepeni sud je pravilno zaključio da nema dokaza da su navedeni okrivljeni pomagali okrivljenom BB pri činjenju radnji opisanih pod II tačka 2 izreke presude (povređivanje telesnog integriteta oštećenih OO1 i OO), tako što su stojeći naoružani ispred prostorije na “Ciglani” u kojoj su bili oštećeni, stvarali uverenje beznadežnosti pružanja otpora kod oštećenih, o čemu su u obrazloženju presude na stranama 83 i 84 dati jasni, detaljni i argumentovani razlozi koje u svemu kao pravilne prihvata i ovaj sud. Zbog toga su suprotni žalbeni navodi Tužioca za ratne zločine kojima se pobija prvostepena presuda zbog pogrešno utvrđenog činjeničnog stanja u oslobađajućem delu u odnosu na okrivljenog VV, i delu u kojem su navedene radnje izostavljene kao nedokazane iz izreke presude u odnosu na okrivljenog AA, ocenjeni kao neosnovani.

Naime, tokom postupka nesporno je utvrđeno da okrivljeni AA i VV nisu izveli oštećene OO i OO1 iz prostorije na “Ciglani”, da nisu bili prisutni u prostoriji u kojoj se dešavaju povređivanja navedenih oštećenih od strane okrivljenog BB, a izvedeni dokazi ne ukazuju da je okrivljeni AA imao kod sebe nož koji se pominje u njegovim navodnim komentarima, o čemu svedoče neki oštećeni (svedok pod pseudonimom “U”), na čemu tužilac u žalbi insistira ističući da je ovaj svedok naveo da je LL2 rekao ,,Budala, ja mu davao oštar nož, on hoće tupim da ga zakolje”, niti se iz iskaza oštećenih može pouzdano utvrditi da li neko od ove dvojice čeka povratak okrivljenog BB iz prostorije u kojoj su se odigrali navedeni događaji.

Valjanom analizom iskaza oštećenih zaštićenih svedoka pod pseudonimima “U”, “T”, “LL1”, “F”, kako pojedinačno tako i u međusobnoj vezi i u sklopu odbrana okrivljenih AA i VV, prvostepeni sud, i po oceni ovog suda, pravilno zaključuje da komentari dati na način kako ih predstavljaju oštećeni, uz dosta nesaglasnosti i odstupanja u pogledu osobe koja ih daje (LL2, VV, DD1), a što je sve detaljno objašnjeno u pobijanoj presudi, tako da isti, nasuprot navodima žalbe, ne ukazuju na postojanje nesumnjivih dokaza o pomaganju okrivljenom BB od strane ove dvojice okrivljenih i postojanju svesti da svojim delovanjem ili propustom pomažu okrivljenom BB. Ovo tim pre, jer su očigledne i znatne razlike u iskazima svedoka u pogledu ponašanja, pa i samog prisustva lica po nadimcima “LL2” i “VV1” kritičnom prilikom, pri čemu nijedan ne pruža osnov za zaključak da su oni stojeći naoružani ispred prostorije stvarali uverenje beznadežnosti pružanja otpora kod oštećenih, niti oštećeni na takav način doživljavaju njihovo prisustvo, a što jasno proizilazi iz iskaza oštećenih.

Stoga je suprotna tvrdnja izneta u žalbi Tužioca za ratne zločine za ovaj sud neprihvatljiva, jer su upravo sami oštećeni ponašanje okrivljenog VV kritičnom prilikom doživljavali kao pružanje pomoći oštećenom OO nakon povređivanja od strane ,,PP“, jer mu VV1 brionom polivao i previo ranu koja je krvarila, koji postupak ukazuje na to da je okrivljeni VV u određenoj meri pokazao saosećanje sa oštećenim. Prema tome, imajući u vidu iskaze oštećenih, po oceni ovog suda, navodi žalbe tužioca za ratne zločine kojima se ukazuje na iskaz oštećenog ,,U“ u kojem je naveo da je okrivljeni VV prilikom previjanje rane oštećenom OO rekao da ,,BB1“ nije normalan i da on ako mu nešto ne paše, podigne pištolj i ubije, bez uticaja su na pravilnost zaključka prvostepenog suda da u konkretnom slučaju nema dokaza da je okrivljeni VV svesno pomogao u teškom telesnom povređivanju oštećenih OO1 i OO stvarajući uverenje beznadežnosti za pružanje bilo kakvog otpora kod oštećenih, kako je to pravilno zaključio i prvostepeni sud.

Prvostepeni sud takođe pravilno zaključuje da je neodrživa teza optužbe, da bi okrivljeni AA i VV, da nisu hteli da pomognu okrivljenom BB, pokušali da ga spreče u tome, udaljili se sa lica mesta, ili ga prijavili, što nisu učinili. Ovo iz razloga jer odgovornost za nesprečavanje, odnosno nečinjenje, kao način izvršenja krivičnog dela, postoji ukoliko lice ima dužnost da spreči neko ponašanje a činjenica da neko nije sprečio lice u izvršenju dela, ne znači automatski da ima svest da mu pomaže u činjenju istog. Ova dužnost postoji kod nadređenih lica u odnosu na svoje podređene, a nije sporno da okrivljeni AA i VV nisu bili nadređeni okrivljenom BB. Samo prisustvo lica određenoj radnji nije dovoljno za utvrđivanje postojanja krivične odgovornosti, ukoliko to prisustvo nema elemente znatnog, odnosno suštinskog doprinosa i uticaja na glavnog izvršioca u izvršenju određenih radnji. Okolnost da se okrivljeni nisu udaljili ili da nisu prijavili takvo delo, i po oceni ovog suda, nasuprot navodima žalbe Tužioca za ratne zločine, ne može predstavljati dokaz o pomaganju kao obliku učestvovanja u izvršenju krivičnog dela, već takva odgovornost ostaje na nivou moralne odgovornosti, ali ne i odgovornosti u pravnom smislu.

Dakle, imajući u vidu sve napred navedeno, prvostepeni sud pravilno zaključuje da nema dokaza da prisustvo okrivljenih AA i VV kritičnom prilikom sadrži potrebne elemente, niti psihičkog pomaganja okrivljenom BB - eventualnog jačanja volje, otklanjanja prepreka, niti fizičkog pomaganja u izvršenju radnji telesnog povređivanja oštećenih OO i OO1, zbog čega su suprotni žalbeni navodi Tužioca za ratne zločine ocenjeni kao neosnovani. U situacijama kada prilog pomagača, kao u konkretnom slučaju, nije u pravno relevantnom smislu uticao na izvršioca dela, i po oceni ovog suda, moglo bi se raditi samo o pokušaju pomaganja koje po zakonu nije kažnjivo ili o neuspelom pomaganju, a u konkretnom slučaju nema dokaza da je takav eventualni doprinos izvršenju dela bio dovoljno znatan i efikasan da bi omogućio, olakšao ili ohrabrivao okrivljenog BB u izvršenju krivičnog dela, kako to pravilno zaključuje prvostepeni sud.

S obzirom da nije dokazano da je kod okrivljenih AA i VV postojala svest da pomažu okrivljenom BB, a kako je u novijoj sudskoj praksi MKTJ izraženo stanovište da se za pomaganje zahteva ne samo svest o tome da pomagač pomaže izvršiocu već i da pomagač prihvata konačni ishod i kažnjavanje posledice svog ponašanja, to je prvostepeni sud pravilno postupio kada je kao nedokazane izostavio iz izreke radnje pomaganja okrivljenom BB pri povređivanju telesnog integriteta oštećenih OO1 i OO, u odnosu na okrivljenog AA, odnosno primenom odredbe člana 355 tačka 2 ZKP-a oslobodio od optužbe okrivljenog VV za ove radnje. Stoga su napred izneti žalbeni navodi Tužioca za ratne zločine kojima se u ovom delu pobija prvostepena presuda ocenjeni kao neosnovani.

Što se tiče žalbe Tužioca za ratne zločine kojom se u odnosu na okrivljenog AA pobija prvostepena presuda u delu odluke o krivičnoj sankciji, Apelacioni sud nalazi da je žalba osnovana. Naime, prvostepeni sud je od olakšavajućih okolnosti na strani ovog okrivljenog cenio lične i porodične prilike okrivljenog - okolnost da je otac dvoje maloletne dece, njegovu mladost u vreme izvršenja krivičnog dela, činjenicu da u to vreme nije bio osuđivan kao i raspad porodice nakon otpočinjanja ovog krivičnog postupka, te njegovo korektno držanje pred sudom, pri čemu je našao da navedene okolnosti imaju karakter osobito olakšavajućih okolnosti.

Međutim, i pored pravilnog zaključka prvostepenog suda da iznete olakšavajuće okolnosti u konkretnom slučaju imaju značaj osobito olakšavajućih koje opravdavaju primenu instituta ublažavanja kazne iz člana 42 i 43 KZ, po oceni Apelacionog suda, priroda i okolnosti pod kojima su učinjene krivično-pravne radnje za koje je okrivljeni AA oglašen krivim, a koje prvostepeni sud nije u dovoljnoj meri cenio, opravdavaju strožije kažnjavanje ovog okrivljenog. Zbog toga je ovaj sud uvažavanjem žalbe Tužioca za ratne zločine preinačio prvostepenu presudu u delu odluke o krivičnoj sankciji u odnosu na okrivljenog AA, tako što ga je osudio na kaznu zatvora u trajanju od 3 (tri) godine u koju će mu se primenom odredbe člana 50 KZ SRJ uračunati vreme provedeno u pritvoru od 21.12.2007. godine do 05.02.2008. godine.

Po oceni ovog suda ovako odmerena kazna ispod granice propisane zakonom za predmetno krivično delo, srazmerna je težini izvršenog krivičnog dela i stepenu krivične odgovornosti okrivljenog AA i ista je nužna ali i dovoljna za postizanje svrhe kažnjavanja iz člana 33 KZ SRJ.

S obzirom da je branilac okrivljenog BB, advokat BA na sednici drugostepenog veća izjavio da odustaje od žalbe izjavljene dana 24.aprila 2012.godine protiv prvostepene presude, te je Apelacioni sud shodno odredbi člana 456 stav 2 ZKP-a, navedenu žalbu odbacio kao nedozvoljenu, dok je na osnovu odredbe člana 459 i 457 ZKP-a, odlučio kao u izreci presude pod I .

Zapisničar,       Predsednik veća-sudija,
Mirjana Janković-Nedić,sr    Siniša Važić,sr

Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Svetlana Antić

Factum infectum fieri nequit – Učinjeno ne može postati neučinjeno (Plaut)