Republika Srbija
Apelacioni sud u Beogradu
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
18.01.2013.

Kž1 Po2 5/12

REPUBLIKA SRBIJA
APELACIONI SUD U BEOGRADU
Kž1 Po2 5/12
Dana 18.01.2013. godine
B e o g r a d
Nemanjina br. 9

 

APELACIONI SUD U BEOGRADU, Odeljenje za ratne zločine, u veću sastavljenom od sudija Radmile Dragičević-Dičić, predsednika veća, sudija Sonje Manojlović, mr Sretka Jankovića, Omera Hadžiomerovića i dr Miodraga Majića, članova veća, uz učešće višeg sudijskog saradnika Mirjane Janković-Nedić, zapisničara, u krivičnom postupku protiv okrivljenog AA i dr., zbog krivičnog dela ratni zločin protiv ratnih zarobljenika u pomaganju iz člana 144 KZ J u vezi sa članom 24 KZJ, odlučujući o žalbi Tužioca za ratne zločine, izjavljenoj protiv presude Višeg suda u Beogradu, Odeljenja za ratne zločine K-Po2.br.51/2010 od 09.05.2012. godine, u sednici veća održanoj dana 18. januara 2013. godine, u prisustvu Tužioca za ratne zločine, Dragoljuba Stankovića, doneo je


P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana žalba Tužioca za ratne zločine i presuda Višeg suda u Beogradu, Odeljenje za ratne zločine K-Po2.br.51/2010 od 09.05.2012. godine, POTVRĐUJE.


O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Beogradu, Odeljenje za ratne zločine K-Po2.br.51/2010 od 09.05.2012. godine, okrivljeni AA i okrivljeni BB, na osnovu odredbe člana 423 tačka 2 ZKP-a, oslobođeni su od optužbe da su izvršili krivično delo ratni zločin protiv ratnih zarobljenika u pomaganju iz člana 144 KZ J, u vezi sa članom 24 KZ J. Istom presudom, a na osnovu odredbe člana 258 stav 3 ZKP-a oštećeni OO je, radi ostvarivanja imovinsko-pravnog zahteva, upućen na parnicu, a na osnovu odredbe člana 265 stav 1 ZKP-a odlučeno je da troškovi krivičnog postupka padnu na teret budžetskih sredstava suda.


Protiv navedene presude žalbu je izjavio Tužilac za ratne zločine, zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka i pogrešno utvrđenog činjeničnog stanja, sa predlogom da Apelacioni sud u Beogradu, u smislu odredbe člana 455 stav 1 tačka 3 i stav 2 ZKP-a, uvaži žalbu i prvostepenu presudu preinači, bez navođenja na koji način se predlaže preinačenje presude.

Tužilac za ratne zločine je u podnesku Ktr.Z.br.5/06 od 09.10.2012. godine predložio da se uvaži žalba tako što će Apelacioni sud prvostepenu presudu preinačiti.

Apelacioni sud u Beogradu, Odeljenje za ratne zločine, održao je sednicu veća u prisustvu Tužioca za ratne zločine, Dragoljuba Stankovića, na kojoj je razmotrio spise predmeta, pa je nakon razmatranja navoda i predloga iz žalbe, te mišljenja Tužioca za ratne zločine i objašnjenja navoda žalbe koje je dao Tužilac za ratne zločine, a nakon što je prvostepenu presudu ispitao u okviru osnova, dela i pravca pobijanja koji su istaknuti u žalbi, na osnovu odredbe člana 451 stav 1 ZKP-a, odlučio je kao u izreci presude.

Žalbom Tužioca za ratne zločine pobija se prvostepena presuda zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438 stav 2 tačka 2 ZKP-a, tako što se ističe da su razlozi presude nejasni i protivrečni izreci, budući da je prvostepeni sud u izreci naveo da je okrivljene oslobodio od optužbe primenom odredbe člana 423 stav 1 tačka 2 ZKP-a, dakle, usled nedostatka dokaza, a u obrazloženju presude, na više mesta, iznosi zaključke o tome kako je u dokaznom postupku utvrđeno da u radnjama okrivljenih nema elemenata krivičnog dela za koje se terete.

S tim u vezi, u žalbi se dalje navodi da prvostepeni sud u obrazloženju presude iznosi pravne, a ne činjenične zaključke da krivično delo koje je okrivljenima stavljeno na teret nije izvršeno u vreme trajanja oružanog sukoba, niti u vezi sa konkretnim oružanim sukobom, kao ni da, u smislu odredaba međunarodnih konvencija, oštećeni ne mogu imati status ratnih zarobljenika, da u radnjama okrivljenih nema protivpravnosti, zaključivši da su optuženi postupali po pravnim i regularnim naređenjima pretpostavljenih starešina, iznoseći tvrdnju kako izvedeni dokazi ne ukazuju na to da su izdata naređenja protivpravna, te da samim tim i preduzete radnje od strane okrivljenih koje su u skladu sa takvim naređenjima, nisu protivpravne, kao i da u konkretnom slučaju kod okrivljenih ne postoji umišljaj za izvršenje konkretnog krivičnog dela. Iz ovako datih razloga prvostepenog suda, po mišljenju tužioca, jasno se vidi da prvostepeni sud zaključuje da radnje koje su okrivljeni preduzeli ne predstavljaju radnje izvršenja niti jednog krivičnog dela, a što sve čini presudu nerazumljivom a razloge presude kontradiktornim.

Po oceni Apelacionog suda, ovi žalbeni navodi su ocenjeni kao neosnovani jer je izreka presude kojom su okrivljeni AA i okrivljeni BB, na osnovu odredbe člana 423 stav 1 tačka 2 ZKP-a oslobođeni od optužbe da su izvršili krivično delo ratni zločin protiv ratnih zarobljenika u pomaganju iz člana 144 KZJ u vezi sa članom 24 KZJ u skladu sa razlozima presude, a u obrazloženju presude su u odnosu na zakonski osnov po kojem su okrivljeni oslobođeni od optužbe dati jasni, dovoljni i argumentovani razlozi koji ne sadrže nikakve nejasnoće, nelogičnosti, niti protivrečnosti, pa ni one na koje se ukazuje žalbom Tužioca za ratne zločine.

Pobijajući prvostepenu presudu zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja žalbom Tužioca za ratne zločine se osporava ocena suda o izvedenim dokazima, a s tim u vezi i činjenični i pravni zaključci prvostepenog suda da nije dokazano da su okrivljeni izvršili krivično delo koje im je stavljeno na teret, a naime, da nema dokaza da su radnje okrivljenih preduzete u vreme oružanog sukoba, odnosno u kontekstu istog, te da samim tim, oštećeni nemaju status ratnih zarobljenika, pri čemu se u žalbi ponavljaju tvrdnje koje su iznošene tokom čitavog postupka i u pogledu ovih pitanja iznosi sopstvena ocena izvedenih dokaza, drugačija od one koju je dao prvostepeni sud u obrazloženju presude.

Prvostepeni sud je, po oceni Apelacionog suda u Beogradu, pravilno utvrdio da nije dokazano da su braća OO1 imali status ratnih zarobljenika. Naime, iz dokaza izvedenih na glavnom pretresu nesumnjivo je utvrđeno da braća OO1 u vreme lišenja slobode nisu bili pripadnici bilo koje vojne ili policijske jedinice, niti su bili na izvršenju bilo kakvog vojnog ili policijskog zadatka, niti su u vreme lišenja slobode nosili oružje, vojnu ili policijsku uniformu (već su bili obučeni u civilnoj odeći – majicama, košuljama, pantalonama, farmerkama), pa se ne mogu prihvatiti žalbeni navodi Tužilaštva za ratne zločine da su oni bili borci koji su pali pod vlast neprijatelja. Takođe, po nalaženju Apelacionog suda u Beogradu, u vreme kada su braća OO1 lišeni slobode nije postojao oružani sukob, jer je 09.06.1999. godine zaključen Vojno-tehnički sporazum između međunarodnih snaga bezbednosti (KFOR), s jedne strane, i Vlade SRJ i Republike Srbije, s druge strane, (tzv. Kumanovski sporazum), koji je predviđao prestanak oružanih sukoba i fazno povlačenje oružanih snaga SRJ sa teritorije Kosova i Metohije. Navedeni sporazum je i realizovan, tako da u narednom periodu od njegovog zaključivanja pa do potpunog povlačenja oružanih snaga SRJ nije bilo oružanih sukoba, a ako je u nekim situacijama i bilo nekih pojedinačnih incidenata uz upotrebu oružja, to ne znači da je bilo oružanih sukoba. Naime, i prema odredbi člana 1 stav 2 Protokola II, izolovani i sporadični akti nasilja i ostali akti slične prirode ne smatraju se oružanim sukobom. Stoga su neprihvatljivi stavovi Tužilaštva za ratne zločine da je oružani sukob na području Kosova i Metohije završen 26.06.1999. godine, kada je stupila na snagu odluka Skupštine SRJ o prestanku ratnog stanja, odnosno 20.06.1999. godine kada je završeno povlačenje oružanih snaga SRJ sa područja Kosova i Metohije. Samim tim, neprihvatljivo je i stanovište Tužilaštva za ratne zločine da su braća OO lišeni slobode u vezi sa oružanim sukobom, odnosno u bliskoj vezi sa oružanim sukobom, kako je to pravilno zaključio i prvostepeni sud. Iz iskaza svedoka SS, SS1 i SS2, koji su tog dana bili u kontaktu sa braćom OO1, iz čijih iskaza je sud utvrdio da su braća OO1 dana 26.06.1999. godine, kao civili, u nameri da pomognu dvema porodicama, da se bezbedno izvuku sa područja Kosova i Metohije, greškom zbog nepoznavanja terena prešli administrativnu granicu Kosova i Metohije, iz čega se, i po oceni ovog suda, nedvosmisleno može zaključiti da oni nisu bili ni u kakvoj borbenoj, oružanoj akciji ili vojnoj operaciji, već da je njihova misija bila krajnje humana i dobronamerna, a kako to pravilno zaključuje i prvostepeni sud.

Osim toga, iz iskaza više svedoka, kao i spisa Organa za prekršaje u Kuršumliji, i drugih dokaza, nesumnjivo je utvrđeno da je njihovo lišenje slobode bilo isključivo zbog prekršaja – nedozvoljenog prelaska administrativne granice i neposedovanja odgovarajućih ličnih dokumenata (putnih isprava), zbog čega su im izrečene kazne zatvora, te otkazan dalji boravak u SRJ i zabranjen ulazak na teritoriju SRJ do 11.07.2001. godine, što jasno ukazuje da braća OO1 od strane državnih organa nijednog trenutka nisu tretirani kao ratni zarobljenici. Samim tim, na njih se i nisu mogle primeniti međunarodne konvencije koje se odnose na ratne zarobljenike, odnosno nije dokazano da su oni pripadali bilo kojoj kategoriji lica iz člana 4 Treće ženevske konvencije.

Ni u vreme preuzimanja braće OO1 iz Okružnog zatvora u Prokuplju dana 08.07.1999. godine od strane okr. BB i svedoka SS3 i SS4, nije dokazano da su braća OO1 imala status ratnih zarobljenika, a takav status nisu imali ni nakon njihovog prevoženja u Petrovo selo, gde su predati okr. AA. Dakle, niko od službenih lica, počev od lica koja su učestvovala u lišenju slobode braće OO1, lica koja su učestvovala u njihovom kažnjavanju za pomenuti prekršaj, zatim lica koje je naredilo njihovo preuzimanje iz Okružnog zatvora u Prokuplju i sprovođenje u Petrovo selo, pa do NN pripadnika policije, koji su imenovane preuzeli od okr. AA u nastavnom centru u Petrovom selu, nisu pominjali da braća OO1 imaju status ratnih zarobljenika. Stoga, kako braća OO1 nisu imali status ratnih zarobljenika nije dokazano da su okrivljeni AA i BB izvršili krivično delo ratni zločin protiv ratnih zarobljenika u pomaganju iz člana 144 KZ J, u vezi člana 23 KZ J, koje im je stavljeno na teret optužnicom Tužilaštva za ratne zločine.

S obzirom da je prvostepeni sud, pre svega, pravilno utvrdio da nije dokazano da su braća OO1 imala status ratnih zarobljenika, te da nije dokazano da su oni lišeni slobode za vreme oružanog sukoba ili u bliskoj vezi sa oružanim sukobom, prvostepeni sud se, po oceni ovog suda, bez potrebe upuštao u obrazlaganje činjenica koje se odnose na postupanje okr. AA i BB prema braći OO1 (u vezi sa njihovim sprovođenjem iz Prokuplja u Petrovo selo, u vezi uslova u prostoriji u kojoj su bili smešteni u nastavnom centru u Petrovom selu i sl.), odnosno da li je njihovo postupanje prema braći OO1 bilo u suprotnosti sa odredbama Treće ženeveske konvencije, kojom je regulisano postupanje sa ratnim zarobljenicima.

Ovakvo analiziranje postupanja okr. AA i BB može se opravdati jedino potrebom da se eventualno utvrdi da li u njihovom postupanju postoje elementi nekog drugog krivičnog dela. U vezi sa tim, prvostepeni sud je pravilno zaključio da nije dokazano da su okr. AA i BB pomogli NN pripadnicima policije da liše života braću OO1, s obzirom da okrivljeni nisu ni mogli znati da će NN pripadnici policije, koji su preuzeli braću OO1 u Petrovom selu, ove lišiti života. Naime, prvostepeni sud je pravilno zaključio da su okrivljeni “jedino mogli da pretpostave da će oštećeni biti deportovani, jer su strani državljani”, kako je to navedeno na strani 34 prvostepene presude. Stoga nema dokaza da su okrivljeni eventualno izvršili krivično delo ubistva iz člana 47 stav 2 tačka 6 KZ RS, u vezi člana 24 KZ J. S druge strane, ukoliko bi u postupanju okrivljenih bila eventualno sadržana bitna obeležja nekog drugog krivičnog dela, kao što su protivpravno lišenje slobode, zlostavljanje i mučenje i dr., obeležja tih krivičnih dela nisu sadržana u činjeničnom opisu optužnice Tužilaštva za ratne zločine, a čak i kada bi takvi elementi bića navedenih krivičnih dela i bili sadržani u činjeničnom opisu, očigledno je da je za ta krivična dela nastupila apsolutna zastarelost krivičnog gonjenja.

Kako je prvostepeni sud pravilno zaključio da nije dokazano da su okrivljeni izvršili krivično delo ratni zločin protiv ratnih zarobljenika iz člana 144 KZ J, u vezi člana 24 KZ J, to ih je pravilno na osnovu odredbe člana 423 tačka 2 ZKP oslobodio od optužbe.

S obzirom da navodima žalbe Tužilaštva za ratne zločine nije dovedena u sumnju pravilnost i zakonitost prvostepene presude, to je Apelacioni sud u Beogradu – Odeljenje za ratne zločine, odlučio kao u izreci presude.


Zapisničar,        Predsednik veća-sudija,
Mirjana Janković-Nedić, sr   Radmila Dragičević-Dičić, sr

Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnica
Svetlana Antić

 

Factum infectum fieri nequit – Učinjeno ne može postati neučinjeno (Plaut)