Republika Srbija
Apelacioni sud u Beogradu
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
17.08.2011.

Gž1 3277/11

REPUBLIKA SRBIJA
APELACIONI SUD U BEOGRADU
Gž1.br.3277/11
Dana 17.8.2011. godine
B E O G R A D



U IME NARODA

APELACIONI SUD U BEOGRADU, u veću sastavljenom od sudija: Borivoja Živkovića, predsednika veća, Vesne Martinović i Snežane Vitošević, članova veća, u parnici iz radnog odnosa tužilje AA, čiji su punomoćnici AB i AB1 advokati, protiv tuženog Preduzeća "BB", čiji je punomoćnik BA advokat, radi isplate otpremnine, odlučujući o izjavljenoj žalbi tužilje protiv presude Osnovnog suda u Valjevu P1.br.968/10 od 24.5.2011. godine, u sednici veća održanoj dana 17.8.2011. godine, doneo je


P R E S U D U


ODBIJA SE kao neosnovana žalba tužilje i POTVRĐUJE presuda Osnovnog suda u Valjevu P1.br.968/10 od 24.5.2011. godine.


O b r a z l o ž enj e


Presudom Osnovnog suda u Valjevu P1.br.968/10 od 24.5.2011. godine, stavom prvim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje da se obaveže tuženi da tužilji na ime razlike otpremnine zbog prestanka radnog odnosa plati iznos od 35.307,18 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 13.4.2010. godine do isplate. Stavom drugim izreke obavezana je tužilja da tuženom na ime troškova parničnog postupka plati iznos od 36.437,29 dinara.

Protiv ove presude žalbu je blagovremeno izjavila tužilja zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pravilnost ožalbene presude u granicama ovlašćenja propisanih odredbom člana 372 ZPP Apelacioni sud u Beogradu je ocenio da je žalba tužilje neosnovana.


U provedenom prvostepenom postupku nisu učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka iz odredbe člana 361 stav 2 tačka 1, 2, 5, 7 i 9 ZPP, na koje drugostepeni sud pazi po službenoj dužnosti, kao ni ona iz tačke 12, na koju se ukazuje navodima iz žalbe, budući da ožalbena presuda sadrži dovoljne, jasne i neprotivrečne razloge o svim odlučnim činjenicama.

Iz činjeničnog utvrđenja u prvostepenom postupku sledi: da je tužilji po osnovu rešenja direktora tužene broj 505 od 7.4.2010. godine, zaposlenoj na radnom mestu komercijaliste, otkazan ugovor o radu zbog prestanka potrebe za obavljanjem poslova na kojima tužilja radi, da je ovim rešenjem utvrđeno da će se tužilji isplatiti otpremnina u iznosu od 200.821,18 dinara, koji iznos je tužilji nesporno isplaćen. Na osnovu nalaza i mišljenja stalnog sudskog veštaka ekonomske struke utvrđeno je da obračun otpremnine izvršen u odnosu na prosečnu zaradu za poslednja 3 meseca koja su prethodila prestanku radnog odnosa koji je pomnožen sa 10 godina radnog staža i podeljen sa 4 i tako dobijeni iznos deljen sa ostatkom godina radnog staža u skladu sa odredbom člana 170 stav 1 tačka 9 Zakona o radu. Kako je tužilja u momentu radnog odnosa imala 26 godina radnog staža, a u januaru mesecu ostvarila zaradu u iznosu od 24.661,11 dinara, u februaru 16.569,13 dinara i mesecu martu 24.853,00 dinara, veštak je zaključio da bi tužilji u skladu sa napred navedenim načinom obračuna pripala otpremnina u visini od 161.536,86 dinara, a kako je tuženi isplatio 200.821,18 dinara to je tužilji u potpunosti isplaćena pripadajuća otpremnina. Tužilji je inače otpremnina isplaćena 6.4.2010. godine.

Imajući u vidu napred utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud je zaključio da je tužbeni zahtev tužilje neosnovan, zbog čega je isti odbio, zaključujući da je tužilji u celosti isplaćen pripadajući iznos otpremnine.

Suprotno navodima žalbe tužilje prvostepeni sud je na potpuno i pravilno utvrđeno činjenično stanje pravilno primenio materijalno pravo.

Odredbom člana 158 Zakona o radu propisano je da je poslodavac dužan da pre otkaza ugovora o radu, zaposlenom isplati otpremninu u visini utvrđenoj opštim aktom ili ugovorom o radu. Takođe je propisano da otpremnina ne može biti niža od zbira trećine zarade zaposlenog za svaku navršenu godinu rada u radnom odnosu za prvih 10 godina provedenih u radnom odnosu četvrtine zarade zaposlenog za svaku narednu godinu rada u radnom odnosu preko 10 godina provedenih u radnom odnosu, dok je odredbom člana 159 navedenog zakona propisano se zaradom smatra prosečna mesečna zarada zaposlenog isplaćena za poslednja 3 meseca koja prethode mesecu u kojem se isplaćuje otpremnina.

Suprotno navodima žalbe pravilno je prvostepeni sud zaključio da je tužbeni zahtev tužilje neosnovan, imajući u vidu da je tužilji nesporno isplaćen iznos od 200.821,18 dinara na ime otpremnine zbog otkaza ugovora o radu zbog prestanka potrebe za njenim radom, a što proizlazi iz nalaza i mišljenja stalnog sudskog veštaka ekonomske struke. Zato pravilno prvostepeni sud zaključuje da tužilji ne pripada razlika između iznosa navedenog u tužbi i isplaćenog iznosa budući da je tužilji isplaćen šta više iznos od 200.821,18 dinara, a što je veći iznos od pripadajućeg iznosa od 161.536,86 dinara, kako je to utvrđeno nalazom i mišljenjem stalnog sudskog veštaka ekonomske struke. Osim toga osnov za isplatu je i pravnosnažno rešenje o otkazu ugovora o radu kojim je tužilja proglašena za tehnološki višak i kojim je utvrđen sporni iznos otpremnine. Ukoliko je tužilja smatrala da joj je to pravo povređeno odlukom tuženog mogla je da traži poništaj rešenja u tom delu, što znači da se u suprotnom saglasila sa tom odlukom i da ista u sebi sadrži pretpostavku zakonitosti. Dakle, kako je prvostepeni sud utvrdio iznos visine otpremnine koja pripada tužilji u skladu sa važećim ugovorom o radu to su bez uticaja navodi iz žalbe u ovom delu.

Nesporno je da je veštačenje obavljeno u skladu sa Aneksom ugovora o radu koji predviđa sporazumno utvrđeno radno vreme između stranaka u sporu od 4 sata, da se povodom tog aneksa vodi parnica, međutim bez uticaja su navodi iz žalbe tužilje i u ovom delu. Naime, ovaj Aneks obavezuje dok deluje pravnom saobraćaju i u situaciji da se pravnosnažnom sudskom odlukom poništi Aneks ugovora o uređivanju međusobnih prava, obaveza i odgovornosti od 2.7.2009. godine, tužilja bi imala eventualno pravo za naknadu štete, kako to pravilno zaključuje i prvostepeni sud.

Takođe, bez uticaja su i navodi žalbe tužilje kojim se osporava nalaz i mišljenje sudskog veštaka, budući da je ove činjenice mogla navesti u prvostepenom postupku, a da je veštak utvrdio da je otpremnina pravilno obračunata u skladu sa ugovorom o radu, a posebno imajući u vidu da je rešenje u delu za otpremninu pravnosnažno.

Kako se navodima iz žalbe ne dovodi u sumnju zakonitost i pravilnost ožalbene presude Apelacioni sud u Beogradu je primenom odredbe člana 375 ZPP odbio žalbu tužilje kao neosnovanu i potvrdio prvostepenu presudu, potvrđujući i odluku o troškovima parničnog postupka sadržanu u stavu drugom izreke ožalbene presude, koja je doneta pravilnom primenom odredbi članova 149 i 150 ZPP.

Predsednik veća-sudija
Borivoje Živković, s.r.

Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Svetlana Antić

Factum infectum fieri nequit – Učinjeno ne može postati neučinjeno (Plaut)