Republika Srbija
Apelacioni sud u Beogradu
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
30.06.2010.

Kž1 Po2 4/10


REPUBLIKA SRBIJA
APELACIONI SUD U BEOGRADU
POSEBNO ODELjENjE
Kž1 Po2 4/2010
Dana 30.06.2010. godine
B E O G R A D


U IME NARODA

APELACIONI SUD U BEOGRADU - Odeljenje za ratne zločine, u veću sastavljenom od sudija: Siniše Važića, predsednika veća, Sonje Manojlović, mr Sretka Jankovića, Omera Hadžiomerovića i dr Miodraga Majića, članova veća, uz sudelovanje višeg sudijskog savetnika Rosande Dževerdanović – Savković, kao zapisničara, u krivičnom predmetu optuženog AA i dr., zbog krivičnog dela ratni zločin protiv civilnog stanovništva iz člana 142 stav 1 KZ SRJ, odlučujući u drugom stepenu o žalbama tužioca za ratne zločine, okrivljenog AA, okrivljenog BB i branioca okrivljenog AA, advokata AB, A1B i A2B, branioca okrivljenog VV, advokata VB, branioca okrivljenog BB, advokata B1B, branioca okrivljenog GG, advokata GB, supruge okrivljenog AA – A1A i majke okrivljenog GG – G1G, izjavljenih protiv presude Okružnog suda u Beogradu, Veća za ratne zločine Kt.V. 2/06 od 23.04.2009. godine, u javnoj sednici veća održanoj u dane 28, 29 i 30. juna 2010. godine, u prisustvu zamenika Tužioca za ratne zločine Miroljuba Vitorovića, optuženih AA, VV, BB, DD i ĐĐ, kao i branilaca optuženih advokata AB, A2B, VB, ZB, IB i JB, doneo je


P R E S U D U

I

ODBIJAJU SE kao neosnovane žalbe Tužioca za ratne zločine, branioca okrivljenog VV - advokata VB, okrivljenog BB i njegovog branioca advokata B1B, branioca okrivljenog GG - advokata GB i majke okrivljenog GG – G1G i presuda Okružnog suda u Beogradu, Veća za ratne zločine Kt.V. 2/06 od 23.04.2009. godine, u odnosu na okrivljene VV, BB, GG, DD, EE i ĐĐ, POTVRĐUJE.


II

UVAŽAVAJU SE žalbe okrivljenog AA, njegovih branilaca advokata AB, A1B i A2B i supruge okrivljenog A1A i UKIDA SE presuda Okružnog suda u Beogradu, Veća za ratne zločine Kt.V. 2/06 od 23.04.2009. godine u odnosu na okrivljenog AA, pa se predmet u ovom delu VRAĆA prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

III

Prema okrivljenom AA PRODUŽAVA SE pritvor do dalje odluke prvostepenog suda.



OBRAZLOŽENjE


I

PRVOSTEPENA PRESUDA, IZJAVLjENE ŽALBE
I PODNETI ODGOVORI


Presudom Okružnog suda u Beogradu, Veća za ratne zločine Kt.V. 2/06 od 23.04.2009. godine, okrivljeni AA, VV, BB i GG, oglašeni su krivim za izvršenje krivičnog dela Ratni zločin protiv civilnog stanovništva iz člana 142 stav 1 KZ SRJ u saizvršilaštvu u vezi člana 22 KZ SRJ, pa je sud okrivljenog AA i VV osudio na kazne zatvora u trajanju od po dvadeset godina, optuženog BB na kaznu zatvora u trajanju od trinaest godina i optuženog GG na kaznu zatvora u trajanju od petnaest godina u koju im je uračunato vreme provedeno u pritvoru počev od 26.10.2005. godine, kada su lišeni slobode, pa nadalje. Sud je na osnovu člana 355 tačka 3 ZKP-a, oslobodio optužbe optuženog DD, optuženog EE, optuženog ĐĐ, da su izvršili krivično delo Ratni zločin protiv civilnog stanovništva iz člana 142 stav 1 KZ SRJ u saizvršilaštvu u vezi člana 22 KZ SRJ. Na osnovu člana 354 stav 1 ZKP-a, prema optuženom ZZ sud je odbio optužbu da je izvršio krivično delo ratni zločin protiv civilnog stanovništva iz člana 142 stav 1 KZ SRJ u saizvršilaštvu u vezi člana 22 KZ SRJ.

Protiv ove presude, žalbu su izjavili:

- Tužilaštvo za ratne zločine, zbog odluke o krivičnim sankcijama u odnosu na optuženog BB i GG sa predlogom da žalbeni sud prvostepenu presudu preinači i okrivljenima izrekne kazne zatvora u dužem trajanju i zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka i pogrešno utvrđenog činjeničnog stanja u odnosu na optuženog DD, EE i ĐĐ, sa predlogom da žalbeni sud prvostepenu presudu ukine u oslobađajućem delu i vrati je prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje.

- okrivljeni AA i njegovi branioci advokati AB, A1B i A2B, zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka, povrede krivičnog zakona, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i odluke o krivičnoj sankciji, sa predlogom da žalbeni sud ukine prvostepenu presudu i predmet vrati na ponovni postupak pred izmenjenim većem.

- supruga okrivljenog AA, A1A zbog bitnih povreda odredaba krivičnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i odluke o krivičnoj sankciji, sa predlogom da žalbeni sud preinači prvostepenu presudu i okrivljenog oslobodi krivične odgovornosti.

- branilac okrivljenog VV, advokat VB zbog bitnih povreda odredaba krivičnog postupka i pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, sa predlogom da žalbeni sud ukine prvostepenu presudu i predmet vrati na ponovni postupak pred izmenjenim većem.

- okrivljeni BB, po svim zakonskim osnovama, sa predlogom da prvostepena presuda bude ukinuta i predmet vraćen na ponovno suđenje ili bude preinačena, tako što će okrivljeni biti oslobođen,

- branilac okrivljenog BB, advokat B1B, zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka, pogrešno utvrđenog činjeničnog stanja i povrede krivičnog zakonika, sa predlogom da žalbeni sud ukine prvostepenu presudu i predmet vrati na ponovni postupak.

- branilac okrivljenog GG, advokat GB, zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i odluke o krivičnoj sankciji, sa predlogom da žalbeni sud prvostepenu presudu ukine i vrati na ponovni postupak ili istu preinači i oslobodi okrivljenog krivične odgovornosti,

- majka okrivljenog GG, G1G, bez navođenja žalbenog osnova, sa predlogom da sud okrivljenom smanji kaznu izrečenu prvostepenom presudom,

Na žalbu Tužilaštva za ratne zločine, odgovore su podneli:

- okrivljeni BB i njegov branilac, sa predlogom da se žalba Tužilaštva za ratne zločine odbije,

- okrivljeni DD i branilac okrivljenog DD, advokat IB sa predlogom da se žalba Tužilaštva za ratne zločine odbije,

- branilac okrivljenog EE, advokat EB, sa predlogom da se odbije žalba Tužilaštva za ratne zločine i

- branilac okrivljenog ĐĐ, advokat JB, sa predlogom da se žalba Tužilaštva za ratne zločine odbije.

Tužilaštvo za ratne zločine aktom Ktrz.br.5/05 od 09.12.2009. godine, predložilo je da žalbeni sud kao neosnovane odbije žalbe okrivljenog AA i njegove supruge A1A i njegovih branilaca advokata AB, A1B i A2B, branioca okrivljenog GG, advokata GB i njegove majke G1G, okrivljenog BB i njegovog branioca advokata B1B i branioca okrivljenog VV, advokata VB, a da uvažavanjem žalbe Tužilaštva za ratne zločine u odnosu na okrivljenog BB i okrivljenog GG preinači presudu Okružnog suda u Beogradu, Veće za ratne zločine K.V.br.2/06 od 23.04.2009. godine u pogledu odluke o krivičnoj sankciji, tako što će okrivljenom BB i okrivljenom GG izreći strožije kazne zatvora, a da istu presudu ukine u oslobađajućem delu – tačka II dispozitiva prvostepene presude u odnosu na okrivljenog DD, okrivljenog EE i okrivljenog ĐĐ, te predmet vrati prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje u odnosu na ovu trojicu optuženih.

Apelacioni sud u Beogradu – Veće za ratne zločine održalo je javnu sednicu veća u skladu sa odredbom člana 375 stav 1 ZKP-a, u prisustvu zamenika Tužioca za ratne zločine Miroljuba Vitorovića, optuženih AA, VV, BB, DD, ĐĐ, te branilaca optuženih advokata AB, A2B, VB, ZB, IB i JB, na kojoj je razmotrilo spise predmeta, pa je nakon razmatranja navoda žalbi, odgovora na žalbu i mišljenja Tužilaštva za ratne zločine i objašnjenja navoda žalbi koje su dali Tužilac za ratne zločine, branilac optuženog AA, advokat A2B, branilac optuženog VV, advokat VB, branilac optuženog BB, advokat B1B, branilac okrivljenog ĐĐ, advokat JB, te optuženi AA, VV, BB, DD i ĐĐ a nakon što je pobijanu presudu ispitao u granicama propisanih odredbom člana 380 ZKP-a, našao:

Žalbe Tužioca za ratne zločine, branioca okrivljenog VV, okrivljenog BB i njegovog branioca, branioca okrivljenog GG i majke okrivljenog GG – G1G su neosnovane, dok su žalbe okrivljenog AA, njegovih branilaca i njegove supruge A1A, osnovane.


II

PAZLOZI ZA ODBIJANjE POJEDINIH ŽALBI I POTVRĐIVANjE DELA
PRVOSTEPENE PRESUDE (DEO I IZREKE PRESUDE)


2.1. Žalba okrivljenog VV – advokata VB


2.1.1. Isticanje bitnih povreda odredaba krivičnog postupka

U žalbi branioca okrivljenog VV, advokata VB najpre se ističe da prvostepena presuda sadrži apsolutno bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 368 stav 1 tačka 8 ZKP-a, koja se ogleda u tome što je optužba prekoračena. Naime, branilac okrivljenog navodi da je prvostepeni sud u tački 2 A izreke presude okrivljenog AA oglasio krivim da je zajedno sa ostalim okrivljenima ušao u deo kuće SA, vršio pretres, a „potom je zapalili“, pri čemu navodi da optužba ovu radnju nije stavila na teret okrivljenom VV. Međutim, Veće ovoga suda ovakvu tvrdnju branioca okrivljenog smatra neosnovanom, imajući u vidu da je u preciziranoj optužnici Tužioca za ratne zločine od 03.03.2009. godine i radnja paljenja kuće SA stavljena na teret okrivljenom VV, GG i BB, s tim što je opisana na drugom mestu u odnosu na ono gde se to navodi u prvostepenoj presudi, nakon što su opisane ostale radnje okrivljenih. Ovakva izmena koja se odnosi na redosled i mesto gde su određene radnje koje su inače okrivljenima stavljene na teret navedene u izreci presude, po stanovištu Veća ovoga suda, ne predstavlja povredu identiteta optužbe i presude.

Takođe su neosnovani navodi branioca okrivljenog VV kojima se ističe povreda identiteta optužbe i presude, a prema kojima je u tački 2 d, izreke presude nejasno koga je okrivljeni VV odveo iza kamiona (u delu gde se opisuje ubistvo SB). Na ovom mestu branilac okrivljenog tvrdi da je izmenom formulacije u odnosu na onu koju je dao Tužilac, Sud izvršio povredu činjeničnog identiteta optužbe i presude. Nasuprot ovim tvrdnjama, Veće ovoga suda je mišljenja da se i iz dispozitiva precizirane optužnice (tačka 3), a i iz izreke prvostepene presude u tački B 2 (d), može izvesti nesumnjiv zaključak da je SB doveo SV, a da ga je zatim okrivljeni VV odveo iza kamiona u koji su utovarani posmrtni ostaci članova porodice ss iz picerije, i u SB ispalio nekoliko hitaca iz automatske puške u predelu grudi, usled čega je ovaj zadobio smrtonosne povrede. U tom smislu, ne može se prihvatiti tvrdnja branioca okrivljenog da se u konkretnom slučaju radi o povredi činjeničnog identiteta optužbe i presude.

Veće ovoga suda neosnovanim smatra i navod branioca okrivljenog VV da je do još jedne povrede identiteta optužbe i presude došlo i u tački 2 (b) izreke presude, imajući u vidu da je tužilac ubistvo SG stavio na teret ĐĐ, a sud na teret nepoznatim izvršiocima. Ovo stoga što je prvostepeni sud na ovaj način postupio, imajući u vidu da je okrivljenog ĐĐ oslobodio odgovornosti, između ostalih i za ovo krivično delo, nalazeći da za njegovu odgovornost nema dovoljno dokaza, pri čemu je iz svih izvedenih dokaza nesumnjivo zaključio da su na licu mesta bila prisutna, i u izvršenju krivičnih dela učestvovala i druga lica čiji identitet nije mogao da utvrdi. Stoga se ne može ni u ovom slučaju prihvatiti teza odbrane da je reč o povredi činjeničnog identiteta optužbe i presude. Ovakvo opisivanje događaja prethodno definisanog od strane Tužioca, može se tumačiti isključivo kao dozvoljeno činjenično prilagođavanje koje je Sud izvršio imajući u vidu rezultate sprovedenog dokaznog postupka.

Pored isticanja postojanja povrede identiteta presude i optužbe o kojima je bilo reči, u žalbi branioca okrivljenog VV ističe se i to da se prvostepena presuda zasniva na dokazima na kojima se ne može zasnovati. Branilac okrivljenog ističući ovaj žalbeni razlog navodi da su u prvostepenom postupku korišćeni iskazi svedoka koji su saslušavani pred Haškim istražiteljima, pri čemu, Sud nije učinio ono na šta ga obavezuje ZKP u situaciji kada svedoci državljani Srbije, koji imaju prebivalište na teritoriji Srbije odbijaju da svedoče pred sudom. Međutim, Veće ovoga suda smatra da prvostepeni sud nije načinio navedenu povredu postupka koristeći ovako pribavljene dokaze. Ovo stoga što je odredbom člana 14 a Zakona o organizaciji i nadležnosti državnih organa u postupku za ratne zločine, a na šta se prvostepeni sud i poziva na stranici 74. presude, predviđeno da Tužilac za ratne zločine može preduzeti krivično gonjenje na osnovu podataka i dokaza prikupljenih od strane tužioca MKTJ, te da su dokazi prikupljeni i izvedeni od strane MKTJ mogu nakon ustupanja koristiti kao dokazi u krivičnom postupku pred domaćim sudom, pod uslovom da su prikupljeni ili izvedeni na način predviđen Statutom i Pravilnikom o postupku i dokazima MKTJ, dok se postojanje ili nepostojanje činjenica koje se dokazuju tim dokazima ceni u skladu sa članom 18 ZKP-a. Stoga je Veće ovoga suda, suprotno navodima u žalbi branioca, mišljenja da su ovako prikupljeni dokazi mogli biti korišćeni u prvostepenom postupku i prilikom donošenja odluke prvostepenog suda.

2.1.2. Isticanje pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja

Kada je reč o tački B 1 izreke prvostepene presude koja se odnosi na izvođenje i kasnije lišavanje života pritvorenika SD, u žalbi branioca okrivljenog VV ističe se da je u ovom delu presuda zasnovana na pogrešno i nepotpuno utvrđenom činjeničnom stanju. Naime, branilac okrivljenog ukazuje najpre na razlike u pogledu ovog događaja koje postoje u iskazima svedoka SĐ i SE, gde svedok SE ukazuje da je VV zajedno sa GG i II izveo pritvorenika SD, koji je odmah potom ubijen u dvorištu Policijske stanice, dok svedok SĐ navodi da je sa zvonika gledao kako policajac „SŽ“ izvodi iz zgrade OUP-a SD i odvodi ga od 100 – 150 metara dalje i kod kuće SZ puca mu u grudi, a potom u glavu. Pored toga, branilac u žalbi ističe da je sa zvonika, sa koga navodno SĐ vidi izvršenje ovog krivičnog dela, nemoguće prepoznati okrivljenog VV koga svedok od ranije ne poznaje i ukazuje da je činjenično stanje u ovom delu pogrešno i nepotpuno utvrđeno i imajući u vidu da je na primer, svedok SI pred sudom izjavio da je SD ubijen 25.03.1999. godine ispred svoje kuće, dok je svedok SJ negirao činjenicu da je SD uopšte boravio u zgradi OUP-a dana 26.03.1999. godine.

Pored toga, branilac okrivljenog ističe da pogrešno i nepotpuno činjenično stanje proizlazi i iz previda Suda da su sve radnje koje je izvršila grupa policajaca krenuvši ispred Policijske stanice u pravcu kuće porodice ss učinjene u nizu. Stoga, ubistvo SD na način kako je opisano dovodi do zaključka da, ili VV nije ubio SD pred Belom kućom, ili on do kuće porodice ss nije ni došao zajedno sa ostalima, već pre ili nakon njih.

Međutim, Veće ovoga suda je mišljenja da su navedene tvrdnje iznete u žalbi branioca okrivljenog neosnovane iz sledećih razloga:

Prvostepeni sud je prema shvatanju Veća ovoga suda detaljno i jasno obrazložio najpre kako je i zašto utvrdio da je SD ubijen navedenom prilikom, ko je ovo krivično delo izvršio, te iz kojih razloga je prihvatio i u kojem delu iskaze pojedinih svedoka. Naime, prvostepeni sud je najpre obrazložio da je činjenicu da je u Policijskoj stanici bilo pritvoreno lice, utvrdio kako iz iskaza svedoka SĐ, tako i iz iskaza svedoka SE. Činjenicu da SE i SĐ govore različito o tome gde je ovo krivično delo izvršeno, sud detaljno analizira (strana 98. prvostepene presude) pripisujući ove nesaglasnosti, razlikama u pamćenju drugačijih detalja istog događaja, kao i velikom broju preživljenih događaja. U tom smislu prvostepeni sud opravdano navodi da je životno i razumljivo da je svedok SE zaboravio i pomešao detalje samog događaja, što je posledica i proteka vremena i mogućnosti da nakon ovog proteka određene segmente tačno i u potpunosti verno interpretira. Pri tome, prvostepeni sud, po mišljenju i Veća ovoga suda, sasvim opravdano činjenicu da svedok meša određene detalje samog događaja pripisuje i pretrpljenoj traumi, o čemu je svedok i sam govorio prilikom saslušanja, navodeći da je to za njega bio strašan događaj i da tako nešto u životu nije video. Međutim, sud i pored ove činjenice navodi da usled toga nije obesnaženo njegovo svedočenje o glavnim činjenicama koje su prihvaćene kao ubedljive, niti pojedine nepodudarnosti iskaz u celini čini nepouzdanim.

Ovakve argumente prvostepenog suda u potpunosti prihvata i Veće ovoga suda. Naime, potpuno je prihvatljivo i razumljivo da, a naročito nakon dužeg vremenskog perioda o kome je ovde reč, kod svedoka dođe do zaboravljanja određenih detalja, te njihove drugačije interpretacije, pogotovo kada je reč o vremenu ratnih dejstava, tokom kojih je evidentno došlo do čitavog niza ovakvih ili sličnih izuzetno stresnih situacija. Sve to ipak ne može uticati na to da sud između dva iskaza, koja nisu u potpunosti podudarna, ne izabere onaj koji mu se opravdano učini verodostojnijim, detaljnijim, jasnijim i sa životnog i logičkog stanovišta opravdanijim, kao što je to ovde bio slučaj.

Iskaz svedoka SĐ, koji je detaljno obrazložio da je sa zvonika crkve posmatrao čitav čin odvođenja i lišavanja života ovog lica, i za čije prihvatanje je prvostepeni sud dao jasne i ubedljive razloge, te ga opravdano nije doveo u pitanje činjenicom da su pojedini svedoci pominjali, između ostalog, kako je SD ubijen 25.03.1999. godine (SK), odnosno kako u to vreme u zgradi OUP-a nije bilo pritvorenih lica (SJ). U tom smislu prvostepeni sud je jasno i argumentovano, tvrdnju o nepostojanju pritvorenika u zgradi OUP-a , isključio jasnim svedočenjem svedoka SE koji je, i po shvatanju prvostepenog, ali i Veća ovoga suda, bio kategoričan i ubedljiv, detaljno opisujući i takve detalje kao što su ključ od prostorije u kojoj je bilo zaključano lice. Ovakav iskaz i njegova uverljivost opravdano su poslužili prvostepenom sudu da iskaz svedoka SJ, koji je inače bio i zadužen za pritvorena lica, jasno i ubedljivo ospori.

Pored svega navedenog, prvostepeni sud je dao jasne razloge i u pogledu činjenica koje se tiču mogućnosti svedoka SĐ da sa zvonika crkve prepozna lice koje vrši ovo krivično delo, a što se takođe osporava žalbom branioca okrivljenog. Naime, prvostepeni sud je na strani 100. prvostepene presude, jasno naveo da je činjenicu u pogledu mogućnosti o kojoj je reč utvrdio na osnovu izveštaja Vojno geografskog instituta iz kojeg je utvrđeno da je u konkretnom slučaju reč o rastojanju od 127 metara, te da iz Tablice vidljivosti i čujnosti Priručnika za vojnika pešadije proizlazi da su lice, oči ili pojedinosti na odeći vidljivi danju na 100 – 150 metara. Pravilno prvostepeni sud utvrđuje da ove okolnosti potkrepljuju iskaz svedoka SĐ, koji je kategorično i dosledno tvrdio da je sa zvonika prepoznao upravo okrivljenog VV, kao lice koje je lišilo života upravo oštećenog SD i koju argumentaciju u potpunosti prihvata i Veće ovoga suda. Neosnovani su u tom smislu navodi branioca okrivljenog da ovakve tablice kojima se poslužio prvostepeni sud služe isključivo da bi se pomoću njih utvrdila razdaljina na kojoj se prepoznaju boja lica od boje uniforme, imajući u vidu da, upravo nasuprot tome, i na osnovu ovih tablica prvostepeni sud utvrđuje da je reč o razdaljini na kojoj postoji vidljivost i takvih detalja, kao što su oči ili čak pojedinosti na odeći. Stoga je pravilan zaključak prvostepenog suda da je svedok SĐ mogao na ovoj razdaljini razaznati izvršioca ovog krivičnog dela.

Takođe, neosnovani su navodi u žalbi branioca, da svedok SĐ navodi da je sa zvonika gledao kako policajac „Jajce“ izvodi iz zgrade OUP-a SD, i da okrivljenog VV svedok od ranije ne poznaje. Ovo iz razloga što svedok u svim svojim iskazima datim i u pretkrivičnom i u krivičnom postupku, navodi pored nadimka „SŽ“ i ime VV, te je prilikom ispitivanja u istražnom postupku naveo da lično poznaje VV, jer su radili zajedno u policiji, a zna ga od kada je došao iz SL, odnosno kada su ga odande prebacili.

Zbog svega navedenog, Apelacioni sud je mišljenja da je prvostepeni sud pravilno i potpuno, a suprotno navodima žalbe branioca okrivljenog utvrdio relevantne činjenice vezane za izvođenje i ubistvo pritvorenika SD opisane u tački I B1 izreke prvostepene presude.

Sud takođe nije prihvatio žalbene navode prema kojima je nejasno iz prvostepene presude kako su to dva okrivljena, jedan pokojnik i dva NN lica fizički mogli opkoliti dve kuće porodice ss i nakon razdvajanja muškaraca od žena i dece opkoliti tako razdvojene grupe, imajući u vidu da tužilaštvo i sud saglasno utvrđuju da se radi o najmanje 48 lica, ističući pored toga da ni svedok oštećena SLj, a ni SM, prilikom ovog događaja ne pominju, niti vide okrivljenog VV. Naime, prvostepeni sud u izreci presude navodi, a suprotno onome što je istaknuto u žalbi, da su optuženi VV, GG i BB, opkoljavanje kuće SN i SA izvršili zajedno sa NN licima, pripadnicima policije. Za ovu činjenicu odnosno učešće i NN lica pripadnika policije u opkoljavanju kuće i razdvajanju muškaraca od žena i dece, prvostepeni sud po nalaženju Veća ovoga suda daje jasne i uverljive razloge. Naime, iz iskaza svedoka oštećene SLj, SO, svedoka „A“ i svedoka SM, koje iskaze prvostepeni sud detaljno navodi i analizira, nesumnjivo proizlazi da je u ovom događaju učestvovao i veći broj njima nepoznatih pripadnika policije. Dakle, suprotno žalbenim navodima, prvostepeni sud ne govori o dva nepoznata lica, već o „NN licima pripadnicima policije“ i ovakav svoj zaključak u potpunosti potkrepljuje iskazima navedenih svedoka.

Kada je reč o prisustvu okrivljenog VV ovim događajima, prvostepeni sud i u ovom delu daje jasne i uverljive razloge sa stanovišta Veća ovoga suda. Naime, činjenice o prisustvu i učestvovanju u radnjama opkoljavanja i odvajanju muškaraca i žena, prvostepeni sud, dajući jasne razloge, utvrđuje iz iskaza svedoka „A“, koji je naveo kako se ispred kuće „OEBS-a“ nalazio sa SP i okrivljenim VV, te da su ovi pokušali da razvale vrata ove kuće, nakon čega se čula galama žena i dece koji su počeli da beže ka Zanatskom centru, kao i iskaza svedoka SĐ, koji je takođe naveo da su, kada je grupa civila izašla, SP, okrivljeni VV i GG počeli da odvajaju muškarce sa jedne a žene i decu sa druge strane. Imajući u vidu napred navedeno, činjenica koju ističe u žalbi branilac okrivljenog, da su VV na licu mesta primetili jedni, ali ne i drugi svedoci, po stanovištu Veća ovoga suda, imajući u vidu veliki broj lica koja su u ovom događaju učestvovala, posmatranje ovog događaja sa različitih mesta i u izuzetno stresnim uslovima, a pri ovako nedvosmislenim i detaljnim iskazima svedoka koji govore o prisustvu okrivljenog, opravdano prvostepeni sud nije dovelo do drugačijeg zaključka.

Branilac okrivljenog je u žalbi dalje istakao da je prvostepeni sud neosnovano oglasio krivim okrivljenog VV za ubistvo SR i ST, imajući u vidu da se u prvostepenoj presudi ni iz jednog dokaza ovakav činjenični zaključak ne može izvesti. Međutim, Veće ovoga suda i ove žalbene navode smatra neosnovanim. Nasuprot navodima branioca okrivljenog, prvostepeni sud je najpre obrazložio kako je činjenicu da su prilikom ovog događaja lišeni života upravo SR i ST utvrdio iz iskaza svedoka SM i SĆ, koji su naveli kako su u dvorištu između kuća SN i SA videli mrtva tela SR i ST. Prvostepeni sud je dalje naveo da je, iako ni jedan od svedoka nije neposredni očevidac samog čina lišenja života ovo dvoje lica, nesumnjivo utvrđeno da su kritičnog dana i u kritično vreme u dvorištu kuća SA i SN ostali i sada pokojni SR i ST. Pri tome, prvostepeni sud iz iskaza svedoka „A“ opravdano izvodi zaključak da su sada pokojni SP i okrivljeni VV zajedno sa drugim NN licima počeli da pucaju na ljude, među kojima su bili i sada pokojni SR i ST, te okolnost da nije moglo biti utvrđeno da li su obojica pucali ili jedan od njih, ne dovodi u pitanje postojanje njihove krivične odgovornosti, s obzirom da čak i u situaciji da jedan od njih i ne puca, imajući u vidu sve okolnosti ovoga događaja, on prihvata radnje drugog kao svoje, svestan zajedničkog delovanja, što ih u konkretnom slučaju čini saizvršiocima. Ovakve razloge u potpunosti prihvata i Veće ovoga suda. Naime, u okolnostima u kojima su se odvijali ovi događaji, pa i ubistvo dva navedena lica, sasvim je zamisliva situacija da niko od navedenih svedoka nije bio neposredni očevidac lišenja života ova dva oštećena. Međutim, povezivanjem nesporno utvrđenog činjeničnog stanja - a to je da okrivljeni VV zajedno sa ostalim licima puca na civile, kao i druga činjenica koja je takođe nesporno utvrđena, da su se među tim civilima nalazili i sada pokojni SR i ST, nesumnjivo se dolazi upravo do onog zaključka koji je izveo i prvostepeni sud, a to je da je okrivljeni VV učestvovao u izvršenju ovog krivičnog dela.

Neosnovano se dalje žalbom branioca okrivljenog VV prvostepena presuda pobija zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i u delu koji se odnose na događaje oko i u piceriji „aa“. Naime, branilac okrivljenog navodi u žalbi kako je netačna tvrdnja suda da je okrivljeni naterao albanske civile da uđu u prostorije picerije „aa“ iako svedok „A“ tvrdi da su ova lica sama ušla u piceriju. Međutim, ovakva tvrdnja branioca se ne može prihvatiti, najpre imajući u vidu da se iz izreke prvostepene presude ne može izvući ovakav zaključak. Naime, okrivljenom VV se u tački B 2 (g) izreke presude, stavlja na teret da je zajedno sa pokojnim SP, GG i još tri NN lica, pucao u pravcu preživelih članova porodice ss, koji su trčali prema zanatskom centru, pazeći da niko iz te grupe ne pobegne, te da su ih tako naterali da uđu u prostorije picerije „aa“. Iz ovakvog opisa nesumnjivo proizlazi da ulazak civila u prostorije picerije bio prouzrokovan ne naredbom, zapovešću ili tome slično, već pucanjem u njihovom pravcu, zbog kojeg su ovi bili prinuđeni da u piceriji potraže zaklon. Drugim rečima, suprotno navodima žalbe, okrivljenom VV ne stavlja se na teret da je izričito naterao civile na ulazak, već da je pucajući sa ostalim licima, prouzrokovao ovakvo njihovo ponašanje iznudivši njihovu reakciju. U tom smislu ne stoje razlozi istaknuti u žalbi da je u ovom delu činjenično stanje pogrešno utvrđeno.

Neosnovani su i žalbeni navodi branioca okrivljenog u delu u kojem se ističe sporni kredibilitet kako se to u žalbi navodi „svedoka – Roma“, koji okrivljenog povezuju sa prisustvom u bb i tamošnjim dešavanjima. Naime, u žalbi se u ovom delu najpre ne precizira o kojim konkretno licima je reč, već se samo navodi da je sa „nekima od njih u danima koji su prethodili 26.03.1999. godine“ okrivljeni „imao bliski susret prilikom njihovih vršenja krivičnih dela, a posebno oružanih pretnji okrivljenom ZZ“. Ovako neodređeno osporavanje kredibiliteta neodređenog broja svedoka, Veće ovoga suda nije moglo da dovede do sumnje u pravilnost i potpunost utvrđenog činjeničnog stanja. Ovo posebno u svetlosti činjenice da je u pogledu okolnosti koje se tiču prisustva okrivljenog na navedenoj lokaciji, kao i njegovog učešća u ovim događajima, prvostepeni sud saslušavši brojne prisutne svedoke, dao u potpunosti jasne i uverljive razloge.

U žalbi je branilac okrivljenog, osporavajući utvrđeno činjenično stanje naveo da se prvostepeni sud nije u dovoljnoj meri bavio ni „problemom vremenskog sleda događaja“ o kome se izjašnjava svedok „A“, ističući kako nije moguće da okrivljeni VV šalje svedoka „A“ i okrivljenog GG da idu za Albancima, bude ispred picerije i nadolazeće albanske civile tera da uđu u piceriju, odmah potom bude ispred bb čekajući svedoka „A“ i okrivljenog GG i istovremeno konzumira alkohol ispred autobuske stanice i likvidira ljude u piceriji. Veće ovoga suda, međutim nalazi da su i ovi navodi žalbe neosnovani. Sa stanovišta Veća ovoga suda, ovakav iskaz svedoka „A“ je u potpunosti prihvatljiv, logičan i dosledan, te se može prihvatiti kao verodostojan dokaz na osnovu koga je moguće sagledati u najvećoj mogućoj meri tok i dinamiku navedenog događaja. Naime, svedok „A“ nije govorio o istovremenim radnjama, već upravo o jednom neprekinutom nizu događaja koji u ovoj fazi započinje sa slanjem njega i okrivljenog GG da idu prateći Albance, te naknadnom odlasku na autobusku stanicu radi kupovine alkoholnog pića, koje su naknadno konzumirali. Pri tome, ocena ovakvog iskaza nužno podrazumeva i poznavanje skice mesta na kojem se čitav ovaj događaj odigrava, i koju je prvostepeni sud koristio prilikom utvrđivanja činjeničnog stanja u ovom delu. Reč je naime, o lokaciji na kojoj su sve pomenute destinacije na nevelikoj udaljenosti, te je ovakvo odvijanje događaja, u potpunosti zamislivo i ostvarivo.


2.1.3. Odluka o krivičnoj sankciji

Kako je članom 383. ZKP-a predviđeno da žalba izjavljena zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja izjavljena u korist okrivljenog, sadrži u sebi i žalbu zbog odluke o krivičnoj sankciji, Veće ovoga suda je prvostepenu presudu u odnosu na okrivljenog VV ispitalo i u ovom delu.

Okrivljeni VV je prvostepenom presudom osuđen na kaznu zatvora u trajanju od 20 godina, u koju mu je uračunato vreme provedeno u pritvoru počev od 26.10.2005. godine pa nadalje. Prilikom donošenja odluke o krivičnoj sankciji, prvostepeni sud je od olakšavajućih okolnosti na strani okrivljenog našao da je isti porodičan čovek, otac troje dece. Od otežavajućih okolnosti na strani okrivljenog VV, prvostepeni sud je imao u vidu njegov raniji život, da je osuđivan 1998. godine zbog krivičnog dela iz člana 119. stav 1 KZS, a koja kazna je brisana 2000. godine, što je utvrđeno iz izveštaja iz kaznene evidencije za optuženog, zatim izraženu bahatost u postupanju prilikom izvršenja krivičnog dela, agresivnost, upornost i odlučnost. Takođe sud je imao u vidu težinu izvršenog krivičnog dela i nastale posledice, da je stradalo ukupno 50 ljudi, većinom žena, od kojih je jedna bila u osmom mesecu trudnoće i 19-toro maloletne dece od kojih je najmlađe imalo 9 meseci. Prvostepeni sud je imao u vidu i njegovo ponašanje nakon izvršenja krivičnog dela i to prema, u to vreme maloletnim licima, koje je terao da utovaraju tela iz picerije govoreći im «nemojte da budete na njihovom mestu, bolje da plače njegova majka nego tvoja».

Veće ovoga suda je mišljenja da je prvostepeni sud pravilno utvrdio sve olakšavajuće i otežavajuće okolnosti na strani okrivljenog, te da je, pravilno ceneći težinu izvršenog krivičnog dela i nastupele posledice a u sklopu činjenice da je okrivljeni bio pripadnik policije čija je dužnost bila da štiti građane Republike Srbije, opravdano zaključio da je jedina opravdana kazna za okrivljenog, maksimalna kazna zatvora predviđena za ovo krivično delo.

2.1.4. Zaključak

Imajući u vidu napred navedeno, Veće ovoga suda je kao neosnovanu odbilo žalbu branioca okrivljenog VV – advokata VB i potvrdilo presudu Okružnog suda u Beogradu – Veća za ratne zločine KT. V 2/06 od 23.4.2009 u delu koji se odnosi na okrivljenog VV.



2.2. Žalbe okrivljenog BB i
branioca okrivljenog advokata B1B

Protiv prvostepene presude okrivljeni BB izjavio je žalbu iz svih zakonom predviđenih razloga, ali iz, u žalbi navedenih razloga, proizlazi da se prvostepena presuda pobija prvenstveno zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja. Branilac okrivljenog, advokat B1B žalbu je izjavio zbog bitnih povreda odredaba krivičnog postupka, povrede krivičnog zakona i pogrešno utvrđenog činjeničnog stanja.


2.2.1. Isticanje bitnih povreda odredaba krivičnog postupka

U žalbi branioca okrivljenog BB, navodi se najpre da je prvostepena presuda zasnovana na nedozvoljenom dokazu, odnosno iskazu svedoka II pred nadležnim javnim tužiocem, čime je prema navodima žalbe povređena odredba člana 368 stav 1 tačka 10 ZKP-a, i učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka. U žalbi se ističe da je svedok II prethodno u dva navrata davao izjave, jednu pred pripadnicima UBPOK-a, a sledeću pred istražnim sudijom, te da je tek nakon ovako dve date izjave, tužilac samoinicijativno od njega uzeo još jedan iskaz, koji je u tom smislu pribavljen suprotno pravilu 504j i 226 ZKP-a, imajući u vidu da su pre ove izjave od istog svedoka uzete dve gotovo identične izjave, i to jedna od strane policije, a druga od strane suda.

Međutim, Veće ovog suda je mišljenja da su ovakvi navodi branioca okrivljenog neosnovani. Naime, u tada važećoj odredbi člana 504j ZKP-a, predviđeno je da se iskazi i obaveštenja koje je javni tužilac prikupio u predkrivičnom postupku, mogu koristiti kao dokaz u krivičnom postupku, ali se odluka ne može zasnivati samo na njima. Navedeni iskaz pred javnim tužiocem, svedok II dao je 22.09.2005. godine. Zahtev za sprovođenje istrage podnet je 03.10.2005. godine, a rešenje o sprovođenju istrage po ovom zahtevu doneto je 17.10.2005. godine. Evidentno je dakle da je navedeni iskaz, suprotno navodima žalioca, dat pre podnošenja i zahteva i donošenja rešenja o sprovođenju istrage, odnosno u fazi predkrivičnog postupka, kako to i predviđa odredba člana 504j. Činjenica da je prethodno svedok II iskaze davao i pred radnicima UBPOK-a, kao i pred istražnim sudijom po predlogu javnog tužioca za preduzimanje pojedinih istražnih radnji pre otpočinjanja istrage, ne mogu u tom smislu dovesti do drugačije ocene ovog dokaza, imajući u vidu da je, kako je napred navedeno, u tom vremenu još uvek trajala faza predkrivičnog postupka, te je reč o dokazu prikupljenom na zakonit način.


2.2.2. Isticanje povreda krivičnog zakona

U žalbi branioca okrivljenog dalje se navodi da prvostepena presuda sadrži povredu krivičnog zakona, imajući u vidu da se okrivljenom BB stavlja na teret da je kršio Međunarodno ratno pravo, pri čemu se ne navodi precizno koju odredbu i na koji način je prekršio okrivljeni, što je bilo nužno, imajući u vidu da su Međunarodne konvencije u ovoj oblasti obimne. Međutim, Veće ovoga suda smatra da se ovakva tvrdnja branioca okrivljenog ne može prihvatiti, imajući u vidu da je najpre u uvodnom delu izreke presude prvostepeni sud naveo kako su okrivljeni među kojima je i okrivljeni BB, krivična dela izvršili kršeći pravila Međunarodnog prava za vreme oružanog sukoba, sadržana u odredbama člana 3 stav 1 tačka 1 (a) i (d) Četvrte Konvencije o zaštiti građanskih lica za vreme rata od 12.08.1949. godine, člana 51, 75, 76. i 77. Dopunskog protokola I o zaštiti žrtava međunarodnih oružanih sukoba, te člana 4. i člana 13. Dopunskog protokola II o zaštiti žrtava nemeđunarodnih oružanih sukoba. Sud je zatim u delu obrazloženja koji se odnosi na pravnu analizu utvrđenog činjeničnog stanja (stranice 182 – 187.) detaljno naveo i analizirao propise Međunarodnog prava – primenjenih konvencija i protokola koje je primenio prilikom utvrđivanja odgovornosti okrivljenih, uključujući i okrivljenog BB, te se u tom smislu tvrdnja o tome da je nepoznato koje odredbe konvencije je okrivljeni prekršio, ne može prihvatiti.

Branilac okrivljenog je takođe naveo kako iz obrazloženja prvostepene presude ne proizlazi da lišenje života SZ, čak i da ga je izvršio okrivljeni BB, ima bilo kakve veze sa oružanim sukobom, što je nužno za postojanje krivičnog dela Ratni zločin protiv civilnog stanovništva. U žalbi se dalje ističe da se ubistva iz osveste ili ubistva motivisana osvetom dešavaju i u miru, a ne samo u vremenima ratova, zbog čega se u konkretnom slučaju na okrivljenog ne bi mogao primeniti propis koji je primenjen, već neki drugi materijalni krivični propis.

Međutim, i ovu tvrdnju branioca okrivljenog veće ovog suda smatra neosnovanom. Naime, prvostepeni sud je, između ostalog, utvrdio da je krivično delo koje se okrivljenom stavlja na teret izvršeno tokom oružanih sukoba između vojnih snaga Savezne Republike Jugoslavije, Vojske Jugoslavije i Policijskih snaga Republike Srbije sa jedne strane i pripadnika naoružane vojne formacije Oslobodilačke Vojske Kosova (OVK, UČK) sa druge strane. Prvostepeni sud je takođe utvrdio i to da je okrivljeni BB, krivično delo izvršio koristeći situaciji u kojoj su pripadnici jedne od strana u sukobu – okrivljeni BB i GG, kao pripadnici OUP-a vv zajedno sa drugim NN licima pripadnicima policije, krenuli u akciju u kojoj su lišavali života civilno stanovništvo koje su povezali sa jednom od strana u sukobu, a reč je o pripadnicima albanske nacionalnosti, na taj način što im se priključio prilikom opkoljavanja kuća iz kojih su izvedena lica koja su kasnije lišena života, od kojih je jedno lice i sada pokojni SZ. Pri tome, motiv na strani okrivljenog koji branilac ističe u svojoj žalbi i koji prvostepeni sud utvrđuje u svojoj presudi, ne predstavlja elemenat krivičnog dela Ratni zločin protiv civilnog stanovništva, i stoga ne može dovesti do drugačije pravne kvalifikacije. Kod ovog krivičnog dela naime, dublji pokretači ljudskog ponašanja koji dovode do izvršenja neke od alternativno predviđenih radnji iz člana 142 stav 1 KZJ, i koji se mogu sastojati iz velikog broja veoma različitih i teško utvrdivih motiva, ne predstavljaju bitno obeležje ove inkriminacije. Međutim, ono što radnju okrivljenog BB, prema shvatanju Veća ovog suda čini pravilno kvalifikovanom kao krivično delo Ratni zločin protiv civilnog stanovništva je njena izvršenost za vreme oružanog sukoba pripadnika jedne od strana u sukobu kojima se okrivljeni BB u konkretnom slučaju priključio, u potpunosti svestan njihove akcije, kao i povezanost u suštinskom smislu ovakvih radnji sa samim oružanim sukobom, imajući u vidu da su predmet napada upravo civili albanske nacionalnosti, koje izvršioci ovog dela odabiraju za metu napada, povezujući ih na osnovu nacionalne pripadnosti, kao i pretpostavljene privrženosti, drugoj strani u sukobu, naoružanoj vojnoj formaciji „Oslobodilačka Vojska Kosova“.


2.2.3. Isticanje pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja

Okrivljeni BB i njegov branilac advokat B1B u svojim žalbama prvostepenu presudu pobijaju i po osnovu pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja. U žalbama se ističe da je činjenično stanje u delu koji se odnosi na izvršenje krivičnog dela od strane okrivljenog BB pogrešno utvrđeno, imajući u vidu da je prvostepeni sud za osnovu svoje odluke uzeo isključivo iskaz svedoka oštećene SLj, dok prenebregava činjenicu da drugi saslušani svedoci – SO, SM i SU, kao i svedok SĐ, ne pominju BB kao učesnika ovoga događaja, niti kao izvršioca ovog krivičnog dela. Pri tome, okrivljeni BB i njegov branilac u žalbama ističu da je i iskaz svedokinje SLj na kome se zasniva presuda protiv okrivljenog BB manjkav, imajući u vidu da je tokom postupka svedokinja menjala svoj iskaz u pogledu činjenice gde je došlo do ubistva SZ, te da na glavnom pretresu nije bila sigurna prilikom prepoznavanja okrivljenog kao izvršioca ovog krivičnog dela.

Međutim, nasuprot ovakvim žalbenim navodima, Veće ovoga suda je mišljenja da je prvostepeni sud na osnovu raspoloživih dokaza pravilno i potpuno utvrdio činjenično stanje kada je reč o krivičnom delu za koje je okrivljeni BB oglašen krivim. Prvostepeni sud je opravdano po shvatanju Veća ovoga suda, iskaz oštećene SLj prihvatio kao ubedljiv, verodostojan i dosledan. U svom iskazu oštećena je, koja je inače supruga ubijenog SZ, navela da je veoma dobro videla, kako ga ona naziva BB1 (BB), vlasnika hotela „vv“ u crnom civilnom odelu, koji je rekao SZ „ruke gore i gde su sada Amerikanci, neka dolaze da te spasu“, da je okrivljeni zatim zgrabio SZ, te da je u tom trenutku SZ od nje bio udaljen možda nekih 20 metara. Oštećena je precizno navela da je okrivljeni zatim pucao u SZ ispred ulaza kuće, kako je navela „nekako na ćošku sa strane“, obeleživši to mesto na skici. Tokom čitavog postupka oštećena SLj je bila dosledna u svojim navodima da je upravo oštećeni BB lišio života njenog supruga, opisujući detaljno mesto gde je SZ lišen života, način na koji je delo izvršeno, kao i izgled optuženog. Pored toga, prvostepeni sud je iskaz oštećene cenio i u sklopu činjenice da je ona detaljno i ubedljivo govorila o tome kako poznaje okrivljenog, navodeći da je ovo lice koje ona naziva „BB1“ u više navrata videla dok je prolazila pored hotela „vv“, idući sa mužem u svoje selo gg, dok su u istom bili smešteni pripadnici misije OEBS-a, naročito obraćajući pažnju tom prilikom zbog prisustva stranaca i njihovih vozila kod navedenog hotela. U tim prilikama od muža je i čula da je to „BB1“, pri čemu je tvrdila da ga je u svakom slučaju poznavala.

Prvostepeni sud je posebnu pažnju posvetio i činjenici da je na glavnom pretresu oštećena izjavila da nije sigurna da li poznaje okrivljenog BB u trenutku pre nego što joj se ovaj predstavio, navodeći i da se ona izmenila, pa kada je vide ne znaju da je ona ta koja je ranije bila. Međutim, prvostepeni sud je pravilno po stanovištu Veća ovoga suda zaključio da činjenica da oštećena na glavnom pretresu nije mogla u prvom trenutku sa sigurnošću da prepozna okrivljenog, ne umanjuje vrednost i verodostojnost njenog iskaza u pogledu preduzetih radnji od strane okrivljenog kritičnom prilikom. Sud je opravdano zaključio da je logično, životno i prihvatljivo da je oštećena SLj usmerila pažnju i upamtila lice koje lišava života njenog supruga, detaljno opisujući mesto koje je pritom i označila na skici, te da je njeno svedočenje o ovom događaju bilo veoma uverljivo. Pri tome, sud je svoju odluku zasnovao i na činjenici da je prilikom ranijeg prepoznavanja u redu u kojem se nalazio i okrivljeni BB na mestu pod brojem 1, oštećena izjavila da lica na mestima pod brojevima 1 i 3 liče na, kako ga je oštećena nazivala BB1, kao i da ga je tokom čitavog postupka opisivala na način, na koji su i ostali svedoci saslušani tokom postupka opisivali izgled okrivljenog u kritičnom periodu.

Pri tome, prvostepeni sud je suprotno žalbenim navodima, posebnu pažnju posvetio iskazu svedoka SM, koji je posmatrajući ovaj događaj i svedočeći o istom naveo da kritičnom prilikom nije video okrivljenog, niti ubistvo SZ. Ipak, ovakav iskaz navedenog svedoka, opravdano nije doveo do drugačijeg zaključka prvostepenog suda u pogledu validnosti iskaza svedoka SLj, imajući u vidu da je i sam svedok SM, kada mu je prikazana skica obeležena od strane oštećene SZ, na kojoj je označeno mesto na kome je okrivljeni lišio života njenog muža (desni ugao kuće SA - ulaz u deo SZ gledano sa dd puta), izričito tvrdio da on sa prozora svoje kuće sa kojeg je posmatrao čitav događaj, taj deo ne može da vidi, te samim tim nije mogao uopšte da vidi ovo ubistvo, pa ni samim tim eventualno učešće okrivljenog u izvršenju ovog krivičnog dela. Pri tome, činjenica koju ističu okrivljeni i njegov branilac u žalbama da još neka od lica koja su posmatrala ovaj događaj nisu izričito pominjala okrivljenog BB kao lice koje je bilo prisutno i koje je izvršilo ovo krivično delo, pri ovako jasnom i detaljnom iskazu neposrednog očevidca svedoka oštećene SLj, kao i činjenici da je reč o događaju u kome je učestvovao veliki broj lica, koji je bio izuzetno stresan za posmatrače i učesnike, da su ova lica događaj posmatrala sa različitih mesta, sa kojih je i u pojedinim slučajevima bilo nemoguće videti sve što se dešavalo ispred kuće porodice ss navedenom prilikom, ne mogu dovesti do drugačijeg činjeničnog zaključka.

Osporavajući činjenično stanje okrivljeni BB istakao je u žalbi i to da iz zaključka veštaka dr v1 proizlazi da nema dokaza da je SZ lišen života pucnjima u leđa ili grudni koš, kako je to opisano u iskazu svedoka SLj, imajući u vidu da bi prema zaključku veštaka u takvoj situaciji zbog rebara koja štite grudni koš i organa u njemu, projektil sigurno zakačio neku kost, bilo pri ulasku, bilo pri izlasku iz grudnog koša. Međutim, i ovakvu tezu odbrane koja je bila isticana i ranije tokom trajanja postupka, prvostepeni sud je cenio dajući jasne razloge u prvostepenoj presudi zašto ovakvo veštačenje nije moglo dovesti do drugačijeg činjeničnog zaključka. Naime, prvostepeni sud je naveo da je sudski veštak dr v1, saslušan na glavnom pretresu dana 04.12.2008. godine, naveo da je za lice koje je obdukovano i koje je identifikovano kao sada pokojni SZ, mala verovatnoća da je moglo biti usmrćeno sa više pištoljskih hitaca u grudni koš, onako kako to pojašnjava oštećena SLj, jer je taj deo ljudskog tela zaštićen kostima. Međutim, proveravajući kompatibilnost ovakvog zaključka veštaka sa iskazom svedoka oštećene SLj, prvostepeni sud je saslušao sudskog veštaka dr v1 na glavnom pretresu. Kada mu je predočeno da je preživela oštećena SLj tvrdila da je videla da je on ubijen, tako što mu je tri puta pucano u leđa, veštak se izjasnio da na osnovu sačuvanih posmrtnih ostataka nisu nađeni elementi povrede iz vatrenog oružja, te da je manje verovatno ako su u pitanju tri povrede, da su sva tri projektila, ukoliko su pogodila grudni koš, prošla tako da nisu ostavila ni jednu povredu na kostima grudnog koša, ali da se ovakva mogućnost ne može apsolutno isključiti. U tom smislu, veće ovoga suda prihvata činjenični zaključak prvostepenog suda, saglasno kojem nalaz i mišljenje veštaka dr v1 nije u kontradikciji sa iskazom svedoka oštećene SLj o načinu na koji je lišen života njen suprug, sada pokojni SZ, imajući u vidu da ni sam veštak ovakvu mogućnost nije apsolutno isključio.


2.2.4. Odluka o krivičnoj sankciji

Žalbom izjavljenom od strane Tužioca za ratne zločine prvostepena presuda je u delu koji se odnosi na okrivljenog BB, pobijana zbog odluke o krivičnoj sankciji. Pored toga, kako je članom 383. ZKP-a predviđeno da žalba izjavljena zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja ili zbog povrede krivičnog zakona izjavljena u korist okrivljenog, sadrži u sebi i žalbu zbog odluke o krivičnoj sankciji, Veće ovoga suda je prvostepenu presudu u odnosu na okrivljenog BB ispitalo po žalbama odbrane, i u ovom delu.

Tužilac za ratne zločine u žalbi ističe da je sud pravilno utvrdio olakšavajuće, kao i naročito brojne otežavajuće okolnosti na strani okrivljenog BB. Međutim, prema stavu tužioca ovim okolnostima – da je okrivljeni porodičan čovek, otac troje dece, koji do sada nije osuđivan, prvostepeni sud nije smeo dati veći značaj, imajući u vidu da je reč o sasvim uobičajenim okolnostima za čoveka ovog uzrasta. Pri tome, prema tvrdnji tužioca iznetoj u žalbi, pobrojane otežavajuće okolnosti na strani okrivljenog - da se samoinicijativno priključio pripadnicima policije u napadu na albansko stanovništvo i da je pri tome lišio života oštećenog SZ sa osnovnim motivom osvete, imajući pre svega u vidu posledicu krivičnog dela u vidu lišavanja života pedeset bespomoćnih lica, zbog toga što su pripadnici druge nacionalnosti, među kojima je bilo žena i dece, trebalo je dati adekvatniji značaj. U tom smislu Tužilac za ratne zločine ističe da je prvostepeni sud propustio da navede stvarne razloge zbog kojih je i okrivljenom BB propustio da izrekne najstrožu kaznu zatvora, koja je predviđena za ovo krivično delo u trajanju od dvadeset godina, smatrajući da bi se jedino ovom kaznom kao adekvatnom, mogla donekle postići svrha generalne i specijalne prevencije.

Veće ovoga suda smatra da su ovakvi navodi žalbe Tužioca za ratne zločine neosnovani. Prvostepeni sud je naime, a to konstatuje i sam tužilac u svojoj žalbi, pravilno utvrdio sve postojeće otežavajuće i olakšavajuće okolnosti na strani okrivljenog. Pri tome kazna od trinaest godina zatvora koja je na ovaj način odmerena i izrečena okrivljenom BB je prema shvatanju ovog suda prava mera reakcije u odnosu na krivično delo za čije je izvršenje oglašen krivim i njega kao izvršioca. Naime, prvostepeni sud je imajući u vidu realnu ulogu okrivljenog BB u predmetnom događaju, te činjenicu da nisu sva lica koja su učestvovala u ovom događaju pokazala isti stepen angažovanosti u izvršenju krivičnog dela i direktnom prouzrokovanju njegove posledice, napravio pravilnu distinkciju prilikom odmeravanja kazne u slučaju okrivljenog BB i ostalih saizvršilaca. U tom smislu Veće ovog suda je, a ceneći u smislu odredbe člana 383. ZKP-a izrečenu sankciju i sa stanovišta mogućnosti blažeg kažnjavanja, uverenja da će se ovako izrečenom kaznom okrivljenom u potpunosti ostvariti svrha kako specijalne, tako i generalne prevencije.


2.2.5. Zaključak

Imajući u vidu napred navedeno, Veće ovoga suda je kao neosnovane odbilo žalbe Tužioca za ratne zločine, okrivljenog BB i njegovog branioca – advokata B1B i potvrdilo presudu Okružnog suda u Beogradu – Veća za ratne zločine KT. V 2/06 od 23.4.2009 u delu koji se odnosi na okrivljenog BB.



2.3. Žalba branioca okrivljenog GG – advokata GB i majke okrivljenog G1G


Žalbom branioca okrivljenog GG – advokata GB, prvostepena presuda se pobija zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i odluke o krivičnoj sankciji, ali se iz obrazloženja žalbe može utvrditi da se ista prvenstveno zasniva na osporavanju činjeničnih zaključaka prvostepenog suda. U žalbi majke okrivljenog G1G ne navode se žalbeni osnovi, ali se iz žalbe može zaključiti da se istom ističe da je prvostepena presuda zasnovana na pogrešno i nepotpuno utvrđenom činjeničnom stanju, uz predlog da se okrivljeni blaže kazni.


2.3.1. Isticanje pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja

U žalbama branioca okrivljenog GG, advokata GB i majke okrivljenog G1G, prvostepena presuda se osporava zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja. U navedenim žalbama ističe se kako tokom postupka nije nesporno utvrđeno ko su izvršioci krivičnog dela za koje je okrivljeni oglašen krivim, pri čemu branilac okrivljenog posebno ističe da je i svedok oštećena SLj u iskazu navela da su izvršioci ovog krivičnog dela samo ljudi iz vv, jer jedino njih zna, kao i da je u jednom od svojih iskaza navela da GG1 (okrivljeni GG) nikoga nije ubio, ali da zna ko jeste.

Međutim, Veće ovoga suda ovakve tvrdnje iznete u žalbama nije prihvatilo. Naime, kada je reč o učešću okrivljenog GG u opkoljavanju kuće porodice ss, paljenju kuće SA i izvođenju albanskih civila, razdvajanju muškaraca od žena i dece i njihovom opkoljavanju, prvostepeni sud je najpre iz iskaza i samog GG utvrdio kako se čitav ovaj događaj odigrao, imajući u vidu da je njegov iskaz u tom delu potvrđen i iskazima ostalih saslušanih lica koja su na gotovo identičan način opisala sam događaj. U ovom delu prvostepeni sud je prihvatio odbranu okrivljenog GG, koji nije negirao svoje prisustvo i kontinuirani boravak kod kuća ss, ceneći njegovu odbranu u ovom delu kao iskrenu, logičnu i doslednu.

Međutim, prvostepeni sud nije prihvatio deo odbrane okrivljenog GG u delu gde je negirao da je ulazio u Belu kuću, navodeći da je zajedno sa SP i jednim pripadnikom nepoznate jedinice i svedokom „A“ zapalio kuću koja je bila dalje od Bele kuće i u kojoj nikoga nije bilo. Naime, prvostepeni sud je odbio da prihvati ovaj deo iskaza okrivljenog imajući u vidu da je isti opovrgnut iskazom svedoka SM koji je iz svoje kuće, koja se nalazi u neposrednoj blizini posmatrao događaj i video upravo okrivljenog GG kada je ušao u kuću SA, te da je ova kuća ubrzo nakon toga počela da gori. Veće ovog suda smatra da je prvostepeni sud u potpunosti pravilno prihvatio iskaz SM kao istinit i uverljiv i u tom delu ocenio odbranu okrivljenog GG kao sračunatu na izbegavanje krivično pravne odgovornosti. Takođe, prvostepeni sud je iz iskaza svedoka SĐ koji je prihvatio kao istinit i uverljiv, a što u potpunosti prihvata i Veće ovoga suda, utvrdio da su pokojni SP i okrivljeni GG zajedno sa VV razdvajali muškarce od žena i dece, te iskaz svedoka oštećene SLj da je upravo okrivljeni GG uhvatio SF za ruku i vratio ga kada je ovaj pokušao da ode sa ženama i decom.

Pored toga, u žalbi branioca okrivljenog ističe se da je činjenično stanje u odnosu na njegovog branjenika nepotpuno utvrđeno i kada je reč o kasnijim događajima u piceriji. Branilac ističe da okrivljeni nikada nije sporio da je ulazio u piceriju i da je opalio jedan ili dva metka, ali je sporio da je u bilo koje telo pucao, već je to učinio u iznuđenoj situaciji zbog prisutnih, ulazivši u piceriju u kojoj su svi po njegovom uverenju već bili mrtvi.

Međutim, Veće ovoga suda smatra da je i u ovom delu prvostepeni sud pravilno i potpuno utvrdio činjenično stanje, ne prihvatajući odbranu okrivljenog GG, prema kojoj je u piceriju ulazio u trenutku kada u njoj već nije bilo preživelih, pri čemu je samo ispalio rafal iznad tela, nalazeći da je ovakva odbrana usmerena na izbegavanje krivične odgovornosti.

Naime, prvostepeni sud je iz iskaza svedoka SH, najpre utvrdio da je okrivljeni GG ulazio u piceriju odakle se čuo pucanj, te da je iz iskaza svedoka SC utvrdio da je okrivljeni ulazio u dva navrata, te da se odatle čula pucnjava. Pored toga, prvostepeni sud je, a koje razloge u potpunosti prihvata i Veće ovoga suda, kao ubedljiv, verodostojan i upečatljiv prihvatio iskaz svedoka B dat u predkrivičnom postupku, gde je decidirano tvrdio kako je video da je okrivljeni GG pucao u telo preživelog dečaka starosti od 12 do 13 godina. Iako je ovaj svedok na glavnom pretresu 05.04.2007. promenio ovakav iskaz, navodeći da nije video ovo o čemu se ranije izjašnjavao, prvostepeni sud je, i po stanovištu Veća ovoga suda, pravilno procenio da je do ovakve izmene iskaza došlo usled straha svedoka, zbog čega je upravo i tražio primenu mera zaštite, ne želeći da u svom iskazu navede da je bio neposredno prisutan kada je okrivljeni lišio života preživelog dečaka. Prvostepeni sud je, za podlogu svoje odluke uzeo i iskaze svedoka oštećenih SLj i SO, koji su nesumnjivo i detaljno potvrdile da je u piceriji bilo preživelih civila, kao i svedoka SC, o tome da su bili živi jedan ili dva muškarca.


2.3.2. Odluka o krivičnoj sankciji

Žalbama Tužioca za ratne zločine, branioca okrivljenog GG i majke okrivljenog, prvostepena presuda pobija se i zbog odluke o krivičnoj sankciji.

Tužilac za ratne zločine u žalbi ističe da je prvostepeni sud pravilno utvrdio sve olakšavajuće, a naročito brojne otežavajuće okolnosti na strani okrivljenog GG, ali da je ostalo nejasno zbog čega je kod postojanja sasvim uobičajenih okolnosti njegovih porodičnih prilika - da je porodičan čovek i otac dvoje dece i neznatnog značaja priznanja okrivljenog GG - da je bio prisutan na licu mesta prilikom izvršenja krivičnog dela, ovim okolnostima dat veći značaj. Pri tome, tužilac je istakao u žalbi da, pre svega imajući u vidu posledicu krivičnog dela u vidu smrti pedesetoro bespomoćnih lica, otežavajuće okolnosti imaju karakter osobito otežavajućih okolnosti, te je predložio da okrivljenom GG za izvršeno krivično delo bude izrečena najstroža kazna zatvora u trajanju od dvadeset godina.

Branilac okrivljenog GG i majka okrivljenog G1G predložili su smanjenje kazne okrivljenom, a nakon brižljive ocene svih okolnosti a naročito formata njegovog učešća.

Veće ovoga suda međutim smatra da su, kako predlog Tužioca za ratne zločine za strožijim, tako i predlog branioca i majke okrivljenog za blažim kažnjavanjem, neosnovani. Naime, prvostepeni sud je u pogledu okrivljenog GG pravilno utvrdio sve, kako olakšavajuće okolnosti - da isti do sada nije osuđivan, da je porodičan čovek i otac dvoje dece, kao i da je priznao da je bio na licu mesta kada su se ubistva dogodila i time delimično olakšao rasvetljavanje ove krivično pravne stvari, tako i otežavajuće okolnosti – težinu izvršenog krivičnog dela i nastale posledice, izrekavši mu kaznu zatvora u trajanju od petnaest godina. Veće ovoga suda smatra, a suprotno navodima iznetim u žalbama, da je navedena kazna pravilno odmerena, imajući u vidu da je prvostepeni sud i u slučaju okrivljenog GG napravio pravilnu distinkciju prilikom izricanja kazne njemu i ostalim saizvršiocima u ovom delu, pravilno ceneći sve okolnosti u tom pravcu – njegov doprinos, njegove lične prilike, raniji život, kao i delimično priznanje koje je olakšalo vođenje ovog postupka i utvrđivanje pune istine o tome šta se zaista dogodilo. U tom smislu i veće ovoga suda smatra da će se izrečenom kaznom zatvora u trajanju od 15 godina okrivljenom GG, a ceneći kako težinu izvršenog krivičnog dela tako i njega kao izvršioca, u potpunosti ostvariti svrha kako specijalne tako i generalne prevencije.


2.3.3. Zaključak

Imajući u vidu napred navedeno, Veće ovoga suda je kao neosnovane odbilo žalbe Tužioca za ratne zločine, branioca okrivljenog GG – advokata GB i majke okrivljenog G1G i potvrdilo presudu Okružnog suda u Beogradu – Veća za ratne zločine KT. V 2/06 od 23.4.2009., u delu koji se odnosi na okrivljenog GG.



2.4. Žalba Tužioca za ratne zločine na oslobađajući deo presude koji se odnosi na okrivljenog DD


Tužilaštvo za ratne zločine izjavilo je žalbu protiv prvostepene presude u oslobađajućem delu koji se odnosi na okrivljenog DD, ističući postojanje bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 367. tačka 1. u vezi člana 368. stav 1. tačka 11. ZKP-a i pogrešno utvrđenog činjeničnog stanja – član 367. tačka 3. u vezi člana 370 stav 1. ZKP-a. Kada je reč o istaknutoj bitnoj povredi u žalbi se ističe da su izneti razlozi u pobijanoj presudi u znatnoj meri protivrečni, te da postoji znatna protivrečnost između onoga što se navodi u razlozima presude o sadržini pojedinih zapisnika i iskazima datim u postupku i samih tih zapisnika. Međutim iz sadržine žalbe proizlazi da se ista prvenstveno poziva na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje tokom prvostepenog postupka.


2.4.1. Isticanje pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja

U žalbi Tužioca za ratne zločine argumenti za tvrdnju da je prvostepena presuda zasnovana na pogrešno i nepotpuno utvrđenom činjeničnom stanju, mogu se grupisati u dva osnovna pravca pobijanja prvostepene presude. Na prvom mestu reč je o tvrdnji tužioca da je okrivljeni DD, suprotno zaključku prvostepenog suda, bio u mogućnosti da komanduje, kako jedinicama 37-og odreda Posebnih jedinica policije, tako i jedinicama 87-og odreda PJP ali i jedinicama OUP-a vv. Drugi pravac činjeničnog pobijanja prvostepene presude tiče se izdavanja same naredbe od strane okrivljenog DD optuženom EE i pripadnicima OUP vv, da se uključe u napad na albanske civile.


2.4.1.1. Komandna ovlašćenja okrivljenog DD

Kada je reč o komandnim ovlašćenjima okrivljenog DD, prvostepeni sud je izveo značajan broj dokaza u cilju pravilnog i potpunog utvrđivanja činjeničnog stanja. Tako je najpre iz Pravilnika o unutrašnjoj organizaciji MUP-a (čl.6), utvrđeno da komandanti odreda kao i komandiri četa i vodova nemaju šira ovlašćenja prilikom angažovanja jedinica Posebnih jedinica policije od onih ovlašćenja koja su im data u redovnim organizacionim jedinicama. Iz dopisa MUP-a RS – Služba za otkrivanje ratnih zločina od 13.09.2007. godine, utvrđeno je da je okrivljeni DD obavljao funkciju komandanta 37-og odreda Posebnih jedinica policije MUP-a Republike Srbije, a da je komandant 87-og odreda Posebnih jedinica policije u martu 1999. godine bio major SČ koji je poginuo 24.04.1999. godine. Prvostepeni sud je iz iskaza svedoka OA koji je marta 1999. godine bio na funkciji pomoćnika Ministra unutrašnjih poslova, utvrdio da nema subordinacije između 37-og i 87-og odreda, imajući u vidu da su oni potpuno ravnopravni odredi i sticajem okolnosti su bili na istom prostoru, tako da su na ovom prostoru postojale tri strukture – manevarski odredi, teritorijalni odredi i lokalno nadležne policijske stanice, koje nisu ni u kakvom odnosu subordinacije. Pored toga, prvostepeni sud je iz iskaza saslušanih svedoka pripadnika 37-og i 87-og odreda Posebnih jedinica policije kao i svedoka OA, OB, OV u to vreme načelnika SUP-a đđ, utvrdio da je 37 odred (A formacija), borbeni manevarski odred a da je 87 odred Posebnih jedinica policije (B formacija), teritorijalni odred čiji je zadatak držanje teritorije koja je prethodno očišćena od pripadnika OVK-a od strane 37-og odreda Posebnih jedinica policije. Pored toga, prvostepeni sud je zaključio da nijednim izvedenim dokazom nije utvrđeno ni to da je okrivljeni DD mogao biti komandant dela borbene operacije združenih snaga Vojske Jugoslavije i jedinica MUP-a, imajući u vidu izričitu tvrdnju svedoka OB da je vojska bila savezna institucija, a MUP Srbije republička, te da ni jedna i ni druga nisu mogli jedno drugom da se potčine, koju tvrdnju je sud prihvatio kao istinitu, jasnu i verodostojnu.

Prvostepeni sud je u utvrđivanju činjeničnog stanja u ovom delu cenio i izveštaj MUP-a Uprave za borbu protiv organizovanog kriminala broj 2369/05 od 07.07.2005. godine, na koji se Tužilaštvo za ratne zločine posebno poziva u svojoj žalbi, ističući da je ostalo nerazjašnjeno zbog čega isti nije prihvaćen i zašto bi isti bio dostavljen ukoliko nije tačan. U ovom izveštaju se između ostalog navodi da su u reonu vv angažovane jedinice i to 37. združeni odred Posebnih jedinica policije (koji su sačinjavali 37. i 87. odred Posebnih jedinica policije), da su starešine navedenih jedinica 37-og združenog odreda Posebnih jedinica policije pukovnik DD, komandant 37-og odreda i kapetan OG komandant 87-og odreda Posebnih jedinica policije. Međutim, prvostepeni sud je u analizi izvedenih dokaza u ovom delu naveo da ovaj izveštaj nije prihvatio, nalazeći da je izvođenjem neposrednih dokaza tokom ovoga postupka isti opovrgnut.

Veće ovoga suda u potpunosti prihvata činjenični zaključak prvostepenog suda kada je reč o mogućnosti komandovanja okrivljenog DD, kako drugim odredima Posebnih jedinica policije tako i jedinicama lokalnog OUP-a, odnosno Vojske Jugoslavije. Naime, kako je navedeno, prvostepeni sud je u tom delu izveo značajan broj dokaza koji su relevantni, saslušavši kako lica koja su se nalazila na odgovornim funkcijama u to vreme, tako i pripadnike ovih oružanih formacija i iz svih ovih dokaza proizašao je nesumnjiv zaključak da je okrivljeni DD u kritičnom periodu komandovao isključivo 37-im odredom Posebnih jedinica policije a da su ostale oružane strukture takođe imale svoje komandante, te da nisu bile pretpočinjene niti obavezne na postupanje po naredbama okrivljenog DD, koji za to nije imao ni formalna ni faktička ovlašćenja.

Jedini dokaz na koji se tužilaštvo tokom postupka u tom pravcu pozivalo, a koji se ističe i u žalbi, predstavlja pomenuti izveštaj MUP-a Uprave za borbu protiv organizovanog kriminala. Prema stanovištu Veća ovoga suda, čak i ukoliko bi se prihvatilo da je Uprava za borbu protiv organizovanog kriminala institucija kompetentna za definisanje i tumačenje komandne strukture MUP-a u navedenom periodu, što smatramo da nije slučaj imajući u vidu da je reč samo o jednoj od organizacionih jedinica MUP-a, navedeni izveštaj prema stavu ovoga veća takođe ne pruža dovoljno podataka na osnovu kojih bi se moglo zaključiti da je okrivljeni DD mogao rukovoditi i ostalim jedinicama van svoje formalne nadležnosti. Naime, u navedenom izveštaju, i jedino u njemu, pominje se termin „združeni odred“ koji su sačinjavali 37. i 87. odred Posebnih jedinica policije, bez da se ovaj termin dodatno pojašnjava. Naime, iz izveštaja UBPOK-a se ne vidi šta predstavlja termin „združeni odred“, ukoliko je takva formacija postojala; da li je reč o združivanju na planu izvođenja zajedničkih borbenih operacija na određenom prostoru ili možda nekoj drugoj vrsti sadejstva u kojem bi jedna jedinica obavljala jedne, a druga pomoćne – zadatke podrške. Još manje se iz navedenog izveštaja, nasuprot tvrdnjama Tužioca, prema stanovišu ovog veća, može zaključiti da je upravo okrivljeni DD bio taj koji je imao ovlašćenja da komanduje svim ovim jedinicama, imajući u vidu da se u istom izveštaju izričito navodi da je kapetan OG bio komandant 87-og odreda Posebnih jedinica policije, te da se nigde ne tvrdi da je ovaj starešina bio potčinjen okrivljenom DD.

Osim toga, pravilan je zaključak prvostepenog suda, koji prihvata i Veće ovoga suda, a vezano za mogućnost okr. DD da komanduje i jedinicama lokalnog OUP-a, u konkretnom slučaju i OUP-a bb, s obzirom da su ispitani svedoci, OD u to vreme načelnik SUP đđ, OĐ u to vreme načelnik OUP-a vv, OE u to vreme oficir SUP đđ i OŽ u to vreme zamenik komandira OUP-a vv i komandir voda PJP iz vv, izričito tvrdili da im opt. DD nije mogao naređivati, niti je to činio. Navedeno je potkrepljeno i iskazom svedoka OA, te je identično prikazan način funkcionisanja komandne strukture. Takođe, tokom ovog krivičnog postupka nije izveden ni jedan materijalni dokaz iz kojeg bi se mogao izvesti suprotan zaključak od napred navedenog, tj. da je okr. DD imao mogućnost komandovanja i pripadnicima OUP-a, te da je tu mogućnost i koristio. U prilog navedenom ide i činjenica da nijedan, od velikog broja ispitanih svedoka, pripadnika OUP-a vv, nije nikada prisustvovao situaciji u kojoj okr. DD izdaje naređenja okr. AA, komandiru OUP-a.

Sve iznete činjenice i prema stavu veća ovog suda opravdavaju činjenični zaključak prvostepenog suda da ih svih izvedenih dokaza nije moglo biti sa sigurnošću utvrđeno da je okrivljeni DD pored jedinica 37-og odreda, kritičnom prilikom imao ovlašćenja komandovanja i drugim jedinicama koje su se nalazile u reonu vv.

Pored toga, prvostepeni sud je proveravajući navode optužnice značajan deo postupka posvetio izvođenju dokaza o tome gde su se jedinice 37-og odreda, kojima je komandovao okrivljeni DD, nalazile dana 26.03.1999. godine kada je do izvršenja krivičnih dela, koja su predmet ove optužnice došlo u mestu vv.

U tom smislu prvostepeni sud je najpre iz Zapovesti zajedničke komande za Kosovo i Metohiju utvrdio da je zadatak naveden u ovoj zapovesti bio da se podrže snage MUP-a u blokadi, razbijanju i uništenju šiptarsko-terorističkih snaga u širem reonu Orahovac – Suva reka – Velika Kruša, a iz zapovesti komande 549. motorizovane brigade od 23.03.1999. godine komandanta OB, da je odlučeno da se u saradnji sa, između ostalog i 37-im odredom Posebnih jedinica policije, izvrši deblokada komunikacije Orahovac – Suva reka i blokira i uništi OVK u širem reonu sela Retimlja i uspostavi kontrola teritorije na ovom području. Gotovost za početak podrške snaga MUP-a je 25.03.1999. godine u 7.00 časova, a zadatak jedinica 549. motorizovane brigade je da u saradnji sa dve čete 37-og odreda Posebnih jedinica policije izvrši deblokadu komunikacija sela dd i sela ss i s1. Iz navedenih zapovesti utvrđeno je da zadatak akcije nije obuhvatao i grad vv nego potez od sela dd, kako je to upravo u svojoj odbrani isticao i okrivljeni DD. Iz iskaza svedoka OB u to vreme komandanta 549. motorizovane brigade pp korpusa utvrđeno je da su sve jedinice i MUP-a i Vojske na svojim određenim mestima morale biti 25.03.1999. godine, te da je ova akcija zaista i počela toga dana. Iz iskaza svedoka - pukovnika OS, prvostepeni sud je utvrdio da su borbene aktivnosti počele 25. marta negde oko 6.00 ili 7.00 časova ujutru, što je podrazumevalo da su sve jedinice već zaposele svoje polazne položaje od sela dd prema ss. Prvostepeni sud je ove činjenice potvrdio i iskazom svedoka OI komandira III čete 37-og odreda, koji je takođe naveo da su već 25. marta otišli na položaje a da su 26. marta, koliko se seća, već u borbama koje su se odvijale imali tri ranjena pripadnika u selima Opteruša ili Pagaruša. Ove činjenice o početku akcije u kojoj je učestvovao 37. odred potvrđene su i od strane ostalih komandira četa ovog odreda.

Na osnovu svih izvedenih dokaza koji su jasno i detaljno prezentovani u prvostepenoj presudi, Veće ovoga suda je mišljenja da se u potpunosti može prihvatiti zaključak prvostepenog suda da je 37. odred Posebnih jedinica policije već dan pre kritičnog događaja u mestu vv bio raspoređen i učestvovao u borbenim dejstvima van ovog mesta, te da nema dokaza da su njegovi pripadnici ili određeni deo njih, istovremeno bili i u gradu vv, kako se to navodi u optužnici Tužioca za ratne zločine. Sve to odnosi se i na III četu 37-og odreda koja se posebno apostrofira u optužnici Tužioca za ratne zločine, imajući u vidu da je prvostepeni sud pravilno iz iskaza OI, ali i iz iskaza komandira vodova III čete 37-og odreda i četa ovog odreda, utvrdio da su dana 25.03. ujutru pripadnici ovog odreda već krenuli u akciju, te da su se već 26.03. kada je došlo do izvršenja krivičnog dela u vv, oni sa pripadnicima jedinica već nalazili u borbenim aktivnostima van ovog mesta. Stoga se i suprotni žalbeni navodi Tužioca za ratne zločine, ocenjuju kao neosnovani.


2.4.1.2. Izdavanje naredbe od strane okrivljenog DD

Kada je reč o tvrdnji Tužioca za ratne zločine istaknutoj u optužnici i ponovljenoj u žalbenim navodima, kojima se negira pravilnost i potpunost utvrđenog činjeničnog stanja, a to je da je okrivljeni DD ne samo imao mogućnost da komanduje svim pomenutim jedinicama, već i da je ovim pripadnicima zaista i naredio da izvrše napad na civilno stanovištvo albanske nacionalnosti u vv, optuženom AA da odredi grupu policajaca iz OUP-a vv da učestvuje u ovoj operaciji čišćenja terena i ubijanje civila albanske nacionalnosti, te optuženom EE i pripadnicima OUP-a vv koji su se nalazili ispred policijske stanice i bili određeni od strane AA u grupu koja će učestvovati u napadu i ubijanju albanskih civila da se uključe u napad, Tužilaštvo u žalbi ističe nekoliko argumenata.

Tako se najpre navodi da je prvostepeni sud u pogledu okrivljenog AA pravilno utvrdio da je on izdao naređenje da se oformi „grupa za ubijanje“, ali da prvostepena presuda ne sadrži razloge o tome zbog čega je okrivljeni AA ovo naredio, odnosno da li je tad on postupao samoinicijativno ili po nečijoj naredbi. Dalje se navodi da je prvostepeni sud utvrdio da nema dokaza da je AA ovakvo naređenje preneo okrivljeni DD, iako je i od prvostepenog suda utvrđena činjenica da je upravo pred sam napad na albanske civile do policijske stanice u vv došao okrivljeni DD. Takođe se u žalbi ističe da je prvostepeni sud nekritički prihvatio odbranu okrivljenog EE prema kojoj proizlazi da je okrivljeni DD došao na lice mesta samo zbog toga da okrivljenom EE i drugim pripadnicima OUP-a vv koji su stajali ispred stanice policije vv izgovori „šta je ova gužva ovde, šta se ovde radi“, kao da je isključivi razlog njegovog dolaska bio taj da izrazi svoje neslaganje sa nekakvom gužvom, što je prema stavu tužilaštva, neprihvatljiv zaključak. Tužilaštvo za ratne zločine u žalbi takođe ističe da okrivljeni AA nije mogao samostalno, niti je za to imao neki poseban razlog da naredi ubijanje albanskih civila, već je to mogao da uradi samo na osnovu naređenja sa više instance koji bi u ovom slučaju bio komandant akcije tj. okrivljeni DD. Takođe, imajući u vidu da odmah nakon pojavljivanja okrivljenog DD okrivljeni EE i sam naređuje pripadnicima OUP-a vv da krenu u akciju, evidentno je da je i EE bio upoznat sa zadatkom.

Međutim, veće ovoga suda je mišljenja da se ovakve tvrdnje Tužilaštva za ratne zločine iznete u žalbi na prvostepenu presudu, ne mogu prihvatiti iz sledećih razloga:

Naime, kako u optužnici tako ni u žalbi, kada je reč o naredbi okrivljenog DD, nisu predloženi dokazi kojima bi izdavanje ovakve naredbe bilo u dovoljnoj meri potvrđeno, već se tokom čitavog prvostepenog postupka a to je slučaj i sa žalbom, postojanje naredbe izvodi iz niza pretpostavki na osnovu kojih se vrše logiciranja i zaključivanja o tome šta bi „jedino bilo moguće“ zaključiti u takvoj situaciji. U tom smislu treba najpre istaći da je Tužilaštvo za ratne zločine okrivljenom DD najpre stavilo na teret da naredbu o kojoj je reč, pripadnicima oružanih snaga izdaje po naređenju štaba MUP-a na Kosovu i Metohiji, iako za ovako nešto tokom čitavog postupka nije predložen niti jedan dokaz. O naredbi štaba MUP-a koja je prema optužnici „izvorište“ dalje naredbe okrivljenog DD, u prvostepenom postupku se ni na jednom mestu ne raspravlja, niti se za ovakav podatak iznet u optužnici predlažu bilo kakvi drugi dokazi. Na taj način sam početak navodnog komandnog lanca u ovom slučaju, koji je izuzetno značajan i za samu navodnu naredbu okrivljenog DD, ostao je samo tvrdnja tužilaštva izneta u dispozitivu optužnice, koja tokom postupka ni na koji način nije dokazivana.

Slična je situacija i sa tvrdnjom tužilaštva iznetom u optužnici koja se ponavlja i u žalbi Tužilaštva za ratne zločine da je okrivljeni DD naredio okrivljenom AA da odredi grupu policajaca iz OUP-a vv da učestvuje u ovoj operaciji čišćenja terena i ubijanju civila albanske nacionalnosti. Za ovakvu tvrdnju, takođe ni tokom postupka ni u žalbi nisu izneti dokazi. Stoga je prema stanovištu ovoga suda u potpunosti pravilan zaključak prvostepenog suda da i pored izvedenog velikog broja dokaza i saslušanja velikog broja svedoka, ni iz jednog od njih ne proizilazi da je okrivljeni DD dana 26. marta 1999. godine bio u bilo kakvom kontaktu sa okrivljenim AA, da ga niko u tom smislu nije video, te da ga posebno, niko nije čuo da izdaje naređenja okrivljenom AA. Ne može se u tom smislu prihvatiti tvrdnja Tužioca za ratne zločine izneta u žalbi prema kojoj je ovakva naredba AA od strane DD svakako postojala, imajući u vidu da sam AA nije imao motiv za izvršenje ovakvog krivičnog dela, te da je takva naredba morala doći sa više instance. Postojanje naredbe za izvršenje ovako teškog krivičnog dela, pogotovu kada je, kako se to tvrdi, ona osnovni pokretač njegovog izvršenja, ne može se po stanovištu Veća ovoga suda utvrđivati pretpostavkama da je ona nužno postojala, imajući u vidu da komandant policijske stanice sam ne bi mogao osmisliti takav zločin niti imati motiv za njegovo izvršenje, već mora biti zasnovana na čvrstim i nedvosmislenim dokazima.

Kada je reč o navodnoj naredbi okrivljenog AA izdatoj okrivljenom EE i pripadnicima OUP-a vv ispred policijske stanice, veće ovoga suda i ovde prihvata razloge koje je izneo prvostepeni sud. Naime, prvostepeni sud je u ovom delu u potpunosti prihvatio odbranu okrivljenog EE i iskaz svedoka „A“, iz kojih je utvrdio da se okrivljeni DD kritičnom prilikom na kratko zadržao ispred dvorišta OUP-a vv, te da je iz iskaza svedoka „A“ utvrđeno da okrivljeni DD nije bio prisutan kasnijim događajima na dd putu i kod kuća porodice ss. Takođe, prvostepeni sud je ceneći odbranu okrivljenog EE iz njegovog iskaza utvrdio da mu je navedenom prilikom na trotoaru ispred policijske stanice okrivljeni AA iznenada prišao, te da je odjednom počeo da na njega viče izgovarajući „šta je ova gužva ovde, šta se ovde radi“, da je okrivljeni bio zbunjen i nije znao zašto okrivljeni DD na njega viče, s obzirom da sa njim nema apsolutno ništa, te da se okrivljeni DD okrenuo, ušao u vozilo i u istom produžio ka Prizrenu.

Na osnovu svih ovako izvedenih dokaza, Veće ovoga suda smatra, da je pravilan činjenični zaključak prvostepenog suda da kratko prisustvo okrivljenog DD ispred dvorišta OUP-a vv, te utvrđena činjenica da nije bio prisutan kritičnim događajima u kritično vreme, a u sklopu činjenice koja je ranije utvrđena, da se jedinica kojom je komandovao u navedeno vreme ovde nije ni nalazila, te činjenice da ni iz jednog dokaza nije potvrđeno da je kritičnom prilikom okrivljenom EE i pripadnicima OUP-a vv naredio da se uključe u napad na albanske civile, nije dovoljno za donošenje zaključka o odgovornosti na način kako je to predstavilo Tužilaštvo za ratne zločine.

Kada je reč o poslednjoj komponenti navodne naredbe koju je okrivljeni DD izdao okrivljenom EE i pripadnicima OUP-a vv, odnosno o jedinom slučaju gde su konkretizovane reči i sadržina naredbe koju je okrivljeni navodno izdao, neophodno je uočiti nekoliko momenata. Tužilaštvo za ratne zločine okrivljenom je stavilo na teret da se okrivljenom EE izdajući naredbu obratio rečima „krećite, šta čekate...., jel` to ja treba da uradim umesto vas“. Ovakav tekst navodne naredbe predstavlja kombinaciju svedočenja svedoka „A“ koji je dao pred Tužiocem za ratne zločine i pred istražnim sudijom, i koji je kasnije negirao na glavnom pretresu, rekavši kako okrivljeni DD nije rekao „hoćeš ja da ti radim, krenite“, niti „jel` to treba ja da uradim umesto vas“, navodeći da je okrivljeni DD počeo da viče na okrivljenog EE, te da je rekao „šta tu radite vi, šta gledate, šta čekate“.

Proveravajući i utvrđujući šta je konkretnom prilikom okrivljeni DD rekao okrivljenom EE, prvostepeni sud je cenio i iskaz okrivljenog EE koji je takođe naveo da je DD tom prilikom na njega počeo da viče izgovarajući „šta je ova gužva ovde, šta se ovde radi“, i isti, koji se u bitnome poklapa sa iskazom svedoka „A“ u ovom obraćanju sa glavnog pretresa, po stanovištu Veća ovoga suda opravdano prihvatio.

Međutim, stav je veća ovoga suda da čak i da je prvostepeno veće prihvatilo bilo koje od različitih verzija obraćanja okrivljenog DD okrivljenom EE, počev od onoga koje je sugerisalo tužilaštvo u optužnici pa do onih koje su iznosili svedok „A“ odnosno okrivljeni EE, ne bi moglo doći do drugačijeg zaključka od onog koji je izveo prvostepeni sud, a to je, da u konkretnom slučaju nema dovoljno dokaza da je ovakvim obraćanjem okrivljeni DD okrivljenom EE i pripadnicima policije koji su bili prisutni izdao naredbu za paljenje kuća i ubijanje albanskih civila. Ovo stoga, što bi prema stavu ovog veća u odsustvu bilo kojih drugih dokaza o čemu je ranije bilo više reči, o tome da je okrivljeni DD uopšte mogao komandovati navedenim jedinicama, da je jedinica kojom je mogao komandovati bila u vv, da je postojao bilo kakav širi plan štaba MUP-a na Kosovu i Metohiji, te da je okrivljeni DD učestvovao u kasnijim događajima, makar naredba o kojoj je reč, morala biti takva da iz nje jasno proizilazi da se njome poziva na vršenje krivičnog dela. Ovo tim pre što i sam svedok A koji detaljno govori o ovom događaju navodi da su nakon ovakvog obraćanja okrivljenog DD krenuli „takoreći na slepo, nisu imali nikakvu komandu u smislu da li treba da izbacuju ljude iz kuća, da li treba da ih privode i slično, jednostavno su samo krenuli ne znajući ni šta ni zašto“ (iskaz iz prethodnog postupka od 14.3.2006.), iz čega proizlazi da ni sa njegove, a ni sa strane ostalih prisutnih lica, ovakvo obraćanje nije bilo doživljeno kao naredba za vršenje zločina.

Naime, nasuprot institutu komandne odgovornosti kod kojeg lice na komandnom položaju može odgovarati i za nesprečavanje ili nekažnjavanje krivičnih dela izvršenih od strane potčinjenih lica, odnosno zbog samog nečinjenja, za krivično delo Ratni zločin protiv civilnog stanovništva iz člana 142. stav 1. KZSRJ izvršeno naredbom, nužno je postojanje jasnog i nedvosmislenog naređenja. Tekstovi koji ne predstavljaju sami po sebi manifestnu naredbu za vršenje zločina, mogu prema stavu ovoga veća u određenim slučajevima predstavljati naredbu za vršenje krivičnog dela Ratni zločin, ali samo u situaciji u kojoj iz drugih utvrđenih okolnosti nesumnjivo proizilazi da je reč o obraćanjima licima koja su unapred upoznata sa planom koji je potrebno ostvariti, koja su upoznata šta se na ovaj način želi reći i koja poruka poslati, i kod kojih ona dovode isključivo do željene reakcije. To međutim, kako je napred navedeno u konkretnom slučaju ni iz jednog izvedenog dokaza nije moglo biti utvrđeno.


2.4.2. Zaključak

Imajući u vidu napred navedeno, Veće ovoga suda je kao neosnovanu odbilo žalbu Tužioca za ratne zločine i potvrdilo presudu Okružnog suda u Beogradu – Veća za ratne zločine KT. V 2/06 od 23.4.2009., u delu koji se odnosi na okrivljenog DD.



2.5. Žalba Tužioca za ratne zločine na oslobađajući deo presude koji se odnosi na okrivljenog EE

Žalbom Tužioca za ratne zločine, prvostepena presuda se u odnosu na okrivljenog EE pobija zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz čl. 367. tačka 1 u vezi čl. 368 st. 1 tačka 11 ZKP-a i zbog pogrešno utvrđenog činjeničnog stanja iz čl. 367 tačka 3 u vezi čl. 370 st. 1 ZKP-a. Međutim, iz žalbenih navoda evidentno je da Tužilac za ratne zločine prvenstveno osporava pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja u odnosu na okrivljenog EE.


2.5.1. Isticanje pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja

U žalbi, Tužilac za ratne zločine ističe da iz dokaza izvedenih tokom postupka očigledno proizlazi da je okrivljeni EE bio upoznat sa zadatkom kao i ostali članovi grupe, jer su se ostali članovi grupe uputili upravo tamo gde su u blizini već bili pripadnici 37-og odreda Posebnih jedinica policije i počeli odmah da vrše ubistva. Takođe se ističe da je od strane suda paušalno ocenjen iskaz svedoka „A“ u pogledu onoga što je izneo za okrivljenog DD i okrivljenog EE, gde je prvostepeni sud utvrdio da to nije istina i da time svedok „A“ želi da izbegne svoju krivično-pravnu odgovornost. Tužilac u žalbi ističe da su takvi zaključci dati bez analize i da su neosnovani, jer svedok „A“, ukoliko iznosi tvrdnju da su DD i EE izdali predmetne naredbe, ne skida sa sebe bilo kakvu odgovornost jer je on i inače učestvovao u takvom napadu, ali bez preduzimanja bilo kakvih akata prema civilnom stanovništvu.

U ovom delu prvostepeni sud je takođe izveo sve one dokaze koji su predloženi. Cenjena je najpre odbrana okrivljenog EE koji je naveo da je, dok je stajao ispred policijske stanice, iz pravca Prizrena došao okrivljeni DD koji je izašao iz vozila i koji je, u trenutku kada je ovaj krenuo da ga pozdravi, prekinuvši ga u pozdravljanju, počeo na njega da viče izgovarajući „šta je ova gužva ovde, šta se ovde radi“. Okrivljeni je naveo da je bio zbunjen i da nije uopšte znao zašto okrivljeni DD na njega viče, imajući u vidu da sa njim nema apsolutno ništa, ali da se DD, čim je to izgovorio, okrenuo i ušao u vozilo i produžio ka Prizrenu. U tom trenutku niko od pripadnika policije nije bio pored njega pa samim tim nije ni mogao izdati naredbu da se krene. Sud je u ovom delu cenio iskaz svedoka „A“ koji je takođe opisao ovaj događaj između DD i EE, ali je rekao da je nakon toga okrivljeni EE rekao prisutnima „ajde, ajde, krenite“, kao i deo iskaza istog svedoka dat u prethodnom postupku gde je naveo „da __ koji je naišao nije naredio pomoćniku da oni krenu, oni ne bi imali potrebe da uopšte odlaze u te kuće“, a kada im je EE rekao „ajde, ajde“, „da su oni krenuli bez ikakvog dogovora, takoreći na slepo, nisu imali nikakvu komandu u smislu da li treba da izbacuju te ljude iz kuća, da li treba da ih privode i slično, jednostavno su samo krenuli ne znajući ni šta ni zašto“.

Međutim, prvostepeni sud je analizirajući ove dokaze našao da, čak i ukoliko bi prihvatio napred navedene delove iskaza svedoka A, smatra da ni u tom smislu nema jasne naredbe jer i sam svedok govori da su kritičnom prilikom stajali ispred zgrade OUP-a na trotoaru i gledali šta se dešava, i tom prilikom pomoćnik EE ništa nije govorio jer on nije znao o čemu se radi, te da je nakon obraćanja okrivljenog DD bio zbunjen i uplašen, a i kada je svedok sa ostalima krenuo, nisu znali ni gde treba da idu, ni šta da rade, ni zašto. Prvostepeni sud zaključuje da naredba mora da bude dovoljno jasna i precizna za onoga kome je upućena, a i sam svedok A navodi da nije shvatio gde treba da idu i šta treba da rade, te da nisu imali nikakvu komandu u smislu da li treba da izbacuju ljude iz kuća, da li treba da ih privode i slično, već su jednostavno samo krenuli ne znajući ni šta ni zašto.

Ovakve razloge prvostepenog suda u potpunosti prihvata i Veće ovoga suda, nalazeći da su isti jasni i uverljivi. Naime, u svetlosti svega onoga što je rečeno, kada je reč o prisustvu i rečima izgovorenim od strane okrivljenog DD, i kod okrivljenog EE eventualno izgovorene reči „ajde, ajde, krenite“, kako to pravilno zaključuje i prvostepeni sud, ne mogu predstavljati jasan dokaz o tome da je okrivljeni EE na taj način u konkretnom slučaju izdao naredbu za pretres kuća i ubijanje albanskih civila. Kao što je to rečeno i kada je reč o okrivljenom DD, ovakve reči u kojima nema eksplicitnog pozivanja na vršenje određenog krivičnog dela, mogle bi se smatrati naredbom samo u slučaju u kojem bi iz ostalih okolnosti i dokaza nesumnjivo proizlazilo da je postojao određeni plan o vršenju krivičnog dela. Ovde međutim to nikako nije slučaj, imajući u vidu da i sam svedok „A“ koji govori o ovakvom obraćanju okrivljenog EE tvrdi da je i sam EE bio zbunjen prisustvom DD, te da nakon tih njegovih reči nisu znali ni šta treba da rade, ni kuda da krenu, iz čega proizilazi da nema dovoljno dokaza da je ovakvo obraćanje okrivljenog EE za prisutne predstavljalo bilo kakvo, a kamoli jasno uputstvo o tome šta bi oni navodno trebali da rade, što je kod naredbe nužno. Pri tome Veće ovog suda posebno je imalo u vidu činjenicu da je i sam svedok „A“ naveo da posle ovog obraćanja okrivljenog EE više nije video, te da i iz drugih dokaza nesumnjivo proizilazi da EE nije učestvovao u kasnijim događajima, što takođe i samo za sebe, u dovoljnoj meri dovodi u sumnju tvrdnju o tome da je okrivljeni EE na ovaj način želeo da izda naredbu za vršenje ovog krivičnog dela. U tom smislu Veće ovoga suda, zaključak prvostepenog suda o tome da nema dovoljno dokaza da je okrivljeni EE izvršio krivično delo koje mu se optužnicom stavlja na teret, smatra pravilnim, a žalbene navode Tužioca za ratne zločine, neosnovanim.


2.5.2. Zaključak

Imajući u vidu napred navedeno, Veće ovoga suda je kao neosnovanu odbilo žalbu Tužioca za ratne zločine i potvrdilo presudu Okružnog suda u Beogradu – Veća za ratne zločine KT. V 2/06 od 23.4.2009, u delu koji se odnosi na okrivljenog EE.



2.6. Žalba Tužioca za ratne zločine na deo presude koji se odnosi na okrivljenog ĐĐ

Žalbom Tužioca za ratne zločine, prvostepena presuda se u odnosu na okrivljenog ĐĐ pobija zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz čl. 367. tačka 1 u vezi čl. 368 st. 1. tačka 11. ZKP-a i zbog pogrešno utvrđenog činjeničnog stanja iz čl. 367. tačka 3. u vezi čl. 370. st. 1 ZKP-a. Međutim, iz žalbenih navoda evidentno je da Tužilac za ratne zločine prvenstveno osporava pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja u odnosu na okrivljenog ĐĐ.

2.6.1. Isticanje pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja

Tužilaštvo za ratne zločine u žalbi koja se odnosi na deo presude u odnosu na okrivljenog ĐĐ ističe da je prvostepeni sud pogrešno utvrdio činjenično stanje. U tom smislu prvenstveno se ukazuje na iskaz oštećene SLj, gde se navodi da su ocene iskaza ovoga svedoka suprotne i kontradiktorne, jer citirajući njen iskaz i ocenjujući ga, prvostepeni sud navodi da je njen iskaz u ostalim delovima presude istinit i uverljiv, te na osnovu njenog iskaza zasniva veći deo osuđujuće presude, pa ipak kada govori o učešću ĐĐ, o čemu oštećena SLj prema stavu tužioca vrlo uverljivo svedoči, prvostepeni sud, ne prihvatajući ga, njenom iskazu daje sasvim drugačiju vrednost. Pri tome tužilaštvo ističe da činjenica da pojedini svedoci za vreme događaja nisu videli okrivljenog ĐĐ, ne bi trebala da ima posebni značaj i ne mora biti u suprotnosti sa iskazom oštećene SLj, jer se događaj o kome se radi odvijao na širem prostoru gde su ljudi često zaklonjeni zgradom ili zidovima između dvorišta i zgrada, za vreme događaja traje intenzivna pucnjava, pa nije neobično, ukoliko među brojnim učesnicima u ovom događaju nije bilo primećeno prisustvo i optuženog ĐĐ, imajući posebno u vidu protek vremena. Pri tome Tužilaštvo za ratne zločine u žalbi ističe da nije nelogično što oštećena SLj u vrsti za prepoznavanje nije prepoznala okrivljenog ĐĐ, imajući u vidu da su se svi svedoci koji su poznavali ĐĐ iznenadili njegovim sadašnjim izgledom. U tom smislu Tužilaštvo za ratne zločine osporava zaključak prvostepenog suda da nema dovoljno dokaza da je okrivljeni ĐĐ učestvovao u izvršenju krivičnog dela koje mu je optužnicom stavljeno na teret.

Utvrđujući činjenično stanje u pogledu učešća okrivljenog ĐĐ u izvršenju krivičnog dela koje mu je optužnicom stavljeno na teret, prvostepeni sud je izveo veliki broj dokaza, prvenstveno saslušanjem lica koja su kritičnom prilikom bila prisutna. U tom smislu prvostepeni sud je iz ovih iskaza zaključio da svedoci koji su govorili o kritičnim događajima kod policijske stanice, kuća porodice ss i picerije u zanatskom centru – II, svedok „A“, SM, SĐ, SH, PN, PO, svedoci „B“ i „C“, nisu u ovim prilikama videli ĐĐ i takve iskaze prvostepeni sud je prihvatio kao istinite, uverljive i međusobno saglasne. U ovakvim okolnostima prvostepeni sud je posebno i cenio iskaz svedoka – oštećene SLj, na koji se poziva Tužilac za ratne zločine u svojoj žalbi. Tako prvostepeni sud navodi da je oštećena najpre u iskazu datom haškim istražiteljima navela da se seća da je SF sin SF1 rekao svom ocu „vidi u grupi je ĐĐ, onaj debeli“, a da je SF pogledavši kroz prozor rekao „oni su svi iz sv, ĐĐ je tamo sa svojim bratom“, te da je ona čula jednog Srbina kako viče na albanskom „SG gde si“ i da je prepoznala da je to glas Srbina koji se zvao ĐĐ. Prilikom saslušanja od strane istražnog sudije oštećena je za razliku od ranijeg iskaza navela da je među policajcima koji su trčali i došli do njene kuće, prepoznala ĐĐ, iako to ranije nije navela u izjavi gde je spominjala samo njegov glas. Na izričito pitanje istražnog sudije da li je videla ko je pucao u SG odgovorila je „ne, samo sam čula da je ĐĐ glas i onda sam samo čula pucnje“, dok je na glavnom pretresu izjavila da ona nije videla ubistvo SG, ali navodi kako veruje da ga je ĐĐ ubio. Pored toga sud je analizirao i deo iskaza svedoka oštećene sa glavnog pretresa gde je navela kako ne može da se seti kada je poslednji put pre 26. marta videla ĐĐ, jer onoga dana kada je došao kod kuće strica ĐĐ1 on je najviše vikao i uvek joj se činilo da je to njegov glas. Tada je međutim navela da je možda i neko drugi zvao ali joj se čini da je to bio ĐĐ, pri čemu je istakla da ranije sa njim nije razgovarala. Prilikom obavljenog prepoznavanja 04.12.2007. godine, svedok - oštećena SLj je ĐĐ opisala kao krupnog, ni plavog ni crnog, a kada ga je viđala imao je malu bradu. Međutim u vrsti za prepoznavanje u kojoj se nalazio ĐĐ, oštećena je izjavila da nije sigurna i da nikoga ne prepoznaje.

Imajući u vidu sve napred navedeno, prvostepeni sud je i po stanovištu Veća ovoga suda pravilno zaključio da u ovom delu iskaz svedoka oštećene SLj, ne može predstavljati dovoljan dokaz učešća okrivljenog u događaju na način kako je to predstavio Tužilac za ratne zločine. Ovo stoga što je navedena svedokinja iskaz više puta menjala pri čemu je njen iskaz u pogledu bitnih činjenica bio kontradiktoran i u suprotnosti sa svim ostalim izvedenim dokazima. Naime, kako je napred navedeno, sva ostala saslušana lica izričito su negirala prisustvo okrivljenog ĐĐ ovim događajima. Pri tome, prvostepeni sud je i po shvatanju ovoga veća u tom smislu pravilno i opravdano poseban značaj dao iskazu svedoka SM, koji je i sam naveo da je dobro poznavao obojicu braće ĐĐ – ĐĐ i ĐĐ2, s obzirom da su iz vv i koji je detaljno opisao kako je GG video kada je ušao u SR kuću, nakon čega je ona gorela, ali koji je izričito rekao da tom prilikom ĐĐ uopšte nije video. Naime, prvostepeni sud je opravdano izvukao zaključak da naročito svedok SM nije imao nijedan razlog da štiti okrivljenog ĐĐ. Slično tome, prvostepeni sud je dao jasne i uverljive razloge da interes za zaštitu okrivljenog ĐĐ nije imao ni svedok „A“, koji je decidirano i ubedljivo u svojim iskazima tvrdio da okrivljeni ĐĐ nije bio prisutan u dvorištu porodica ss, iako je u pogledu svih ostalih učesnika ovoga događaja dao jasan i uverljiv iskaz.

U tom smislu, veće ovoga suda u potpunosti prihvata zaključak prvostepenog suda da je nedosledan i kontradiktoran iskaz svedoka oštećene SLj u ovom delu, izazvan prvenstveno njenim psihičkim stanjem, nalazeći da je oštećena bila traumatizovana događajem, usled čega je i njena moć percepcije bila oslabljena, imajući u vidu zabrinutost za svoje četvoro maloletne dece, od kojih je najstarija ćerka imala 16 godina, a najmlađi sin nepune 2 godine, te da je sama oštećena navela da se zbog čitavog događaja skoro onesvestila. Takođe, prvostepeni sud prema stanovištu Veća ovoga suda pravilno nije prihvatio ni deo iskaza svedoka oštećene SLj gde navodi da je čula glas ĐĐ, imajući u vidu da su svi ostali svedoci i učesnici ovoga događaja izričito tvrdili da ĐĐ tom prilikom nije bio prisutan, a sve u sklopu činjenice koje je sama oštećena navela na glavnom pretresu da ranije sa okrivljenim nije razgovarala.

Stoga veće ovoga suda u potpunosti prihvata zaključak prvostepenog suda saglasno kojem nema dovoljno dokaza da je okrivljeni ĐĐ izvršio krivično delo koje mu se stavlja na teret, zbog čega činjenični zaključak prvostepenog suda u tom delu smatra pravilnim, a žalbene navode Tužilaštva za ratne zločine neosnovanim.


2.6.2. Zaključak

Imajući u vidu napred navedeno, Veće ovoga suda je kao neosnovanu odbilo žalbu Tužioca za ratne zločine i potvrdilo presudu Okružnog suda u Beogradu – Veća za ratne zločine KT. V 2/06 od 23.4.2009, u delu koji se odnosi na okrivljenog ĐĐ.



III

RAZLOZI ZA USVAJANjE POJEDINIH ŽALBI I UKIDANjE DELA PRVOSTEPENE PRESUDE (DEO II IZREKE PRESUDE)


3.1. Žalbe okrivljenog AA, branilaca okrivljenog AB, A1B i A2B i supruge okrivljenog AA – A1A


U žalbama okrivljenog AA i njegovih branilaca prvostepena presuda pobija se iz svih zakonom predviđenih razloga, dok se u žalbi supruge okrivljenog ističe bitna povreda odredaba krivičnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje i nepravilno doneta odluka o krivičnoj sankciji.

Osnovna okolnost koja se ističe u sve tri žalbe koje su izjavljene na prvostepenu presudu u delu koji se odnosi na okrivljenog AA tiče se sa jedne strane istaknute bitne povrede odredaba krivičnog postupka a koja se ogleda u činjenici da prvostepeni sud nije dao razloge o odlučnim činjenicama, te da su oni koji su dati nerazumljivi, a imajući prvenstveno u vidu ocenu iskaza svedoka II, pri čemu se ističe da je čineći ovakvu bitnu povredu prvostepeni sud pogrešno utvrdio činjenično stanje kada je reč o okrivljenom AA.


3.1.1. Isticanje bitnih povreda odredaba krivičnog postupka

U žalbama se ističe da prvostepeni sud navodi kako je činjenicu da je okrivljeni AA izvršio krivično delo koje mu je stavljeno na teret utvrdio iz iskaza svedoka II, čije je iskaze u kratkim crtama i citirao, navodeći na posletku analize da je svedok II bio izričit u tvrdnji da mu je okrivljeni AA izdao naredbu čijeg se sadržaja ne seća. U žalbama okrivljenog i njegovog branioca, posebno se ističe da su ovako dati razlozi nerazumljivi, jer je neshvatljivo kako prvostepeni sud može da tvrdi da je svedok na čijem iskazu zasniva osuđujuću presudu dao ubedljiv iskaz u situaciji kada je taj svedok dao šest kontradiktornih iskaza i u situaciji kada su njegovi iskazi u potpunoj suprotnosti sa svim ostalim izvedenim dokazima.


3.1.2. Isticanje pogrešno utvrđenog činjeničnog stanja

Najznačajniji deo žalbi ipak, odnosi se na tvrdnju žalilaca da je prvostepeni sud čineći navedenu bitnu povredu i pogrešno utvrdio činjenično stanje, prihvatajući iskaz svedoka II, koji je u punoj meri neubedljiv i u suprotnosti sa drugim izvedenim dokazima. Stoga je prema stavu žalilaca sud u konkretnom slučaju u najmanju ruku morao da primeni pravilo in dubio pro reo i okrivljenog AA oslobodi krivične odgovornosti.


3.1.2.1. Iskaz svedoka II

U obrazloženju navedenog dela presude, prvostepeni sud je najpre analizirao iskaz svedoka II.

Svedok II je tokom prvostepenog postupka saslušan u više navrata i to kako u predkrivičnom, istražnom i postupku na glavnom pretresu i u ovim iskazima je između ostalog naveo:

Pred istražnim sudijom dana 05.03.2004. godine, naveo je kako nije čuo da je neko od starešina rekao „idite i ubijajte“, niti je to čuo od bilo koga drugog, ali je od kolege čuo da je naređenje stiglo iz Beograda. U daljem toku saslušanja naveo je da mu je naređenje dao AA rekavši „izlazi i idi“, i da se „ubija, da se utovaraju mrtvi ljudi“. Krenuo je za jednim kamionom i utovarivao mrtve ljude, a tu je bio i jedan traktor sa kojim su krenuli komunalci. Kada je reč o događajima kod picerije, naveo je da misli da AA nije bio tu kada su utovarivali leševe iz zanatskog centra, ali da su tu bili SV, ZZ i PA.

Pred Tužiocem za ratne zločine 22.09.2005. godine, naveo je da su u dvorištu policijske stanice kritičnog dana bili i drugi pripadnici aktivnog kao i rezervnog sastava policije sv, s tim što su se neki od njih nalazili u dvorištu a neki u hodniku glavne zgrade, međutim dvorište i hodnik su blizu i svi su mogli da se vide. Među pripadnicima policije naveo je da je video VV, GG, SV, PS, PA, „BB1“ (BB), ZZ, SP i SĐ koji su kasnije poginuli, PT i PĆ sa kojima je bio i aktivni policajac PU. Bilo je i nekih ljudi iz civilne zaštite kao i dr PF, neki ljudi iz opštine i TO-a, kao i PDž koji je pripadnik TO-a. U dvorištu se nalazio i AA komandir policijske stanice, ali nije mogao da se seti da li je sa njim bio i EE. Neki od navedenih ljudi bili su u dvorištu a neki u hodniku na ulazu u glavnu zgradu, međutim radi se o velikom hodniku koji je jasno mogao da se vidi iz dvorišta. Kada je izašao iz pomoćne zgrade u dvorište video je da se svi oni koji su bili u dvorištu pripremaju da krenu na ubijanje, te je tada začuo jasnu naredbu komandira policijske stanice AA, za koju ne zna kako je glasila od reči do reči, ali iz koje je jasno proizlazilo da treba da se ide na dd put u ubijanje albanskih civila, a tada je i izdao naredbu da se leševi ubijenih civila utovare na kamion i sklone sa lica mesta. Pri tome AA nije precizno odredio ko će da ide da ubija a ko će od njih da ide da kupi leševe.

Dana 18.01.2006. godine pred istražiteljem Haškog Tribunala izjavio je da je naredba izdata u maloj kancelariji OUP vv. AA je rekao ljudima u kancelariji da treba da idu od kuće do kuće i da ubijaju albanske civile. Nije rekao zašto ovo treba da se radi i nije spomenuo nikakve određene pojedince. Samo je rekao da svi moraju biti ubijeni. AA mu je naredio da i on krene sa njima i da ubija, ali je on to odbio.

Pred istržanim sudijom dana 27.03.2006. godine je naveo da je navedenog dana u dvorištu policijske stanice bilo ljudi ali da ne može tačno da se seti ko je sve bio, ali zna da je među njima bio i komandir stanice okrivljeni AA kao i grupa ljudi koja je već čula za ubijanje u toj grupi je bio pokojni SP, ZZ, VV, GG, PA i još neko. Moguće da je bio i dežurni SJ. Naveo je da je lično čuo od komandira AA da se krene u ubijanje albanskih civila na dd putu, ali da ne može da se seti kako je tačno glasila navedena naredba, već mu je AA rekao nešto u smislu da i on krene u ubijanje šiptara. On ni od koga nije čuo izraz „grupa za ubijanje“, već na osnovu toga što je posle pet minuta od njegovog dolaska ta ista grupa krenula i počela da ubija, naveo je ovaj izraz. Ne može da se seti reči koju je komandir pomenuo niti da li je spominjao reč „ubijanje“. U trenutku kada je on bio u dvorištu neki od policajaca su bili u hodniku ali ne može da se seti ko je bio, niti je mogao tačno da vidi, ali je čuo razgovor tamo, s obzirom da su vrata bila otvorena.

Na glavnom pretresu 07.11.2006. godine je naveo kako je tom prilikom želeo da uđe u prostorije dežurne službe, međutim kada je prišao do samih ulaznih vrata, njegov pretpostavljeni okrivljeni AA mu je rekao, ali ne može da se seti kako mu je tačno rekao, ali je želeo da ga pošalje sa jednom grupom ljudi u kojoj je bio sada pokojni SP, okrivljeni VV i GG, koji su bili naoružani automatskim puškama i stajali su u neposrednoj blizini. Svedok ne može tačno da se seti ko je još bio prisutan ali bilo je tu i aktivnog i rezervnog sastava. Kada je sve to počelo okrivljeni AA za koga ne zna tačno gde se nalazio, da li ispred stanice, da li u dvorištu ili je bio u hodniku, ali tačno zna da je njemu rekao da sa svedokom „A“ i PŠ ide u kamion koji je došao da utovaruje leševe koji su već bili ispred te kuće na dd putu. Tom prilikom tu su bili PŠ i svedok „A“, koji su inače bili u krugu stanice. Izjavio je da on nije čuo okrivljenog AA da kaže „idi ubijaj“, već samo u smislu toga da krene sa grupom, niti je čuo da je odredio „grupu za ubijanje“ i „grupu za sakupljanje leševa“, već je to njegov izraz. Nakon što mu je predočen deo iskaza koji je dana 22.09.2005. godine dao Tužiocu za ratne zločine kada je naveo da je kod picerije AA ponovio naredbu koju je rekao pre nego što su krenuli na zadatak, svedok je izjavio da misli da je AA to rekao u stanici, ali nije siguran da li je bio kod picerije.

Na glavnom pretresu od 04.11.2008. godine, nakon što mu je predočen deo iskaza dat Haškim istražiteljima, kada je naveo da je video okrivljenog AA koji se obraćao grupi policajaca u maloj kancelariji i nakon što mu je predočen spisak ljudi koji su tu prema ovom iskazu bili prisutni, naveo je da su mu oni čitali druge izjave, odnosno izjave drugih svedoka, a da je on onda rekao u smislu toga da ako su i drugi rekli onda neka bude tako. Pri tom nisu mu rekli koja su to lica koja su spominjala taj sastanak, odnosno samo su mu rekli lica a ne imena i prezimena. Takođe, na ovom glavnom pretresu naveo je da on nije čuo rečenicu okrivljenog AA „idite ubijajte, tovarite i vozite“, ali je mislio to u smislu toga, s obzirom da čim je svedok otišao tamo sa kolegama onim rezervistima da utovara, znači verovatno je u tom smislu i rekao, ali te reči, odnosno reč „ubijanje“ nije čuo.


3.1.2.2. Analiza iskaza svedoka II

Analizirajući navedene iskaze svedoka II, prvostepeni sud navodi kako su isti u najvećoj meri, u bitnim činjenicama, međusobno saglasni, te da između njih nema bitnih razlika. Svedok je, navodi prvostepeni sud, dosledan u pogledu bitnih činjenica i okolnosti te je sud prihvatio iskaze svedoka II u delu gde navodi da je kritičnog dana optuženi AA odredio grupu policajaca i naredio im da krenu u napad i ubijanje albanskih civila, a potom odredio i grupu policajaca kojima je izdao naredbu da leševe ubijenih utovare u kamion i odvezu sa lica mesta, nalazeći da su jasni i kategorični u pogledu naredbe. Prvostepeni sud navodi da je svedok više puta ponovio tvrdnju da ne može tačno da navede reči koje je pri tom izgovorio optuženi AA, pri čemu navodi da je to za sud logično nakon proteka više godina. U tom smislu prvostepeni sud iskaz svedoka II prihvata kao ubedljiv i istinit, ne nalazeći razloge zbog kojih bi svedok neosnovano teretio optuženog AA. Sud takođe ocenjujući kontradiktornosti između iskaza svedoka II i PŠ u pogledu datuma kada su navodno poslati na sakupljanje leševa, navodi da je logično da su navedeni svedoci pomešali dane, s obzirom na dešavanje i broj događaja. Prilikom ocene iskaza svedoka „A“, svedoka PŠ i svedoka II, nalazi da su manje nedoslednosti i nepreciznosti bez značaja za drugačiju odluku u ovoj krivično-pravnoj stvari, te ne mogu da budu razlog za zaključak da je celokupno svedočenje svedoka nepouzdano. Kada je reč o naređenju, njegovoj jasnoći i preciznosti, prvostepeni sud nalazi da naređenje ne mora biti u posebnoj formi, već se može izdati na čitav niz različitih načina, te se može dokazivati i okolnostima. Po shvatanju prvostepenog suda prisustvo okrivljenog AA u samoj policijskoj stanici i u dvorištu iste, kritičnom prilikom kada se tu prema iskazu svedoka II nalazi veći broj pripadnika aktivnog i rezervnog sastava OUP-a vv, koji kreću ka albanskim kućama, a svedok sa odabranom grupom u sakupljanje leševa, predstavljaju okolnosti iz kojih je sud na nesumnjiv i pouzdan način u sklopu sa iskazom svedoka II utvrdio da je okrivljeni AA izdao naredbu da se krene u napad i ubijanje albanskih civila, te da se leševi ubijenih sakupe i odvezu sa lica mesta.

Međutim, veće ovoga suda smatra da se osnovano u žalbama okrivljenog, njegovih branioca i supruge okrivljenog, najpre navodi da je prvostepena presuda zahvaćena bitnom povredom odredaba krivičnog postupka iz čl. 368. st. 1. tačka 11. Zakonika o krivičnom postupku, imajući u vidu da nema razloga o odlučnim činjenicama, te da su oni koji su dati nejasni i u znatnoj meri protivrečni. Naime, nejasno je na osnovu čega prvostepeni sud zaključuje kako su različiti iskazi svedoka II, dati tokom postupka u najvećoj meri u bitnim činjenicama međusobno saglasni, te da između njih nema bitnih razlika, kada analiza ovih iskaza upravo dovodi do suprotnog zaključka - da su oni u znatnoj meri različiti i to upravo u pogledu bitnih okolnosti. Ove razlike kreću se od tako bitnih činjenica kao što su, na kom mestu je okrivljeni AA navodno dao ovu naredbu, da li je to bilo u kancelariji, u hodniku, u dvorištu ili ispred policijske stanice, preko činjenice koja se tiče lica koja su bila prisutna izdavanju ove naredbe, pa sve do razlika u pogledu toga da li je i šta tom prilikom okrivljeni AA uopšte rekao. Prilikom gotovo svakog ispitivanja, svedok II je u pogledu većine ovih elemenata menjao svoje ranije iskaze ili dodavao određene nove okolnosti. Ove kontradiktornosti i razlike naročito su izražene kada je reč o samoj naredbi koju je navodno izdao okrivljeni AA. Svedok II je povremeno čak i tokom istog ispitivanja (ispitivanje od 05.03.2004. godine pred istražnim sudijom u istražnim radnjama), u jednom trenutku naveo kako je čuo da okrivljeni AA izgovara „idite tamo, utovarajte i ubijajte“, da bi naknadno na pitanje istražnog sudije da li je čuo neposredno ovakvu naredbu odgovarao „ja to nisam čuo kada je on rekao“.
Pa ipak prvostepeni sud i pored ovakvih razlika u iskazima obrazlažući svoju odluku u kojoj prihvata da je okrivljeni AA izdao naredbu iz čije sadržine jasno proizilazi da se ide i kreće u ubijanje albanskih civila, navodi da su iskazi navedenog svedoka „jasni i kategorični u pogledu naredbe“. Pri tome, zaključak o saglasnosti različitih iskaza svedoka II koji donosi prvostepeni sud dodatno je zbunjujući, ako se ima u vidu da su u nekoliko navrata, što se može videti iz transkripata, kako istražni sudija tako i predsednik veća prvostepenog suda, upozoravali svedoka II na značajne i suštinske razlike u njegovim iskazima, usled kojih je bilo veoma teško sagledati događaj o kojem govori.

Pored toga, veće ovog suda smatra nejasnim i deo obrazloženja prvostepene presude koji se tiče načina dokazivanja same naredbe. Naime, prvostepeni sud navodi kako naređenje ne mora biti u posebnoj formi, kako se ono može izneti na čitav niz različitih načina, te se može dokazivati i okolnostima. U tom smislu veće ovoga suda može se složiti sa stavom da okolnosti određenog događaja koje su utvrđene, mogu biti dokaz da je određena nedovoljna eksplicitna izjava, suštinski predstavljala naredbu, ali se nikako ne može složiti sa tim da se i bez postojanja jasnih dokaza o tome da je bilo kakva izjava data, a naročito bez dokaza o tome kakva je njena sadržina, samo na osnovu okolnosti može tvrditi da je naredba za vršenje krivičnog dela sigurno data od strane određenog lica kao što je to ovde slučaj.

Pri tom, prvostepeni sud kako se to opravdano ističe u žalbama, daje nejasne razloge i u pogledu kontradiktornosti iskaza svedoka II i drugih saslušanih svedoka koji su navodno, prema iskazu svedoka II, bili prisutni u policijskoj stanici kada je okrivljeni AA izdavao naredbu. Naime, nijedno od saslušanih lica koje je pominjao svedok II tokom postupka, a koja su navodno prisustvovala izdavanju naredbe, nisu ni u jednom delu potvrdila ovo što je svedok II navodio, a naročito da je bilo ko od njih dobio bilo kakvu naredbu od okrivljenog AA, pri čemu je jedino svedok PŠ naveo kako ga je okrivljeni poslao da sa grupom od desetak policajaca oko policijske stanice samo pretresu i donesu dokazne materijale, te zbog sigurnosti isprazne sve kuće. Međutim, prvostepeni sud ovakve razlike u iskazima koji su suprotni iskazu svedoka II, smatra neubedljivim, neprihvatljivim i nelogičnim, navodeći da su se svedoci trudili da svojim iskazima svedu na minimum ili pak na drugačiji način opišu svoje prisustvo i učešće u kritičnim događajima, a sve zbog straha od eventualno krivično-pravne odgovornosti. Nejasnoća ovakvog obrazloženja posebno je, a što se ističe i u žalbi branioca okrivljenih, prisutna kada je reč o iskazu svedoka „A“, jer je ostalo nejasno na koji način bi ovaj svedok poboljšao svoj krivično-pravni položaj ukoliko bi prvostepeni sud utvrdio da je do kuće OEBS-a otišao nakon razgovora okrivljenog DD i okrivljenog EE, umesto po naredbi okrivljenog AA, koji mu je bio neposredno nadređeni.

Na posletku, opravdano se u žalbi branioca okrivljenog i okrivljenog AA ukazuje na nejasne razloge date u prvostepenoj presudi, kojima prvostepeni sud obrazlaže razlike i nedoslednosti u iskazima svedoka II i PŠ, kada je reč o datumima kada su navodno učestvovali u sakupljanju leševa, a koje sud pravda time što su svedoci pomešali dane i događaje svrstavajući dva događaja iz dva dana u jedan dan.

Međutim, opravdano se u žalbi branioca okrivljenog ističe da su ovakvi razlozi nejasni i nerazumljivi, imajući u vidu da tokom čitavog postupka svedoci II i PŠ govore o samo jednoj naredbi primljenoj od okrivljenog AA, pa je nejasno kako prvostepeni sud dozvoljava mogućnost da su svedoci ipak i pored toga što je reč o jednoj naredbi i jednom događaju pomešali dva sasvim odvojena dana i različite događaje. Ovo tim pre što oba svedoka govore o navodnom učestvovanju u sakupljanju leševa odmah nakon događaja od 26.03.1999. godine, iako je iz ostalih izvedenih dokaza nesumnjivo da svedoci govore i o sakupljanju leševa za koje drugi svedoci nesporno navode da su se tu nalazili i kasnijih dana pa sve do 30.03.1999. godine kada je nesporno izvršen uviđaj, o čemu postoji i zapisnik koji je prvostepeni sud takođe cenio. U tom smislu i veće ovoga suda je mišljenja da pravdanje ovako krupnih nejasnoća u iskazima ovih svedoka, isključivo činjenicom da su oni pomešali dane i događaje o kojima je reč, pri njihovim izričitim tvrdnjama da su učestvovali samo u jednom događaju i pri svim ostalim nedoslednostima, naročito u iskazu svedoka II o kojima je ranije bilo reči, nije prihvatljivo, što razloge prvostepene presude čini u znatnoj meri nejasnim.


3.1.3 Zaključak i uputstvo za ponovljeni postupak

Imajući u vidu navedenu bitnu povredu odredaba krivičnog postupka, Veće ovoga suda je našlo da je prvostepenu presudu nužno ukinuti u delu koji se odnosi na okrivljenog AA i vratiti je u tom delu prvostepenom sudu na ponovni postupak.

U ponovljenom postupku prvostepeni sud će ponovno saslušati svedoka AA na okolnosti čitavog događaja, a posebno da li je, kada, i na kom mestu od okrivljenog AA čuo naredbu da se krene u napad i ubijanje albanskih civila u delu grada pored dd puta, te da li je odredio grupu pripadnika policije OUP-a vv i izdao naredbu da zajedno sa pripadnicima civilne zaštite leševe ubijenih lica utovare u kamion i odvezu sa lica mesta. Pored toga, svedoka je potrebno saslušati i na okolnost da li je i ko bio prisutan izdavanju ovakve naredbe, da li je bilo ko i bilo kada i na koji način uticao na njega da tereti okrivljenog AA ili mu sugerisao da je samo potrebno da potvrdi ono što su neki drugi svedoci već rekli. Pored toga, prvostepeni sud će u ponovljenom postupku iskaz svedoka II detaljno ceniti u sklopu iskaza svih ranije saslušanih svedoka i materijalnih dokaza, posebno u sklopu zapisnika o uviđaju od 30.03.1999. godine, i po potrebi će neke od ranije saslušanih svedoka na okolnosti svedočenja svedoka II ponovo saslušati. Nakon ovako sprovedenog ponovljenog postupka prvostepeni sud će brižljivo oceniti iskaz navedenog svedoka u sklopu svih ostalih činjenica i proceniti da li isti predstavlja pouzdan osnov, a naročito imajući u vidu da je reč o jedinom neposrednom dokazu u pogledu eventualno izdate naredbe od strane okrivljenog AA, da bi se na njemu mogla zasnovati osuđujuća presuda i o ovakvom svom stavu će dati jasne i neprotivrečne razloge.



IV

ODLUKA O PRODUŽENjU PRITVORA OKRIVLjENOM AA (DEO III IZREKE PRESUDE)


Imajući u vidu da je donelo rešenje kojim se ukida prvostepena presuda u delu koji se odnosi na okrivljenog AA koji se nalazi u pritvoru, Veće ovoga suda je na osnovu odredbe člana 389. stav 4. ZKP-a, preispitalo da li i dalje postoje razlozi za pritvor prema okrivljenom. U tom smislu, Veće ovoga suda nalazi da, kako se okrivljenom stavlja na teret izvršenje krivičnog dela Ratni zločin protiv civilnog stanovništva iz člana 142. stav 1 KZJ u vezi člana 22. KZJ, za koje je zakonom propisana kazna zatvora od preko 10 godina, a imajući u vidu posebno teške okolnosti dela koje se ogledaju u povezanom delovanju većeg broja lica prema više oštećenih, te prouzrokovanu posledicu u vidu lišavanja života više lica među kojima i žena i dece, i dalje postoji zakonski osnov predviđen članom 142. stav 2. tačka 5. ZKP-a, za produžavanje pritvora prema okrivljenom.

Zbog svega navedenog, Apelacioni sud u Beogradu – Veće za ratne zločine je odlučilo kao u izreci presude u smislu čl. 388 u vezi čl. 391 Zakonika o krivičnom postupku.


Zapisničar, PREDSEDNIK VEĆA-SUDIJA,
Rosanda Dževerdanović-Savković Siniša Važić

 
Factum infectum fieri nequit – Učinjeno ne može postati neučinjeno (Plaut)