Republika Srbija
Apelacioni sud u Beogradu
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
11.04.2011.

Kž1 Po2 3/11


REPUBLIKA SRBIJA
APELACIONI SUD U BEOGRADU
Kž1 Po2 3/11
Dana 11.04.2011. godine
B E O G R A D



U IME NARODA



APELACIONI SUD U BEOGRADU – Odeljenje za ratne zločine, u veću sastavljenom od v.f. predsednika suda – sudije Radmile Dragičević-Dičić – predsednika veća, sudija Siniše Važića, Sonje Manojlović, mr Sretka Jankovića i dr Miodraga Majića – članova veća, sa višim sudijskim saradnikom Mirjanom Nović – zapisničarem, u krivičnom predmetu protiv optuženog AA, zbog krivičnog dela ratni zločin protiv ratnih zarobljenika iz člana 144 KZ SRJ, odlučujući o žalbama javnog tužioca Tužilaštva za ratne zločine i branioca optuženog AA, advokata AB, izjavljenim protiv presude Višeg suda u Beogradu – Odeljenje za ratne zločine K. Po2. br. 38/2010 od 17.11.2010. godine, u sednici veća održanoj u smislu odredbe člana 375 ZKP, u odsustvu uredno obaveštenog optuženog AA, a u prisustvu zamenika javnog tužioca Tužilaštva za ratne zločine i branioca optuženog AA, advokata AB, dana 11.04.2011. godine, doneo je



P R E S U D U


UVAŽAVANjEM žalbe javnog tužioca Tužilaštva za ratne zločine, PREINAČAVA SE presuda Višeg suda u Beogradu – Odeljenje za ratne zločine K. Po2. br. 38/2010 od 17.11.2010. godine, u delu odluke o kazni, tako što Apelacioni sud u Beogradu, na osnovu odredbi člana 4, 42, 45, 54 i 63 Krivičnog zakonika, optuženog AA, za krivično delo ratni zločin protiv ratnih zarobljenika iz člana 144 KZ SRJ, za koje delo je oglašen krivim, OSUĐUJE NA KAZNU ZATVORA U TRAJANjU OD 12 (DVANAEST) GODINA, u koju kaznu će mu se uračunati vreme provedeno u pritvoru počev od 10.06.2009. godine do 13.10.2009. godine, dok se žalba branioca optuženog AA, advokata AB ODBIJA kao neosnovana i presuda u nepreinačenom delu POTVRĐUJE.


O b r a z l o ž e nj e


Presudom Višeg suda u Beogradu – Odeljenje za ratne zločine K. Po2. br. 38/2010 od 17.11.2010. godine, optuženi AA oglašen je krivim zbog izvršenja krivičnog dela ratni zločin protiv ratnih zarobljenika iz člana 144 KZ SRJ i osuđen na kaznu zatvora u trajanju od 10 godina, a u koju kaznu mu je uračunato vreme provedeno u pritvoru počev od 10.06.2009. godine do 13.10.2009. godine. Određeno je da se optuženi oslobodi plaćanja troškova krivičnog postupka, te da isti padaju na teret budžetskih sredstava suda, a oštećena OO se radi ostvarivanja imovinsko-pravnog zahteva upućuje na parnicu.

Protiv navedene presude žalbe su izjavili:

- javni tužilac Tužilaštva za ratne zločine u Beogradu, zbog odluke o kazni iz člana 367 tačka 4 u vezi sa članom 371 stav 1 ZKP, sa predlogom da drugostepeni sud preinači ožalbenu presudu u pogledu odluke o krivičnoj sankciji tako što će optuženom izreći strožiju kaznu zatvora,

- branilac optuženog AA, advokat AB, zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 368 stav 1 tačka 11 i stava 2 ZKP, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja iz člana 370 ZKP, povrede krivičnog zakona iz člana 369 tačka 3 ZKP i odluke o krivičnoj sankciji iz člana 371 ZKP, sa predlogom da drugostepeni sud ukine ožalbenu presudu i predmet vrati prvostepenom sudu na ponovno suđenje, ili da je preinači u smislu žalbenih razloga.

Javni tužilac Tužilaštva za ratne zločine podneo je sudu odgovor na žalbu branioca optuženog AA, sa predlogom da Apelacioni sud u Beogradu odbije kao neosnovanu žalbu branioca optuženog AA, advokata AB.

Javni tužilac Tužilaštva za ratne zločine je u podnesku Ktrz. br. 9/08 od 01.02.2011. godine predložio da drugostepeni sud uvaži žalbu Tužioca za ratne zločine i preinači presudu Višeg suda u Beogradu u pogledu odluke o kazni, tako što će mu izreći strožiju kaznu zatvora, a da žalbu branioca optuženog odbije kao neosnovanu.

Apelacioni sud u Beogradu – Odeljenje za ratne zločine je održao sednicu veća u smislu odredbe člana 375 stav 1 ZKP, u odsustvu uredno obaveštenog optuženog Radivoj Darka, a u prisustvu javnog tužioca Tužilaštva za ratne zločine i branioca optuženog, advokata AB, na kojoj je razmotrio sve spise predmeta, pa je nakon ocene navoda žalbi i predloga javnog tužioca Tužilaštva za ratne zločine, kao i odgovora na žalbu, našao:

Žalba javnog tužioca Tužilaštva za ratne zločine je osnovana, dok je žalba branioca optuženog AA neosnovana.

Apelacioni sud u Beogradu je prvenstveno ispitao prvostepenu presudu i postupak koji je prethodio donošenju presude, pa je ocenio da nisu učinjene bitne povrede odredaba krivičnog postupka, niti je presudom povređen krivični zakon na štetu optuženog, na koje povrede drugostepeni sud povodom žalbi pazi po službenoj dužnosti u smislu odredbe člana 380 ZKP.

Žalbeni navodi branioca optuženog da je prvostepeni sud učinio bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 368 stav 1 tačka 11 ZKP, ocenjeni su kao neosnovani, jer po oceni ovog suda izreka pobijane presude nije nerazumljiva, niti protivurečna, a u obrazloženju su dati jasni i argumentovani razlozi o svim odlučnim činjenicama, koje razloge i ovaj sud u potpunosti prihvata. Nasuprot ovakvim navodima, Apelacioni sud u Beogradu nalazi da je prvostepeni sud tokom sprovedenog postupka izveo sve potrebne dokaze koje je analizirao, kako pojedinačno, tako i u svojoj međusobnoj vezi, pa je na osnovu istih došao do pravilnog činjenično-pravnog zaključka o postojanju svih bitnih elemenata krivičnog dela za koje ga je oglasio krivim.

Neosnovano se u žalbi branioca optuženog navodi da su dati razlozi u presudi nerazumljivi, jer je neshvatljivo kako prvostepeni sud izvodi zaključak da je svedok SS, na čijem iskazu zasniva osuđujuću presudu, dao dosledan i uverljiv iskaz i pored toga što je navedeni svedok dao tri kontradiktorna iskaza i što su ti njegovi iskazi u potpunoj suprotnosti sa ostalim izvedenim dokazima. Ovo stoga što je prvostepeni sud na strani 40 ožalbene presude imao u vidu razlike koje su uočene u iskazima saslušanog svedoka, te odstupanja u iskazima, ali pravilno našao da su iskazi svedoka SS dosledni u bitnim elementima, odnosno u pogledu suštine predmetnog krivičnog dela, te da je isti pouzdan, a da su navedene razlike razumljive i normalne, s obzirom na protek vremena. Istovremeno, prvostepeni sud je pravilno našao da nepodudarnosti oko nekih detalja, koji nisu očigledno karakteristični, ne mogu obezvrediti svedočenje svedoka i posumnjati u pouzdanost i istinitost njegovog iskaza, tim pre što se o bitnim i ključnim činjenicama izjašnjavao dosledno, opisujući događaj onako kako je zapamtio da se odigrao, a koje činjenice sa drugim izvedenim dokazima čine skladnu i logičnu celinu. Takođe, prvostepeni sud je pravilno našao da se nekonzistentnost kod svedočenja svedoka može pripisati i proteku vremena. Iskaz svedoka, koji je prvostepeni sud prihvatio, po oceni ovog suda, pravilno je ocenio kao logičan, te našao da kao takav daje objektivnu sliku događaja i način na koji se isti odigrao, kao i da je u ključnim delovima pouzdan iskaz, a da ni u jednom momentu dati iskazi nisu doveli u pitanje činjenicu da je optuženi AA dana 20.11.1991. godine izvršio ubistvo ranjenog, a potom i zarobljenog OO1, a što sve prihvata i ovaj sud kao drugostepeni.

Istovremeno, ne može se prihvatiti navod odbrane da se konstatovane razlike u iskazu svedoka SS odnose na bitne činjenice i to počev od toga da li je svedoku izdao naredbu optuženi AA, ili pak SS1, kao i u pogledu mesta gde je dobio naredbu od svedoka SS1 i pod kojim okolnostima, te da li je optuženi AA ili hrvatski vojnik tražio da se zaustavi vozilo kod groblja u mestu Ćelije, te da li je sutradan po tragičnom događaju otišao na groblje u Ćelijama da vidi gde je ubijeni hrvatski zarobljenik, ili ne, pa do razlike da li je video trenutak kada je navodno optuženi pucao u oštećenog vojnika ili nije. Naime, nesporno je da postoje razlike u pogledu činjenica koje branilac ističe, te da svedok SS prilikom davanja iskaza nije bio konzistentan u davanju iskaza u odnosu na te činjenice, međutim, po oceni ovog suda baš kao što je to našao i prvostepeni sud, navedene razlike nisu dovele u sumnju da li je optuženi postupao na način kako je to opisano u izreci presude i da li je izvršio krivično delo za koje je oglašen krivim.

U žalbi se dalje ističe da u toku postupka nije razjašnjeno pitanje da li su konstatovane povrede oštećenog nastale zaživotno ili posmrtno. Međutim, po oceni Apelacionog suda u Beogradu, prvostepeni sud je na strani 39 ožalbene presude jasno naveo da činjenica da veštak nije mogao pouzdano da utvrdi da li su između ostalog višestruke povrede trupa i drugih delova tela nastale zaživotno ili posmrtno, ne isključuju mogućnost da su te navedene povrede nastale zaživotno, a koji stav i kao i nalaz i mišljenje prihvata i drugostepeni sud kao pravilan. S obzirom na to da i sudski veštak ne isključuje mogućnost da su povrede nastale zaživotno, pravilno je prvostepeni sud, u skladu sa ostalim izvedenim dokazima, zaključio da su povrede po telu – trupu oštećenog OO1 nastale zaživotno, te da su posledica dejstva projektila ispaljenih iz ručnog vatrenog oružja, jer i sam svedok SS navodi da je optuženi ispalio rafal iz automatske puške u prsa zarobljenika, koji je pao na zemlju, roptao, te nakon par minuta preminuo.

Branilac optuženog navodi u žalbi da su nejasni navodi u obrazloženju presude da je sud imao u vidu navode iz iskaza svedoka dr SS2 na zapisniku od 28.01.2003. godine i 29.09.2010. godine o tome da ona ne zna da li je hrvatskog vojnika odvela vojna ili civilna policija, ali je pravilno zaključio da je ona zdravstveni radnik, pa stoga nije dužna da zna koja je razlika civilne i vojne policije, počev od uniforme, pa nadalje. Ne mogu se prihvatiti navodi branioca da su navodi u obrazloženju presude u tom delu nejasni, tim pre što je sud na jasan i argumentovan način analizirao i ocenio iskaz svedoka SS2, navodeći na strani 42 ožalbene presude u kom delu ne prihvata, a u kom delu prihvata iskaz ovog svedoka, a koju ocenu prihvata drugostepeni sud u potpunosti.

Ispitujući prvostepenu presudu u delu koji se odnosi na utvrđeno činjenično stanje, čija se potpunost i pravilnost žalbom branioca optuženog osporava, Apelacioni sud u Beogradu nalazi da navodi žalbe, da u spisima predmeta nema nijednog dokaza, ni materijalnog o datom razvoju događaja, nemaju osnova. Naime, po oceni ovog suda prvostepeni sud je pravilno nakon izvedenih dokaza i to saslušanja svedoka, čitanjem zapisnika Županijskog suda u Osijeku od 23.02.1998. godine o izvršenoj ekshumaciji i zapisnika Sekcije broj 195/98 od 23.02.1998. godine, koji se odnosi na ekshumaciju ljudskih telesnih ostataka na lokaciji Ćelije – lokacija 2, te čitanjem nalaza i mišljenja sudskog veštaka medicinske struke dr VV, te ostalih izvedenih pismenih dokaza na nesumnjiv način utvrdio da je optuženi u svemu postupao na način kako je to opisano u izreci presude.

Apelacioni sud u Beogradu je našao da je prvostepeni sud na pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje pogrešno primenio krivični zakon, nalazeći da su u radnjama optuženog AA sadržana sva bitna obeležja krivičnog dela ratni zločin protiv ratnih zarobljenika iz člana 144 KZ SRJ, za koje delo ga je oglasio krivim. Međutim, imajući u vidu odredbu člana 380 stav 1 tačka 2 ZKP, da se žalbom javnog tužioca ne ističe takva povreda, te da povreda krivičnog zakona nije učinjena na štetu optuženog, Apelacioni sud u Beogradu nije izmenio pravnu kvalifikaciju krivičnog dela. Po oceni ovog suda, prvostepeni sud je pogrešno primenio krivični zakon te optuženog oglasio krivim za krivično delo iz člana 144 KZ SRJ, tretirajući oštećenog kao ratnog zarobljenika. Ovo stoga što je prema stanju u spisima nesporno da je oštećeni OO1 bio ranjen u momentu kada je pronađen, te je bilo je mesta primeni odredbe člana 143 KZ SRJ. Naime, u situaciji kada lice – oštećeni uživa zaštitu po više osnova, njegova zaštita se kumulira, dakle, u konkretnom slučaju oštećeni OO1 je uživao zaštitu po Međunarodnim konvencijama i Protokolima i kao ratni zarobljenik i kao ranjenik. Međutim, kada je prvostepeni sud, s obzirom na odredbe člana 143 i 144 KZ SRJ, bio u prilici da opredeli status oštećenog, to je u konkretnom slučaju, a po oceni ovog suda, bilo mesta davanju oštećenom statusa ranjenika, tim pre što je taj status sveobuhvatniji i sa manje ograničenja. Tako, primera radi ranjenik uživa zaštitu bez obzira na njegove predhodne aktivnosti, zatim Dodatnim protokolom je proširena zaštita ranjenika i u situacijama kada nisu došli u vlast protivne strane, a što kod ratnih zarobljenika nije slučaj, te možda i najvažnije to da bez obzira na prirodu ratnog sukoba ranjenik uživa zaštitu po Međunarodnom pravu.

Istovremeno, ispitujući prvostepenu presudu u delu odluke o kazni, Apelacioni sud u Beogradu nalazi da se osnovano žalbom javnog tužioca Tužilaštva za ratne zločine presuda pobija zbog odluke o kazni, jer je po oceni ovog suda prvostepeni sud optuženom izrekao kaznu zatvora sa kojom se ne bi postigla svrha kažnjavanja. Naime, pravilno je sud od olakšavajućih okolnosti na strani optuženog cenio to da je porodičan čovek, oženjen, otac dvoje dece, da je neosuđivan, a od otežavajućih okolnosti da je krivično delo izvršio prema ranjenom ratnom zarobljeniku, koji je bio mlađi čovek, te okolnosti pod kojima je delo izvršeno. Međutim, prilikom odmeravanja kazne Apelacioni sud u Beogradu je u kontekstu olakšavajućih i otežavajućih okolnosti, mišljenja da kazna na koju je osuđen nije adekvatna, te da bi i pored postojanja olakšavajućih okolnosti, prvostepenu presudu trebalo preinačiti i optuženom izreći kaznu zatvora u dužem trajanju, da bi se sa istom ostvarila svrha kažnjavanja.

Imajući u vidu takvo stanje stvari, Apelacioni sud u Beogradu je preinačio prvostepenu presudu samo u delu odluke o kazni i to tako što je optuženog AA, zbog krivičnog dela iz člana 144 KZ SRJ, osudio na kaznu zatvora u trajanju od 12 godina, smatrajući da će se sa ovom kaznom u potpunosti ostvariti svrha kažnjavanja, propisana odredbom člana 42 Krivičnog zakonika, te da će dovoljno uticati na optuženog da u buduće ne vrši krivična dela, ali i uticati na druge da ne vrše ovakva ili slična krivična dela. Istovremeno, ovaj sud nalazi da je žalba branioca optuženog neosnovana u delu kojim se prvostepena presuda pobija zbog odluke o krivičnoj sankciji.

Na osnovu svega navedenog Apelacioni sud u Beogradu je na osnovu odredbe člana 391 ZKP doneo odluku kao u izreci presude.

Zapisničar Predsednik veća-sudija
Mirjana Nović, s.r. Radmila Dragičević-Dičić, s.r.

JB

Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnica
Svetlana Antić

Factum infectum fieri nequit – Učinjeno ne može postati neučinjeno (Plaut)