Republika Srbija
Apelacioni sud u Beogradu
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
29.09.2010.

Gž1 6393/10

REPUBLIKA SRBIJA
APELACIONI SUD U BEOGRADU
Gž1 6393/10
Dana 29.09.2010. godine
B E O G R A D



U IME NARODA


APELACIONI SUD U BEOGRADU, u veću sastavljenom od sudija Borivoja Živkovića, predsednika veća, Vesne Martinović i Ljiljane Mitić Popović, članova veća, u parnici iz radnog odnosa tužioca AA, koga zastupa advokat AB, protiv tužene Republike Srbije, koju zastupa Republičko javno pravobranilaštvo u Beogradu, ulica Nemanjina br. 22-26, radi naknade štete, odlučujući o izjavljenim žalbama tužioca i tuženog protiv presude Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 5750/03 od 27.02.2007. godine, ispravljene rešenjima i to: rešenjem Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 5750/03 od 12.01.2009. godine i rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 71974/10 od 04.05.2010. godine, doneo je u sednici veća održanoj dana 29.09.2010. godine


P R E S U D U

ODBIJAJU SE kao neosnovane žalbe tužioca i tuženog i POTVRĐUJE se presuda Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 5750/03 od 27.02.2007. godine ispravljena rešenjima i to: rešenjem Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 5750/03 od 12.01.2009. godine i rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 71974/10 od 04.05.2010. godine.

ODBIJA SE zahtev tužioca da se obaveže tuženi da mu naknadi troškove postupka po žalbi u iznosu od 19.800,00 dinara.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 5750/03 od 27.02.2007. godine u stavu jedan izreke delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca, pa je obavezana tužena da tužiocu isplati na ime naknade nematerijalne štete zbog umanjenja životne aktivnosti iznos od 486.000,00 dinara sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom od 27.02.2007. godine kao dana presuđenja pa do konačne isplate u roku od 15 dana od dana prijema pismenog otpravka presude pod pretnjom prinudnog izvršenja. Stavom dva izreke odbijen je tužbeni zahtev tužioca preko dosuđenog iznosa nematerijalne štete za umanjenje opšte životne aktivnosti i to za iznos od 14.000,00 dinara a do traženih 500.300,00 dinara sa pripadajućom kamatom kao i deo tužbenog zahteva kojim je tražena naknada nematerijalne štete za pretrpljene bolove u iznosu od 150.000,00 dinara i za pretrpljeni strah u iznosu od 200.000,00 dinara sve sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom, kao neosnovan, dok je stavom tri izreke obavezana tužena da naknadi tužiocu troškove parničnog postupka u iznosu od 124.875,00 dinara u roku od 15 dana od dana prijema pismenog otpravka odluke.

Pravnosnažnim rešenjem Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 5750/03 od 12.01.2009. godine ispravljena je ova presuda u to u izreci u stavu prvom u redu prvom i drugom tako što umesto reči BB, treba da stoji AA, dok je stavom dva izreke utvrđeno da u preostalom delu presuda P. 5750/03 od 27.02.2007. godine ostaje neizmenjena.

Pravnosnažnim rešenjem istog suda P. 71974/10 od 04.05.2010. godine ispravljena je ova presuda i to tako što se u stavu dva izreke presude, red treći odozgo iza reči 14.000,00 dodaje, a preko dosuđenog iznosa od 486.000,00 dinara iz stava jedan izreke ove presude, dok je stavom dva izreke utvrđeno da u preostalom delu presude ostaje nepromenjena.

Protiv ove presude žalbe su blagovremeno izjavili i to tužilac pobijajući je u pogledu odluke sadržane u stavu dva njene izreke a tuženi pobijajući je u pogledu odluke sadržane u stavu jedan i tri njene izreke oba zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pravilnost i zakonitost pobijane presude u granicama ovlašćenja iz odredbe člana 372. ZPP, Apelacioni sud u Beogradu kao drugostepeni sud je našao:

 žalbe su neosnovane.

U postupku donošenja ožalbene presude nema bitnih povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 1., 2., 5., 7. i 9. ZPP, niti drugih bitnih povreda odredaba parničnog postupka koje bi bile od uticaja na njenu pravilnost i zakonitost.

Prema činjeničnom utvrđenju u postupku donošenja ožalbene presude sledi: da je tužilac kao zaposleni u radnom odnosu kod tužene obavljajući poslove pripadnika specijalne jedinice bio angažovan u periodu od 28.02.1998. godine do 24.09.1999. godine na području AP Kosova i Metohije kada je dana 24.04.1999. godine pretrpeo povredu u mestu aa prilikom izvlačenja iz obruča kojom prilikom je pao i zadobio povredu kičme - nagnječenja slabinskog dela kičme težeg stepena (pri padu na leđa i kotrljanju niz strminu u dužini od oko 15-20 metara) da je zbog te povrede trpeo fizičke bolove jakog intenziteta 5 dana posle povređivanja pri ukazivanju prve pomoći na terenu za vreme transporta od mesta povređivanja do Prizrena gde je lečen 6 dana, da je imao ugruvanost celog tela težeg stepena a posebno slabinskog dela tela, da su fizički bolovi srednjeg intenziteta trajali oko 12 dana, a bolovi lakšeg intenziteta još oko 25 dana, da tužilac nema trajnu estetsku naruženost tela lakšeg stepena, jer povreda slabinske regije i glave nije ostavila trajne vidljive posledice u smislu naruženosti, da je kod tužioca prilikom povređivanja došlo do doživljenog primarnog straha jakog intenziteta kao afektivnog odgovora na neposrednu opasnost zbog iznenadne i neočekivane situacije, da je strah toga intenziteta trajao oko 1 sat, da je potom usledio sekundarni strah jakog intenziteta u trajanju od 48 časova zbog kliničkog ispitivanja, snimanja, te informisanja o vrsti i karakteru povrede, a da je tužilac potom trpeo sekundarni strah srednjeg intenziteta u trajanju od 5 meseci zbog konzervativnog lečenja, te produženog rehabilitacionog tretmana, a slabijeg intenziteta u trajanju od 1 godine, da se fenomenologija anksioznosti depresivnosti održava zbog jakog tužiočevih ekstremnih stresova i strahova, da je skupa preživljenih ekstremnih stresova, patnji i strahova kod tužioca došlo do umanjenja životne aktivnosti 30%, da je prva kriza svesti kod tužioca nastala 14.06.1999. godine, a pojava epilepsije nepoznate etiologije koja ima svoj izvor u provocirajućem faktoru boravku na ratištu, da je bolest dobila konačan oblik 23.10.2003. godine, te da klinička slika istruktusuira stalni intervju govore da je bolest hroničnog toka, te da će lečenje tužioca trajati u daljem toku njegovog života, te da se kod tužioca utvrđuje anksioznost, depresivnost, te strukturalne promene ličnosti zbog katastrofičnog iskustva na ratištu, a da je umanjenje životne aktivnosti sa stanovišta konačno postavljene dijagnoze u pogledu ortopedsko traumatoloških posledica utvrđeno 6 meseci od povređivanja. Tužba u ovoj parničnoj stvari je podneta 08.09.2003. godine a tužena strana je istakla prigovor zastarelosti potraživanja.

Na ovako pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje, prvostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo dajući za svoju odluku razloge koje u bitnom prihvata i ovaj sud kao drugostepeni u postupku njene žalbene kontrole.

Tužena strana u toku postupka nije sporila osnov svoje materijalne odgovornosti, a isti je zasnovan i na odredbi člana 173. Zakona o obligacionim odnosima, jer je do povrede tužioca došlo u vršenju opasne delatnosti – pretpostavka uzročnosti čiji je organizator tužena strana.

Pravilno je prvostepeni sud odmerio naknadu nematerijalne štete zbog umanjenja životnih aktivnosti imajući u vidu stepen umanjenja životne aktivnosti koji je posledica dijagnostifikovanog oboljenja u psihičkoj sferi ličnosti ovde tužioca. Dosuđeni iznos po ovom vidu nematerijalne štete predstavlja pravičnu novčanu naknadu i ne pogoduje težnjama koje nisu spojive sa njenom svrhom da bude satisfakcija tužiocu za duševni bol zbog umanjenja životne aktivnosti - čl.200.ZOO.

Suprotno navodima žalbe neme osnova za zastarelost potraživanja po osnovu naknade štete na ime duševnog bola zbog umanjenja životne aktivnosti. Merodavno je vreme za početak roka zastarelosti primenom pravila iz odredbe člana 361. i 362. ZOO kada je konsolidovano stanje kod tužioca, a ovde je to prema činjenično utvrđenom u postupku donošenja ožalbene presude to datum 23.10.2003. godine kada je bolest dobila konačni oblik i karakteristiku hroniciteta. Radi toga i s obzirom da je tužba u ovoj parničnoj stvari podneta 08.09.2003. godine pogrešno je shvatanje žalbe da je ovde nastupila zastarelost potraživanja. Nije protekao ni objektivni, ni subjektivni rok u smislu odredbe člana 376. stav 1. ZOO u odnosu na ovaj vid nematerijalne štete a sa stanovišta posledica u psihičkoj sferi ličnosti. Nije, jer je za tužioca stanje konsolidovano po ovom vidu nematerijalne štete kada je konačno utvrđeno stanje i ispoljene njegove materijalne posledice koje će u daljem toku života tužioca imati trajnu karakteristiku zbog kojih će on trpeti duševni bol.

Pogrešno žalba pri tome insistira na septembru 1999. godine. Kada to tužena strana to tvrdi onda zanemaruju utvrđeno u nalazu i mišljenju veštaka i s tim u vezi da tužena strana niti predložila niti priložila dokaze za suprotno.

Pravilna je negativna odluka po zahtevu tužioca kao u sadržaju stava dva izreke ožalbene presude. Pravilno je prvostepeni sud zaključio da je nastupila zastarelost potraživanja tužioca po naznačenim osnovima u stavu dva izreke pobijane presude. Ovo zato što je strah srednjeg intenziteta prestao krajem septembra 1999. godine, te imajući u vidu rok zastarelosti od 3. godine u smislu odredbe člana 376. stav 1. ZOO i vreme podnošenja tužbe tužilac je izgubio pravo da prinudnim putem ostvaruje naknadu štete iz ovog osnova primenom pravila iz odredbe člana 360. stav 1. - 3. ZOO pošto je prigovor zastarelosti potraživanja osnovan. To isto važi i kada je reč o potraživanju naknade štete po osnovu fizičkih bolova. Naime, pravilno zaključuje prvostepeni sud da su bolovi prestali tokom maja 1999. godine, pa je zastarni rok od 3 godine istekao do juna 2002. godine, jer je tužilac u maju 1999. godine imao definitivno saznanje sa stanovišta odsustva fizičkog bola.

Kada se radi o naknadi štete po osnovu umanjenja životne sposobnosti sa stanovišta traumatološkog stanja taj vid naknade štete se nije mogao uzeti u obzir jer je stanje kod tužioca sa stanovišta tih posledica konsolidovano 6 meseci posle povređivanja – 24.10.2009. godine a rok od 3 godine je istekao do 25.10.2002. godine.

Radi toga pravilna je negativna odluka za veći iznos po ovom vidu nematerijalne štete pošto na osnovu pravilne primene člana 200. ZOO dosuđeni iznos nematerijalne štete po ovom osnovu predstavlja pravičnu novčanu naknadu.

Pravilna je i odluka o kamati u usvajajućem delu izreke odnosno negativna odluka o kamati u delu u kome je odbijen zahtev tužioca. Naime odluka o kamati sadržana u stavu dva izreke ožalbene presude zasnovana je na pravilnoj primeni odredbe člana 2., 186., 277. i 324. stav 1. ZOO. Suprotno u delu u kome je odbijen tužbeni zahtev tužioca kamata deli sudbinu glavnog potraživanja.

Navodi žalbe tužioca da je tuženi prihvatio da naknadi štetu tužiocu u vezi događaja na ratištu, da je pozvao tužioca da dostavi tekući račun, da je na taj način tuženi priznao osnov za naknadu štete ovde su bez značaja, jer se ne radi o priznanju duga u značenju iz odredbe člana 387. ZOO – na posredan način.

Tužilac će trpeti bolove i u toku celog života ali je merodavno stanje kada je konsolidovano po svakom od osnova nematerijalne štete zbog toga su i navodi žalbe tužioca u ovom delu neosnovani.

Iako žalba tužioca navodi da ne želi da napada presudu zbog 14.000,00 dinara ipak postavlja pitanja zbog nedosuđenog iznosa po osnovu umanjenja životne aktivnosti, pa je sud raspravljao o žalbi tužioca i sa stanovišta kontrole ožalbene presude i u tom delu.

Pravilno je i rešenje o naknadi troškova parničnog postupka jer se isto zasniva na pravilnoj primeni iz člana 149. i 150. ZPP.

Tužilac nema pravo na naknadu troškova postupka po žalbi jer je njegova žalba odbijena kao neosnovana primenom pravila iz odredbe člana 149. stav 1. ZPP.

Sa izloženog a na osnovu odredbe člana 375. i 161. stav 1. ZPP odlučeno je kao u izreci ove presude.


PREDSEDNIK VEĆA – SUDIJA
Borivoje Živković, s.r.

Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Svetlana Antić

Factum infectum fieri nequit – Učinjeno ne može postati neučinjeno (Plaut)