Republika Srbija
Apelacioni sud u Beogradu
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
27.03.2013.

Gž1 1270/13

REPUBLIKA SRBIJA
APELACIONI SUD U BEOGRADU
Gž1 1270/13
Dana: 27.03.2013. godine
B E O G R A D
Nemanjina br. 9

 

APELACIONI SUD U BEOGRADU, u veću sastavljenom od sudija: Borivoja Živkovića, predsednika veća, Vesne Martinović i Snežane Vitošević, članova veća u parnici iz radnog odnosa tužioca AA, protiv tužene Republike Srbije – Ministarstvo spoljnih poslova, koju zastupa Republičko javno pravobranilaštvo u Beogradu, ulica Nemanjina br. 22-26, radi zlostavljanja na radu i naknade štete, odlučujući o izjavljenoj žalbi tužioca protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu 15 P1. 13246/10 od 14.09.2012. godine, ispravljene rešenjem istog suda 15P1. 13246/10 od 16.01.2013. godine, doneo je u sednici veća održanoj dana 27.03.2013. godine


R E Š E Nj E

UKIDA SE presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu 15 P1. 13246/10 od 14.09.2012. godine, ispravljene rešenjem istog suda 15P1. 13246/10 od 16.01.2013. godine u stavu dva, tri, četiri, pet, šest i osam njene izreke i predmet u tom delu UPUĆUJE istom sudu na ponovno suđenje.


O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu 15 P1. 13546/10 od 14.09.2012. godine, u stavu jedan izreke odbijen je prigovor litispendencije istaknut od strane tužene, stavom dva izreke odbačena je tužba tužioca u pogledu zahteva kojim je tražio:

-da se utvrdi da je tužilac pretrpeo zlostavljanje na radu od strane BB državnog sekretara, Bb1 glavnog inspektora, BB2 generalnog sekretara i BB3 direktora za finansijske poslove kao odgovornih lica u MSP na taj način što navedena lica ne odgovaraju na dopise AA (od februara 2009. godine pa nadalje) u vezi sa pravnosnažnom presudom Vrhovnog suda Srbije i što ga nikad ne primaju ni na razgovor koji pasivnim ponašanjem koje se ponavlja i traje kontinuirano sve do danas, neprekidno vređaju dostojanstvo, ugled lični i profesionalni integritet tužioca, jer ne poništavaju efekte protivzakonite Odluke disciplinske komisije niti rešavaju problem shodno prirodi stvari;

-da se utvrdi da je tužilac pretrpeo zlostavljanje na radu od strane BB2 i BB4 generalnog sekretara MSP i BB5 načelnika kadrovske službe (DPPP sada OPPP ) na taj način što ne odgovaraju ni usmeno ni pismeno na prijave i obrazložene predloge ovlašćenih rukovodilaca za premeštaj tužioca na rad u diplomatsko konzularna predstavništva u inostranstvu čime mu praktično onemogućavaju napredovanje u službi, a takav ponižavajući i uvredljiv stav Generalnog sekretarijata kojim se vređa profesionalni ugled i integritet tužioca traje kontinuirano sve do dana uprkos činjenici da je tužilac u MSP uvek ocenjivan ocenom:“ ističe se“ koja se daje zaposlenom koji s nadprosečnim rezultatima ispunjava ustaljene zahteve radnog mesta i ... kriterijume koje je utvrdio generalni sekretarijat MSP;

-da se utvrdi da je tužilac pretrpeo zlostavljanje na radu od strane BB2 i BB4 generalnog sekretara MSP i BB6 načelnika OIMOP na taj način što već dve godine odbijaju da ugrade bilo kakav rashladni uređaj u maloj prostoriji broj 559 na petom spratu zgrade MSP (Kneza Miloša 24), u potkrovlju gde radi tužilac, a gde su temperatura i vlažnost vazduha u letnjem periodu iscrpljujuće visoke a nameštaj neprikladan, jer je star preko 30 godine;

-da se utvrdi da je tužilac pretrpeo zlostavljanje na radu od strane BB3 direktora direkcije za finansijske poslove MSP na taj način što je izradila i dostavila 09.03.2010. godine Centralnoj popisnoj komisiji MSP dokument broj 2704-1/14 „pregled osporenih isplata K-919“ kojim izveštava da se u evidenciji DKP na K- 919-Depozit osporenih isplata vode sledeća sredstva „_ USD 15.279,68 i Bir 26.732,33 - AA“ tako da je izradom i distribucijom tog dokumenta naneta teška povreda dostojanstva, ugleda, ličnog integriteta, zdravlja i položaja tužioca u službi jer se on dovodi u vezi manjkom u blagajni DKP u _ sa čime on nema nikakve veze;

-da se utvrdi da je tužilac pretrpeo zlostavljanje na radu od strane BB2 generalnog sekretara MSP na taj način što je ona pismom broj 25108 od 22.06.2010. godine povodom zahteva tužioca da se momentalno i neodložno poništi dokument DFP broj 2704-1/14 praktično odbila da to učini i tako nastavila da vređa dostojanstvo, ugled, lični i profesionalni integritet tužioca ugrožavajući njegovo zdravlje i njegove porodice;

-da se zabrani dalje vršenje zlostavljanja odnosno ponavljanja zlostavljanja tužioca od strane BB državnog sekretara, BB1 glavnog inspektora, BB2 generalnog sekretara i BB3 direktora za finansijske poslove kao odgovornih lica u MSP, aktivno odbijanje bilo kakve pismene i usmene komunikacije sa tužiocem i potpuno ignorisanje njegovih višekratnih pismenih obraćanja i da se naloži BB4 generalnom sekretaru MSP da primi na razgovor tužioca u vezi sa adekvatnim odgovorom MSP na pravnosnažnu presudu Vrhovnog suda Srbije i rešavanju problema s obzirom na prirodu stvari shodno duhu presude VSS;

-da se zabrani dalje vršenje zlostavljanja u odnosno ponavljanje zlostavljanja tužioca od strane BB4 generalnog sekretara MSP i BB5 načelnika OPPP koji potpuno ignorišu, ne odgovaraju ni usmeno ni pismeno i odbijaju sve prijave i obrazložene predloge ovlašćenih rukovodilaca za premeštaj tužioca na rad u DKP i da se naloži generalnom sekretaru MSP i načelniku OPPP da donese pismeno rešenje o premeštaju tužioca na rad u DKP u inostranstvo čim se za to steknu konkretni uslovi;

-da se zabrani dalje vršenje zlostavljanja tužioca od strane BB4 generalnog sekretara MSP i BB6 načelnika odeljenja za imovinsko pravne i zajedničke poslove koji odbijaju da radnu prostoriju tužioca broj 509 na 5 spratu zgrade MSP, Kneza Miloša 24 u potkrovlju opreme neophodnim rashladnim uređajima i pristojnim nameštajem, da se naloži da generalni sekretar MSP i nadležna tehnička služba instaliraju rashladni uređaj i opreme radni prostor tužioca adekvatnim kancelarijskim nameštajem;

-da se zabrani dalje vršenje zlostavljanja odnosno ponavljanje zlostavljanja tužioca od strane Odeljenja za finansijske poslove MSP koje izrađuje i distribuira falsifikovane i proizvoljne knjigovodstvene (finansijske dokumente kojim se povezuje ime tužioca sa takozvanim manjkom finansijskih sredstava u DKP u _ posebno dalje recikliranje i replikovanje notornih dokumenata DFP broj 2704-1/14 od 09.03.2010. godine i DFP 6563-1/14 od 05.09.2006. godine) i da se naloži odeljenju za finansijske poslove MSP da poništi falsifikovane dokumente broj 6563-1/14 od 05.09.2006. godine (obe verzije) i broj 2704-1/14 od 09.03.2010. godine;

-da se zabrani dalje vršenje zlostavljanja tužioca od strane BB4 generalnog sekretara MSP koji je odbio da poništi dokumenat DKP 2704-1/14 od 09.03.2010. godine i da se naloži generalnom sekretaru MSP da bez odlaganja izvrši pravnosnažnu presudu Vrhovnog suda Srbije U.9258/07 od 31.10.2008. godine u transparentnom pravnom poretku i ukine faktičku zabranu napredovanja tužioca da poništi dokumenat DKP 6563-1/14 od 05.09.2006. godine i da otkloni sve povrede postupka pravilno i potpuno utvrdi činjenično stanje u ovoj stvari, da učini odgovornim sva lica koja su počinila dela krađe i protivljenja krivičnog dela koja su pokušali iznudu i reketiranje i falsifikovala dokumenta.

Stavom tri izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca AA kojim je tražio da se utvrdi da je tužilac pretrpeo zlostavljanje na radu od strane Vuka Jeremića ministra spoljnih poslova odgovornog lica MSP na taj način što ne odgovara na dopise tužioca (od februara 2009. godine pa nadalje) u vezi sa pravnosnažnom presudom Vrhovnog suda Srbije i što ga nikad ne prima ni na razgovor koji pasivnim ponašanjem koje se ponavlja i traje kontinuirano sve do danas neprekidno vređa dostojanstvo, ugled, lični i profesionalni integritet tužioca jer ne poništava efekte protiv zakonite odluke disciplinske komisije MSP niti rešava problem shodno prirodi stvari, kao i da se zabrani dalje vršenje zlostavljanja odnosno ponavljanja zlostavljanja tužioca od strane VV ministra spoljnih poslova kao odgovornog lica u MSP aktivnog odbijanja bilo kakve pismene i usmene komunikacije sa tužiocem i potpunim ignorisanjem njegovih višekratnih pismenih obraćanja i da se naloži Vuku Jeremiću ministru spoljnih poslova da primi na razgovor tužioca u vezi sa adekvatnim odgovorom MSP na pravnosnažnu presudu Vrhovnog suda Srbije i rešavanja problema shodno prirodi stvari u slovu i duhu presude VSS. Stavom četiri izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tužena da na ime novčane naknade nematerijalne štete tužiocu isplati sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom iznos od 250.000,00 dinara za duševne bolove zbog povrede časti i ugleda, iznos od 50.000,00 dinara na ime pretrpljenog straha, iznos od 200.000,00 dinara na ime opšte životne aktivnosti kao posledica bolesti uzrokovane zlostavljanjem. Stavom pet izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se naredi objavljivanje ove presude u nedeljniku „Vreme“ Beograd, Mišarska br. 12-14 i da bude vidno istaknuta u Ministarstvu spoljnih poslova Republike u ulici Kneza Miloša br. 24-26 sve o trošku tužene strane. Stavom šest izreke obavezan je tužilac da tuženoj Republici Srbiji, Ministarstvu spoljnih poslova naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 129.000,00 dinara u roku od 8 dana od dana prijema pismenog otpravka presude. Stavom sedam izreke oslobođen je tužilac od plaćanja sudskih taksi u ovom postupku, dok je stavom osam izreke odbijen predlog tužioca za oslobođenje od plaćanja ostalih troškova postupka.

Pravnosnažnim rešenjem istog suda 15P1. 13246/10 od 16.01.2013. godine u stavu jedan izreke ispravljena je ova presuda u stavu dva izreke presude, u alineji tri u prvom redu tako što se iza reči BB2 umesto bb2 upisuje bb2a i tako što se u stavu dva izreke presude u alineji dva u poslednjem redu iza reči zahteva radnog mesta a pre reči kriterijume briše, dok je stavom dva izreke utvrđeno da ista odluka u ostalom delu ostaje neizmenjena.

Protiv ove presude u pogledu odluke sadržane u stavu dva, tri, četiri, pet, šest i osam njene izreke tužilac je blagovremeno izjavio žalbu zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka, pogrešno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pravilnost i zakonitost pobijane presude u ožalbenom delu njene izreke u vezi sa ovlašćenjem iz odredbe člana 372 ZPP („Slubženi glasnik RS“ broj 125/04 i 111/09 ) u vezi odredbe člana 506 stav 1 novog ZPP („Službeni glasnik RS“ broj 72/2011 ) Apelacioni sud u Beogradu kao drugostepeni sud je našao:

 žalba je osnovana.

Prema razlozima pobijane presude imajući u vidu da je odgovorno lice u smislu odredbe člana 23 Zakona o državnoj upravi („Službeni glasnik RS“ broj 79/05 ... 95/10 ) ministar koji rukovodi ministarstvom to je sud našao da tužba nije dozvoljena u odnosu na ostala lica koja tužilac tereti za zlostavljanje jer je reč o licima koja nisu odgovorna lica kod tužene a u kom slučaju je tužilac obavezan da pre podnošenja tužbe sudu podnose zahtev svom poslodavcu u smislu čl. 13 i 14 Zakona o sprečavanju zlostavljanja na radu, te da pokrene postupak posredovanja, pa kako se tužilac nije u skladu sa zakonom obratio tuženoj radi pokretanja postupka zaštite od zlostavljanja na radu već je neposredno podneo tužbu sudu, to je sud njegovu tužbu u pogledu zahteva koji se odnosi na utvrđenje postojanja zlostavljanja od strane lica koja nisu odgovorna, lica kod tužene i zabrane daljeg zlostavljanja i nalaganja ministrima da otklone posledice zlostavljanja odbacio kao nedozvoljenu. Po daljem nalaženju prvostepenog suda pasivno ponašanje ministra jer nije odgovorio na dopise tužioca a u vezi sa presudom Vrhovnog suda Srbije i što ga nije primio na razgovor ne predstavlja zlostavljanje, jer ovo pasivno ponašanje ministra nije imalo za cilj niti je predstavljalo povredu dostojanstva, ugleda, ličnog i profesionalnog integriteta tužioca niti je stalno stanje straha, neprijateljskog ili uvredljivog okruženja. Naime, poslodavac je ovlašćen da u skladu sa zakonom i opštim aktima ukoliko smatra da je zaposleni povredio radne obaveze pokrene postupak utvrđivanja njegove odgovornosti pa za to vođenje disciplinskog postupka protiv tužioca i donošenje odluke u vezi sa tim nije mobing jer je tužena strana postupala u skladu sa zakonom posebno što je tužiocu u disciplinskom postupku omogućeno da se brani i da izjavljuje pravne lekove. Takođe ministar nije bio dužan da aktivno učestvuje u disciplinskom postupku koji je vođen protiv tužioca i da odgovara na tužiočeve dopise, niti da prima tužioca na razgovor u vezi sa izvršenjem odluka donetih u postupku i od strane Vrhovnog suda. Takođe navodi tužioca da je sredinom 2008. godine sedeo u prostoriji koja nije imala rashladni uređaj i koja je bila opremljena starim nameštajem ne znači da je tužilac pretrpeo zlostavljanje obzirom da tužilac nije bio jedini koji je radio u takvim uslovima što znači da razmeštaj tužioca u ovakvu kancelariju nije imao za cilj povredu dostojanstva, ugleda, ličnog i profesionalnog integriteta tužioca. Radi toga sud je odbio i zahtev tužioca za zabranu daljeg zlostavljanja, preuzimanja radnji i radi otklanjanja posledica zlostavljanja u vidu objavljivanja presude isticanjem iste kao i za naknadu štete.

Ovaj zaključak pobijane presude se za sada ne može prihvatiti jer se ista zasniva na nepotpuno utvrđenom činjeničnom stanju zbog čega se ista ne može ispitati ni sa stanovišta pravilne primene materijalnog prava.

Naime, prema do sada utvrđenom činjeničnom stanju u postupku donošenja ožalbene presude sledi da je rešenjem generalnog sekretara službe za personalne i pravne poslove VV1 broj 8-62/12 od 12.04.2005. godine tužilac prvi sekretar u Ministarstvu spoljnih poslova Srbije i Crne Gore premešten u Ambasadu SCG - _ u zvanju prvog sekretara na period od 4 godine, da je odlukom Disciplinske komisije Ministarstva spoljnih poslova broj 4-33-12/12 od 23.07.2007. godine tužilac AA oglašen odgovornim zbog teže povrede radne dužnosti iz člana 109 stav 1 tačka 2 Zakona o državnim službenicima ( nezakonit rad ili propuštanje radnji za koju je državni službenik ovlašćen radi sprečavanja nezakonitosti ili štete ) jer je bez saglasnosti MSP kao otpravnik poslova neovlašćeno putovao Najrobi 23.06.2006. godine a prilikom dvodnevnog izleta na jezero _ jednodnevnog izleta u unutrašnjost _ Ambasada je ostala bez službenika MSP već samo sa lokalnim osobljem zbog čega je tužiocu izrečena disciplinska mera zabrane napredovanja 3 godine na osnovu člana 110 stav 2 Zakona o državnim službenicima, da je rešenjem ožalbene komisije Vlade Republike Srbije broj 795-117-00-00044/2007-01 od 12.09.2007. godine odbijena žalba tužioca protiv ove odluke Disciplinske komisije Ministarstva spoljnih poslova, da je presudom Vrhovnog suda Srbije U. 9258/07 od 31.10.2008. godine uvažena tužba tužioca i poništeno rešenje žalbene komisije Vlade Republike Srbije broj 795-117/00-00044/2007-01 od 12.09.2007. godine, da je u obrazloženju ove presude navedeno da se u spisima nalazi izveštaj sudije bezbednosti ministarstva na kome se zasniva zaključak službenog organa, da je tužilac svojim ponašanjem doprineo da iz kase DKP nestane 13.877,94 USD a da nisu utvrđene činjenice na osnovu kojih je zaključeno da je tužilac svojim ukupnim ponašanjem doprineo da nestane navedeni iznos i da tuženi organ ne navodi razlog zbog kog smatra da u konkretnom slučaju prilikom izbora i odmeravanja disciplinske kazne prvostepeni organ postupio saglasno članu 115 Zakona o državnim službenicima kojim je propisano da se pri izboru i odmeravanju disciplinske kazne vodi računa o stepenu odgovornosti državnog službenika, težini posledica povrede dužnosti subjektivnih i objektivnih okolnostima pod kojima je povreda dužnosti izvršena kao i o ranije izrečenim disciplinskim kaznama, da je rešenjem Žalbene komisije Vlade broj 117-00-3/2009-01 od 03.01.2009. godine poništena odluka Disciplinske komisije Ministarstva spoljnih poslova broj 4-33-12/12 od 23.07.2007. godine, da je tužilac ministru spoljnih poslova VV 09.02.2009. godine dostavio dopis prema čijem sadržaju ga obaveštava o sadržini presude Vrhovnog suda Srbije u upravnom sporu U. 9258/07 i moli ga za lični prijem „čim to budu dozvolile okolnosti vašeg radnog angažovanja i zauzetosti poslovima“, da je tužilac ministru spoljnih poslova 17.03.2009. godine uputio dopis radi izvršenja presude Vrhovnog suda Srbije, da se tužilac radi zaštite svojih prava obratio i Narodnoj kancelariji predsednika Republike koja je zatražila od ministra spoljnih poslova dopisom broj 070-158/2009 od 07.02.2009. godine da proveri navode iz dopisa tužioci preduzmu meru u granicama svojih nadležnosti, da je rešenjem broj 240-86/12 od 24.03.2010. godine generalnog sekretara BB2 tužilac kao državni službenik raspoređen na radno mesto savetnika „ili sekretara“ odsek za naučno tehnološku saradnju u zvanju prvi sekretar u postupku provere kvaliteta rada državnog službenika ocenjen ocenom „ističe se“ a istu ocenu tužilac je dobio i rešenjem 575-531-1/12 od 23.07.2010. godine, gde je rešenjem od 14.07.2011. godine prekinut disciplinski postupak protiv tužioca zbog nastupanja zastarelosti vođenja disciplinskog postupka, da je krivični postupak koji se vodio protiv tužioca zbog krivičnog dela nesavesnog rada u službi zbog navedenog manjka obustavljen „nepravnosnažnim“ rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu zbog nastupanja apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja, da se tužilac u pokretanju disciplinskog postupka više puta pismeno obraćao kabinetu ministra kabineta državnog sekretara, glavnom inspektoru, svim pomoćnicima ministra i stručnim službama sa zahtevom za prijem na razgovor u vezi naznačenog disciplinskog postupka ali da niko od tih lica nije odgovorio na njegov zahtev, da je tužilac od 2008. godine podnosio predloge za premeštaj u diplomatsko-konzularno predstavništvo uz mišljenje načelnika odeljenja po kojim predlozima tužena nije dostavila nikakvo obaveštenje tužiocu, da je tužilac od sredine 2008. godine sedeo u prostoriji na petom spratu broj 559 koja nije imala rashladni uređaj i koja je bila opremljena starim nameštajem, da kancelarije koje se nalaze do tužiočeve i koje su bile povezane vratima za istom su imale klimu koju je tužilac mogao da koristi kada otvori vrata, te kod tužene nemaju svi zaposleni u svojim kancelarijama klime i nov nameštaj.

Prethodno prema odredbi člana 14 Zakona o sprečavanja zlostavljanja na radu („Službeni glasnik RS“ broj 36/10 ) ako se za zlostavljanje tereti odgovorno lice u pravnom licu zaposleni koji smatra da je izložen zlostavljanju može podneti zahtev za pokretanje postupka posredovanja neposredno tom licu.

Poštujući ovu pravnu normu za slučaj da se za zlostavljanje tereti odgovorno lice u pravnom licu zahtev za pokretanjem postupka posredovanja ima fakultativan karakter. Tada nije obavezno pokretanje postupka za zaštitu od zlostavljanja kod poslodavca kao procesna pretpostavka dozvoljenu sudsku zaštite.

U smislu Zakona o sprečavanju zlostavljanja na radu izvršilac zlostavljanja smatra se poslodavac sa svojstvom fizičkog lica ili odgovorno lice kod poslodavca sa svojstvom pravnog lica, zaposleni ili grupa zaposlenih kod poslodavca koji vrši zlostavljanje (član 6 stav 3). Pojam odgovorno lice ne definiše Zakon o sprečavanju zlostavljanja na radu. U smislu Zakona o odgovornosti pravnih lica za krivična dela odgovorno lice je fizičko lice kome je pravno i faktički poveren određeni krug poslova u pravnom licu kao i lice koje je ovlašćeno odnosno za koje se može smatrati da je ovlašćeno da postupa u ime pravnog lica ( član 5 tačka 2 ). Ova norma pomaže u definisanju pojma odgovornog lica iz naznačene norme Zakona. Pomaže u utvrđivanju pravog značenja izraza: odgovorno lice . Radi toga imajući u vidu da se u navedenoj odredbi kao izvršilac zlostavljanja označava odgovorno lice u pravnom licu može se zaključiti da se pod tim pojmom podrazumeva ne samo direktor, starešina organa - lice koje je na vrhu hijerarijske lestvice kod poslodavca već i svako drugo lice koje zauzima neko mesto na toj lestvici koje zbog toga ima svojstvo nadređenog prema određenom zaposlenom i odlučuje o njegovim pravima, obavezama i odgovornosti.

Radi toga za sada se ne može prihvatiti odluka sadržana u stavu dva izreke pobijane presude kojom je odbačena tužba tužioca u svemu kao u njegovom sadržju. Ne može jer nije razjašnjeno da li naznačena lica (BB, BB1, BB2, BB7, BB4, BB6, BB5) su lica kojima je poveren određeni krug poslova u pravnom licu i koja zato s obzirom na svoju hijerarijsku lestvicu u odnosu na tužioca imaju ovlašćenja nadređenosti i stim u vezi ovlašćenja da odlučuju o njegovim pravima, obavezama ili odgovornosti u ime pravnog lica. Za slučaj da ta lica, s obzirom na sadržaj svojih poslova imaju ova ovlašćenja tužba tužioca bi bila dozvoljena u ovom delu zahteva, jer tada ne bi bilo obavezno pokretanje postupka za zaštitu. U suprotnom stav iz ožalbene presude bi bio pravilan. Na to ukazuje osnovana žalba pozivajući se na odredbu člana 24 Zakona o državnoj upravi (državni sekretar) i člana 25 (pomoćnici ministra) kao i člana 26 (sekretar ministarstva). U tom smislu su i odredbe člana 24 stav 2 i 3 Zakona o državnoj upravi kojom je propisano da državni sekretar pomaže ministru i da ministar pismeno ovlašćuje jednog od njih (kada ministarstvo ima više državnih sekretara) da ga zamenjuje u njegovom odsustvu, dok u smislu člana 25 pomoćnik ministra rukovodi zaokruženom oblašću rada ministarstva za koju se obrazuje sektor, a u smislu člana 26 stav 2 ovog Zakona sekretar ministarstva pomaže ministru u upravljanju kadrovskim, finansijskim, informatičkim i drugim poslovima.

Radi toga i sa stanovišta ovih normi bilo je nužno razjasniti da li je u naznačenom periodu tužilac bio podređen ovim licima i da li su ona bila ovlašćena da odlučuju o njegovim pravima obavezama i odgovornostima. O tome prvostepeni sud nije dao razloge zbog čega je rešenje sadržano u stavu dva izreke moralo biti ukinuto.

Ožalbena presuda je morala biti ukinuta i u ostalom delu njene izreke.

Prema odredbi člana 6 stav 1 Zakona o sprečavanju zlostavljanja na radu zlostavljanje u smislu ovog zakona jeste svako aktivno i pasivno ponašanje prema zaposlenom jer u grupi zaposleni kod poslodavca koje se ponavlja a koje ima za cilj i predstavlja povredu dostojanstva, ugleda, ličnosti, profesionalnog integriteta, zdravlja, položaja zaposlenog i koji izaziva strah ili stvara neprijateljsko, ponižavajuće, uvredljivo okruženje, te pogoršava uslove rada ili dovodi do toga da se zaposleni izoluje ili navede da na sopstvenu inicijativu raskine radni odnos ili otkaže ugovor o radu.

Poštujući ovu pravnu normu zlostavljanje na radu je pasivno ponašanje prema zaposlenom koje se ponavlja ako ima za cilj ili predstavlja povredu dostojanstva, ugleda, ličnog ili profesionalnog integriteta, odnosno stvara naznačene posledice imenovane tekstovne norme.

Prvostepeni sud pravilno citira ovu pravnu normu, ali zanemaruje da se zlostavljanje može ostvariti u pasivnom obliku prema zaposlenom i onda kada samo po sebi predstavlja povredu ugleda, ličnog i profesionalnog integriteta, zdravlja, položaja zaposlenog ili izaziva naznačene posledice.

Radi toga pasivno ponašanje ministra Ministarstva spoljnih poslova za sada se ne može opravdati samo ,kao što se to čini u ožalbenoj presudi, da je poslodavac ovlašćen da u skladu sa zakonom i svojim opštim aktima pokrene postupak radi utvrđivanja odgovornosti zaposlenog ( ovaj stav prihvata i ovaj sud kao drugostepeni i s tim u vezi zaključak da vođenje disciplinskog postupka protiv tužioca ne može predstavljati mobing) ,ali za sada ne može da prihvati stav iz ožalbene presude da ministar nije bio dužan da odgovara na tužiočeve dopise niti da tužioca primi na razgovor u vezi sa izvršenjem odluka donetim u tom postupku i od strane Vrhovnog suda. Ovo sa razloga što prvostepeni sud u postupku donošenja pobijane presude u ovom delu nije razjasnio da li je normativno uređen postupka komunikacije u naznačenom državnom organu, da li je u istim situacijama ministar Ministarstva unutrašnjih poslova primao druge zaposlene na razgovor u cilju ostvarivanja zaštite njihovih prava, a takođe je ostalo nerazjašnjeno zbog čega je izostao odgovor ministra Ministarstva unutrašnjih poslova. Zaposleni pa i državni organi mora dobiti odgovor u pogledu zaštite svojih prava koja se odnose na restituciju – uspostavljanje stanja kao da nedozvoljene radnje nadležnog organa nije bilo.

Neosporno je da je hijerarhijski odnos u Ministarstvu inostranih poslova kao državnom organu prisutan, ali po shvatanju ovog suda radno dostojanstvo zaposlenog podrazumeva da zaposleni dobije odgovarajući odgovor. Taj odgovor ne mora biti, i u praksi često nije pozitivna odluka po zahtevu zaposlenog u državnom organu ali isti predstavlja materijalni izraz dvostrane komunikacije kojom se obezbeđuje zaštita radnog dostojanstva zaposlenog i poštovanje njegove ličnosti.

U prisustvu ovih razloga ožalbena presuda je morala biti ukinuta u pogledu odluke sadržane u stavu tri, četiri i pet njene izreke jer je bilo nužno upotpuniti činjenično stanje u ovom delu na prethodno naznačene okolnosti koje se odnose na pravila komunikacije sa ministrom zaposlenih, da li je u istim situacijama ministar primao druge zaposlene ili on ili od njega ovlašćeno lice, te zašto je u konkretnom slučaju izostao pisani odgovor nezavisno od njegovog sadržaja.

Pošto odluka o naknadi štete sadržana u stavu četiri izreke i odluka u pogledu objavljivanja presude zavise od odgovora na ova činjenična pitanja od kojih zavisi i pravilna primena materijalnog prava, pobijana presuda je morala biti ukinuta.

Ukinuto je i rešenje sadržano u stavu osam izreke pobijane presude pošto tužilac traži oslobođenje od troškova koji će nastati u toku postupka pa se ne može prihvatiti stav iz ožalbene presude koji se zasniva na pogrešnom tumačenju odredbe člana 164 stav 2 ZPP da je taj zahtev tužioca negativan samo zbog toga što on u konkretnom slučaju druge troškove nije imao.

Radi toga prvostepeni sud će u ponovnom postupku upotpuniti činjenično stanje tako što će na osnovu ovlašćenja iz odredbe člana 299 ZPP razjasniti sve prethodno naznačene okolnosti, pa kada pravilno i potpuno utvrdi činjenično stanje doneće pravilnu i na zakonu zasnovanu odluku u ovoj parničnoj stvari.

Sa izloženog odredbe člana 377 i člana 387 stav 1 tačka 3 Zakona o parničnom postupku u vezi odredbe člana 506 stav 1 novog ZPP, odlučeno je kao u izreci ovog rešenja.

Predsednik veća-sudija
Borivoje Živković s.r.

Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Svetlana Antić

Factum infectum fieri nequit – Učinjeno ne može postati neučinjeno (Plaut)