Republika Srbija
Apelacioni sud u Beogradu
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
17.04.2013.

Gž1 2970/12

REPUBLIKA SRBIJA
APELACIONI SUD U BEOGRADU
Gž1 2970/12
Dana:17.04.2013.godine
B E O G R A D
Nemanjina br.9


U IME NARODA

APELACIONI SUD U BEOGRADU, u veću sastavljenom od sudija: Borivoja Živkovića, predsednika veća, Vesne Martinović i Snežane Vitošević, članova veća, u parnici tužilje AA, koju zastupa advokat AB, protiv tuženog INSTITUTA ZA RUDARSTVO I METALURGIJU BOR u Boru, Ulica Zeleni bulevar bb, koga zastupa advokat BA, radi poništaja rešenja i vraćanja na rad, odlučujući o izjavljenoj žalbi tužilje, protiv presude Osnovnog suda u Boru P1 16/12 od 14.03.2012.godine, doneo je posle održane i zaključene glavne rasprave pred ovim, kao drugostepenim sudom, dana 17.04.2013.godine, kojoj su prisustvovali tužilja, punomoćnik tužilje i punomoćnik tuženog, istog dana


P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana žalba tužilje i POTVRĐUJE presuda Osnovnog suda u Boru P1 16/12 od 14.03.2012.godine.

ODBIJA SE zahtev tuženog da se obaveže tužilja da tuženom naknadi troškove parničnog postupka.

ODBIJA SE zahtev tužilje da se obaveže tuženi da tužilji naknadi troškove parničnog postupka.


O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Boru P1 16/12 od 14.03.2012.godine, u stavu jedan izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužilje, kojim je tražila da se prema tuženom poništi rešenje tuženog o prestanku radnog odnosa tužilji, pod br.2637 od 25.10.2006.godine, te da se tuženi obaveže da tužilju vrati na rad, kao neosnovan, dok je stavom dva izreke, obavezana tužilja da tuženom, naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 86.500,00 dinara, u roku od 15 dana pod pretnjom izvršenja.

Protiv ove presude tužilja je blagovremeno izjavila žalbu zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava. Tuženi nije podneo odgovor na žalbu, ali je na raspravi pred drugostepenim sudom, predložio da se žalba odbije kao neosnovana, a pobijana presuda potvrdi kao pravilna i na zakonu zasnovana.

Tužilja i tuženi su postavili i zahtev za naknadu troškova parničnog postupka po žalbi.

Ispitujući pravilnost i zakonitost pobijane presude u granicama ovlašćenja iz odredbe člana 372 ZPP („Službeni glasnik RS“ br.125/04 i 111/09), a u vezi odredbe člana 506 stav 1 novog ZPP („Službeni glasnik RS“ br.72/2011), Apelacioni sud u Beogradu, kao drugostepeni sud je našao:

-žalba je neosnovana.

U postupku donošenja ožalbene presude nema bitnih povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361 stav 2 tačka 1, 2, 5, 7 i 9 ZPP.

Prema činjeničnom utvrđenju u postupku donošenja ožalbene presude sledi, da je tužilja bila u radnom odnosu na neodređeno vreme kod tuženog, na poslovima samostalnog tehničara, po osnovu ugovora o radu br.1002 od 21.03.2002.godine i aneksa toga ugovora, da su tužilja kao zaposlena i tuženi kao poslodavac, zaključili sporazum polazeći od izjave zaposlene o dobrovoljnom napuštanju radnog mesta po raspisanom oglasu br.2096 od 06.09.2006.godine, da je prema njegovom sadržaju poslodavac dao saglasnost zaposlenoj za dobrovoljno napuštanje radnog mesta po lično odabranoj opciji iz raspisanog oglasa, da je tačkom 2 ovog sporazuma ugovoreno, da danom isplate otpremnine za dobrovoljno napuštanje radnog mesta po lično izabranoj opciji, zaposleni izjavljuje da je u potpunosti izmiren u pogledu prava iz radnog odnosa i da mu po tom osnovu Institut za bakar, ništa ne duguje izuzev tri zaostale neisplaćene zarade i povezivanje radnog staža, da je tačkom 3 ovog sporazuma, naznačeno da na bazi ovog sporazuma poslodavac će doneti rešenje o prestanku radnog odnosa zaposlenog u Institutu za bakar Bor, sa datumom koji je uslovljen isplatom otpremnine za dobrovoljno napuštanje radnog mesta, dok je pod tačkom 4 ovog sporazuma, ugovoreno da sporazum stupa na snagu danom potpisivanja sa pravnom važnošću odredbe stava 2 počev od dana isplate otpremnine zaposlenom, da je ovom sporazumu prethodila izjava tužilje kojom se opredelila za opciju iz programa za rešavanje viška zaposlenih pod tačkom 1 u iznosu novčane naknade od deset prosečnih bruto zarade u Privredi Republike, prema poslednjem objavljenom podatku Republičkog organa nadležnog za poslove statistike za zaposlene koji imaju više od 10 godina staža osiguranja i više od 2 godine do sticanja jednog od uslova za penziju uvećano za 100 eura stimulativne otpremnine po godini staža osiguranja u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu na dan dostavljanja spiskova viškova zaposlenih, da je VD direktor tuženog doneo rešenje o otkazu ugovora o radu br.2637 od 25.10.2006.godine, kojim je utvrđeno da tužilji na poslovima samostalnog tehničara otkazuje se ugovor o radu br.1002 od 21.03.2002.godine, sa svim aneksima na ugovoru o radu zaključno sa 31.10.2006.godine, do koga će se dana izvršiti naplata jednokratne novčane naknade, da radni odnos tužilji kod tuženog prestaje 01.11.2006.godine, da tužilji pripada novčana naknada u iznosu od deset prosečnih bruto zarada u Privredi Republike, prema poslednjem objavljenom podatku Republičkog organa nadležnog za poslove statistike uvećane za 100 eura stimulativne otpremnine po godini staža osiguranja u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu na dan dostavljanja spiskova viška zaposlenih u ukupnom iznosu od 401.410,00 dinara, da zarada naknade i zarade druga primanja, koje je zaposleni ostvario, a koja mu nisu isplaćena do dana prestanka radnog odnosa biće isplaćena po dinamici isplate zaposlenima koji su ostali da rade u preduzeću, da je stavom četiri dispozitiva ovog rešenja Institut se obavezao da će u roku od 30 dana od dana raskida radnog odnosa, regulisati sve obaveze zaposlenog po osnovu obaveza i zarada (porezi i doprinosi) i izvršiti povezivanje radnog staža do toga datuma raskida radnog odnosa, a u suprotnom smatraće se da zaposleni nije ni raskinuo radni odnos sa obaveznom Instituta da ga vrati na rad. Prvostepeni sud je takođe utvrdio da je tužilji prestao radni odnos 01.11.2006.godine, da je ona primila otpremninu koja je utvrđena rešenjem o prestanku radnog odnosa, da je prema saglasnosti Fonda za PIO u ugovoru o ustupanju potraživanja zamenom ispunjenja, obaveštenju od 27.11.2006.godine i 01.12.2006.godine, nalogu za prenos od 27.12.2006.godine, da je Republički fond dana 29.11.2006.godine, dao saglasnost o otplati dela duga Fondu za razvoj putem ustupanja potraživanja, koji Fond za PIO ima prema tuženom, po osnovu doprinosa za PIO, a da te obaveze obuhvataju kamatu na dan 30.09.2006.godine i utvrđeni iznos u vrednosti od 90.987.202,11 dinara, da je istoga dana zaključen ugovor o ustupanju potraživanja – zameni ispunjenja između Fonda za PIO i Fonda za razvoj, uz saglasnost tuženog, čime je prestala obaveza tuženog prema Fondu za PIO, a o čemu je tuženi obavešten 01.12.2006.godine, te da je dana 30.11.2006.godine, sproveden obračunski nalog na iznos od 90.987.202,11 dinara.

Prvostepeni sud je zaključio polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, da su doprinosi uplaćeni u roku određenom tačkom 4 rešenja o otkazu, s tim što su doprinosi za oktobar 2006.godine uplaćeni kasnije, zbog objektivne nemogućnosti da se obračunaju i uplate, a što nije od uticaja u ovom sporu.

Ovaj zaključak ožalbene presude se nije mogao prihvatiti iz razloga što je ista zahvaćena bitnim povredama odredaba parničnog postupka iz člana 361 stav 1 u vezi člana 384 stav 2 ZPP i sve u vezi člana 411 ZPP, a na šta se osnovano ukazuje navodima žalbe tužilje navodom da je sam punomoćnik tuženog na raspravi održanoj 19.04.2007.godine, učinio nespornom činjenicu da nije uplatio poreze i doprinose i da je prvostepeni sud odbio predlog punomoćnika tužilje da se na okolnost kada su i da li su tužilji (AA), uplaćeni doprinosi i porezi od strane tuženika, bez navođenja u pobijanoj presudi razloge ovakve odluke. Ovi navodi žalbe tužilje bili su osnovano upotrebljeni. Tome u prilog ovi razlozi:

-da je u obrazloženju rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rev.2 2042/10 od 26.10.2011.godine navedeno da su osnovani navodi tuženog, da su doprinosi (osim za oktobar 2006.godine uplaćeni u roku iz tačke 4 rešenja o otkazu), a prema navodima tuženog doprinosi za oktobar 2006.godine, nisu uplaćeni u tom roku, zbog objektivne nemogućnosti da se obračunaju i uplate „što nije bilo predmet ocene nižestepenih sudova“;

-da je punomoćnik tužilje stavio predlog za veštačenje na prethodno naznačene okolnosti, da li je i kada tuženi izvršio uplatu doprinosa na ime tužilje nadležnim fondovima zdravstvenog i penzionog osiguranja i Nacionalnoj službi za zapošljavanje i da li je izvršio uplatu poreza na zaradu;

-da je ovaj dokazni predlog tužilje prvostepeni sud odbio (zapisnik sa ročišta od 14.03.2012.godine, pred Osnovnim sudom u Boru);

-da je prema sadržaju zapisnika sa ročišta od 19.04.2007.godine, punomoćnik tuženog naveo i ovo:“da nije sporno da tuženi nije izmirio obaveze u smislu uplate poreza i doprinosa, kako je navedeno u rešenju u tački 4, pa iz tih razloga nema potrebe za veštačenje.....“.

Radi toga, u ovom delu pobijana presuda je zahvaćena i bitnim povredama odredaba parničnog postupka iz člana 361 stav 2 tačka 12 ZPP, na šta se osnovano ukazuje navodima žalbe tužilje. Ovo zato što postoji protivrečnost između razloga iz rešenja Vrhovnog kasacionog suda, navoda tužene strane i isprava u spisima ove parnične stvari.

U prisustvu ovih razloga, ni činjenično stanje nije bilo potpuno utvrđeno, a na okolnost da li je tuženi i ako jeste kada izvršio uplatu naznačenih doprinosa za tužilju.

Kod izloženog ovaj sud je kao drugostepeni, održao raspravu, ponovio dokaze po vrsti, broju i drugim oznakama kao na zapisniku sa ročišta za raspravu od 18.04.2013.godine, izveo dokaz putem veštačenja od strane veštaka finansijske struke VV, pročitao njen nalaz i mišljenje i dopunsko izjašnjenje, te saslušao ovog veštaka, pa je utvrdio i ovo činjenično stanje:

-prethodno na osnovu saglasnih izjava tužilje, punomoćnika tužilje i punomoćnika tuženog utvrđeno je:

-da je tužilja dala izjavu kojom se opredelila za prestanak radnog odnosa uz opciju jedan, koju je potpisala 15.09.2006.godine;

-da je tužilja potpisala sporazum kojim se daje saglasnost za dobrovoljno napuštanje radnog mesta po dobrovoljnoj opciji uz naznaku u tački 3, da će se na bazi ovog sporazuma doneti rešenje o prestanku radnog odnosa;

-da je ta izjava bila u skladu sa socijalnim programom, pa i u pogledu obaveze Instituta sa stanovišta roka izmirenja obaveza do prestanka radnog odnosa – 30 dana od dana raskida radnog odnosa, da se regulišu obaveze, što je utvrđeno i iz sadržaja socijalnog programa:

-da je rešenje otkaza ugovora o radu br.2637 od 25.10.2006.godine, doneto po osnovu ove izjave;

Činjenice na okolnost isplaćene otpremnine tužilji u iznosu od 401.410,00 dinara, sud je utvrdio i iz spiska za isplatu od 26.10.2006.godine.

Iz nalaza i mišljenja veštaka finansijske struke VV i dopune nalaza i mišljenja ovog veštaka od 18.03.2013.godine, utvrđeno je:

-da je obaveza tuženog za doprinose Fondu PIO na ime tužilje plaćena po obračunu do septembra 2006.godine, po ugovoru o ustupanju potraživanja br.411-513/06 od 29.11.2006.godine:

-da doprinosi PIO za oktobar 2006.godine su plaćeni nakon njihovog dospeća 15.11.2006.godine, po obračunu Poreske uprave Filijale Bor, nalozima za prenos dana 27.12.2006.godine i to prenosom sredstava sa računa Instituta za bakar Bor, na račun Fonda PIO;

-da je nakon izvršenih uplata doprinosa izvršen upis staža osiguranja po izvodu iz Fonda PIO, na ime tužilje AA, sa danom 30.10.2006.godine u iznosima koji su obračunati prema obračunskim listama za tužilju:

-da je obaveza tuženog za doprinose za zdravstveno osiguranje otpisana u celini sa kamatom, u skladu sa programom preuzimanja 51% kapitala tuženog, od strane države, po nalogu nadzornog odbora za sprovođenje akcionog plana za konsultacije RTB Bor od 23.03.2006.godine i sačinio zapisnik U.331/01 od 25.04.2006.godine Ministarstva rudarstva i energetike:

-da je od strane ovog odbora dat uput Republičkom fondu za zdravstveno osiguranje , Opštini Bor i Nacionalnoj službi za zapošljavanje da donese odgovarajuće akte i zaključio ugovor radi konverzije duga u kapital;

-da je u skladu sa primljenim uputom Ministarstva finansija Poreska Uprava Filijala Bor, donela rešenje br.433-12/387-09 od 06.07.2012.godine o otpisu dospelih obaveza po osnovu doprinosa za zdravstvo Institutu za rudarstvo i metalurgiju Bor, na ime udela u kapitalu društva;

-da visina obaveze tuženog po osnovu naknade za nezaposlenost je obračunata od strane Poreske uprave Filijala Bor po zapisniku br.47-369/2006.027-001/2 od 223.10.2006.godine, otpisana sa kamatom po uputu o konverziji duga u kapital;

-da je u skladu sa usvojenim planom i sprovedenim aktivnosti Vlada Srbije donela Zaključak br.41-2598/2012-1 od 10.05.2012.godine, kojom je usvojila konverziju svih potraživanja Republike Srbije prema Institutu za rudarstvo i metalurgiju, na ime udela u kapitalu društva;

-i da je Ministarstvo finansija Poreska uprava Filijala Bor, donela rešenje br.47-2-3/3-2013 od 09.01.2013.godine o otpisu dospelih obaveza po osnovu poreza Instituta za rudarstvo i metalurgiju Bor, na ime udela u kapitalu društva.

Ove činjenice sud je utvrdio i iz sadržaja isprava i to: saglasnosti o uplati dela duga Fondu za razvoj Republike Srbije br.411-5682/06 od 29.11.2008.godine, rešenja Ministarstva finansija Poreske uprave br.433-12/387-09 od 06.07.2012.godine, zapisnika o stanju neizmirenih obaveza po osnovu javnih prihoda na dan 30.09.2006.godine sa obračunatom kamatom do toga datuma Ministarstva finansija Poreske uprave regionalnog centra Niš, Poreske uprave Filijala Bor od 23.10.2006.godine, rešenja Ministarstva finansija i privrede Poreske uprave regionalnog centra Niš Filijale C.Bor br.47-2-3-2013 od 09.01.2013.godine, obaveštenja br.113-01-192/06-05 od 27.11.2006.godine Ministarstva privrede i obaveštenja br.41-2598/2002-01 od 10.05.2012.godine Vlade Republike Srbije, Zaključka Vlade Republike Srbije br.41-2598/2012-1 od 10.05.2012.godine, naloga za prenos od 27.12.2006.godine, izveštaja o izvršenom platnom prometu od 27.12.2006.godine, ugovora o konverziji potraživanja po osnovu javnih prihoda prema Institut za rudarstvo i metalurgiju Bor u kapital Republike Srbije, obaveštenja br.411-513/06 od 01.12.2006.godine, ugovora o ustupanju potraživanja-zameni ispunjenja od 29.11.2006.godine, zapisnik sa sednice Nadzornog odbora od 23.03.2006.godine, izveštaja Republičke direkcija za imovinu od 11.05.2007.godine.

Sve ove činjenice su potvrđene i iskazom veštaka VV, saslušane na raspravi pred ovim, kao drugostepenim sudom.

Punomoćnik tužilje i tuženog nisu imali primedbi na utvrđeno u dopuni nalaza i mišljenja veštaka od 18.03.2013.godine, pa ni u pogledu mišljenja koje je deo njegovog sadržaja.

Kod izloženog, sud je posebno cenio i nalaz i mišljenje VV1 od 12.10.2012.godine, ali s obzirom da ovo lice nije bilo upisano u registar veštaka, taj nalaz i mišljenje ovaj sud nije mogao da uvrsti u dokaze merodavne za pravilnu i zakonitu odluku u ovoj parničnoj stvari.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pobijana presuda je pravilna i na zakonu zasnovana, uz naznaku da su naznačene bitne povrede odredaba parničnog postupka otklonjene u drugostepenom postupku na raspravi pred ovim sudom, tako što su razjašnjene po shvatanju ovoga suda merodavne okolnosti za pravilnu i na zakonu zasnovanu odluku.

Prema odredbi člana 177 stav 1 Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br.24/05), radni odnos može da prestane na osnovu pisanog sporazuma poslodavca i zaposlenog.

Prethodno u skladu sa ovom pravnom normom, tužilja je zaključila sporazum 25.09.2006.godine, prema čijoj tački 3 na osnovu ovog sporazuma poslodavac će doneti rešenje o prestanku radnog odnosa zaposlenog sa datumom koji je uslovljen isplatom otpremnine za dobrovoljno napuštanje radnog mesta. Međutim, pošto ovaj sporazum s obzirom na svoj sadržaj ne predstavlja sporazum o prestanku radnog odnosa. Suprotno on iskazuje saglasnost poslodavca, ovde tuženog i tužilje kao zaposlene, za dobrovoljno napuštanje radnog mesta po lično odabranoj opciji (tačka 1), uz izjavu o izmirenju prava iz radnog odnosa. Izloženo s obzirom na iskaz iz tačke 3 ovog sporazuma koja glasi: da na bazi ovog sporazuma poslodavac će doneti rešenje o prestanku radnog odnosa zaposlenog u Institutu za bakar Bor, sa datumom koji je uslovljen isplatom otpremnine za dobrovoljno napuštanje radnog mesta. To znači da tek sa donošenjem rešenja tužilji prestaje radni odnos uz isplatu otpremnine.

To rešenje o otkazu ugovora o radu tužilji br.2637 od 25.10.2006.godine, kojim je utvrđeno da tužilji prestaje radni odnos 01.11.2006.godine i obavezu da u roku od 30 dana od dana raskida radnog odnosa, regulišu sve obaveze iz rada (porezi i doprinosi) tuženi poslodavac je doneo pa isto po svome sadržaju predstavlja konstitutivni akt prestanka radnog odnosa. Ovo sa razloga, što u njegovom odsustvu ne bi bilo raskida radno-funkcionalne veze tužilje, kao zaposlene i tuženog, kao poslodavca. Ne bi bilo sa razloga što u naznačenom sporazumu nije određeno da zaposlenoj, ovde tužilji, prestaje radni odnos i vreme prestanka radnog odnosa, a bez toga nema raskida radno-funkcionalne veze.

S obzirom na sadržaj stava četiri osporenog rešenja o otkazu ugovora o radu br.2637 od 25.10.2006.godine, ovaj pojedinačni akt donet je pod raskidnim uslovom za slučaj da poslodavac, ovde tuženi, u roku od 30 dana od dana raskida radnog odnosa ne reguliše svoje obaveze prema tužilji, kao zaposlenoj, po osnovu zarada i doprinosa. Radi se o raskidnom uslovu, jer od dana njegovog nastanka dolazi do prestanka redovnih pravnih dejstava ovog pojedinačnog pravnog akta. Međutim, sa stanovišta dejstva tog raskidnog uslova, ovaj sud je vezan pravnim kvalifikacijama iz rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rev.2 73/11 od 26.10.2011.godine, gde se zauzima stav, da neznatno ispunjenje obaveze eliminiše dejstvo raskidnog uslova, primenom pravila iz člana 131 Zakona o obligacionim odnosima, prema kojoj normi ugovor se ne može raskinuti zbog neispunjenja neznatnog dela obaveze i da u situaciji kada je poslodavac platio zaostale zarade otpremnine i doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje (a što je i uslov prava na penziju) i uplate doprinosa za zdravstveno osiguranje nezaposlenom se može upodobiti neznatnom ispunjenju obaveze. Prema utvrđenom iz nalaza i mišljenja veštaka, ovde je doprinos za penzijsko i invalidsko osiguranje plaćen po obračunu do septembra 2006.godine po ugovoru o ustupanju potraživanja br.411-513/06 od 29.11.2006.godine, dok su doprinosi za oktobar 2006.godine plaćeni nakon njihovog dospeća 15.11.2006.godine po obračunu Uprave filijala Bor nalogom za prenos dana 27.12.2006.godine i to prenosu sredstava sa računa Instituta za bakar, na račun Fonda PIO. Pošto je tužilji radni odnos prestao 01.11.2006.godine, a rok za uplatu doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje bio 30 dana od dana raskida radnog odnosa, sledi da je tuženi u celosti ispunio obligacije iz ovog osnova. Radi toga i kod činjenice da je u skladu sa izvršeno uplatom doprinosa na teret poslodavca i teret zaposlenog, izvrši upis staža osiguranja po izvodu iz Fonda PIO na ime tužilje sa danom 30.10.2006.godine ni u roku dospelosti sledi, da je tužilji na zakonit način prestao radni odnos, jer joj je i isplaćena otpremnina.

Pobijano rešenje je pravilno i na zakonu zasnovano.

Tome u prilog ovi razlozi:
- što se u rešenju Vrhovnog suda Srbije Rev.2 2042/10 od 26.10.2011.godine, kojim je ukinuta presuda Apelacionog suda Gž1 2158/10 od 01.09.2010.godine i presuda Opštinskog suda u Boru P1 141/09 od 25.03.2009.godine, zauzet je stav da su osnovani navodi tuženog, da su doprinosi (osim za oktobar 2006.godine) uplaćeni u roku iz tačke 4 rešenja o otkazu i da zbog objektivne nemogućnosti da se obračunaju i uplate naznačeni doprinosi za oktobar 2006.godine, isti su uplaćeni su 27.12.2006.godine.

-što je obaveza tuženog za doprinose za zdravstveno osiguranje otpisana je u celosti sa kamatom u skladu sa programom preuzimanja 51% kapitala tuženog, a to isto važi i za obaveze tuženog po osnovu doprinosa za nezaposlenost, obračunatih od strane Poreske uprave Filijale Bor od 23.10.2006.godine.

Iz ovoga i zaključak da je uslov ispunjen u znatnom delu u okviru naznačenog roka od 30 dana od dana raskida radnog odnosa (01.11.2006.godine). Radi toga okolnost što su doprinosi za penzijsko i invalidsko osiguranje uplaćeni po isteku toga roka nema uticaja jer je reč o neznatnom ispunjenju obaveze s obzirom na stav Vrhovnog kasacionog suda u istoj situaciji. Tome u prilog i to što se je tužilja saglasila sa prestankom radnog odnosa kada bude isplaćena otpremnina koji uslov je neosporno bio ostvaren u vreme donošenja pobijanog rešenja

Komentar žalbe tužilje stava Vrhovnog kasacionog suda, ovde je pravno bez značaja, pošto je Apelacioni sud u Beogradu, vezan pravnim kvalifikacijama toga suda.

Navod žalbe, da je obaveza uplate pomenutih doprinosa i poreza od strane tuženog, kao poslodavca, regulisana zakonom i da se svi doprinosi moraju biti uplaćeni do 30.11.2006.godine, pravno je bez značaja, s obzirom na izloženo. Ovo kada je reč o doprinosima za penzijsko i invalidsko osiguranje za oktobar 2006.godine i sa razloga što su ti doprinos dospeli za uplatu 15.11.2006.godine.

Pored toga, ovde je reč, s obzirom na zauzeti stav Vrhovnog kasacionog suda o neznatnom neispunjenju obaveze, a ovaj sud je vezan tim pravnim kvalifikacijama, jer se radi o istoj pravnoj situaciji (isti su elementi materijalno-pravnog odnosa nezavisno od toga što je različita tužilačka strana).

Kod izloženog, bez značaja je inače tačno pozivanje iz žalbe, da je na ročištu za raspravu od 19.04.2007.godine, tuženi priznao da nije uplatio poreze i doprinose.

Tačan je navod žalbe da su doprinosi za penzijsko i invalidsko osiguranje uplaćeni za oktobar 2006 godine 27.12.2006 godine ali imajući u vidu naznačeni pravni stav iskazan u presudi Vrhovnog kasacionog suda prethodno naznačenoj, ovaj sud smatra da je isti bez značaja. Ovo posebno kod činjenice, da su uplate po osnovu doprinosa za zdravstveno osiguranje i osiguranje za slučaj nezaposlenosti otpisane.

Zato su bez značaja i dalji navodi žalbe da tuženi ne spori činjenicu da tužilji nije platio doprinose za zdravstveno osiguranje i osiguranje po osnovu zaposlenosti, kao i porez na zarade.

Pravilno je i rešenje sadržano u stavu dva izreke pobijane presude jer se isto zasniva na pravilnoj primeni odredbi člana 149 i 150 ZPP, tužilja nije uspela u sporu u postupku po žalbi, pa zato nema pravo na naknadu troškova postupka s tim u vezi.

Takođe, ni tuženi nema pravo na naknadu troškova parničnog postupka. Ovo sa razloga, što je na ročištu od 17.04.2013.godine, punomoćnik tuženog ovakvo opredelio zahtevu : naknadu troškova parničnog postupka traži za sastav podneska prema stanju u spisima po 16.500,00 dinara, za zastupanje na održanim ročištima 18.000,00 dinara, za dva neodržana ročišta po 9.750,00 dinara, za prevoz za svaki dolazak u Apelacioni sud po 2.000,00 dinara. Ovaj zahtev ne sadrži opredeljenu parničnu radnju sa stanovišta vremena izvršenja te radnje .

Tužilja nije uspela u postupku po žalbi pa zato nema pravo na naknadu troškova nastalih s tim u vezi.

  Prema odredbi člana 159 stav 1 i 2 ZPP, o naknadi troškova odlučuje sud na određeni zahtev stranke bez raspravljanja.

Stranka je dužna da u zahtevu opredeljenom navedene troškove za koje traži naknadu.

Suprotno ovim normama ovde tužena strana u prisustvu prethodnih razloga nije opredelila zahtev za naknadu troškova postupka po žalbi. Posebno imajući u vidu da su joj troškovi parničnog postupka pred prvostepenim sudom već dosuđeni, a i oni su obuhvaćeni zahtevom.

Sa izloženog, a na osnovu odredbe člana 380 stav 1 tačka 1 i člana 161 stav 2 ZPP, odlučeno je kao u izreci ove presude.


PREDSEDNIK VEĆA-SUDIJA
Borivoje Živković s.r.

Za tačnost opravka
Upravitelj pisarnice
Svetalana Antić

Factum infectum fieri nequit – Učinjeno ne može postati neučinjeno (Plaut)