Republika Srbija
Apelacioni sud u Beogradu
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
7.09.2011.

Gž1 3543/11

REPUBLIKA SRBIJA
APELACIONI SUD U BEOGRADU
Gž1 3543/11
Dana 07.09.2011. godine
B E O G R A D



U IME NARODA


APELACIONI SUD U BEOGRADU, u veću sastavljenom od sudija: Borivoja Živkovića, predsednika veća, Vesne Martinović i Snežane Vitošević, članova veća u parnici iz radnog odnosa tužilje AA koju zastupa advokat AB protiv tužene REPUBLIKE SRBIJE koju zastupa Republičko javno pravobranilaštvo u Beogradu, ul. Nemanjina br.22-26, radi isplate razlike plate, vrednost predmeta spora 232.539,36 dinara, odlučujući o izjavljenoj žalbi tužene protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu 8 P1-12405/10 od 09.05.2011.godine, doneo je u sednici veća održanoj dana 07.09.2011.godine


P R E S U D U


POTVRĐUJE SE presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu 8 P1-12405/10 od 09.05.2011.godine u stavu jedan i tri njene izreke a žalba tužene u tom delu ODBIJA kao neosnovana.

UKIDA SE presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu 8 P1-12405/10 od 09.05.2011.godine u stavu dva izreke i predmet u tom delu UPUĆUJE Prvom osnovnom sudu u Beogradu na ponovno suđenje.


O b r a z l o ž e nj e


Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu 8 P1-12405/10 od 09.05.2011.godine u stavu jedan izreke obavezana je tužena da tužilji na ime duga u visini razlike od isplaćene do punog iznosa plate za period od 01.01.2007. do 07.11.2007.godine isplati iznos od 232.539,36 dinara i to novčane iznose u vrednosti i sa zakonskom zateznom kamatom od datuma do isplate kao u njegovom sadržaju, a sve u roku od 8 dana od dana prijema pismenog otpravka presude pod pretnjom prinudnog izvršenja, stavom dva izreke obavezana je tužena da u korist tužilje nadležnom Fondu penzijskog i invalidskog osiguranja Zavodu za zdravstveno osiguranje Nacionalnoj službi za zapošljavanje uplati razliku do punog iznosa doprinosa za period od 01.01.2007.godine zaključno sa 07.11.2007.godine a prema iznosima dosuđenim u stavu prvom izreke presude, dok je stavom tri izreke obavezana tužena da tužilji naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 53.800,00 dinara u roku od 8 dana od dana prijema pismenog otpravka presude a pod pretnjom prinudnog izvršenja.

Protiv ove presude tužena je blagovremeno izjavila žalbu zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Tužilja je podnela odgovor na žalbu.

Ispitujući pravilnost i zakonitost pobijane presude u granicama ovlašćenja iz odredbe člana 372 ZPP Apelacioni sud u Beogradu kao drugostepeni sud je našao:

- žalba je delimično osnovana.

U postupku donošenja ožalbene presude u potvrđujućem delu izreke ožalbene presude nema bitnih povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361 stav 2 tačka 1, 2, 5, 7 i 9 ZPP niti drugih bitnih povreda odredaba parničnog postupka koje bi bile od uticaja na njenu pravilnost i zakonitost.

Prema činjeničnom utvrđenju u postupku donošenja ožalbene presude u potvrđujućem delu njene izreke sledi: da je tužilja kao zaposlena u radnom odnosu kod tužene – njenim organom Vrhovnom sudu Srbije rešenjem toga suda I Su.br.136/07-18 od 03.01.2007.godine postavljena za savetnika i raspoređena na radno mesto sudijskog pomoćnika u evidenciji sudske prakse Upravnog odeljenja sa koeficijentom za obračun i isplatu plate 8 platnog razreda 6 platne grupe 5,57, uz utvrđenje da će se osnovica za obračun i isplatu plate utvrđivati za svaku budžetsku godinu u skladu sa Zakonom o budžetu Republike Srbije, da zaposleni ima pravo na dodatak po osnovu minulog rada – na osnovnu platu od 0,4% osnovne plate za svaku navršenu godinu rada u radnom odnosu i da se ovo rešenje primenjuje od 01.01.2007.godine, da je rešenjem I Su.br.933/06-09 od 01.09.2006.godine tužilja raspoređena na radnom mestu sudijskog pomoćnika u evidenciji sudske prakse Upravnog odeljenja sa zvanjem savetnika Vrhovnog suda Srbije sa koeficijentom za obračun i isplatu plate do 01. januara 2007.godine od 16,50% i sa istim procentom uvećanja osnovne plate po osnovu navršenih godina rada i sa primenom ovog rešenja od 01.09.2006.godine, da je prema zapisniku o inspekcijskom nadzoru izvršenom u Vrhovnom sudu Srbije dana 26.02.2007.godine od strane Ministarstva za državnu upravu i lokalnu samoupravu aktom broj 038-00-0000/2007-13 od 26.07.2007.godine utvrđeno da je naloženo naznačenom organu tužene da se preduzmu mere da se svim državnim službenicima u zvanju savetnika u Vrhovnom sudu Srbije raspoređenim na radnom mestu sudijskog pomoćnika čije je zvanje upodobljeno zvanju višeg savetnika i koji su svrstani u šestu platnu grupu odredi 1.2 ili treći platni razred i visina koeficijenta u skladu sa članom 13 – 53 Zakona o platama državnih službenika i nameštenika kao i da pri odlučivanju o pravima i dužnostima državnih službenika poštuje odredba člana 140 stav 4 Zakona o državnim službenicima i određen rok za izvršenje naložene mere od 15 dana, kao i da naznačena rešenja nikada nisu stavljena van snage a da tužena strana tužilji nije isplaćivala zaradu pod uslovima i na način kako je to određeno u rešenju Vrhovnog suda Srbije I Su.br.136/07-18 od 03.01.2007.godine kojim je tužilji postavljenoj kao savetnik Vrhovnog suda Srbije na radnom mestu sudijskog pomoćnika u evidenciji sudske prakse određen koeficijenat za obračun i isplatu plate osmog platnog razreda šeste platne grupe – 5,57 i sa pravom na dodatak na platu od 0,4% osnovne plate za svaku navršenu godinu rada u radnom odnosu počev od 01.01.2007.godine, da ovo rešenje nije stavljeno van snage i da novčani iznosi iskazani u stavu jedan izreke pobijane presude predstavljaju pozitivnu razliku između isplaćene plate tužilji za period od 01.01.2007.godine do 07.11.2007.godine i plate koju bi ona ostvarila na osnovu rešenja I Su.br.136-07-18 od 03.01.2007.godine.

Na ovako pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud je pravilno primenio materijalno dajući razloge koje u određenom delu koji se odnosi na pravno dejstvo rešenja o plati što u tom delu prihvata i ovaj sud kao drugostepeni u postupku njene žalbene kontrole a u pogledu odluke sadržane u potvrđujućem delu izreke pobijane presude.

Naime, prema odredbi člana 14 stav 1 Zakona o platama državnih službenika i nameštenika („Službeni glasnik RS“ broj 62/06, 63/06 i 115/06) koeficijenat se određuje rešenjem, a državni službenik ostvaruje pravo na platu, naknadu i druga primanja prema zakonu kojim se određuje položaj državnog službenika.

Poštujući ovu pravnu normu tužena strana je tužilji odredila koeficijenat i za obračun i isplatu plate šeste platne grupe od 5,57 pravnosnažnim rešenjem I Su.br.136/07-18 od 13.01.2007.godine sa primenom od 01.01.2007.godine. Radi toga i kada to rešenje nije stavljeno van snage tužena je bila dužna da vrši obračun i isplatu plate tužilji u skladu sa koeficijentom utvrđenim u njegovom dispozitivu. To tužena strana nije učinila pa zato postoji njena obligacija da to učini primenom pravila iz odredbe člana 295 Zakona o obligacionim odnosima. Izloženo i s obzirom da vrednosti posebne razlike plate iskazane u stavu jedan izreke ožalbene presude nisu sporne.

Tužilja ima pravo na kamatu na ove iznose kako je to pravilno zaključio prvostepeni sud u ožalbenoj presudi primenom pravila iz odredbe člana 277 i 324 stav 1 ZOO.

Suprotno navodima žalbe tužene kojima se insistira na utvrđenom na osnovu kontrole od strane Ministarstva za državnu upravu i lokalnu samoupravu sektora za upravni nadzor od 26.02.2007.godine ovaj sud nalazi da je taj zapisnik sa predlogom mera bez značaja za drugačiju odluku u ovoj parničnoj stvari. Ovo sa razloga što merama imenovanim u sadržaju ovog zapisnika nije poništeno naznačeno rešenje predsednika Vrhovnog suda Srbije I Su.br.136/07-18 od 03.01.2007.godine. Suprotno ovim merama je naloženo Vrhovnom sudu Srbije da svim državnim službenicima u zvanju savetnika Vrhovnog suda Srbije raspoređenim na radnom mestu sudijskog pomoćnika čije je zvanje upodobljeno zvanju višeg savetnika i svrstano u naznačenu platnu grupu odredi prvi, drugi ili treći platni razred i visinu koeficijenta u skladu sa članom 13 i 53 Zakona o platama državnih službenika i nameštenika. Dakle poštujući sadržaj ovih mera Vrhovni sud Srbije odnosno njegov nadležni rukovodilac – predsednik suda je bio dužan da donese rešenje u skladu sa priloženim merama. To nije učinio prema činjeničnom utvrđenju u postupku donošenja ožalbene presude pa je ovaj sud dužan da poštuje rešenje I Su.br.136/07-18 od 03.01.2007.godine koji deluje svojom materijalnom pravnosnažnošću i dokaznom snagom na okolnost koeficijenta prema kome treba biti izvršen obračun plate tužilji za period njenog potraživanja. Ovo sa razloga:
-što je to rešenje pravnosnažni pojedinačni pravni akt;
-što to rešenje nije izmenjeno aktom nadležnog organa tužene;
-što bi suprotno shvatanje imalo za posledicu da ovaj sud preuzme ulogu organa tužene i na taj način onemogući tužilju da ostvari zaštitu prava na platu u za to odgovarajućem upravnom postupku ili eventualno upravnom sporu i s tim u vezi pravo na delotvorno pravno sredstvo što bi ona i ostvarila da je ispoštovana slovom zakona propisana procedura za ovu situaciju.

U tom značenju je i odredba člana 142 stav 1 Zakona o državnim službenicima („Službeni glasnik RS“ broj 79/05) koja propisuje u stavu jedan da žalbena komisija odlučuje o žalbama državnih službenika na rešenja kojima se u upravnom postupku odlučuje o njihovim pravima i dužnostima i njegova odredba člana 143 stav 1 koja utvrđuje pravo na upravni spor a sve u vezi člana 5 Zakona o platama državnih službenika i nameštenika.

Ovaj sud se pri tome nije upuštao u pitanje da li je tužilji pravno određen koeficijent ili ne primenom odredbe člana 57a Zakona o uređenju sudova, člana 40 stav 1 alineja 1. Uredbe o razvrstavanju radnih mesta i merila za opis radnih mesta državnih službenika, člana 77 Zakona o državnim službenicima, člana 13 i 53. Zakona o platama državnih službenika i nameštenika.. Nije jer je primena tih pravnih normi morala biti materijalizovana u donetom pojedinačnom pravnom aktu koji bi se u skladu sa naznačenim merama odredio koeficijenat tužilje. To nadležni organ tužene nije učinio a sud nema ovlašćenje da preispituje naznačeno pravnosnažno rešenje o određenom koeficijentu tužilje. To je moglo biti učinjeno isključivo upotrebom vanrednog pravnog leka predlogom za ponavljanje postupka od strane stranke podnetog, primenom pravila iz odredbe člana 239 – 244 ZOPa ili po pravima koja važe za naročite slučajeve poništavanja, ukidanja i menjanja pa i po pravu nadzora (član 251, 253, 254, 255 i 257-258 ovog zakona).

Radi toga ovaj sud nalazi i da prvostepeni sud nije mogao da se upušta u vrednovanje naznačenog rešenja što je pogrešno učinio, jer to nije sudska nadležnost. Međutim, s obzirom na utvrđeno činjenično stanje ovaj sud polazeći od činjenice utvrđene u ožalbenoj presudi da rešenje Su.br.136/07-18 od 03.01.2007.godine nije stavljeno van snage i da je tužena strana suprotno tom rešenju isplaćivala tužilji umanjenu platu za utuženi period(što koristii pobijana presuda) nalazi da sa prethodno izloženih razloga potraživanje tužilje je osnovano pa zato i odluka sadržana u stavu jedan izreke pobijane presude.

Pravilno je i rešenje o naknadi parničnih troškova sadržano u stavu tri izreke pobijane presude jer se isto zasniva na pravilnoj primeni odredbe člana 149 i 150 ZPP, a odluka o ukidajućem delu izreke ožalbene presude nije uticala na vrednost te naknade. Nije jer je to neznatan uspeh tužilje a prema vrednosti toga zahteva nije ni odmerena vrednost tadašnjih stavki za određivanje naknade troškova parničnog postupka tužilje.

Međutim, ožalbena presuda je morala biti ukinuta u pogledu odluke sadržane u stavu dva izreke. Naime, u ovom delu prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev i obavezao tuženu stranu da uplati doprinose u korist tužilje nadležnom Fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje, Zavodu za zdravstveno osiguranje i Nacionalnoj službi za zapošljavanje ne određujući vrstu doprinosa. Radi toga a poštujući odredbu člana 2 i 3 Zakona o doprinosima za obavezno socijalno osiguranje postoje tri vrste doprinosa, a samo jedna od te tri vrste doprinosa se uplaćuje Fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje, odnosno Zavodu za zdravstveno osiguranje odnosno Nacionalnoj službi za zapošljavanje.

Radi toga pošto nije razjašnjeno o kojoj se vrsti doprinosa radi, ožalbena presuda se ne može ispitati iz stanovišta pravilne primene materijalnog prava u ovom delu pa je zato morala biti ukinuta.

Radi toga prvostepeni sud će u ponovnom postupku upotpuniti činjenično stanje na osnovu ovlašćenja iz odredbe člana 299 ZPP tako što će razjasniti koju vrstu doprinosa za tužilju treba uplatiti naznačenim subjektima kada to nije učinio u postupku pripremanja rasprave na osnovu ovlašćenja iz odredbe člana 103 stav 6 ZPP pa kada pravilno i potpuno utvrdi činjenično stanje doneće pravilnu i na zakonu zasnovanu odluku u ovoj parničnoj stvari u pogledu tužbenog zahteva tužilje u delu u kome je ukinuta ožalbena presuda.

Sa izloženog a na osnovu odredbi člana 375 i člana 377 ZPP odlučeno je kao u izreci ove presude.


Predsednik veća-sudija
Borivoje Živković, s.r.

Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Svetlana Antić

Factum infectum fieri nequit – Učinjeno ne može postati neučinjeno (Plaut)