Republika Srbija
Apelacioni sud u Beogradu
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
11.11.2011.

Gž1 4461/10

REPUBLIKA SRBIJA
APELACIONI SUD U BEOGRADU
Gž1 br.4461/10
Dana 11.11.2011. godine
B E O G R A D


U IME NARODA


APELACIONI SUD U BEOGRADU, u veću sastavljenom od sudija Biserke Živanović, predsednika veća, Radomira Kokotovića i Aleksandre Spirkovske, članova veća, u parnici iz radnog odnosa tužilje AA iz _, čiji je punomoćnik adv.AB iz _, protiv tuženog "BB" d.o.o. iz _, čiji je punomoćnik adv.BA iz _, radi isplate zarade i troškova prevoza, odlučujući o žalbi tuženog, izjavljenoj protiv presude Opštinskog suda u Požarevcu P1.88/07-48 od 16.09.2009. godine, u sednici veća održanoj dana 11.11.2011. godine, doneo je

P R E S U D U


POTVRĐUJE SE presuda Opštinskog suda u Požarevcu P1.88/07-48 od 16.09.2009. godine, u stavu trećem i šestom njene izreke, a žalba tuženog u tom delu ODBIJA kao neosnovana.

O b r a z l o ž e nj e


Presudom Opštinskog suda u Požarevcu P1.88/07-48 od 16.09.2009. godine, stavom prvim izreke obavezan je tuženi da tužilji na ime neisplaćenog dela zarade za januar 2006. i neisplaćene zarade – naknade zarade za februar, mart, maj, decembar 2006. i januar, februar, mart, april, maj 2007. godine, isplati mesečne iznose u vrednostima kao u njegovom sadržaju, sa zakonskom zateznom kamatom za svaki mesec posebno, počev od prvog u narednom mesecu, pa do isplate. Stavom drugim obavezan je tuženi da tužilji na ime minimalne zarade isplaćene po podnošenju tužbe i to za april 2005, maj 2005, jun 2005, decembar 2005. i dela zarade za januar 2006. godine, isplati zakonsku zateznu kamatu i to na mesečne iznose u vrednostima i od datuma do datuma kao u njegovom sadržaju. Stavom trećim obavezan je tuženi da tužilji na ime naknade troškova prevoza na posao i sa posla u periodu od 01. juna 2004. godine, zaključno sa 31. majem 2007. godine, isplati mesečne iznose u vrednostima kao u njegovom sadržaju, sa zakonskom zateznom kamatom za svaki mesec posebno, počev od prvog u narednom mesecu, pa do isplate. Stavom četvrtim za veće traženje isplate troškova prevoza, sa zakonskom zateznom kamatom od dosuđene u stavu trećem izreke presude, tužbeni zahtev tužilje je odbijen kao neosnovan. Stavom petim obavezan je tuženi da na ime tužilje uplati doprinose za obavezno socijalno osiguranje za period od 01.06.2004. do 31.12.2006. godine, a prema propisanoj osnovici, po zahtevu stručnosti za tužilju, saglasno zakonu. Stavom šestim obavezan je tuženi da tužilji naknadi parnične troškove u iznosu od 86.625,00 dinara.

Protiv navedene presude tuženi je blagovremeno izjavio žalbu, pobijajući je u stavu trećem i šestom njene izreke, zbog bitne povrede postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom kao u žalbi.

Ispitujući pravilnost ožalbene presude, u granicama ovlašćenja propisanih članom 372 Zakona o parničnom postupku, ovaj sud je našao da je žalba tuženog neosnovana.

U postupku donošenja ožalbene presude, u odnosu na njen potvrđujući deo, nisu učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 361 stav 2 tačka 1, 2, 5, 7 i 9 Zakona o parničnom postupku, na koje drugostepeni sud pazi po službenoj dužnosti, niti druge bitne povrede odredaba parničnog postupa, koje bi bile od uticaja na njenu pravilnost i zakonitost u tom delu.

Prema činjeničnom utvrđenju u postupku donošenja ožalbene presude, u pobijanom delu njene izreke, sledi: da je tužilja bila u radnom odnosu kod tuženog od 01.06.2004. do 31.05.2007. godine, da je stanovala u aa, a da je njeno radno mesto bilo u vv, da je udaljenost od mesta stanovanja do mesta rada u jednom pravcu duže od 3 kilometra, da tuženi tužilji nije isplatio naknadu troškova prevoza od 01.06.2004. do 31.05.2007. godine, osim za mesec novembar 2005. godine, za koji mesec je obezbedio tužilji troškove prevoza u visini mesečne autobuske karte u iznosu od 1.050,00 dinara. Takođe, utvrđeno je da je vrednost naknade za prevoz novčano iskazana u iznosima, za period i sa datumom dospelosti kao u sadržaju stava trećeg izreke ožalbene presude.

Na ovako pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo, u pobijanom delu izreke ožalbene presude, dajući za svoju odluku razloge koje u bitnom prihvata i ovaj sud, kao drugostepeni u postupku njene žalbene kontrole.

Naime, prema odredbi člana 43 Pojedinačnog kolektivnog ugovora tuženog, preduzeće je dužno da zaposlenima obezbedi mesečne karte za javni prevoz na posao i sa posla, s tim da radnici koji ne mogu da koriste javni prevoz mogu naknadu za prevoz ostvariti u novcu u visini od 100% od cene mesečne karte, na razdaljini preko 3 kilometra od sedišta preduzeća.

Poštujući ovu pravnu normu, materijalna pretpostavka za ostvarivanje prava na naknadu troškova javnog prevoza na posao i sa posla je da zaposleni koristi javni prevoz na razdaljini preko tri kilometra od sedišta preduzeća.

Tužilja koristi javni prevoz na razdaljini od mesta stanovanja do mesta rada i obratno u jednom pravcu više od 3 kilometra, pa zato je pravilan zaključak iz ožalbene presude da postoji obaveza tuženog poslodavca da tužilji ispuni obligaciju iz ovog osnova, primenom pravila iz člana 295 Zakona o obligacionim odnosima.

Pravilna je i odluka o visini naknade troškova prevoza, a žalba u tom delu i nema razloga.

Pravilna je i odluka o kamati na iznose naknade troškova prevoza, jer se ista zasniva na pravilnoj primeni člana 277 i 324 stav 1 Zakona o obligacionim odnosima.

Navod žalbe da prvostepeni sud ničim ne obrazlaže svoju odluku u pobijanom delu izreke ožalbene presude, što bi moglo da ukazuje na bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 361 stav 2 tačka 12 Zakona o parničnom postupku, nema svoje činjenično pokriće. U ožalbenoj presudi su dati jasni i potpuni razlozi u ovom delu.

Navod žalbe da troškovi prevoza tužilji ne pripadaju, nema svoje pokriće u rezultatima izvedenih dokaza.

Okolnost da tužilja stanuje u mestu gde je sedište tuženog, nije pravno važna činjenica u smislu člana 43 Pojedinačnog kolektivnog ugovora, jer je po slovu naznačene norme merodavna razdaljina od sedišta preduzeća – preko tri kilometra, a ne naznačena okolnost.

Razlog iz ožalbene presude koji se odnosi na njeno ne pozivanje na pravnu normu, takođe je pravno pogrešan. Suprotno, na str.5 ožalbene presude citiraju se merodavne pravne norme.

Suprotno navodima žalbe, pravilno je i rešenje sadržano u stavu šestom izreke pobijane presude, jer se isto zasniva na pravilnoj primeni člana 149 i 150 Zakona o parničnom postupku.

Sa izloženog, na osnovu odredbe člana 375 Zakona o parničnom postupku, odlučeno je kao u izreci ove presude.

Predsednik veća – sudija
Biserka Živanović, s.r.

Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Svetlana Antić

Factum infectum fieri nequit – Učinjeno ne može postati neučinjeno (Plaut)