Republika Srbija
Apelacioni sud u Beogradu
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
13.11.2013.

Kž1 Po2 2/13

 
REPUBLIKA SRBIJA
APELACIONI SUD U BEOGRADU
Kž1 Po2 2/13
Dana 13.11.2013. godine
B e o g r a d


U IME NARODA

APELACIONI SUD U BEOGRADU, Odeljenje za ratne zločine, u veću sastavljenom od sudija: mr Sretka Jankovića, predsednika veća, Sonje Manojlović, Omera Hadžiomerovića, dr Miodraga Majića i Vučka Mirčića, članova veća, uz učešće samostalnog savetnika Rosande Dževerdanović Savković i zapisničara Snežane Stanković, u krivičnom postupku protiv okr.AA1 i dr. zbog krivičnog dela ratni zločin protiv civilnog stanovništva iz člana 142 stav 1 KZ SRJ u saizvršilaštvu u vezi člana 22 KZ SRJ, odlučujući o žalbama Tužioca za ratne zločine, okr.AA i njegovog branioca adv.AB1, okr.AA3, branioca okr. AA3, okr.AA4, okr.AA5, okr.AA6 i okr.AA7 adv.AB2, branioca okr.AA7, okr.AA2, okr.AA8 i okr.AA9 adv.AB3, branioca okr.AA7, okr.AA8, okr.AA9 i okr.AA2 adv.AB4, branioca okr.AA0 adv.AB5, i branioca okr.BB0 adv.AB6, izjavljenim protiv presude Višeg suda u Beogradu, Odeljenja za ratne zločine K.Po2.18/11 od 19.09.2012.godine, nakon održanog pretresa, u smislu člana 449 ZKP, dana 16. i 17. 09. te 13.11.2013.godine, u prisustvu zamenika Tužioca za ratne zločine Mioljuba Vitorovića, okr.AA i njegovog branioca adv.AB1, okr.AA3, okr.AA4 i okr.AA5 i njihovog branioca adv.AB2 i branioca okr.BB0 adv.AB6, te tumača za albanski jezik TT, a u odsustvu okrivljenih za koja su doneta rešenja za suđenje u odsustvu Kv.V 47/09 od 29.06.2012.godine i Kv.Po2 21/12 od 13.02.2012.godine, dana 13.11.2013.godine, većinom glasova je doneo,

P R E S U D U

I

ODBIJA SE kao neosnovana žalba Tužioca za ratne zločine, a presuda Višeg suda u Beogradu, Odeljenje za ratne zločine K.Po2.18/11 od 19.09.2012.godine, u oslobađajućem delu POTVRĐUJE.


II

USVAJAJU SE žalbe okr.AA i njegovog branioca adv.AB1, okr.AA3, branioca okr.AA3, okr.AA4, okr.AA5, okr.AA6 i okr.AA7 adv.AB2, branioca okr.AA7, okr.AA2, okr.AA8 i okr.AA9 adv.AB3, branioca okr.AA7, okr.AA8, okr.AA9 i okr.AA2 adv.AB4, branioca okr.AA7 adv.AB5 i branioca okr.BB0 adv.AB6, pa se PREINAČAVA presuda Višeg suda u Beogradu, Odeljenja za ratne zločine K.Po2.18/11 od 19.09.2012.godine, tako što Apelacioni sud u Beogradu, Odeljenje za ratne zločine, okr.BB0, okr.AA7, okr.AA, okr.AA3, okr.AA8, okr.AA9, okr.AA4, okr.AA5, okr.AA6, okr.AA7 i okr.AA2, sa ličnim podacima kao u izreci prvostepene presude,

-na osnovu člana 423 tačka 2 ZKP,

 

OSLOBAĐA OD OPTUŽBE

Da su:

Kao pripadnici oružanih vojnih formacija Oslobodilačka vojska Kosova (OVK)

-za vreme istovremenog oružanog sukoba i međunarodnog i nemeđunarodnog (unutrašnjeg) karaktera između oružanih snaga SRJ, s jedne strane, i sa druge, NATO koalicije i OVK, koji je na teritoriji AP KiM počeo od 24.03.1999.godine, a kao unutrašnji sukob se nastavio i posle 20.06.1999.godine, nakon što je na osnovu vojno-tehničkog sporazuma od 09.06.1999.godine i rezolucije UN broj 1244 od 10.06.1999.godine, suspendovana kampanja bombardovanja SRJ od strane NATO snaga i nakon što su se oružane snage SRJ povukle sa teritorije AP KiM, a oružane snage OVK protivno obavezi iz člana 15 u vezi člana 9 pod b) navedene rezolucije da odmah prekinu sve ofanzivne akcije i povinuju se zahtevima za demilitarizaciju, nastavile sa napadom na civilno stanovništvo i pojedine civile sve do kraja decembra meseca 1999.godine kada je OVK rasformirana,

-a nakon što se jedna njihova jedinica početkom juna meseca 1999.godine rasporedila na teritoriji Gnjilana i njegove okoline, i to komanda jedinice u zgradi Doma JNA u Gnjilanu, a ostali pripadnici, u zgradu Internata srednjoškolskog centra u Gnjilanu i druge objekte, obdanište i škole,

-kršeći pravila međunarodnog prava za vreme oružanog sukoba iz čl. 2 st. 1 čl. 3 st. 1 tačka a) i c) i čl. 33 stav 2 IV Ženevske konvencije o zaštiti građanskih lica za vreme rata od 12.08.1949.godine i čl. 2 st. 2 u vezi čl. 5 i 6 a u vezi čl. 4 st. 1 i st. 2 tačka a), tačka e) i tačka g) II Dopunskog protokola o zaštiti žrtava nemeđunarodnog oružanog sukoba, a radi ostvarivanja zajedničkog cilja-uspostavljanja potpune civilne i vojne kontrole nad teritorijom Kosova i Metohije i istovremeno proterivanja srpskog i nealbanskog življa sa ove teritorije, i to

Optuženi AA, AA3, AA8, AA9, AA2, AA4, AA5, AA7, AA6, AA0 i BB0,

- u periodu od 17.-23.06.1999. godine, zajedno sa NN pripadnicima OVK, u Internatu u Gnjilanu, i u školi u selu Ugljare, protivzakonito zatvorili, mučili, nečovečno postupali na naročito ponižavajući i degradirajući način, nanosili povrede telesnog integriteta i silovali oštećene zaštićene svedokinje „C1“ i „C2“, na taj način što su dana 17.06.1999. godine, iz reda za hleb ispred prodavnice, nedaleko od autobuske stanice, u prepodnevnim časovima, nekoliko NN pripadnika OVK protivzakonito lišili slobode zaštićene svedokinje „C1“ i „C2“ i vozilom marke „Opel askona“ sproveli do Internata, gde su ih na ulaznim vratima preuzeli drugi pripadnici OVK koji su ih sproveli na prvi sprat Internata, gde su ih do večernjih sati 22.06.1999. godine, a potom i u selu Ugljare, više desetina pripadnika UČK i lica koja su im se pridružila, držali protivpravno zatvorene, bez hrane i vode, svakodnevno silovali, prebijali, nanosili povrede telesnog integriteta, mučili, primenjivali mere zastrašivanja, ponižavali, tako što su ih psovali, pljuvali, čupali za kosu, davili jastukom, urinirali po njima nakon silovanja, u čemu su učestvovali:

Opt. AA3, koji je pretio pištoljem „C1“ da će je ubiti, te tukao, mučio i silom prinudio na obljubu „C1“ i „C2“,

Opt. AA, koji je tukao i mučio „C1“ i „C2“, te „C1“ i silom prinudio na obljubu, a prema „C2“ primenjivao mere zastrašivanja, tako što je stavio pištolj u njena usta, pa ga zavrtao po usnoj duplji, usled čega joj je naneo telesne povrede usne duplje i zuba, čupao je za kosu, te psovao joj majku srpsku i pretio da će je ubiti,

Opt. AA8, koji je u više navrata prebijao „C1“ i „C2“ tako da su padale u nesvest, silom ih prinudio na obljubu, i stavio svoj polni organ u usta „C1“, te u jednoj takvoj prilici stavio joj nož pod grlo, ejakulirao u njena usta i pošto je zapretio da će je zaklati ako to ne učini, primorao je da proguta spermu, a pri jednom takvom prebijanju nogom obuvenom u čizmu šutirao po celom telu „C2“, usled čega joj je naneo telesnu povredu u vidu preloma desnog ramena,

Opt. AA9, koji je tukao palicom po leđima, nogama i rukama „C1“, te tukao „C2“, mahao nožem ispred njenog lica, pretio da će da je zakolje, čupao za kosu i stavljao joj svoj polni organ u njena usta, te silom prinudio na obljubu i „C1“ i „C2“,

Opt. AA2, koji je silom prinudio na obljubu „C1“ i „C2“, tukao ih i naređivao NN ženama – pripadnicima UČK da ih tuku, stavljao palicu – pendrek u polni organ „C1“, od čega je ona krvarila, kao i svoj polni organ njoj u usta, a „C2“ gušio, stavljajući joj jastuk preko glave,

Opt. AA4, koji je palicom tukao, stavljao jastuk preko glave i silom prinudio na obljubu „C1“, te stavljao palicu – pendrek u njen polni organ, od čega je ona krvarila, kao i svoj polni organ u njena usta, te tukao i silom prinudio na obljubu „C2“, čupao je za kosu, pretio da će da joj seče meso i da je kolje, te gurnuo svoj polni organ u njena usta, zapretio da će da joj „skine“ glavu ako ga ugrize, ejakulirao i primorao je da proguta spermu,

Opt. AA5, koji je vodio „C1“ i „C2“ u podrum da im pokaže njihovu „braću“, pokazao im odsečenu ljudsku glavu i pretio da će i oni da prođu kao ta glava, psovao im majku srpsku, tukao ih, te silom prinudio na obljubu „C2“,

Opt. AA7, koji je prebio „C1“, stavio joj pištolj kod usta i pretio da će sve Srbe da pobije, usled čega se „C1“ umokrila od straha, te tukao „C2“ i psovao joj majku srpsku, te silom prinudio na obljubu „C1“ i „C2“,

Opt. AA6, koji je silom prinudio na obljubu „C1“ i „C2“, primoravao ih da pevaju albanske pesme o Skender Begu, psovao im majku srpsku, tukao ih tako da su padale u nesvest i pretio da će da im seče meso i da će same da umru,

Opt. AA0, tukao palicom i silom prinudio na obljubu „C2“,

Opt. BB0, tukao palicom po leđima, rukama, nogama i tabanima „C2“,

više NN pripadnika OVK tuklo, silom prinudilo na obljubu „C1“ i „C2“ i uriniralo po „C2“,

nakon čega su „C1“ i „C2“ dana 23.06.1999. godine puštene na slobodu, pod uslovom da odmah napuste teritoriju AP Kosova i Metohije, da nikome ne prijave šta im se desilo i da poruče Srbima koji hoće da se vrate na tu teritoriju da će proći još gore nego one,

-čime bi izvršili krivično delo ratni zločin protiv civilnog stanovništva iz člana 142 stav 1 KZ SRJ u vezi člana 22 KZ SRJ kao saizvršioci.

Na osnovu člana 265 stav 1 ZKP, troškovi krivičnog postupka padaju na teret budžetskih sredstava suda, dok se oštećeni, na osnovu člana 258 stav 3 ZKP, upućuju da imovinsko pravni zahtev mogu ostvariti u parničnom postupku.


O b r a z l o ž e nj e

I

PRVOSTEPENA PRESUDA, IZJAVLjENE ŽALBE  I PODNETI ODGOVORI

Presudom Višeg suda u Beogradu, Odeljenje za ratne zločine K.Po2.18/11 od 19.09.2012.godine, u stavu I izreke, okrivljeni BB0, AA0, AA, AA3, AA8, AA9, AA4, AA5, AA6, AA7 i AA2, oglašeni su krivim zbog izvršenja krivičnog dela ratni zločin protiv civilnog stanovništva iz člana 142 stav 1 KZ SRJ u vezi člana 22 KZ SRJ, kao saizvršioci, pa su, primenom navedenih zakonskih propisa i članova 5, 33, 38, 41 i 50, a u odnosu na okr.AA7 i 48 i 49 i u odnosu na okr.AA3 i člana 81 KZ Jugoslavije, osuđeni i to okr.BB0 na kaznu zatvora u trajanju od pet godina, okr.AA0 na kaznu zatvora u trajanju od osam godina, okr.AA na kaznu zatvora u trajanju od dvanaest godina, u koju mu se uračunava vreme koje je proveo u pritvoru od 26.12.2008.godine kada je lišen slobode, okr.AA3 na kaznu zatvora u trajanju od deset godina, u koju mu se uračunava vreme koje je proveo u pritvoru od 26.12.2008.godine kada je lišen slobode, okr.AA8 na kaznu zatvora u trajanju od trinaest godina, u koju mu se uračunava vreme koje je proveo u pritvoru od 26.12.2008.godine kada je lišen slobode do 29.12.2010.godine kada je pritvor ukinut, okr.AA9 na kaznu zatvora u trajanju od trinaest godina, u koje mu se uračunava vreme koje je proveo u pritvoru od 26.12.2008.godine kada je lišen slobode do 29.12.2010.godine kada je pritvor ukinut, okr.AA4 na kaznu zatvora u trajanju od petnaest godina, u koju mu se uračunava vreme koje je proveo u pritvoru od 26.12.2008.godine kada je lišen slobode, okr.AA5 na kaznu zatvora u trajanju od osam godina, u koju mu se uračunava vreme koje je proveo u pritvoru od 26.12.2008.godine kada je lišen slobode do 29.12.2010.godine kada je pritvor ukinut, okr.AA6 na kaznu zatvora u trajanju od osam godina, u koju mu se uračunava vreme koje je proveo u pritvoru od 26.12.2012.godine kada je lišen slobode do 29.12.2010.godine kada je pritvor ukinut, okr.AA7, kome je prethodno utvrđena kazna zatvora u trajanju od jedanaest godina, a na osnovu člana 49 KZ SRJ uzeta mu je kao utvrđena kazna zatvora u trajanju od jedne godine i osam meseci na koju je osuđen presudom Apelacionog suda u Beogradu Kž1.Po1.4/10 od 12.05.2010.godine, pa je primenom člana 48 KZ SRJ osuđen na jedinstvenu kaznu zatvora u trajanju od dvanaest godina, u koju mu se uračunava vreme koje je proveo u pritvoru od 26.12.2008.godine, kada je lišen slobode do 29.06.2012.godine kada mu je pritvor ukinut, kao i vreme koje je proveo u pritvoru u predmetu Kp.br.20/07 Okružnog suda u Beogradu, Posebno odeljenje od 28.05.2007.godine do 10.06.2008.godine i okr.AA2 na kaznu zatvora u trajanju od dvanaest godina, u koju mu se uračunava vreme koje je proveo u pritvoru od 26.12.2008.godine kada je lišen slobode do 29.12.2010.godine, kada je pritvor ukinut, a na osnovu člana 264 stav 4 ZKP okrivljeni su oslobođeni obaveza plaćanja troškova krivičnog postupka i paušala.

Istom presudom, u stavu II izreke, na osnovu člana 423 stav 1 tačka 2 ZKP, okrivljeni AA1, BB1, BB2, BB3, BB4 i BB5, oslobođeni su od optužbe da su izvršili krivično delo ratni zločin protiv civilnog stanovništva iz člana 142 stav 1 KZ SRJ u vezi člana 22 KZ SRJ kao saizvršioci, te je određeno da troškovi postupka u ovom delu padaju na teret budžetskih sredstava suda, dok su na osnovu člana 258 ZKP oštećeni upućeni na parnicu radi ostvarivanja imovinsko-pravnog zahteva.

Protiv napred navedene presude blagovremeno su žalbe izjavili:

-Tužilac za ratne zločine, u osuđujućem delu prvostepene presude, zbog oduke o krivičnoj sankciji, a u odnosu na oslobađajući deo prvostepene presude zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka, povrede krivičnog zakona i pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, sa predlogom da Apelacioni sud u Beogradu, Odeljenje za ratne zločine prvostepenu presudu preinači u odnosu na optužene BB0, AA0, AA, AA3, AA8, AA9, AA4, AA5, AA6, AA7 i AA2, tako što će ih, pored radnji krivičnog dela ratni zločin protiv civilnog stanovništva iz člana 142 stav 1 KZJ, za koje ih je prvostepeni sud oglasio krivim, oglasiti krivim i za druge radnje istog krivičnog dela koje su opisane u preciziranoj optužnici Tužilaštva za ratne zločine Ktrz.br.16/08 od 05.09.2012.godine, a koje su u izreci prvostepene presude izostavljene, te im izreći i strožije kazne zatvora po zakonu, a u odnosu na optužene AA1, BB1, BB2, BB3, BB4 i BB5, tako što će ove optužene oglasiti krivim za krivično delo ratni zločin protiv civilnog stanovništva iz člana 142 stav 1 KZJ, i to za sve radnje koje su u odnosu na ove optužene opisane u preciziranoj optužnici Tužilaštva za ratne zločine Ktrz.br.16/08 od 05.09.2012.godine, i zatim im izreći kazne zatvora po zakonu,

-okr.AA, zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka, povrede krivičnog zakona i pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, sa predlogom da se u odnosu na njega donese oslobađajuća presuda,

-branilac okr.AA adv.AB1, zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, bitnih povreda odredaba krivičnog postupka i povrede krivičnog zakona, te odluke o krivičnoj sankciji, sa predlogom da se ožalbena presuda preinači i okrivljeni AA oslobodi od optužbe ili blaže kazni,

-okr.AA3, bez navođenja zakonskog osnova pobijanja i predloga, s tim što iz obrazloženja proizilazi da žalbu izjavljuje zbog bitnih povreda odredaba krivičnog postupka i pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja,

-branilac okr.AA3, okr.AA4, okr.AA5, okr.AA6 i okr.AA7 adv.AB2, iz svih zakonskih razloga, sa predlogom da Apelacioni sud u Beogradu ožalbenu presudu preinači i ove okrivljene oslobodi krivične odgovornosti,

-branilac okr.AA7, okr.AA2, okr.AA8 i okr.AA9 adv.AB3, zbog bitnih povreda odredaba krivičnog postupka, povrede krivičnog zakona i pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, sa predlogom da Apelacioni sud u Beogradu donese oslobađajuću presudu u odnosu na ove okrivljene,

-branilac okr.AA7, okr.AA8, okr.AA9 i okr.AA2 adv.AB4, zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka, povrede krivičnog zakona i pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, sa predlogom da Apelacioni sud u Beogradu prvostepenu presudu preinači tako što će ove okrivljene osloboditi od optužbe,

-branilac okr.AA0 adv.AB5, iz svih zakonskih razloga, sa predlogom da Apelacioni sud u Beogradu preinači prvostepenu presudu tako što će ovog okrivljenog osloboditi od optužbe,

-branilac okr.BB0 adv.AB6, iz svih zakonskih razloga, sa predlogom da se prvostepena presuda preinači tako što će se ovaj okrivljeni osloboditi od optužbe da je počinio krivično delo ratni zločin protiv civilnog stanovništva iz člana 142 stav 1 KZ SRJ u vezi člana 22 KZ SRJ kao saizvršilac.

Odgovore na žalbu Tužilaštva za ratne zločine podneli su branilac okr.AA1 adv.AB7, branilac okr.AA i okr.BB2 adv.AB1, branilac okr.BB3 adv. AB9 i branilac okr.BB1 adv.AB8.

Tužilac za ratne zločine, u podnesku Ktrz.br.16/08 od 18.02.2013.godine, predložio je da Apelacioni sud u Beogradu odbije kao neosnovane žalbe adv.AB2 branioca okrivljenih AA3, AA4, AA5, AA6 i AA7, adv.AB3 i adv.AB4 branilaca okrivljenih AA8, AA9, AA7 i AA2, adv.AB1 branioca okr.AA, kao i žalbe okr.AA3 i okr.AA, sve izjavljene protiv presude Višeg suda u Beogradu-Odeljenja za ratne zločine K.Po2.18/11 od 19.09.2012.godine, a da žalbu Tužilaštva za ratne zločine Ktrz.16/08 izjavljenu protiv navedene presude u svemu uvaži iz razloga navedenih u samoj žalbi.

Apelacioni sud u Beogradu, Odeljenje za ratne zločine je dana 13. i 14.05.2013.godine održao sednicu veća na kojoj je odlučio da, na osnovu člana 449 ZKP, održi pretres, u odnosu na osuđujući deo prvostepene presude, a da oslobađajući deo prvostepene presude potvrdi, koji pretres je održan dana 16.09.2013.godine, 17.09.2013.godine i 13.11.2013.godine, u prisustvu zamenika Tužioca za ratne zločine Mioljuba Vitorovića, adv.AB2, adv.AB1, adv.AB3 i adv.AB6, te okr.AA, okr.AA3, okr.AA4 i okr.AA5, pa je, nakon ispitivanja svedoka SS, svedoka saradnika „Božur 50“ i oštećene „C2“, ispitivanja okrivljenih, te razmatranja spisa predmeta i navoda iz izjavljenih žalbi, doneo odluku kao u izreci presude.


  RAZLOZI ZA ODBIJANjE ŽALBE TUŽIOCA ZA RATNE ZLOČINE I POTVRĐIVANjE OSLOBAĐAJUĆEG DELA PRVOSTEPENE PRESUDE

Prvostepeni sud je, u stavu II izreke svoje presude, okrivljene AA1, BB1, BB2, BB3, BB4 i BB5, na osnovu odredbe člana 423 stav 1 tačka 2 ZKP, oslobodio od optužbe, nalazeći da nije dokazano da su izvršili krivično delo iz člana 142 stav 1 KZ SRJ radnjama opisanim u dispozitivu optužnice pod I, II, III i III/1, 4, 5, 7, 8, 9, 10, 11, 15, 17, 19 i 22, a ove radnje, osim radnji opisanih u tački 9, kao i radnje opisane u tačkama 2, 3, 6, 12, 13, 14, 16, 18, 21 i 23, u odnosu na okrivljene AA, AA3, AA4, AA5, AA8, AA9, AA6, AA7, AA2, AA0 i BB0 izostavio iz izreke presude, nalazeći da nije dokazano da su ove radnje izvršene za vreme oružanog sukoba, niti da su ih ovi okrivljeni izvršili.

1. Isticanje bitne povrede odredaba krivičnog postupka

Žalbom Tužioca za ratne zločine pobija se prvostepena presuda u oslobađajućem delu, zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka, uz isticanje da su pojedini razlozi ovog dela prvostepene presude protivrečni izreci, a o činjenicama koje su predmet dokazivanja postoji znatna protivrečnost između onoga što se navodi u razlozima presude o sadržini isprava ili zapisnika o iskazima datih u postupku i samih tih isprava i zapisnika.

Nasuprot ovim žalbenim navodima, veće Apelacionog suda u Beogradu, Odeljenje za ratne zločine nalazi da je prvostepena presuda u oslobađajućem delu, kako u izreci, tako i u obrazloženju, jasna i razumljiva, te je prvostepeni sud o svim činjenicama važnim za donošenje presude dao dovoljno jasne i argumentovane razloge, koji ne sadrže nikakve protivrečnosti niti nejasnoće u pogledu krivičnog dela za koje su napred navedeni okrivljeni oslobođeni od optužbe.

2. Isticanje pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja

2.1 Vreme izvršenja radnji okrivljenih i pitanje postojanja oružanog sukoba

U žalbi Tužioca za ratne zločine navodi se da je usled napred navedene učinjene bitne povrede odredaba krivičnog postupka došlo i do pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, uz osporavanje zaključka prvostepenog suda da nije dokazano da je posle povlačenja srpskih oružanih snaga na području AP KiM postojao oružani sukob. Naime, u žalbi se ističe da se oružani sukob odvija i nakon povlačenja oružanih snaga SRJ, kada su oružane snage OVK protivno obavezi iz člana 15 u vezi člana 9 pod b) rezolucije UN br.1244 od 10.06.1999.godine, da odmah prekinu sve ofanzivne akcije i povinuju se zahtevima za demilitarizaciju, nastavile sa napadom na civilno stanovništvo i pojedine civile sve do kraja decembra 1999.godine kada je OVK rasformirana, tako da se, prema stavu optužbe, oružani sukob na teritoriji AP KiM nakon 20.06.1999.godine odvija na taj način što oružane snage OVK nastavljaju oružani sukob napadom na civilno stanovništvo izvodeći nedozvoljene ofanzivne akcije u momentu dok mir nije zaključen, pa u tom smislu, u navedenom vremenu, napad na civilno stanovništvo pripadnika oružane sile OVK predstavlja nastavak oružanog sukoba.

Prema oceni veća Apelacionog suda u Beogradu, Odeljenje za ratne zločine, napred izneti žalbeni navodi Tužioca za ratne zločine su neosnovani. Naime, radnja izvršenja krivičnog dela ratni zločin protiv civilnog stanovništva, koje je ovde okrivljenima stavljeno na teret, uslovljena je vremenom, tako da se ovo krivično delo može izvršiti samo za vreme rata, oružanog sukoba ili u vremenu dok traje okupacija. U tom smislu, postojanje oružanog sukoba je činjenično pitanje koje se mora utvrđivati u svakoj konkretnoj situaciji, odnosno postojanje oružanog sukoba ima svoju prostornu i vremensku komponentu koja u svakom konkretnom slučaju mora biti utvrđena. Imajući u vidu napred navedeno, vreme izvršenja inkriminisanih radnji predstavlja bitno obeležje ovog krivičnog dela, pa se s toga kao osnovno postavlja pitanje da li je tužilac dokazao da su se radnje, koje se određenim licima stavljaju na teret, dogodile za vreme rata, oružanog sukoba ili okupacije.

Kod ocene ovog pitanja veće Apelacionog suda u Beogradu, Odeljenja za ratne zločine, pošlo je od relevantnih pisanih dokumenata. U tom smislu, veće je našlo da su od posebnog značaja za ocenu trajanja oružanog sukoba na području AP KiM, odredbe Vojno-tehničkog sporazuma u Kumanovu (tzv. „Kumanovski sporazum“) od 9.6.1999. godine, koji upravo i reguliše prestanak neprijateljstava i dalja ponašanja strana u sukobu.

Članom 2 stavom 1, Kumanovskog sporazuma, koji nosi naziv „Prestanak neprijateljstva“ predviđeno je da će se snage SRJ, odmah nakon stupanja na snagu ovog Sporazuma, uzdržati od bilo kakvih neprijateljstva ili provokativnih akata bili koje vrste, uperenih protiv bilo kog lica na Kosovu, i narediće oružanim snagama da prekinu sve takve aktivnosti. One neće podsticati, organizovati, niti podržavati neprijateljske ili provokativne demonstracije.

Kako je stupanje na snagu napred navedenog Sporazuma predviđeno po potpisivanju (član 6), evidentno je da su neprijateljstva okončana odmah po potpisivanju kumanovskog sporazuma dana 09. juna 1999. godine. U tom smislu, svaka tvrdnja da su se i nakon navedenog datuma odvijala neprijateljstva koja bi imala karakter nemeđunarodnog oružanog sukoba u smislu relevantnih odredbi međunarodnog ratnog i humanitarnog prava, morala bi biti dokazima potkrepljena, što u konkretnoj situaciji, prema oceni veća Apelacionog suda u Beogradu, Odeljenje za ratne zločine, nije bio slučaj.

Zaključak o prestanku neprijateljstava na području na kojem su po navodima optužnice izvršene inkriminisane radnje okrivljenih nakon potpisivanja Kumanovskog sporazuma, potvrđuju i izveštaji VBA od 21.05.2012. godine i 20.06.2012.godine. Na osnovu napred navedenih izveštaja, utvrđeno je da su se sve jedinice tadašnje Vojske Jugoslavije, i to 52. motorizovana brigada PRK koja je od početka ratnog stanja bila razmeštena u kasarni „Knez Lazar“ u Gnjilanu, povukle sa područja Gnjilana na dan 14.06.1999.godine, a povlačenje pripadnika MUP Republike Srbije sa područja Gnjilana i okoline okončano je tokom 15. i 16. juna 1999.godine.

Od posebnog značaja je, u tom smislu, i izveštaj BIA od 17.05.2012.godine, imajući u vidu da izričito govori o prestanku neprijateljstava. U navedenom izveštaju navodi se da je nakon prestanka oružanih sukoba na KiM, prvi kontigent KFOR ušao u Gnjilane 12. juna 1999.godine, a da su pripadnici bivše OVK sa svojim jedinicama ušli u grad tokom 17. i 18. juna, dok su se, prema izveštaju štaba vrhovne komande broj 01/7061-1 od 20.06.1999.godine, sve snage SRJ povukle sa Kosova 20.06.1999.godine. Drugim rečima, ulazak prvog kontingenta KFORA (12.6.1999.), usledio je nakon prestanka oružanih sukoba na KIM, do kojeg je, u skladu sa ranije iznetim zaključkom, došlo ranije.

Iz navedenih dokaza, kao i iskaza ispitanih svedoka tokom ovog krivičnog postupka, nesumnjivo je utvrđeno da su se posle potpisivanja Kumanovskog sporazuma, do 20.06.1999.godine, sa područja AP KiM povukle sve srpske oružane snage, odnosno na području AP KiM nakon 20.06.1999.godine nisu ostale bilo kakve srpske, vojne i policijske snage koje bi u odnosu na OVK predstavljale drugu stranu u sukobu. U tom smislu, Apelacioni sud u Beogradu je imao u vidu i činjenicu da se veći deo događaja navedenih u optužnici, vremenski odigrao, ne samo nakon prestanka oružanog sukoba, već i nakon potpunog povlačenja svih pripadnika srpske vojske i policije sa KiM, nakon kada je prestala bilo kakva mogućnost obnavljanja ranije prestalih oružanih sukoba.

Prilikom ocene ovog pitanja, veće Apelacionog suda je vršilo i ocenu stava TRZ o nastavku oružanog sukoba i nakon povlačenja srpskih oružanih snaga, usled nastavljenih „napada pripadnika OVK na civilno stanovništvo i pojedine civile“. U vezi sa iznetim, veće ovog suda najpre ističe da se ne može prihvatiti stav o postojanju oružanog sukoba, bez postojanja druge strane u sukobu. Reč je o elementarnom uslovu bez kojeg je nemoguće govoriti o bilo kakvoj vrsti konfrontacije, pa i oružane.

Naime, oružani sukob predstavlja pribegavanje oružanoj sili između država, ili produženo oružano nasilje između vlasti i organizovanih naoružanih grupa, ili pak između takvih grupa unutar jedne države. S toga je neprihvatljiva tvrdnja Tužilaštva za ratne zločine da su oružane snage OVK, protivno obavezi iz člana 15 u vezi člana 9 pod b) rezolucije Ujedinjenih nacija br.1244 od 10.06.1999.godine, da odmah prekinu sve ofanzivne akcije i povinuju se zahtevima za demilitarizaciju, nastavile sa napadom na civilno stanovništvo i pojedine civile sve do kraja decembra 1999.godine, kada je OVK rasformirana, vršeći na taj način ratne zločine. Nedozvoljeni akti usmereni prema civilnom stanovništvu, iako svakako zabranjeni međunarodnim pravom, van konteksta oružanog sukoba, ne mogu predstavljati krivično delo ratnog zločina, već eventualno neko drugo krivično delo iz korpusa međunarodnog krivičnog prava.

S obzirom na navedeno, a kako je oružani sukob faktičko stanje, nesumnjivo je utvrđeno tokom ovog krivičnog postupka da u vremenu, koje se u optužnici navodi kao vreme u kojem su optuženi preduzimali radnje, na području AP KiM nije bilo oružanih borbi između oružanih formacija. U tom smislu, nakon definitivnog prestanka oružanog sukoba, radnje usmerene protiv civilnog stanovništva ne mogu se kvalifikovati kao ratni zločin protiv civilnog stanovništva, već eventualno kao neko drugo krivično delo. S toga je, nevezano pravnom kvalifikacijom Tužilaštva za ratne zločine, koju je ocenilo pogrešnom, veće Apelacionog suda u Beogradu preispitalo da li postoje dokazi da su okrivljeni, činjenično opisanim radnjama, izvršili neka druga krivična dela koja su ostala van pravne kvalifikacije date u optužnicu, te da li se i u tom delu oslobađajuća odluka prvostepenog suda može smatrati ispravnom, pa je našlo da nema dokaza da su okrivljeni izvršili radnje, a iz razloga koji slede.

2.2 Iskaz svedoka saradnika „Božura 50“

Žalbom Tužioca za ratne zločine osporava se ocena iskaza svedoka saradnika „Božura 50“ data od strane prvostepenog suda, uz isticanje da je njegov iskaz potkrepljen izvedenim dokazima, da je ovaj svedok saradnik od samog početka svoj iskaz dao pridržavajući se obaveze da govori istinu, te da sud nije imao nijedan pravni ni činjenični razlog da ne prihvati njegov iskaz.

Međutim, prema oceni veća Apelacionog suda u Beogradu, Odeljenje za ratne zločine, pravilno je postupio prvostepeni sud kada nije prihvatio iskaz svedoka saradnika „Božura 50“, nalazeći da je njegov iskaz nejasan, neprecizan, te u značajnom delu osporen drugim dokazima u pogledu relevantnih činjenica.

Naime, i prema oceni veća ovoga suda, iskaz svedoka saradnika „Božura 50“, koji je ispitan i na pretresu pred drugostepeni sudom, dana 17.09.2013.godine, obiluje brojnim nejasnoćama i kontradiktornostima te krajnje uopštenim tvrdnjama. Za najveći deo opisanih događaja, svedok nije bio u mogućnosti da čak ni približno odredi vreme, zbog čega je, u najvećem delu, njegov iskaz bez detalja koji bi doprineli utvrđivanju identiteta žrtava ili pronalaženju bilo kakvih drugih relevantnih dokaza.

Tužilaštvo za ratne zločine je svoju optužnicu u pretežnom delu (sedamnaest okrivljenih, za veliki broj radnji izvršenja pod I, II, i III tačke od 1 do 22 optužnice) koncipiralo upravo na iskazu svedoka saradnika „Božura 50“, kao jedinom dokaznom sredstvu. Ovakva tvrdnja tužilaštva, gde se na teret velikom broju okrivljenih – njih sedamnaest, stavlja izuzetno veliki broj najtežih krivičnopravnih radnji (dvadeset dve), na osnovu samo jednog relevantnog dokaza – iskaza jednog lica, zahtevalo je posebnu pažnju i oprezan pristup prilikom njegove ocene.

Imajući u vidu napred navedeno, a naročito i činjenicu da je svedok saradnik pri tome i sam navodni učesnik u ovim radnjama, i stoga prirodno zainteresovan za održavanje dobijenog procesnog tretmana, u konkretnom slučaju statusa svedoka umesto statusa okrivljenog, njegov iskaz mora biti podvrgnut krajnje ozbiljnoj i temeljnoj proveri, između ostalog i drugim izvedenim dokazima. Jedino na takav način, prema stavu veća Apelacionog suda u Beogradu, Odeljenje za ratne zločine, mogu se nesumnjivo utvrditi činjenice i okolnosti koje se odnose na ovde okrivljene i radnje koje su im optužnicom Tužilaštva za ratne zločine stavljene na teret.

S tim u vezi, da bi iskaz ovakvog svedoka mogao da dovede do osuđujuće presude, isti bi, prema oceni ovog veća, morao da ispuni nekoliko kriterijuma.

Najpre, iskaz svedoka saradnika, sam po sebi, morao bi da bude dovoljno jasan i ubedljiv, odnosno morao bi da predstavlja jasno, precizno i neizmenljivo svedočanstvo o tome ko je, u kojoj prilici i prema kojim licima vršio ova izuzetno teška krivična dela. Imajući u vidu da bi se osuđujuća presuda morala zasnivati prvenstveno na njemu, ovakav iskaz bi, svakako u detaljnijoj verziji, morao predstavljati osnov izreke osuđujuće presude. Isti bi, pored toga, morao biti potkrepljen čitavim nizom detalja na osnovu kojih bi bilo moguće razlikovati stvarno doživljene, autentične momente od, takođe mogućih, izmišljenih ili nadograđenih. Pored slobodnog izlaganja svedoka, njegov iskaz bi morao biti dopunjen i jasnim odgovorima na pitanja (kontrolna i dopunjujuća).

Osim toga, ovakav iskaz bi, u većem delu, morao biti proveriv. Navedeni uslov direktno proističe iz prethodnog zahteva za preciznošću iskaza i konzistentnim iznošenjem detalja opisanih događaja. Autentično opisani događaji, čak i u situaciji u kojoj nema dovoljno drugih neposrednih dokaza, ostavljaju mogućnost provere drugim, makar i posrednim dokazima. Na taj način, precizan i jasan iskaz svedoka, ostavlja mogućnost provere čitavog niza činjenica u njemu navedenih, poput postojanja lokacija, saznanja drugih lica za događaje o kojim je reč ili makar pronalaska posrednih dokaza o tome da se nešto od onoga o čemu svedok govori zaista dogodilo, ako već ne i dokaza o tome da su izvršioci lica o kojim svedok govori.

Na posletku, iskaz ove vrste morao bi biti potvrđen, makar i malobrojnim preostalim dokazima, te u slučajevima u kojim je ovakav iskaz proveriv, ostali izvedeni dokazi morali bi govoriti u prilog verodostojnosti onoga o čemu svedok govori.

Međutim, prema oceni veća Apelacionog suda u Beogradu, Odeljenje za ratne zločine, iskaz svedoka saradnika „Božura 50“ ne ispunjava ni jedan od napred navedenih kriterijuma.

Iskaz ovog svedoka je, sam za sebe, takav da je na njemu, i bez njegove provere, u situaciji kada bi sud bio spreman da mu bezrezervno poveruje, gotovo nemoguće zasnovati presudu. Naime, svedok saradnik je tokom ovog krivičnog postupka, počev od prvog do poslednjeg ispitivanja, govorio u toj meri konfuzno, sa brojnim izmenama konkretnih podataka i događaja, i u tolikoj meri neodređeno da je uopšte teško utvrditi čak i koji deo njegovog iskaza tužilac uzima za podlogu kog dela optužnice. Pored toga, u najvećem delu, njegov iskaz je nemoguće proveriti drugim dokazima. Svedok saradnik opisuje događaje za koje ne može da opredeli vremenski okvir, žrtve čiji je identitet nepoznat ali i učestvovanje okrivljenih, bez bilo kakve konkretizacije radnji svakog od njih.

Tako je, govoreći o nekim od događaja iz optužnice, na način koji se kao karakterističan pojavljivao i prilikom opisa ostalih događaja, svedok saradnik naveo da je „iz priče čuo da je neutvrđenog dana, u blizini fabrike akumulatora, lišen života NN muškarac koji je prebačen u gepek kola i odvežen u nepoznatom pravcu“. Takođe je naveo da je „neutvrđenog dana lišen slobode NN muškarac srpske nacionalnosti i odveden u Dom vojske, a odatle u Internat gde su ga mučili i ubili“.

Iako ovakav iskaz, kao i ostale slične tvrdnje svedoka saradnika, nije pružao puno materijala za proveru, prvostepeni sud je pokušavao da verodostojnost onoga što svedok spominje proveri i kroz ispitivanje svedoka kojima je stradao neko od bliskih članova porodice, pokušavajući da poveže njihovo stradanje sa nekim od događaja o kojima je svedok saradnik govorio. Međutim, nijedan od događaja koje je svedok saradnik opisao, nije se mogao dovesti u vezu sa događajima koji su u to vreme prijavljeni ili opisani od strane drugih svedoka i oštećenih u ovom krivičnom postupku.

Prema pravilnom zaključku prvostepenog suda, nepreciznost i nejasnost iskaza svedoka saradnika ispoljavala se, i kada je govorio o učešću pojedinih optuženih u preduzimanju određenih radnji. Tako je svedok saradnik navodio da neke od radnji, za koje tvrdi da su ih preduzeli ovde okrivljeni, nije video, ali da pretpostavlja da su ih ovi preduzeli, odnosno da samo „zaključuje“ da su ih oni preduzeli. Sa druge strane, svedok svoje naknadne iskaze povremeno dopunjavao imenima okrivljenih koje inicijalno nije spominjao vezano za određene događaje. Tako na primer, opisujući događaj sa navodnim ukucavanjem upaljača u polomljenu lobanju žrtve, svedok saradnik najpre ne opisuje učešće okrivljenog AA8, da bi naknadno i ovog okrivljenog u ovaj događaj uključio.

Nepreciznost i neuverljivost iskaza svedoka saradnika, prema pravilnom zaključku prvostepenog suda, ogledala se i u izmenama njegovih ranije datih iskaza. Tako je o pojedinim događajima svedok saradnik prilikom davanja iskaza pred istražnim sudijom navodio da su mu o tome drugi pričali, da bi u svojim kasnijim iskazima navodio da je tim događajima i on prisustvovao. Tako je govoreći o događajima kod zelene pijace i Doma vojske kada su navodno “davilicama” lišena života dva lica čiji identitet nije utvrđen, prvo navodio da mu je o tome samo pričao okrivljeni AA, a da bi u kasnijim iskazima navodio da je i on tim događajima prisustvovao. Prema oceni veća Apelacionog suda, ovakve izmene iskaza u pogledu tako bitnih okolnosti kao što su prisustvo lica na mestu događaja, naročito ako se ima u vidu značaj navodnih događaja, ali i nemogućnost njihove provere zbog nedostatka drugih podataka, ostavljaju ozbiljnu sumnju u pogledu iskaza svedoka saradnika.

Govoreći o događaju u kojem su sa solitera bačeni muškarac i žena, svedok saradnik je još jednom ispoljio značajnu nedoslednost. Svedok najpre navodi da su mu o svemu tome "drugi ispričali," a da je on kasnije video da je "beton krvav", da bi u daljem toku postupka ponovo izmenio iskaz navodeći da je on u stvari video tela i da je zaključio da je to učinio AA8 koji mu je ova tela pokazao.

Potpunu nepreciznost svedok je ispoljio i prilikom opisa navodnog odvođenja nepoznatog muškarca u Dom VJ i njegovog "kasapljenja". Za ovaj događaj svedok je najpre naveo da je za njega čuo od nekih od optuženih, da bi u kasnijim iskazima više puta menjao, ne samo mesto gde je ovo lice odvedeno, (Internat ili Dom VJ), već i tvrdnje u pogledu načina na koji je to lice lišeno života.

Svedok saradnik je menjao iskaz i kada je reč o radnjama u kojima je navodno i sam učestvovao. Prema oceni veća ovog suda, ovakva nepreciznost je posebno indikativna, imajući na umu da bi svedok saradnik, koji je navodno rešio da kaže punu istinu i sve što zna o događajima, zbog čega mu je i dodeljen status svedoka saradnika i zbog kojeg je i stekao imunitet od kažnjavanja za sopstvene postupke, makar u situacijama u kojima je i sam navodno učestvovao u krivičnom delu, morao da pokaže doslednost i uverljivost.

Nasuprot tome, opisujući navodni događaj sečenja polnog organa mačetom nepoznatoj žrtvi, svedok saradnik je najpre naveo da je to učinilo neko lice u prisustvu pripadnika “bujanovačke grupe”, da bi naknadno iskaz izmenio navodeći da je u stvari on to lice koje je zamahnulo mačetom i odseklo žrtvi polni organ, uvodeći u taj događaj i okr. AA7 koji ranije nije bio pominjan u ovom događaju.

Opisujući događaj u kojem je, prema svom kazivanju, učestvovao u stanu solitera u kojem su zatekli četiri žene i dva muškarca, svedok saradnik je pred istražnim sudijom naveo da su jedan muškarac i jedna žena ubijeni iz puške, a da je okr. AA3 nožem zaklao jednu ženu, kao i da su žene silovane, a potom svi masakrirani. U kasnijem iskazu svedok je značajno drugačije opisao i ovaj događaj navodeći da su tom prilikom dvoje prisutnih ranjeni, a da je on iz stana uzeo televizor i još neke stvari i odneo do automobila, pri čemu se više u stan nije vraćao, pa ne zna šta se dogodilo sa ljudima koji su bili u tom stanu. Tom prilikom umesto ranije opisanog učešća, naveo je samo da misli da su žene silovane i da su na kraju svi ubijeni.

Napred navedeni primeri iskaza svedoka saradnika, prema oceni veća Apelacionog suda u Beogradu, ilustruju njegovu nejasnost i nepreciznost, pa iz tog razloga ovakav iskaz ne zadovoljava ranije navedeni kriterijum koji bi morao da poseduje iskaz svedoka o iznetim okolnostima - jasnoću, preciznost, ubedljivost i doslednost, kao ni kriterijum koji se odnosi na mogućnost proveravanja takvog iskaza.

Ipak, najznačajniji razlog zbog kojeg je veće Apelacionog suda u Beogradu prihvatilo kao ispravno stanovište prvostepenog suda, tiče se činjenice da ovakav iskaz ne ispunjava ni treći od ranije pomenutih kriterijuma. Naime, ni retki segmenti iskaza ovog svedoka, koje je bilo moguće proveriti drugim dokazima, istima nisu mogli biti potvrđeni, a pojedini od njih su na ovaj način i direktno osporeni.

U žalbi Tužioca za ratne zločine navodi se da je tačan iskaz svedoka saradnika u bitnim činjenicama koje se svode na to da je postojala nova jedinica OVK čiji su se pripadnici delili na grupe, bujanovačka, prševska, makedonsku itd., i da su komandiri u ovoj jedinici bili upravo optuženi AA1, BB1 i BB2.

Međutim, iz izveštaja BIA Str.Pov.br.02-9732 od 17.05.2012.godine, utvrđeno je da su pripadnicima OVK, koji su nakon povlačenja srpskih snaga bezbednosti ušli u Gnjilane, komandovali VV zvani „vv“ i njegov zamenik VV1 zvani „vv1“, a da je značajan uticaj na dešavanja na ovom području imao VV2, pa je time pravilan zaključak prvostepenog suda da nisu potvrđeni navodi optužnice da su optuženi AA1, BB1 i BB2 kao starešine iz sastava operativnog centra OVK za Gnjilane, koji je bio smešten u zgradi Doma JNA u Gnjilanu, faktički komandovali jedinicom OVK, koja je oružano delovala na području Gnjilana i njegove okoline. Takođe je iz izveštaja VBA br.6836-12 od 20.06.2012.godine utvrđeno da raspoloživa saznanja ukazuju da do 14.juna 1999.godine, u sam grad Gnjilane, do kada je u njemu bila smeštena 52.mbr, nisu dolazile kompletne, niti u delovima, jedinice OVK, te da nema raspoloživih podataka o tome da su po ulasku u Gnjilane formirane nove jedinice OVK, s tim da je deo pripadnika postojećih terorističkih snaga OVK prešlo u sastav „Kosovskog zaštitnog korpusa“ prilikom njegovog formiranja septembra 1999.godine, pa je s tim u vezi pravilan zaključak prvostepenog suda da nije tačan ni istinit iskaz svedoka saradnika „Božura 50“, da je postojala nova jedinica OVK, čiji su se pripadnici delili na grupe tako što su pripadnici grupa bili iz istog grada, i da su postojala tzv.“preševska grupa“ u kojoj su bili oni iz Preševa ili „bujanovačka grupa“.

Ova nepodudarnost iskaza svedoka saradnika, iako se ne tiče konkretnih radnji izvršenja, izuzetno je značajna kod ocene verodostojnosti njegovog celokupnog iskaza. Pre svega, optužnicom je ovde okrivljenima, na osnovu tvrdnje svedoka, stavljeno na teret da su radnje preduzeli upravo u navedenim svojstvima, u pojedinim slučajevima i kao njihovi organizatori, što je, kako je navedeno, osporeno ostalim izvedenim dokazima. Međutim, ovakvo osporavanje iskaza svedoka saradnika značajno je i kod celokupne ocene njegovog iskaza, kao lica koje je navodno u relevantnom periodu i samo bilo deo „novoformirane jedinice OVK“.

U pogledu radnji opisanih u tački II optužnice, u žalbi Tužioca za ratne zločine navodi se da brojni detalji koje je opisao svedok saradnik u okviru čitavog svog izlaganja i dokazi koji su izvedeni na glavnom pretresu, ukazuju na to da svedok saradnik ovaj događaj nije izmislio, već da je, kao i ostale događaje, postupajući po svojoj dužnosti da govori istinu, tačno i istinito opisao i u istrazi i na glavnom pretresu.

U napred navedenoj tački optužnice, iznosi se tvrdnja da su neutvrđenog dana u dvorištu internata bili okupljeni pripadnici jedinice, da su komandanti izdali naredbu da se Srbi ubijaju i pokazali kako se to radi, jer su ubijena dva civila-muškarac i žena tako što su vezani za ruke i noge i rastrgnuti kolima, a njihovi ostaci bačeni u Livačko jezero, o čemu je u svom iskazu govorio svedok saradnik „Božur 50“.

Međutim, tokom ovog krivičnog postupka ispitan je svedok SS9, koji je bio domar u Internatu u Gnjilanu, i koji je u svom iskazu objasnio da se ispod internata nalazi stadion, a da je druga betonska površina prostor ispred ulaza, te je o igralištu koje se nalazi ispod internata govorio i svedok SS1, kao i svedokinja „C2“, koji su odvedeni u Internat. Niko od navedenih svedoka, kao ni ostali ispitani svedoci i oštećeni koji su svedočili o dešavanjima u Gnjilanu tokom leta 1999.godine, i koji su navodili događaje o kojima se pričalo po gradu, nisu spomenuli da znaju nešto o ovom događaju, koji bi ipak, prema pravilnom zaključku prvostepenog suda, morao privući značajnu pažnju meštana, imajući na umu da se radi o događaju koji se po rečima svedoka saradnika odigrao po danu, na otvorenom prostoru, pri čemu je starija žena je, takođe prema svedočenju svedoka saradnika, vrištala dok su je mučili.

Pri tome, prvostepeni sud je verodostojnost svedočenja o ovom događaju, imajući u vidu njegov značaj i težinu, proveravao i ostalim dostupnim sredstvima. Tako je, proveravajući navode svedoka saradnika o navodnom bacanju ostataka žrtava u Livočko jezero, kao dokaz izveo i Izveštaj Kancelarije za nestala lica i sudsku medicinu EULEKS Kosovo, o rezultatima procena u vezi sa mogućim prisustvom ljudskih ostataka u Livačom jezeru. Međutim, iz navedenog izveštaja utvrđeno je da u Livačkom jezeru nije utvrđeno postojanje bilo kakvih ljudskih ostataka.

Takođe, u žalbi Tužioca za ratne zločine navodi se da je iskaz svedoka saradnika, u pogledu načina stradanja PP i PP1, apsolutno tačan, što potvrđuje i činjenice da su od PP i PP1 pronađene samo po lobanja i nekoliko delova cevastih kostiju, koji su bili predmet veštačenja, a ostaci tela ovo dvoje ljudi do danas nisu pronađeni, pa je, prema stavu tužilaštva, i to dokaz da su tela raskomadana kako je opisao svedok saradnik, uz isticanje da je potpuno nejasno zašto je sud poklonio veru svedokinji SS2 čiji iskaz ničim nije potkrepljen iako su svi ostali izvedeni dokazi saglasni sa iskazom svedoka saradnika.

Prema oceni veća ovog suda, napred navedeni žalbeni navodi su neosnovani, s obzirom na pravilan zaključak prvostepenog suda da iz iskaza svedoka saradnika „Božur 50“ nije na izvestan način utvrđeno da su optuženi BB5, BB3, BB4, AA, AA8, AA3 lišili života PP1 i PP, na taj način što su ih protivzakonito lišili slobode, prebacili vozilom do Internata, gde su ih u podrumskim prostorijama mučili do smrti, a njihova tela raskomadali, stavili u džakove i bacili u kontejner pored Internata, a zatim sadržaj kontejnera zapalili.

Naime, i sam svedok saradnik u svom iskazu tvrdi da ubistvo ovih civila nije video, ali da je video komadanje tela, koja su potom spakovali u crne vreće i odneli do kontejnera koji su bili postavljeni u dvorištu Internata, a potom sadržaj kontejnera polili benzinom i zapalili.

Imajući u vidu da je reč o jednom od retkih opisanih događaja, kod kojeg je bilo moguće dovesti u vezu iskaz svedoka saradnika sa identitetom žrtava, veće Apelacionog suda u Beogradu je ovom događaju, kao i ostalim sa njim povezanim dokazima, posvetilo naročitu pažnju. U tom smislu, tokom ovog krivičnog postupka ispitani su svedoci, deca pokojnih PP1 i PP, PPD, PPD1 i PPD2 koji su u svojim iskazima govorili o tome kada su poslednji put videli i čuli svoje roditelje.

Posebno je u tom smislu značajan iskaz ćerke oštećenih, SS2 koja je navela da je živela sa oštećenima i bila prisutna u kući u trenutku kada su oni vatrenim oružjem lišeni života u susednoj prostoriji. Svedokinja je navela da su kritičnom prilikom u njihovu kuću došla trojica mladića, da se ona sakrila u drugu sobu, da je čula pucanj, te provirila kroz vrata sobe i videla tri mlađa lica obučena u civilnu odeću koja su govorila šiptarski, a kada su otišli iz kuće, ona je izašla iz sobe i videla svoje roditelje na podu, te ih je dozivala, ali su oni bili mrtvi.

Ispitan je i svedok SS3, komšija PP1 i PP, koji je u svom iskazu naveo da je dana 21.06.1999.godine, nakon što je oslobođen, čuo da su PP1 i PP ubijeni na putu do svoje kuće.

Evidentno je da je navedenim iskazima, osporena najpre tvrdnja svedoka saradnika da su PP1 i PP lišeni života na način koji je opisao svedok saradnik.

Osporavanje njegovog iskaza o sečenju navedenih tela i njihovom bacanju u kontejner i paljenju, osporeno je prema pravilnom zaključku prvostepenog suda i ostalim izvedenim dokazima. Tako je tokom postupka utvrđeno da je sedam tela, među kojima i tela PP1 i PP, pronađeno u kontejneru, za koji je utvrđeno, iz pribavljene dokumentacije o pronađenim telima i obdukciji iz Haškog tribunala, da se radi o kontejneru-mrtvačnici koju Crveni krst u slučajevima rata ili elementarnih nepogoda obezbeđuje za odlaganje pronađenih tela.

Iz nalaza i mišljenja sudskih veštaka prof.dr EE i prof.dr EE1, obdukcionih zapisnika i zapisnika sa reobdukcije, utvrđeno je da na posmrtnim ostacima oštećenih PPS nema tragova niti sečenja tela, niti paljenja i ugljenisanja o kojima je govorio svedok saradnik.

Prema oceni veća Apelacionog suda u Beogradu, Odeljenje za ratne zločine, napred navedeni dokazi su usmereni na proveravanje iskaza svedoka saradnika „Božura 50“ u pogledu njegovih tvrdnji o sečenju tela, bacanju u kontejner u dvorište Internata i paljenje istih, što je prema optužnici povezano sa stradanjem oštećenih PPS, međutim upravo ovim izvedenim dokazima ne potvrđuje se iskaz svedoka saradnika u ovom delu.

S obzirom na izneto, pravilan je zaključak prvostepenog suda da na osnovu ocene izvedenih dokaza nije na pouzdan način utvrđeno vreme kada su pokojni PP1 i PP ubijeni, niti ko ih je ubio, niti da su tela posle ubistva raskomadana i da su u skrnavljenju učestvovali upravo ovde okrivljeni AA i AA3, odnosno da iz izvedenih dokaza nije na nesumnjiv način utvrđeno da se događaj i stradanje pokojnih supružnika PPS i dve NN osobe odigrao na način predstavljen u optužnici i kako je to opisao svedok saradnik.

U žalbi Tužioca za ratne zločine navodi se da nije tačna tvrdnja suda da ni na jednom telu nisu pronađeni tragovi sečenja, već da su naprotiv, tragovi sečenja pronađeni na telu OO.

Međutim, prvostepeni sud je izveo dokaz čitanjem obdukcionih zapisnika za oštećene između kojih i za OO, te je obavljeno i veštačenja preko veštaka sudske medicine prof.dr EE i antropologa prof.dr EE1, iz kojih dokaza je nesumnjivo utvrđeno da nema tragova zaživotnog ili postmortalnog sečenja.

Svedočenje svedoka saradnika osporeno je i u drugom slučaju, u kojem je bilo moguće svedočenje dovesti u vezu sa identitetom žrtve. Tako je svedok saradnik govorio o događaju u mestu Kamnik, i stradanju jedne starije žene i jednog mladića koga je prepoznao na fotografiji na kojoj se nalazio lik PP2, za koga je u svom iskazu naveo da je tom prilikom izašao iz kuće, da su ga BB6, BB7 i verovatno BB4 vezali i vukli prema kolima, a da mu je AA izuo patiku i čarapu stavio u usta, da su ga odveli kod komandanta i ispitivali, ali da on, tj, svedok saradnik ne zna šta se sa njim dogodilo, jer je pozvana porodica da za njega plati otkup.

Međutim, OO2, koga je svedok saradnik prepoznao na fotografiji kao mladića koji je tom prilikom uhvaćen i kasnije ubijen, prema podacima u spisima predmeta, stradao je na drugom mestu i na drugi način. Naime, oštećeni OO1, brat OO2, u svom iskazu je naveo da su, njegov brat, komšija OO3 i rođak OO4, krenuli za Beograd dana 30.07.1999. godine, vozilom „Jugo“, i više ih nisu videli, a saznali su da su na putu Gnjilane-Bujanovac, u mestu Dobrčane, njih trojica izvučeni iz kolone vozila. OO5, koji je bio u toj koloni, OO6 i OO7, pričali su da je kolona naišla na rampu i da ih je presrelo sedamdesetak meštana sela Dobrčane, u uniformama i naoružani. Takođe je naveo da ima saznanja da je njegov brat bio zatvoren u nekom podrumu, u selu Dobrčane, sedam dana.

Žalbom Tužioca za ratne zločine osporava se i zaključak prvostepenog suda da nije dokazano da su optuženi AA9 i BB3 izvršili radnje pod tačkom 22 dispozitiva optužnice na štetu zaštićenog svedoka „B1“.

Međutim, u spiskovima događaja iz Gnjilana i podacima koji su dostavljeni sudu ovaj događaj, oštećeni, njegova supruga i njegov prijatelj, nisu evidentirani, a svedok „B1“ je upravo tvrdio da je događaj prijavio svojim starešinama i policiji. Supruga i pomenuti prijatelj oštećenog svedoka „B1“ su odbili da dođu i svedoče na pretresu pred prvostepenim sudom, te prvostepeni sud nije mogao da proveri ni podatke o povredama, s obzirom da oštećeni nije navodio da je bio kod lekara niti pružio podatke o tome gde se eventualno javio na pregled njegov prijatelj koji je imao prelome. Takođe ispitani svedoci SS4 i SS5 nisu mogli da se sete imena oštećenog iz doba bombardovanja niti da su zajedno radili u policiji u Gnjilanu, te se ni ispitani svedok SS6 starešina SUP Gnjilane nije mogao setiti oštećenog, niti da mu je neko od policajaca ovakav slučaj prijavio. Osim toga, prepoznavanje obavljeno od strane svedoka „B1“ prema pravilnoj oceni prvostepenog suda nije uverljivo, s obzirom da je ovaj svedok naveo da mu optuženi AA9 liči na osobu koju je video na autobuskoj stanici, ali nije naveo da je u to u potpunosti siguran.

Imajući u vidu sve napred navedeno, Apelacioni sud je našao da je pravilan zaključak prvostepenog suda kada je reč o oceni iskaza svedoka saradnika „Božura 50“. Naime, na ovakvom iskazu svedoka, koji obiluje kontradiktornostima, nepreciznostima, uopštenošću i izmenama, ne može se zasnivati bilo koja osuđujuća presuda, a naročito ne presuda protiv sedamnaest okrivljenih za 22 radnje krivičnog dela ratni zločin protiv civilnog stanovništva.

Ovakav iskaz, prema oceni veća Apelacionog suda u Beogradu, Odeljenje za ratne zločine, mogao bi biti samo polazna osnova, odnosno eventualna indicija o tome da je svedok prisustvovao izvršenju određenih krivičnih dela ili da je od nekih lica čuo za određena krivična dela, koja bi u daljem toku postupka morala biti proverena i potkrepljena drugim relevantnim dokazima. Ovako potkrepljivanje je u konkretnom slučaju izostalo. S toga je ovakav iskaz ostao samo nepotkrepljena, prilično konfuzna i neodređena, više puta menjana priča lica čiji iskaz je, imajući u vidu njegov procesni položaj, nužno posmatrati sa suzdržanošću. Drugim rečima, ovakav iskaz ostavio je dovoljno prostora za sumnju u njegovu verodostojnost, a samim tim i sumnju u tvrdnje tužilaštva, a time i primenu pravila in dubio pro reo.

Iz svih napred iznetih razloga, prvostepena presuda je u oslobađajućem delu, od strane veća Apelacionog suda u Beogradu, Odeljenje za ratne zločine potvrđena, s obzirom da ne stoje razlozi zbog kojih je žalba Tužilaštva za ratne zločine izjavljena, te se navodima iz iste ne dovodi u sumnju zakonitost i pravilnost oslobađajućeg dela prvostepene presude, pa je, na osnovu odredbe člana 457 ZKP, doneta odluka kao u stavu I izreke.


  RAZLOZI ZA USVAJANjE OSTALIH IZJAVLjENIH ŽALBI I PREINAČENjE OSUĐUJUĆEG DELA PRVOSTEPENE PRESUDE U OSLOBAĐAJUĆU

Prvostepenom presudom optuženi BB0, AA0, AA, AA3, AA8, AA9, AA4, AA5, AA6, AA7 i AA2, oglašeni su krivim da su izvršili krivično delo ratni zločin protiv civilnog stanovništva iz člana 142 stav 1 KZ SRJ u vezi člana 22 KZ SRJ, tako što su u periodu od 17-23.06.1999.godine, zajedno sa NN pripadnicima OVK, u Internatu u Gnjilanu i u školi u selu Ugljare, protivzakonito zatvorili, mučili, nečovečno postupali na naročito ponižavajući i degradirajući način, nanosili povrede telesnog integriteta i silovali oštećene zaštićene svedokinje „C1“ i „C2“.

Protiv napred navedenog osuđujućeg dela prvostepene presude žalbe su izjavili okr.AA i njegovog branilac adv.AB1, okr.AA3, branilac okr.AA3, okr.AA4, okr.AA5, okr.AA6 i okr.AA7 adv.AB2, branilac okr.AA7, okr.AA2, okr.AA8 i okr.AA9 adv.AB3, branilac okr.AA7, okr.AA8, okr.AA9 i okr,AA2 adv.AB4, branilac okr.AA0 adv.AB5 i branilac okr.BB0 adv.AB6.

Osnovna okolnost koja se ističe u svim napred navedenim izjavljenim žalbama na prvostepenu presudu u osuđujućem delu odnosi se na isticanje bitne povrede odredaba krivičnog postupka koja se ogleda u činjenici da je prvostepeni sud dao potpuno nejasne i protivrečne razloge o odlučnim činjenicama koje se odnose na iskaze zaštićenih svedoka oštećenih „C1“ i „C2“, pa čineći ovakvu bitnu povredu prvostepeni sud je pogrešno utvrdio činjenično stanje.

1. Isticanje bitne povrede odredaba krivičnog postupka

U izjavljenim žalbama se ističe da prvostepeni sud navodi kako je činjenicu da su oštećene C1 i C2 zarobljene, mučene i silovane utvrdio iz njihovih iskaza koji su jasni, iskreni i ubedljivi, sa upečatljivim karakterističnim delovima koji se odnose na sam događaj, ali i na one koji su u tome učestvovali, te su opisi karakteristika u izgledu i ponašanju pojedinih optuženih jasni i sa mnogo detalja.

Međutim, nerazumljivost ovakvih razloga, a kako se to ističe u navedenim žalbama ogleda se u činjenici da su ove oštećene davale različite iskaze u pogledu vremena izvršenja krivičnog dela, opisa lica koja su izvršioci i radnji koje su preduzeli kritičnom prilikom.

2. Isticanje pogrešno utvrđenog činjeničnog stanja

Izjavljenim žalbama osporava se tačnost utvrđenog činjeničnog stanja od strane prvostepenog suda koji je svoj zaključak da su upravo ovde okrivljeni prema oštećenim C1 i C2, u vreme, na mestu i na način opisan u izreci osuđujućeg dela presude, preduzimali radnje koje su im optužnicom Tužilaštva za ratne zločine stavljene na teret, zasnovao na iskazima oštećenih C1 i C2 koji su u znatnoj meri kompromitovani.

2.1 Iskazi oštećenih „C1“ i „C2“

Obrazlažući svoju odluku prvostepeni sud navodi da su činjenice, da su oštećene „C1“ i „C2“ silovane, zarobljene i mučene, utvrđene iz njihovih iskaza koji su jasni, iskreni i ubedljivi, dok manje razlike u svedočenju posebno kod identifikacije, sud nije smatrao faktorom koji diskredituje njihova svedočenja. Naime, prvostepeni sud navodi da je analizirajući iskaze ovih oštećenih, uočio razlike u iskazima datim pred istražnim sudijom i na prepoznavanju, od onoga što su navodile na pretresu, i kada su videle optužene, međutim prihvatio je njihove iskaze sa pretresa nalazeći da se ne radi o suštinskim razlikama, da su na pretresu oštećene bile u prilici da duže posmatraju optužene i da se tako podsete onoga što se dogodilo.

Međutim, analizirajući sve iskaze date od strane oštećenih „C1“ i „C2“ tokom ovog krivičnog postupka pred prvostepenim sudom, kao i iskaz „C2“ na pretresu održanom pred drugostepenim sudom, sve posmatrano i u sklopu sa obavljenim prepoznavanjem, te iskazima koje su ove oštećene dale i pred istražnim sudijom Okružnog suda u Nišu 2000.godine, od strane veća Apelacionog suda u Beogradu, Odeljenje za ratne zločine uočavaju se znatne razlike u pogledu odlučnih činjenica.

Proveravajući i ocenjujući iskaze oštećenih „C1“ i „C2“, veće ovog suda je izvršilo analizu njihove dve komponente. Najpre je analiziran njihov iskaz u odnosu na postojanje samih opisanih događaja, odnosno da li su se oštećenima, u vreme i na način opisan u optužnici, dogodile opisane radnje, nakon čega su analizirani njihovi iskazi sa stanovišta tvrdnji tužilaštva da su za ove radnje odgovorni ovde okrivljeni. Zaključak ovog veća je da su obe ove komponente iskaza navedenih oštećenih značajno kompromitovane i da njihovi iskazi ne mogu predstavljati pouzdane dokaze koji bi nesumnjivo upućivali na zaključak sugerisan od strane tužioca.

Analizirajući prvu od dve navedene komponente, veće Apelacionog suda je imalo u vidu da su oštećene tokom ovog krivičnog postupka, u pogledu vremena, trajanja i mesta izvršenja navedenih krivičnih dela izvršenih na njihovu štetu, dale dva oprečna iskaza.

Naime, oštećene „C1“ i „C2“ prilikom davanja svojih iskaza tokom 2009.godine pred prvostepenim sudom negirale su bilo kakvo učešće u nekom ranijem postupku, kao i da su nadležnim organima prijavile šta se dogodilo, međutim prvostepeni sud je u septembru 2010.godine, po službenoj dužnosti, uz medicinsku dokumentaciju za oštećene, došao do zapisnika o saslušanju svedoka koji su sastavljeni pred istražnim sudijom Okružnog suda u Prištini izmeštenog u Nišu, dana 03.03.2000.godine u predmetu Ki.194/99 protiv okr. BB8 i dr., zbog krivičnog dela genocid iz člana 141 KZ SRJ, na koje okolnosti je prvostepeni sud ponovo saslušao oštećene „C1“ i „C2“.

Prilikom davanja svojih iskaza pred sudom u Nišu 2000.godine, oštećena „C1“ i „C2“ kao datum kada su iz reda za hleb odvedene u Internat navele su 23.06.1999.godine, odakle su istog dana uveče prebačene u Ugljare, a kasnije u toku noći odvožene u jednu šumu na raskrsnici puta za Bujanovac i puštene, odakle su pešice ujutru stigle u Bujanovac. Prilikom davanja navedenih iskaza ovde oštećene „C1“ i „C2“ opisale su način na koji su fizički maltertirane, međutim uopšte nisu govorile o silovanju, osim što je oštećena „C1“ navela da joj je jedan muškarac stavio polni organ u usta.

U pogledu napred navedenih razlika u iskazima oštećenih „C1“ i „C2“ koje su dale pred sudom u Nišu i u ovom krivičnom postupku, iste su navele, i to oštećena „C1“ da je u pogledu vremena koje su provele zarobljene sudija možda pogrešila ili da su se ona i „C2“ zbunile, kao i da je o silovanju pred istražnim sudijom u Nišu govorila ali da nije sve sudija zapisivala, a oštećena „C2“ je navela da je tačno da su bile zarobljene dan posle njenog rođendana (17.06.), ali da o tome nije govorila u ranijem saslušanju jer je to niko nije pitao, kao i da pred istražnim sudijom prilikom ranijeg saslušanja nije pričala o silovanju ali da je rekla za pretnju da će se svi izređati, ističući da je kod istražnog sudije bila na brzinu ispitivana i da nije mogla sve da stigne da kaže.

Svedok SS7 koja je postupala u svojstvu istražnog sudije Okružnog suda u Prištini sa sedištem u Nišu i koja je saslušala oštećene „C1“ i „C2“ dana 03.03.2000.godine, u svom iskazu je navela da nije moglo da se dogodi da neko govori da je višestruko silovan, a da se tako nešto ne unese u zapisnik, a jedino time da zapisničar nije dobro čuo kada je diktirala može da objasni da oštećena tvrdi da je pogrešno unet neki datum.

Analizirajući iskaze oštećenih „C1“ i „C2“ date u ovom krivičnom postupku, posmatrano u sklopu njihovih iskaza iznetih pred istražnim sudijom u Nišu 2000.godine, uočavaju se, prema oceni veća ovoga suda, značajne razlike u bitnim činjenicama u pogledu vremena kada su oštećene zarobljene i puštene, kao i u tome koje su radnje prema njima preduzimane. Naime, prilikom ispitivanja od strane istražnog sudije u Nišu oštećene vrlo detaljno govore kada im se i šta dogodilo, hronološki iznose događaje sa bogatim detaljima o načinu fizičkog maltretiranja, pa su tako njihova objašnjenja u pogledu razlike u njihovim navedenim iskazima, prema oceni veća Apelacionog suda u Beogradu, Odeljenje za ratne zločine, nelogična i neživotna. Naime, obe oštećene pred istražnim sudijom u Nišu govore o 23.06. kao datumu kada su zarobljene, obe govore o tome da su uveče puštene, a da su ujutro stigle u Bujanovac, obe ne govore o silovanjima, te je prema oceni veća ovoga suda potpuno nelogično i neživotno da su na oba zapisnika učinjene pogreške u kucanju datuma, pogreške u unošenju sadržine njihovih iskaza, odnosno neunošenju kompletnih iskaza. Ovo tim pre što su, kako je ranije navedeno, zapisnici sačinjeni kod istražnog sudije u Nišu bogati detaljima i preciznom hronologijom događaja, sastavljani od strane istražnog sudije koja je imala iskustva u ovakvim poslovima, tako da je, prema oceni veća Apelacionog suda, neprihvatljiva tvrdnja oštećenih o propustima takve vrste.

Pred prvostepenim sudom ispitana je i svedok SS8, snaja oštećene „C1“, kod koje su oštećene boravile u Nišu nakon odlaska sa KiM, i koja je u svom iskazu navela da su joj oštećene pričale o tome da su jednog dana oko podne odvedene iz reda za hleb, da su silovane i pretučene u nekoj šumi, te da su te iste noći pobegle i došle u Niš. Prema oceni veća Apelacionog suda u Beogradu, Odeljenje za ratne zločine, ovakav iskaz svedoka poklapa se sa iskazima oštećenih „C1“ i „C2“ datim pred istražni sudijom u Nišu da su lišene slobode samo jedan dan, odnosno da su iste večeri puštene.

Oštećena “C1” je prilikom davanja svog iskaza pred istražnim sudijom, kao datum kada su lišene slobode, navela i 13.06., koji se pojavljuje kao još jedan novi datum pored 23.06. i 17.06. 1999.godine.

Navedene izmene datuma odvođenja u Internat, kao i iskaza u pogledu trajanja zadržavanja u Internatu, su za veće ovog suda bile posebno indikativne. Naime, ovako drastične promene iskaza, kako u pogledu vremena odvođenja, tako i u pogledu trajanja zadržavanja, na veće Apelacionog suda u Beogradu nisu mogle da ostave utisak ubedljivosti. Nasuprot tome, veće je steklo utisak da je mogući razlog ovakvih racionalno neobjašnjivih promena iskaza dve oštećene, želja da se radnje okrivljenih pozicioniraju u vremenski okvir koji bi mogao biti označen kao vreme oružanog sukoba na označenom području i time omogući njihovo kvalifikovanje kao ratnih zločina.

Osim iznetog, prema oceni veća Apelacionog suda u Beogradu, Odeljenje za ratne zločine, iskazi oštećenih „C1“ i „C2“ nisu bili neuverljivi samo kada je reč o vremenu, trajanju i prirodi preživljenih događaja, već nisu ocenjeni pouzdanim ni kada je reč o učešću okrivljenih u navodnim silovanjima izvršenim nad njima.

Naime, oštećena „C1“ je obavila prepoznavanje okrivljenih nakon ispitavanja kod istražnog sudije, i to u dva navrata, s tim što je prvo prepoznavanje na zahtev tužioca prekinuto, nakon što oštećena nije prepoznala nijednog od okrivljenih. Na drugom prepoznavanju, obavljenom sledećeg dana, kao i na glavnom pretresu, oštećena je navodno prepoznala sve okrivljene. Slične razlike u prepoznavanjima kod istražnog sudije i na glavnom pretresu, pojavljuju se i kod oštećene „C2“.

Iz zapisnika o prepoznavanju sačinjenog dana 02.06.2012.godine, proizilazi da je isto, na predlog zamenika Tužioca za ratne zločine, prekinuto, a nakon što je oštećena „C1“ ukazala na lica koja uopšte nisu okrivljena, te je istražni sudija sačinio službenu belešku u kojoj je konstatovano da je ušao u kabinu iz koje svedokinja oštećena „C1“ vrši prepoznavanje i da se ipak ljudi mogu dovoljno razlikovati da bi se izvršila osnovna identifikacija, ali je prepoznavanje ipak prekinuto jer je oštećena navela da ne može da vidi detalje kao što su mladeži ili ožiljci.

Osim iznetog, opis osoba iz zapisnika o saslušanju pred istražnim sudijom nije odgovarao opisu optuženog na koga bi oštećene ukazale.

U iskazima oštećenih „C1“ i „C2“ postoje razlike u iskazima datim pred istražnim sudijom i na glavnom pretresu. Naime, na pretresu su oštećene za neke od optuženih dodavale radnje ili opisivale drugačije ono što su neki od optuženih radili. Potom opis osoba iz zapisnika o saslušanju pred istražnim sudijom nije odgovarao opisu optuženog na koga bi oštećene ukazale prilikom prepoznavanja, prilikom čega je vrlo indikativno da nakon prekida obavljanja prepoznavanja 02.06.2009.godine kojom prilikom je oštećena „C1“ ukazala na lica koja uopšte nisu okrivljena kao na lica koja su je silovala, prilikom narednog prepoznavanja obavljenog 03.06.2009.godine, oštećene prepoznaju sve okrivljene koji su se sa drugim licima nalazili u redovima za prepoznavanje.

Oštećena “C1” u istražnom postupku, prilikom prepoznavanja za okr. AA4 navela je da joj je stavljao polni organ u usta, ne spominjući da joj je stavljao palicu-pendrek u polni organ, kako mu je to kasnije stavljeno na teret optužnicom, dok je, i to na ponovljenom prepoznavanju, gde se u redu za prepoznavanje nalazio i okr.AA9, ukazala na lice koje nije okrivljeno da ga je prepoznala kao jednog koji ju je tukao palicama po rukama, koje radnje su potom stavljene na teret okr. AA9 optužnicom Tužilaštva za ratne zločine. Prilikom prepoznavanja, za okr.AA7, je navela da joj je on sumnjiv, da ju je tukao i maltretirao, ne navodeći silovanje, niti da joj je stavljao palicu-pendrek u polni organ, niti da joj je stavljao pištolj u usta usled čega se umokrila, što je sve potom stavljeno kao radnje izvršenja ovog okrivljenog optužnicom. Takođe, za okr. AA6 oštećena “C1” je prvo navela da ih je samo vodio u Ugljare gde je naredio ženama da ih tuku, ne navodeći da ju je silovao.

Takođe, oštećena “C2” prilikom ponovljenog prepoznavanja, za okr. AA3 navodi da joj liči na onog na vratima sa puškom, ne navodeći silovanje, a za okr. AA je navela da joj liči na jednog što ju je silovao, ali da ne može da poveže sa situacijom, prilikom čega uopšte ne spominje stavljanje pištolja u usta i povređivanje usne duplje i zuba, kako mu je to potom stavljeno na teret. Dalje, za okr. AA2 navodi da ju je tukao i silovao, da je imao bubuljice po vratu, ne navodeći stavljanje jastuka na lice što mu je optužnicom kasnije stavljeno na teret, iako je prilikom ispitivanja kod istražnog sudije navela da joj je stavljen jastuk preko glave i da nije mogla da vidi lice te osobe. Za okr. AA9 navodi da ju je silovao i tukao, ali ne navodi mahanje nožem, pretnju da će je zaklati, čupanje za kosu i stavljanje polnog organa u usta, kako mu je sve kasnije optužnicom stavljeno na teret, dok je za okr. AA7 navela da joj on liči, a ne drugi, po faci.

Prilikom ponovljenog prepoznavanja za okr. AA3, oštećena “C1” navela je da ih je on vodio u podrum da im pokaže odsečenu ljudsku glavu, dok oštećena “C2” to ne navodi za ovog okrivljenog tokom istražnog postupka, već o tome govori tek na glavnom pretresu.

Imajući i vidu napred navedene iskaze oštećenih, uočava se činjenica da su iste sasvim drugačije govorile, najpre o vremenu kada su odvedene u Internat i trajanju njihovog zadržavanja u Internatu, a potom i o postupcima koji su prema njima preduzimani i od strane kojih lica. Naime, oštećene su najpre govorile o 23-ćem junu kao datumu kada su odvedene u šumu i jednom danu njihovog zadržavanja, ne govoreći o silovanju, da bi potom govorile o sedam dana zarobljeništva u Internatu, stalnim silovanjima od strane velikog broja lica, pri čemu su, tokom ovog krivičnog postupka, od saslušanja pred istražnim sudijom, preko više puta obavljenog prepoznavanja i ispitivanja na glavnom pretresu, dodavale radnje, kao i lica koja su ih preduzimala, što je rezultiralo naknadnim dodavanjem radnji pojedinim okrivljenima ili dodavanjem nekih od okrivljenih u pojedinim radnjama.

Na pretresu održanom pred Apelacionim sudom u Beogradu, ispitana je oštećena „C2“, dok su za oštećenu „C1“ sudski veštaci u svom nalazu i mišljenju datom po naredbi ovog suda, naveli da ista iz zdravstvenih razloga nije sposobna da bude ispitana na pretresu. Veće ovog suda je na pretresu pokušalo da ponovnim ispitivanjem oštećene „C2“ otkloni nejasnoće i razlike u njenim dosadašnjim iskazima, međutim njen iskaz je, prema oceni veća, i dalje ostao neprecizan i nedovoljno jasan u pogledu odlučnih činjenica o kojima je napred već bilo reči, usled čega se kontradiktornosti i nejasnoće u njenim iskazima nisu mogle otkloniti, niti se njen iskaz na pretresu pred drugostepenim sudom mogao ceniti kao dokaz kojim se nesumnjivo utvrđuju činjenice koje se odnose na okrivljene i radnje koje su im u ovom krivičnom postupku od strane Tužilaštva za ratne zločine stavljene na teret.

Tokom prvostepenog postupka obavljena su neuropsihijatrijska veštačenja oštećenih „C1“ i C2“, iz kojih je utvrđeno da je proces reprodukovanja kod oštećene „C1“ bez obzira na protek vremena očuvan, kao i da je u vreme događaja o kojima svedoči, sposobnost čulnog opažanja i primanja utisaka bila povišena usled straha i egzistencionalne ugroženosti, a u odnosu na oštećenu „C2“ percepcija upečatljivih detalja koje ona procenjuje važnim ostala je kao trajni emocionalni zapis, i to verbalno ista saopštava.

S obzirom na ovakve nalaze i mišljenja sudskih veštaka iz kojih se jasno utvrđuje postojanje sposobnosti oštećenih „C1“ i „C2“ da u kritično vreme percipiraju ono što im se dešava, te da je proces reprodukovanja bez obzira na protek vremena ostao očuvan u periodu kada su oštećene davale svoje iskaze, prema oceni veća ovoga suda pojačava se sumnja po pitanju razloga zašto oštećene pred istražnim sudijom u Nišu nisu govorile o silovanju, zašto su opisivale drugačije radnje ovde okrivljenih u svojim iskazima u istrazi nego na glavnom pretresu, te zašto opis izvršilaca dat prilikom saslušavanja pred istražnim sudijom nije odgovarao opisu optuženog na koga su ukazale.

Sudski veštaci su takođe naveli da i posle proteka vremena detalji kao što su ožiljci, mladeži, karakteristični pokreti, rast ili držanje tela mogu da se prepoznaju, da je moguće da dođe do zabune prilikom prepoznavanja kod osoba koje su pod stresom, ali nekakve karakteristične pojedinosti postoje u sećanju i to može da pokaže da li je u pitanju ista osoba ili nije. Upravo ovakvo objašnjenje sudskih veštaka psihologa i psihijatra, prema oceni veća Apelacionog suda u Beogradu, Odeljenje za ratne zločine, upućuje, a u skladu sa napred navedenim delom nalaza i mišljenja sudskih veštaka o povišenoj sposobnosti čulnog opažanja i primanja utisaka usled straha i egzistencijalne ugroženosti, odnosno očuvanja percepcije i upečatljivih detalja kao trajnog emocionalnog zapisa i njegovog verbalnog saopštavanja, da razlike u opisu izvršilaca koje su oštećene „C1“ i „C2“ dale, kao i činjenica da na neke od optuženih nisu ukazale na prepoznavanju kao na izvršioce, dok su na pretresu bile sigurne da su ih upravo ovde optuženi silovali i tukli, bez davanja takvih karakterističnih pojedinosti kod izvršilaca koje bi se u opisima koje su dale obe oštećene poklopile, ne može predstavljati nesumnjivo prepoznavanje ovde optuženih kao lica koja su nad oštećenima „C1“ i „C2“ preduzimali radnje koje su im stavljene na teret optužnicom Tužilaštva za ratne zločine, posebno ako se ima u vidu da su oštećene prepoznale 11 okrivljenih i to nakon 10 godina od navodnog izvršenja krivičnog dela.

Iz medicinske dokumentacije za oštećenu „C2“, i to iz ortopedsko-traumatološkog nalaza od 20.07.2001.godine može se utvrditi da se ista lečila od posledica preloma tuberkule, kao i iz izveštaja doktora specijaliste od 16.07.1999.godine da je dijagnoza fractura tuberculli majoris humeri dextri i da je povreda nastala dvadesetak dana ranije, da je 26.07.1999.godine obavljen kontrolni pregled, a 02.08.1999.godine skinuta imobilizacija i da je upućena na fizikalnu terapiju, a za ove povrede veštaci su naveli da se radi o prelomu velike kvrge desne ramenjače, nagnječenju leve šake i leve polovine grudnog koša, sa postojanjem velikog krvnog podliva u predelu leđa. Za oštećenu „C1“ nema medicinske dokumentacije o povredama koje je zadobila, a izjavila je da kod ginekologa nije išla iako je mesec dana krvarila. Iz iznetog se, prema oceni veća ovog suda, može utvrditi da je oštećena „C2“ u leto 1999.godine zadobila telesne povrede, međutim, a imajući u vidu sve napred navedeno, u konkretnom slučaju, ne postoje pouzdani dokazi kojima bi se na nesumnjiv način moglo utvrditi da su upravo ovde optuženi oštećenima „C1“ i „C2“ naneli povrede seksualnog i telesnog integriteta, te prema njima nečovečno postupali.

U prilog zaključku ovoga suda o nedoslednosti iskaza oštećenih „C1“ i „C2“ u pogledu silovanja, ide i iskaz svedoka saradnika „Božura 50“, koji prilikom prvog saslušanja kod istražnog sudije u ovom krivičnom postupku nije uopšte govorio o tome da je bilo zarobljenih žena koje su silovane, dok je prilikom drugog saslušanja kod istražnog sudije govorio samo o slučaju kada je zarobljeni čovek nateran da siluje svoju ćerku, a tek je na glavnom pretresu govorio i o drugim silovanjima u kojima je i sam učestvovao. Objašnjenje svedoka saradnika da o silovanjima nije govorio ranije jer se oseća neprijatno kada govori o tome, prema oceni ovoga suda je neubedljivo.

Prema oceni veća Apelacionog suda u Beogradu, Odeljenje za ratne zločine, iskazi oštećenih „C1“ i „C2“ su višestruko kompromitovani svim razlikama u iskazima datim pred istražnim sudijom u Nišu, pred istražnim sudijom u ovom krivičnom postupku, obavljenim prepoznavanjem, kao i iskazima na pretresu i pred prvostepenim i pred drugostepenim sudom, što sve stvara znatnu sumnju koja dovodi u pitanje verodostojnost njihovih iskaza, a u odsustvu drugih dokaza kojima bi se na nesumnjiv način utvrdilo da su upravo ovde optuženi izvršili krivično delo koje im je optužnicom Tužilaštva za ratne zločine stavljeno na teret.

Naime, prema oceni veća Apelacionog suda u Beogradu, Odeljenje za ratne zločine, osnov za osuđujuću presudu mogu predstavljati samo takve činjenice koje su nesumnjivo utvrđene, te međusobno čvrsto i logički povezane, tako da predstavljaju kompletnu i konačnu sliku kritičnog događaja, i sa punom sigurnošću upućuju na jedini mogući zaključak da su upravo okrivljeni izvršili krivično delo koje je predmet optužbe, te da se izvedenim dokazima isključuje svaka druga mogućnost, što u ovoj konkretnoj krivično-pravnoj stvari, prema oceni veća ovoga suda, nije slučaj, odnosno ne može se sa potpunom sigurnošću prihvatiti da prikupljeni dokazi nesumnjivo ukazuju na ovde optužene kao izvršioce krivičnog dela u pitanju.

S obzirom na sve izneto, te analizirajući dokaze izvedene na pretresu pred drugostepenim sudom, Apelacioni sud u Beogradu, Odeljenje za ratne zločine je našlo da nije dokazano da su upravo optuženi BB0, AA0, AA, AA3, AA8, AA9, AA4, AA5, AA6, AA7 i AA2, izvršili krivično delo ratni zločin protiv civilnog stanovništva iz člana 142 stav 1 KZ SRJ u vezi člana 22 KZ SRJ, kao saizvršioci. Naime, ocenom izvedenih dokaza izvodi se zaključak o utvrđivanju relevantnih činjenica koje ukazuju da nema dovoljno dokaza da su ovi okrivljeni izvršili predmetno krivično delo koje im je optužnicom Tužilaštva za ratne zločine stavljeno na teret, pa je veće Apelacionog suda u Beogradu, Odeljenje za ratne zločine, nakon održanog pretresa, uvažavanjem žalbi okrivljenih i branilaca okrivljenih, preinačilo prvostepenu presudu u osuđujućem delu, i na osnovu člana 423 tačka 2 ZKP oslobodio okrivljene od optužbe.

S obzirom da su napred navedeni okrivljeni oslobođeni od optužbe, Apelacioni sud u Beogradu, Odeljenje za ratne zločine je, na osnovu člana 265 stav 1 ZKP, odlučio da troškovi krivičnog postupka padaju na teret budžetskih sredstava dok su, na osnovu člana 258 stav 3 ZKP, oštećeni upućeni da imovinsko pravni zahtev mogu ostvariti u parničnom postupku.

Na osnovu svega napred navedenog, primenom odredbe člana 449 ZKP, Apelacioni sud u Beogradu, Odeljenje za ratne zločine je, na osnovu člana 457 ZKP, doneo odluku kao u stavu I izreke, a na osnovu člana 459 stav 1 ZKP kao u stavu II izreke presude.

Zapisničar       Predsednik veća-sudija
Snežana Stanković      mr Sretko Janković

Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Svetlana Antić
 

Factum infectum fieri nequit – Učinjeno ne može postati neučinjeno (Plaut)