Republika Srbija
Apelacioni sud u Beogradu
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
4.11.2013.

Kž1 Po2 5/13

REPUBLIKA SRBIJA
APELACIONI SUD U BEOGRADU
Kž1 Po2 5/13
Dana 04.11.2013. godine
B E O G R A D

 

APELACIONI SUD U BEOGRADU, Odeljenje za ratne zločine, u veću sastavljenom od sudija Siniše Važića, predsednika veća, Sonje Manojlović, mr Sretka Jankovića, Omera Hadžiomerovića i dr Miodraga Majića, uz učešće samostalnog savetnika Mirjane Janković-Nedić, zapisničara, u krivičnom postupku protiv okrivljenog AA i okrivljenog AA1, zbog krivičnog dela ratni zločin protiv civilnog stanovništva iz člana 142 stav 1 KZ SRJ u saizvršilaštvu u vezi sa članom 22 KZ SRJ, odlučujući o žalbama Tužioca za ratne zločine, branioca okrivljenih, advokata AB i branioca okrivljenog AA, advokata AB1, izjavljenim protiv presude Višeg suda u Beogradu, Odeljenja za ratne zločine K-Po2.br.6/12 od 11.03.2013. godine, u sednici veća održanoj u smislu odredbe člana 448 stav 1 ZKP-a u prisustvu zamenika Tužioca za ratne zločine Snežane Stanojković, okrivljenih i njihovih branilaca, advokata AB1 i advokata AB, dana 04.11.2013. godine, doneo je


R E Š E Nj E

USVAJAJU SE žalbe branioca okrivljenog AA i okrivljenog AA1, advokata AB i žalba branioca okrivljenog AA, advokata AB1, pa se UKIDA presuda Višeg suda u Beogradu, Odeljenja za ratne zločine K-Po2.br.6/12 od 11.03.2013. godine i predmet VRAĆA prvostepenom sudu na ponovno suđenje.


O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Beogradu, Odeljenje za ratne zločine K-Po2.br.6/12 od 11.03.2013. godine, okrivljeni AA i okrivljeni AA1, oglašeni su krivim zbog izvršenja krivičnog dela ratni zločin protiv civilnog stanovništva iz člana 142 stav 1 KZ SRJ u vezi sa članom 22 KZ SRJ, za koje su primenom navedenih zakonskih propisa i odredbi članova 3, 5, 33, 38 i 41 KZ SRJ osuđeni na kazne zatvora u trajanju od po 8 /osam/ godina. Istom presudom okrivljeni su obavezani da na ime troškova krivičnog postupka plate iznos od po 33.380,00 dinara i to po 23.380,00 dinara na ime troškova za svedoke i po 10.000,00 dinara na ime paušala, sve u roku od 15 dana od dana pravnosnažnosti presude. Na osnovu odredbe člana 258 stav 4 ZKP-a, oštećena OO upućena je na parnicu radi ostvarivanja imovinsko-pravnog zahteva.

Protiv navedene presude žalbe su izjavili:

-Tužilac za ratne zločine, zbog odluke o kazni, sa predlogom da Apelacioni sud u Beogradu, Odeljenje za ratne zločine usvoji žalbu i preinači prvostepenu presudu tako što će okrivljenima AA i AA1 izreći strožije kazne zatvora;

-branilac okrivljenih AA1 i AA, advokat AB, zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka, povrede krivičnog zakona i pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, sa predlogom da Apelacioni sud u Beogradu ukine prvostepenu presudu i predmet vrati prvostepenom sudu na ponovno suđenje pred izmenjenim većem i

-branilac okrivljenog AA, advokat AB1, zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka, povrede krivičnog zakona, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i odluke o krivičnoj sankciji, sa predlogom da Apelacioni sud u Beogradu preinači pobijanu presudu tako što će okrivljenog AA osloboditi od optužbe ili da presudu ukine i predmet vrati prvostepenom sudu na ponovno suđenje, istovremeno zahtevajući da bude obavešten o sednici veća drugostepenog suda zajedno sa okrivljenim AA.

Tužilaštvo za ratne zločine u podnesku KTO.br.3/12 od 19.07.2013. godine, predložilo je da se usvoji žalba Tužilaštva za ratne zločine i prvostepena presuda preinači u delu odluke o kazni, tako što će se okrivljeni osuditi na strožije kazne zatvora, a da se žalbe branilaca okrivljenih odbiju kao neosnovane.

Apelacioni sud u Beogradu, Odeljenje za ratne zločine, održao je sednicu veća u smislu odredbe člana 448 ZKP-a u prisustvu zamenika Tužioca za ratne zločine Snežane Stanojković, okrivljenog AA i okrivljenog AA1 i njihovih branilaca, advokata AB1 i AB, na kojoj je razmotrio spise predmeta zajedno sa pobijanom presudom koju je ispitao u smislu odredbe člana 451 stav 1 ZKP-a u okviru osnova, dela i pravca pobijanja koji su istaknuti u žalbama, pa je po oceni žalbenih navoda i predloga, a imajući u vidu i predlog Tužioca za ratne zločine, našao:

-žalbe branilaca okrivljenih su osnovane.

Naime, prvostepenom presudom okrivljeni AA i okrivljeni AA1, oglašeni su krivim zbog izvršenja krivičnog dela ratni zločin protiv civilnog stanovništva iz člana 142 stav 1 KZ SRJ u vezi sa članom 22 KZ SRJ, zato što su za vreme nemeđunarodnog oružanog sukoba na teritoriji Republike Bosne i Hercegovine, kao pripadnici Vojske Republike Srpske, dana 21. decembra 1992. godine izvršili ubistvo jednog civilnog lica, tako što su naoružani automatskim puškama, nakon što su na lokalnom putu Jazbine – Bijeloj, Opština Bosanski Petrovac, u šumi zv. ”Osoje”, susreli civilna lica, oštećenog OO1 i SS2, koji su se tom prilikom vraćali iz posete komšiji SS1, čija se kuća nalazi u zaseoku Jazbine, SS2 naredili da nastavi kretanje prema svojoj kući, dok su oštećenog OO1 zadržali, kako bi navodno obavili razgovor, nakon čega su OO1 poveli oko 500 m dublje u šumu i ispalili najmanje tri metka u njegovom pravcu, nanevši mu povrede bliže opisane u izreci pobijane presude, od kojih povreda je OO1 preminuo na licu mesta. Ovakvo činjenično stanje prvostepeni sud je utvrdio iz iskaza svedoka SS2, svedoka SS, te obdukcionog zapisnika od 28.05.1997. godine, pri čemu je imao u vidu i navode svedoka SS, OO, SS5 i SS6, koji su izjavili, kako se pričalo po selu, da su ovo delo izvršili okrivljeni, kao i navode svedoka SS2 da je dan-dva ranije pre ovog događaja na ratištu poginuo OO2, vršnjak okrivljenih, te da su okrivljeni na sahrani bili ljuti zbog toga, kao i da je na području Bosanskog Petrovca došlo do pogibije velikog broja pripadnika muslimanske nacionalnosti, a što po mišljenju prvostepenog suda ukazuje na motiv za ubistvo OO1.

Međutim, osnovano se žalbom branilaca okrivljenih, advokata AB osporava zaključak prvostepenog suda u pogledu motiva za izvršenje predmetnog krivičnog dela, tako što se ističe da prvostepeni sud nije cenio navode odbrane okrivljenih da su sa rođenim bratom sada pokojnog OO1 bili zajedno u jedinici, niti je proveravao navode svedoka SS2 da su okrivljeni prisustvovali sahrani svog vršnjaka OO2, tako da razlozi prvostepenog suda da i to ukazuje na mogući motiv za ubistvo OO1 nisu mogli biti prihvaćeni od strane Apelacionog suda. Ovo posebno jer je branilac okrivljenih, advokat AB ovom sudu predočio izvod iz matične knjige umrlih za OO2 iz kojeg je utvrđeno da je isti preminuo dana 28. januara 1993. godine, dakle skoro 40 dana nakon što je ubijen OO1, čime je za sada doveden u sumnju iskaz svedoka SS2.

Osnovano se žalbama branilaca okrivljenih pobija prvostepena presuda zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, tako što se osporava ocena suda o izvedenim dokazima, a pre svega ocena iskaza svedoka SS2 i SS, tako što se ističe da je prvostepeni sud propustio da potpuno oceni iskaze navedenih svedoka, kako pojedinačno, tako i u međusobnoj vezi, a s tim u vezi osnovano se osporava i zaključak prvostepenog suda da se iskazi ova dva svedoka podudaraju u bitnim detaljima i činjenicama.

Naime, prvostepeni sud je prihvatio iskaz svedoka SS2 u kojem je objasnio da je zajedno sa oštećenim OO1 krenuo od kuće Mira i SS, da su ih u šumi ,, Osoje“ sreli okrivljeni AA i okrivljeni AA1 koji su mu rekli da produži dalje, a oštećenom OO1 da ostane sa njima jer imaju nešto da ga pitaju, da je svedok potom otišao kući, te da su okrivljeni nakon dva sata došli kod njega kući i rekli mu da su ubili OO1 i da o tome ne sme nikom da govori. Svedok je objasnio da je potom otišao na lice mesta da se sam uveri i da je naišao na leš OO1 na 500 metara od mesta gde su ih okrivljeni sreli. Ovakav iskaz svedoka SS2 prvostepeni sud je prihvatio jer je isti u skladu sa iskazom svedoka SS koja je u svom iskazu navela da joj je, nakon pola sata – 40 minuta, od kada su OO1 i SS2 otišli od njene kuće, svekrva rekla da je čula pucanj, da pokojni OO1 viče “Ne, pustite me”, nakon čega je i sama čula još dva pucnja i povike pokojnog OO1 “_, brate spašavaj”, “_ brate, gusto mi je”, nakon čega je sa svekrvom potrčala ka mestu odakle su se čuli pucnji, te kada su došle do kapije videle su OO1 u sedećem položaju pored grma na oko 250 do 300 metara od njihove ograde.

Prvostepeni sud je ovakav iskaz svedoka SS prihvatio jer je uverljivo i jasno na glavnom pretresu izjavila da je čula da joj svekrva govori da OO1 viče “Ne, pustite me”, te pošto se oštećeni obraćao u množini, utvrdio je da je u tom trenutku postojalo više od jednog lica koja su bila u blizini OO1 i koja su pucala u njega. Međutim, ovakav zaključak prvostepenog suda za sada se ne može prihvatiti jer je svedok tek na pretresu, odnosno prvi put u postupku pomenula da joj je svekrva rekla da je oštećeni vikao „Ne, pustite me“, zbog čega branioci u žalbi osnovano ukazuju da se iskaz svedoka SS ne može prihvatiti kao pouzdan. Osim toga, činjenica da li je više lica pucalo u oštećenog ne može se utvrđivati iz iskaza navedenog svedoka koji nije neposredni očevidac događaja, tako da pomenuti iskaz svedoka SS ne može biti osnov za izvođenje nesumnjivog zaključka da su okrivljeni izvršili predmetno krivično delo.

Ocenjujući iskaz svedoka SS2 i svedoka SS prvostepeni sud u obrazloženju presude dalje navodi da je imao u vidu i razlike koje postoje u nekim delovima između iskaza ovih svedoka, i to u odnosu na to koga je svedok SS2 prvo video kada je došao kod SSP, da li je sa pokojnim OO1 krenuo po cigarete i kada i da li su razgovarali o ubistvu OO1 sa SSP, pa je ceneći da je prošlo punih 18 godina od događaja pa do trenutka kada su svedoci prvi put ispitani, da se radi o svedocima koji sada imaju 72 i 65 godina, izveo zaključak da se ne može isključiti mogućnost da u zavisnosti od svojih ličnih sposobnosti svedoci ne pamte sve detalje na isti način i ne sećaju se svih događaja u pojedinostima, što, kako prvostepeni sud zaključuje, ni u kom slučaju ne znači da je iskaz ovih svedoka u pogledu radnji o kojima svedoče nepouzdan i neprihvatljiv kao dokaz, pošto se iskazi ova dva svedoka podudaraju u bitnim detaljima i činjenicama koje su potvrđene i drugim izvedenim dokazima.

Po oceni Apelacionog suda u Beogradu, ovakav zaključak prvostepenog suda za sada se ne može prihvatiti, pa samim tim ni razlozi kojima se prvostepeni sud rukovodio kada je prihvatio iskaze svedoka SS2 i SS, s obzirom da je prvostepeni sud propustio da detaljno oceni iskaze navedenih svedoka, zbog čega je činjenično stanje ostalo nedovoljno rasvetljeno. S tim u vezi branilac okrivljenog AA, advokat AB1 osnovano se u žalbi poziva na deo iskaza svedoka SS2 datog na glavnom pretresu dana 08.02.2013. godine, u kojem je svedok naveo da mu je neki komšija ispričao kako je video da su okrivljeni AA1 i okrivljeni AA ubili OO1, pri čemu se svedok nije izjasnio ko mu je tačno to rekao, iako je logično da je upamtio ko mu je to ispričao, a prvostepeni sud je propustio da o tome detaljnije ispita svedoka i utvrdi o kom se licu zapravo radi, jer bi njegovo saslušanje bilo od značaja za pravilno i potpuno utvrđenje činjeničnog stanja.

Takođe se osnovano u žalbama branilaca okrivljenih navodi da je nelogično da su okrivljeni, nakon što su oštećenog, sada pokojnog OO1 zadržali u šumi, a svedoku SS2 naredili da ode, dva sata kasnije došli kod njega kući i rekli mu da su ubili OO1 i saopštili mu da o tome ne sme nikom da priča, a da se potom sami hvale po selu da su ubili OO1. Imajući u vidu da su okrivljeni negirali izvršenje predmetnog krivičnog dela, te ovakve navode svedoka SS2, na čijem iskazu se u pretežnom delu zasniva pobijana presuda, kao i to da je svedok SS prilikom saslušanja na glavnom pretresu dana 08.02.2013. godine navela da okrivljeni pred njom nikada ništa u vezi predmetnog događaja nisu spominjali, odnosno da se nisu hvalili da su ubili OO1, već da se prvo pričalo da ih je ubio njen muž, a potom da ih je ubio SS2, pa onda SS3 i SS4, ovde okrivljeni, to se osnovano u žalbama branilaca okrivljenih navodi da je prvostepeni sud trebalo radi provere iskaza svedoka SS2 da u svojstvu svedoka ispita i njegovu suprugu na okolnosti da li joj je suprug pričao o susretu sa okrivljenima u šumi kada se sa oštećenim OO1 vraćao od porodice SSP, te kako su se okrivljeni tom prilikom ponašali, kao i da li su okrivljeni AA i AA1 nakon tog susreta dolazili kod njih kući i ukoliko jesu, o čemu su tada pričali.

S obzirom na sve napred navedeno, te činjenicu da iz transkripta o saslušanju svedoka SS2 putem video konferencijske veze, dana 08.02.2013. godine proizlazi da je prilikom suočenja svedoka sa okrivljenima na okolnosti razlika u njihovim iskazima, svedok izbegavao da odgovori na pojedina pitanja okrivljenih, te da se udaljavao sa mesta odakle je svedočio, raspravljalo o spornim okolnostima, to se osnovano u žalbama branilaca okrivljenih navodi da se razlozi kojima se prvostepeni rukovodio prilikom donošenja pobijane presude za sada neprihvatljivi jer činjenično stanje nije u potpunosti rasvetljeno.

Zbog toga je prvostepena presuda uvažavanjem žalbi branilaca okrivljenih morala biti ukinuta i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku prvostepeni sud će po mogućnosti ispitati svedoka SS2 neposredno na glavnom pretresu, te istog suočiti sa okrivljenima na okolnosti razlika u njihovim iskazima, u smislu odredbe člana 89 stav 2 ZKP, a takođe će u svojstvu svedoka ispitati suprugu svedoka SS2 na napred navedene okolnosti, te će naložiti i balističko veštačenje kako bi veštak balističar objasnio kako izgleda rafalna paljba, odnosno da li se na osnovu opisa rana navedenih u obdukcionom zapisniku može utvrditi da li se radilo o rafalnoj paljbi, s obzirom da je na zapisniku o uviđaju sastavljenom od strane Osnovnog suda u Petrovcu dana 21.12.1992. godine konstatovano da su ulazne i izlazne rane na telu oštećenog OO1 nastale od rafalnog oružja. Ovo zbog toga što svedok SS u svom iskazu pominje pojedinačne pucnjeve, i to dva, odnosno tri pucnja u određenim vremenskim razmacima, a s obzirom na notornu činjenicu da je rafalno ispaljivanje metaka samo po sebi vremenski veoma kratko, ostaje dilema o tačnosti i preciznosti zapisnika o uviđaju ili pak iskaza pomenutog svedoka. Pošto izvede sve potrebne dokaze da bi se predmet dokazivanja svestrano raspravio i iste valjano oceni, kako pojedinačno, tako i u međusobnoj vezi i u sklopu odbrana okrivljenih, prvostepeni sud će biti u mogućnosti da donese pravilnu i na zakonu zasnovanu odluku, pri čemu će imati u vidu i žalbene navode tužioca za ratne zločine kojima se osporava pravilnost odluke o kazni, a koji, s obzirom na razloge ukidanja presude nisu komentarisani.

Iz iznetih razloga, a na osnovu odredbe člana 458 ZKP-a, Apelacioni sud u Beogradu, Odeljenje za ratne zločine, odlučio je kao u izreci rešenja.

Zapisničar,        Predsednik veća-sudija,
Mirjana Janković-Nedić, sr      Siniša Važić, sr

Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Svetlana Antić
 

Factum infectum fieri nequit – Učinjeno ne može postati neučinjeno (Plaut)